Svedočenje Nađ Šandora

penzionera iz Novog Sada.

Nađ Šandor, stručni saradnik Zavoda za zaštitu spomenika kulture Vojvodine u penziji, rođen je 1913. godine u N. Bečeju i tu je proveo svoje vreme školovanja i života, sve do 1945. godine, kada je postavljen za kustosa Muzeja u Vel. Bečkereku. U godinama pred rat završio je Slikarsku školu u Beogradu. Poznavao je više Jevreja iz N. Bečeja i družio se sa njima.

1. Nađ Šandoru je Magda Kanic, ćerka dr. Deže-a Kanica, advokata iz N. Bečeja, ispričala sudbinu svoga oca, koji je, po njenom svedočenju izbegao logor u N. Bečeju na sledeći način:

Odmah po dolasku nemačke vojske, a pre formiranja civilnih vlasti, njen otac se obratio oficirima Wermacht-a, te ih dokumentima i ratnim odlikovanjima, uspeo da ubedi da je bio austrougarski oficir i ratnik. Tražio je od njih da mu dopuste da ode i javi se svooj rodbini u Segedinu, a on daje svoju oficirsku "Ulanersku" reč da će se vratiti i staviti im se na raspoloženje. Uspeo je da dobije dozvolu i otišao u Mađarsku, ali se odande nije nikada vratio. Po njenom saznanju uhapšen je kao begunac i streljan negde u Mađarskoj.

2. Đerđ - "Đurika" Šlezinger je bio uhapšen u mesecu maju 1941. kad i ostali Jevreji muškarci. On je znao dobro da govori nemački, pa je sa stražarima Nemcima uspostavljao neke veze koje su mu omogućavale sitne povlastice, a najčešće neka mala otsustvovanja iz zatvora koji je bio u sinagogi. Žene i deca u to vreme nisu bili zatočeni, ali su svakoga dana morali se javljati komandi koja ih je slala na radove po kućama "folksdojčera" i po kancelarijama i vojničkim prosorijama da čiste i peru prozore.

Bio je 1. juni (dan kada se Šandor ženio), a toga dana je Đurika uspeo da dobije odobrenje od stražara da dođe kod njega na večeru, kako bi prisustvovao kao njegov lični prijatelj. U to vreme režim za Jevreje nije bio suviše strog, pa su oni povremeno, pod stražom, odlazili na Tisu da se okupaju. Đurika je dobio odobrenje posle jednog ovakvog kupanja.

Posle ovog događaja, jedna devojka je donela Šandoru nekoliko ličnih dokumenata Drurike Šlezingere, s tim da ih Šandor sakrije kako bi ih Đurika kasnije mogao koristiti. Razume se, Đurika se više nikada nije vratio po svoja dokumenta.

Herman Bergl, koji je streljan u prvoj velikoj grupi talaca 31. jula 1941. godine, ustvari nije bio ni SKOJ-evac, niti član KPJ, ali je bio veliki antifašista, pa je često i javno govorio protiv Musolinija i Hitlera, zbog čega je postao upadljiv i bio tretiran kao jedan od opasnih neprijatelja.

Margita "Dunda" Huven nije bila član KPJ, niti SKOJ-a ali se družila sa simpatizerima Partije i SKOJ-a, pa je na taj način takođe obeležna kao opasan neprijatelj i posebno je tretirana, a među prvima streljana.

Kada je Nemačka napala na SSSR, 22. juna. 1941. godine, uhapšeni su svi Jevreji koji do tada nisu bili u logoru, pa su svi (iz sreza novobečejskog) oterani u lgor koji je formiran u magazinu KLEIN i HORVAT. Isto magazin nalazio se na desnoj strani pred sam kraj glavne ulice, idući od Tise, prema stanici.

Na dan transporta svi su Jevreji iz velkog magazina LEO WEISS-a, bili u povorci doterani, sa priručnim prtljagom, na pristanište. Bila je velika vrućina, a oni su na obali, bez grane i vode, čekali vreme transporta lađama za Beograd. To je trajalo ceo dan... Transport je vršen u nekoliko grupa, pa su neki prebačeni čak idućeg dana, a noći li su u obližnjoj kotarci za kukuruz u kući Gliše Lalića, opančara.

Ova je izjava data u leto 1988. godine u ličnom razgovoru sa Branislavom Kiseličkim.

Pišite nam...

Sadržaj