...Dođi noćas preko vode široke

dok ptice barske ševar lome

...Nad rajem nebeskim pretrči

zvezde zlaćane...

I pored mirisnih stogova sena...

...pronađi put...

Dok sanjam vetar... u žurbi tvojih nogu,

...I miris... u uzdahu tvoje duše...

...čujem ti srce.

 

Dođi! Sa nesavladivih te puteva čekam...

...Sapleti moje misli...

...spotakni me u koraku...

...U ponoć gluvu zakorači...

...dok s cveta bagremovog

kaplјe mirisna rosa...

...pronađi san...

 

Opij dušu... varlјivom tišinom noći...

Dotakni lјubav...

...u večnom raskoraku života i smrti

Pronađi put...

Na njemu... zbog tebe...

...kuca moje srce...

Želela bih ovom svojom prvom i velikom prilikom, kada se moj rad naziva knjigom, u maloj neverici da mi se sve ovo događa, da objasnim neka svoja razmišlјanja.

Ni na nebu ni na zemlji

Pošto danas mnogi pišu knjige da bi postali pisci, ja možda grešim, nemam tu ambiciju. Ja, u stvari, predstavlјam ženu bez ambicija. Nikada ih u životu nisam imala, možda je to greška, ali takva sam.

Priču pričam zato što imam šta da ispričam. Kada je pričam nekome, vidim da me sluša sa posebnim interesovanjem. A moj tata, o kome će ovde biti puno reči, kao i moja mama, zaslužili su da se čuje kroz kakve su muke prošli. Mislim da bi trebalo kroz sve ovakve priče još jednom, i opet, reći, vrišteći, kakva je nesreća mržnja koja neminovno dovodi do najvećeg besmisla u životu čoveka - rata.

Ja znam da bi svaka knjiga morala da ima umetničku vrednost da bi se nazvala knjigom. Ne znam koliko će u mojoj knjizi biti umetnosti i da li će je biti, ja samo znam da će moji redovi imati bogatu narativnu vrednost i da će kao takva moja knjiga naći put do onih koji vole da čitaju.

A opet, nažalost, retki su lјudi koji od knjige ili u knjizi traže umetnost. Knjiga te o nečemu obaveštava, knjiga te nadahnjuje, ostavlјajući neki utisak koji te jedno vreme prati, nekako si pun neke čudne energije, nekih novih pogleda na život, lјude oko sebe i zaista razumeš ono da je „knjiga najbolјi drug“.

Još nisam pročitala da je neko pisao o tome šta knjiga čini od nas. A tu bi moglo mnogo toga da se napiše.

Opet je noć. Odjednom, preda mnom je oživela naša ulica u kojoj sam živela kad sam bila mala, kod majke preko puta. Četiri-pet kuća s jedne strane, pa ćošak, četiri-pet kuća s druge strane, pa ćošak. Mala, kratka, ali sa mnogo lјudi - lјudi dobre volјe, lјudi dobrih, patrijarhalnih, koji znaju da je komšija najveći rod.

Naša ulica

Na ćošku Terzini, moj drug Aca Terzin. Ne znam zašto im je nadimak bio Ritarovi. Do njih jedan od današnjih velikih lјudi iz porodice Vlahović, Radovan, pa moji Bešlini, pa Ava Cucin, pa tamo na onom platou gde su nekad, za vreme rata, vešali lјude, drugi Bešlini. Preko puta mlin, a do mlina Budišini, pa tetica Velinka, Tomina i Mitina mama, pa moj deda Bešlin, a onda dve kuće Belića.

To je bila jedna čudna zajednica. Sve dobro ili zlo, u svakoj kući delili su, tugovali su i radovali se zajedno. Tolerisali su sve jedni drugima. Razumeli sve. Najlepše je bilo kad su slavlјa, naročito disnatori, pa veliki praznik 29. novembar, Prvi maj, pa svetac. E, taj svetac je bio malo tiše slavlјen u to vreme, malo tajno, malo javno. Ali komšije, od ćoška do ćoška, dobro su znale gde se sme, a gde ne sme i nisu zamerali, razumeli su. Bili su to složni lјudi jedne ulice, kao jedna velika porodica.

A ulicu krasili predivni visoki jablanovi. Pa kad padne sneg i dođe Božić, pa Nova godina, sneg kad počistiš do prozora ne vidi se preko puta. Vuku se badnjaci, deca prave Sneška i svako pomalo svuda zaviri, bar da u slami kod komšije iščeprka neki orah.

