Ispovest Olge Ungar

Uveče, 14. 08. 1941. godine su nas pokupili, neko je imao vremena da nešto spakuje, a neki su bil bez igde ičega. Odveli su nas u sinagiogu i oko ponoći (sve se ovo dešava u Novom Kneževcu) smo otišli na željezničku stanicu. Naravno, nismo ništa znali, ni gde idemo, ništa će biti sa nama. Ujutru 15. 08. 1941. godine smo stigli u Novi Bečej, gde su već stigli Jevreji iz Kikinde i okolnih mesta, prizor je bio stravičan. Muškarci iz Kikinde su bili izubijani, plavi, sa podlivima krvi na licu, neki nisu mogli da idu, neki na nosilima. Posle smo saznali, da kada su bili pokupljeni i zatvoreni u kikindsku sinagogu, počeo je pir kulturbundista, koji je trajao skoro celu noć. Sa željezničke stanice u Novm Bečeju, postrojeni u redove, sprovedeni smo od stanice do sinagoge. Tu smo, umorni, uplašeni, spustili svoje pakete i seli na zemlju. U ovoj strašnoj atmosferi slušali smo krike jednog umobolnog muškarca iz Kikinde. Ovo zato zapisujem, jer krici jednog umobolnog su uvek stravičan doživljaj, a kamoli u masi od sedam stotina ljudi, žene i dece poplašene.

Ceo dan smo bili na suncu, jer u dvorištu si nije bilo nijedno drvo, kleli smo novobečejske Jevreje zbog toga. Mislim da smo prvog dana jeli ono što smo imali kod sebe. Predveče se desila jedna strašna stvar: jedan stariji novobečejski Jevrejin uneo je srebrni escajg u logor i pošto se bojao da će mu uzeti, jednom svom poznaniku je preko ograde dao escajg. Uhvatili su ga i kaznili da sto puta obiđe sinagogu i čita molitvu mrtvih, a što je bilo najstrašnije taj stariji čovek je bio hrom. Čuvari, koji su ga pratili, kod svakog trećeg kruga su se menjali. Čuvari su bili "nemzeteri". Oko osam sati smo svi polegali na zemlju, a stari nesretni čovek je išao oko naših glava. Oko 11 sati su nas probudili, morali smo da pokupimo stvari i odveli su nas u školu. Dok smo se smestili prišla je ponoć, a čuvari su nas, budili svakog sata da onaj, kome je potrebno može izaći u WC. To su sve radili da bi nas što više izmučili.

Ujutru oko pet ili šest časova, sada već ne znam tačno, opet sa stvarima, vratili su nas u dvorište sinagoge. Tako je to bilo dve nedelje, dok nismo bili prebačeni u magazin. Tu smo se smestili. Bar te muke smo se oslobodili da se svaki dan kupimo, pakujemo, idemo uveče u školu, a ujutru nazad, u dvorište sinagoge. Već sutradan su nas, devojke, vodili na spremanje kasarne nemačkih vojnika, a muškarce na fizički rad. O ishrani se mnogo ne sećam kako je bilo, jer moja mama se uvek snašla, naročito zbog mene, jer ja sam 1940. godine imala malu kavernu i moji roditelji jako su strepeli za moje zdravlje. Dobili smo lagerkomandanta, čije ime ne znam, bio je mlad čovek. Jednog dana iživljavao se na taj način što su mu jednu po jednu mladu devojku uvodili, on je ostao sam sa svakom od nas. Morale smo se skinuti gole i onda je u našem vešu tražio novac i nakit. Mene to nije tako pogodilo, jer ja sam bila jako ponosna i mislila sam, da je ustvari on ponižen što to radi, ali moj nesretni otac jako je patio. U magazinu nam je život bio nešto bolji. Istina, higijena baš nije bila na visini. U donjem delu kotarke za kukuruz su smešteni bolesni i stari, tu je bio i kazan za kuvanje hrane, ali ja sam živela na kiflama, koje smo kupovali od pekara, koji je svaki dan dolazio u lgor. Jednom su nas odveli i na Tisu da se okupamo. Porodice su bile zajedno, na grede smo vešali svoje stvari, ležali smo na goloj dasci poda. Posle smo nabavili novine i na tom smo spavali, bile su noći jako hladne. U magazinu nas nisu naročito maltretirali. Bilo je sitnih stvari baš da ne bi uživali "u tom divnom smeštaju".

O bekstvu iz logora ne znam ništa.

Odvedeni smo 20. 09. 1941. godine, kasno uveče su nas ukrcali na neku vrstu broda, jedva smo stali, nadali su se da ćemo potonuti i tako rešiti taj problem. Svi smo odjednom ukrcani (misli na svoju prodicu - prim. B. K.)

O smrti devojčice ne znam ništa, ni o samom bekstvu ne znam ništa.

Svi muškarci od 14 godina, pa nadalje su odvedeni u "topovske šupe". Žene koje su imale gde da borave bile su slobodne, a one koje nisu imale gde da borave, otišle su u sinagogu, gde su se smestile i živele su slobodne i mogle su slobodno da se kreću po Beogradu u okviru policijskog časa.

Muškarce smo mogli da posetimo dva puta nedeljno i nosile smo im hranu, koja se mogla nabaviti. Oca sam videla 14. oktobra 1941. godine, poslednji put. Streljan je u Jajincima 16. oktorbra 1941. godine. To smo doznali posle rata. U Jajincima mi je streljan otac, stric, teča i brat od tetke od 21 godine. Na sajmištu su nastradale: moja baka sa majčine strane od 74 godine, tetka - mamina sestra, strina i sestra od strica od 15 godine.

Za veru Cigler ne znam ništa.

Sadržaj

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.