Svedočenje i sećanje Žive Kiseličkog

penzionera iz Zrenjanina, koji je mladost proveo u N. Bečeju, gde je i rođen.

"Bio sam dečak od 15 godina i šegrt u trgovini u dane kada su počeli progoni Jevreja u Novom Bečeju. Sećam se nekoliko strašnih slika iz toga doba:

1. U vreme kada sam bio šegrt u trgovini, uporedno sa mnom bio je šegrt u trgovini i Šlezinger Andraš - "Bucika". Kada su počeli progoni i maltretiranja, a pre nego što su Jevreji obeleženi žutim trakama "JUDE", i pre nego što su logorisani, nas nekoliko šegrta smo predlagali "Buciki" da ga noću tajno, čamcem prebacimo u Bačku. Već smo se dogovorili koji ćemo čamac od ribara ukrasti. Naime, stanovao sam sasvim blizu Tise i poznavao sam mnoge ribare, a bio sam drug  sa svojim komšijom Tiborom - "Tibikom" Barnom, ribarevim sinom, pa smo računali na mogućnost da nam u tome pomogne. Bucika je o tome razgovarao sa svojim roditeljima, a posle toga nam doneo odgovor da on to nikako ne sme da učini, jer se boji odmazde prema ostatku porodice, a i prema ostalim Jevrejima N. Bečeja. Oni su, naime bili preplašeni i nemoćni. Jednoga dana sam prolazio pored kuće jevrejskog rabina i video Jevreje omladince koji su se okupljali radi molitve... Nisu ništa preduzimali za svoje spasavanje, već su solidarno snosili sve.

2. Ulica u kojoj sam stanovao izlazila je pravo na dolmu. Naša se kuća nalazila svega pedesetak metara od dolme, pa sam, kao i sva deca, pa i ljudi naše ulice, veći deo dana provodio na dolmi i na Tisi, od ranog detinjstva. Jednoga dana, baš na dan, kada su jevreje hapsili, izašao sam na dolmu, jer sam tim putem išao na popodnevnu smenu u radnju. Na dolmi je stajalo nekoliko ljudi i jedna žena i posmatrali su šta se događa na Tisi. Na putu koji se pored "manastira" penje na dolmu, videli smo advokata, Jevrejina, dr. Kanica, kako, poštapajući se, strašno žuri prema Tisi. Zastao je na dolmi, jer je video kako se dva ribara čamcem kreću na posao, pa im je žurno doviknuo da ga - za novac - hitno prebace na drugu stranu Tise. Ribari su mu odgovorili da to nikako ne smeju da učine, jer su pod vrlo strogom kontrolom Nemaca. On se tada, skoro trčeći, uputio prema Bereku, računajući verovatno da tamo nađe neku mogućnost prebacivanja. U tom momentu je na dolmu, iz ulice Jaše Tomića, istrčao jedan omanji čovek sa puškom o ramenu koji je verovatno tragao za Kanicom. Počeo je na mađarskom vikati dr. Kanicu da stane. Kanic se nije zaustavljao, na šta je ovaj skinuo pušku s ramena i viknuo mu da će pucati. Tada je Kanic stao. Dočekao je da mu stražar priđe i da ga sprovede u policiju.

3. Jednoga dana - bilo je doba hapšenja Jevreja - ulicom "Čika Ljubinom" (to je ulica gde sam stanovao) prošao je crni auto nemačke policije i zaustavio se pred baba Lepojkinom kućom, pod samom dolmom. Iz kuće je izašao jedan nemački oficir i ušao u kola. Otišli su prema kapiji "Senšćanske parne pilane i mlina" i pred njom se zaustavili. Pošto je bila zatvorena, naredili su stražaru da otvori kapiju, pa su ušli u dvorište, pred upravnu zgradu "Pilane". Odmah su navalili na ulaz u upravnu zgradu. Zgrada je u prizemlju imala kancelarije, a na spratu je stanovao Erne Kraus, činovnik preduzeća, elegantan mlad Jevrejin, sa ženom. Nasilno i vrlo bučno, trojica policajaca su provalili u kancelarije, na šta je Kraus sišao sa sprata i rekao im da fabrika ne radi - da je zvanično zatvorena. Obraćao im se na nemačkom jeziku i ponudio ih cigaretama. Na taj gest, oficir ga je strahovito ošamario, tako da je Kraus skoro pao. Odmah su mu naredili da svi iz stana izađu i bez ikakvog objašnjenja i prethodne pripreme bili su oterani u sinagogu, gde su zatvoreni...

4. Jednoga od tih dana, išao sam glavnom ulicom po zadatku koji mi je, kao šegrtu, dao moj gazda radnje i video sam kako tom ulicom, iz pravca Luteranske crkve ide grupa ljudi, žena i dece... Neki su bili u pižamama i bosi. U rukama su, poneki od njih nosili male zavežljaje odela ili ćebadi... Bili su veoma zaplašeni i potpuno nerpripremeljeni za zatvor, kuda su ih terali...

5. Jednoga da na sam kod skele video ružan i tužan prizor: Tamo su svakoga dana dolazili fijakeristi, pošto su putnici iz Bačke trebali da se prevezu do željezničke stanice. U to vreme to je bio i granični prelaz, jer se na drugoj strani Tise nalazila druga država, pa su mnogobrojne razdvojene porodice međusobno tu uspostavljale kontakt.

Međutim, sasvim blizu toga mesta okupatorska policija je svakoga dana doterivala Jevreje koji su radili na utovaru brodova i šlepova. Na putu prema skeli su često sa njima vršili surove i neukusne šale, naočigled prisutnih prolaznika. To je uvek bivalo bez ikakvog povoda i potrebe - iz čistog cinizma i sadizma. - Toga puta ja sam iz neposredne blizine posmatrao kako Jevreji, pod komandom nekog grubijana, sakupljaju rukama svaku slamku i otpadak, pa čak i balegu, da bi put "bio čist". Jedan stariji Jevrejin je, sakupljajući prljavštinu, došao do fijakera, na šta je stražar naredio da sakupi balegu koja se nalazila ispod fijakera. Vlasnik fijakera je hteo da pomeri fijaker, kako bi se to moglo uraditi, na šta je stražar nadmeno zabranio da se to učini, a Jevrejinu je naredio da se podvuče pod fijaker i pokupi prljavštinu... U tom momentu je konj počeo da balega, a stražar je pobedonosno povikao da s mesta najbliži Jevrejin podmetne svoje ruke, kako balega "ne bi isprljala kaldrmu..."

Ova svoja sećanja Živa Kiselički je dao, došavši lično u moj stan, a pošto je prethodno saznao da sakupljam ovakva sećanja ljudi, na dan 27. februara 1991. godine.

Pišite nam...

Sadržaj