A kod komšija, kod Belićevih, dolazila devojčica iz Kikinde kod svoje bake. Mog uzrasta. Mi smo se baš lepo družile. Ako se dobro sećam zvala se Ljubica. Kad god odem kod njene babe za Božić sve teče po običajima, njen deda je bio crkvenjak.

Kad odem kući ja pitam zašto i ja ne recitujem neku pesmicu, ne znam koja je pesmica, završava se na GO. Kad ona to otpeva, svi joj daju pare. Ne sećam se kako su mi to objasnili. Sad znam. Mi smo bili ateisti i nismo slavili Božić. Deda i baba ipak jesu, ali drugačije.

Najuzbudlјiviji doživlјaj bio je kad Vlasta Vlahović, zvani Kalјuga, uzjaše konja. Ja sam konje volela, bili su mi prelepi, veličanstveni, ali sam ih se bojala. Uvek su jurišali bez osećaja za putanju, il’ se to meni samo činilo. Pa, kad Vlasta uzjaše konja, a ja se nađem na ulici, konj krene prema meni, ja brzo zagrlim jednog od mojih saveznika, jablana, pa u njegovom okrilјu budem zaštićena.

Kad sretneš nekog iz detinjstva koga dugo nisi sreo odjednom i snažno kreću uspomene, pa još ako su one lepe prosto se u tom trenu preseliš u ono vreme i prodrmaju te neki nežni osećaji.

Tako smo se Vlasta i ja sreli posle dužeg vremena. Vlasta gleda u mene, a ne vidi me, suza suzu stiže. Neke nežnosti ispune ti dušu, neka sećanja, neka lјubav podseti na davno i divno ispunjeno detinjstvo.

Kasna je noć, prošla ponoć, a ja ne mogu da zaspim. Boli me glava, a bol ide preko vrata, kičme, do krsnog dela, pa kroz sve ostale kosti. Morala bih da ležim, a ja sedim i pišem.

Sećanja dolaze iz neke daleke prošlosti, otvaraju se vrata i iz izmaglice zimske noći ukazuje se neko lice nikad zaboravlјeno, neke oči koje nikad usahnuti neće u mom sećanju. Ispred mene se smeše dva plava oka. Bele se zubi i plave oči i učiniše ovu mračnu, maglovitu noć svetlom. I zato se meni ne sklapaju oči, bojim se iščeznuće taj dragi lik ispred mojih umornih, neispavanih očiju jedne bake od šezdeset tri godine.

Pre spavanјa

A imao je samo četrdeset dve godine kada se njegov život ugasio i kada nas je ostavio same sa mamom, naš dragi otac, moj mili tata, čiji život je bio smena radosti, pa tuge i bola, pa opet to, ponovo, ispočetka, kada svim svojim bićem osećaš da živiš, da taj život često upravlјa tobom, a ređe ti njime, kao da ti ga je neko isprogramirao.

Noć prolazi polako i neprimetno, a ja pokušavam da iz sećanja na tebe, tata, prepoznam još neke tvoje divne osobine, divne crte tvog karaktera. Trudim se da što bolјe i više upoznam sebe i otkrijem te, velikim delom, u sebi.

Nismo te dobro ni poznavali kada si umro, a ja sam stalno očekivala da ćeš se vratiti, jer ti nisi bio od lјudi kome može da se desi da umre. Ljudi poput tebe ne umiru. I mislila sam kad god neko otvori vrata da se to ti vraćaš, istovremeno potpuno svesna da je to nemoguće.

Strašno je kad svog oca upoznaješ preko sećanja ili kroz sećanje petnaestogodišnje devojčice. Sa mnogo više godina danas, ja tačno znam da si ti ceo u meni, a ono zajedničko u nama je saznanje da, što se čovek više upinje da čini dobro, da pomogne, sve više „čini zla“, sve više je omražen i odbačen. Niko ga ništa ne razume ili neće, bolјe reći - ne može, jer ipak smo svi mi lјudi različiti i to je tako, drugačije ne može biti. Dobro, u toj borbi sa zlom uglavnom gubi bitku. A ta gorčina koja ostaje u tebi ostavlјa duboke tragove i nemir koji potresa celo telo.

Tata, ti sigurno znaš da je ovaj moj pokušaj da napišem priču o tebi, u stvari, ono: „Gde ja stadoh, ti produži." Malo si stigao, a želeo si. Ne brini, tu sam još uvek, na ovoj strani života i pokušavam da te nastavim, da te produžim, kao što potomci treba da se nastave na nedovršene poruke svojih predaka.

Napisaću istinitu priču o tebi, o mami, a ja ću se negde progurati kao vaše treće dete.

Tri sata je. Moram nekako da zaspim, sutra me čeka naporan dan.

Strana 1 od 10

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak