Sećanje i svedočenje Kiselički Branislava

penzionera iz Novog Bečeja, autora ove knjige

Želim posebno od ostalog ovog materijala da se setim Jevreja iz moje generacije.

U mojoj generaciji bilo je najviše jevrejske dece, upoređujući sve posleratne generacije (od 1919. do 1934. godine) koje su pohađale osnovnu školu. Ukupno ih je bilo 6, a ja ih se ovako sećam:

Sreli smo se svi u I razredu, pohađali zajedno II razred, a u III i IV razredu Jevreji su po svojoj volji pohađali mađarsku školu, kako bi bolje usavršili mađarsko čitanje i pisanje, iako su svi poznavali mađarski jezik. Ponovo smo se našli u I razredu privatne gimnazije, a onda smo se potpuno rasuli. Privatna gimnazija je ukinuta, a Jevreji su se različito opredeljivali. Jedni su nastavili građansku školu, drugi gimnaziju u Starom Bečeju ili Vel. Bečkereku, a treći su otišli da izučavaju trgovinu. Poimenično, bili su sledeći:

NAJ JULIJA (Jucika), ćerka Naj Jenea, trgovca. Posle IV mađ. razreda, upisala se u I razred priv. gimnazije, a kada je ova ukinuta 1932. godine, nastavila je građansku školu. Nije se dalje školovala. Udala se za GUTMAN BELU, apotekara iz Osijeka, gde se otselila. Nije mi poznata njena sudbina.

NAJ MARGITA, ćerka Naj Bernata, trgovca. Posle IV razreda, završila je I raz. priv. gimnazije, a nastavila je građansku školu. Udala se za Špirer Eugena, trgovca iz Budanice. Pred rat je došla u Novi Bečej i tu ostala sa ocem i majkom. Muž je ranije otišao iz N. Bečeja, a ona je sa porodicom deportovana i ubijena na Sajmištu.

ŠLEZINGER JULIJA (Jucika), kći Šlezinger Adolfa, žitarskog trgovca. Završila je I razred priv. gimnazije, a posle toga građansku školu. Udala se za čoveka čije je prezime bilo "Ćurčija", a rodom je bio iz Bosne. Ona je sa celom porodicom Šlezinger Adolfa izbegla na vreme u Dalmaciju, a kasnije u Italiju i preživela je rat. Danas živi u Beogradu.

HANDLER ANA, ćerka trgovca Handler Lazara, koji je privremeno živeo u N. Bečeju, a ona je u N. Bečeju završila osn. školu i građansku školu, posle čega je otišla u Mošorin, odakle je 1944. godine deportovana i zatočena u Buchenwald - koncentracioni logor. Uspela je da preživi logor i da se vrati u N. Bečej, gde se udala za Mirka Cvejina, opštinskog matičara. Oboje su kasnije otselili u Apatin, gde su držali fotografsku radnju. Mirko je umro 1980. godine, a Ana 1988. godine.

ŠLEZINGER IŠTVAN (Pišta), sin Šlezinger Jožefa, trgovca. Posle završene građanske škole učio je trgovinu i u vreme početka rata bio trgovački pomoćnik. Bio je poznat među trgovcima i učestvovao u opštim akcijama trgovačke omladine. Za politiku i sport nije se interesovao. Zatočen je kad i ostali Jevreji, ali je odmah po napadu Nemačke na SSSR, bio oteran u specijalni zatvor pri Okružnom sudu u Vel. Bečkereku, pa je kao talac bio streljan u prvoj velikoj grupi talaca iz Banata, 31. 07. 1941. god. na Bagljašu, kod Vel. Bečkereka.

ŠLEZINGER ĐERĐ (Đurika), sin Šlezinger Artura, trgovca, vlasnika najlepše kuće na glavnoj novobečejskoj ulici. Bio je vrlo simpatičan i društven mladić. Završio je trgovačku akademiju i upisao se na pravni fakultet, kao vanredni slušalac, a inače je radio kao knjigovođa. Iako je bio hrom, ta mu mana ništa nije smetala da se živo interesuje i učestvuje u mnogim društvenim aktivnostima. Bio je član Skautske organizacije, igrao je stoni tenis, bio član plivačkog kluba. Rado se družio i sa Mađarima i sa Srbima. Čak je aktivno učestvovao u priredbama Mađarske građanske čitaonice. Kada se pojavio nacizam i fašizam, pridružio se antifašistima, te postao čak aktivni član SKOJ-a i organizator tzv. "vaspitnih grupa". Bio je vrlo kulturan. Govorio je tečno: srpski, mađarski i nemački jezik. Imao je mnogo prijatelja, a malo protivnika. Zatočenje Jevreja i svoje lično primio je kao neumitnu sudbinu i nije se mnogo protivio, već je nastojao da, stvorivši dobar utisak zbog dobrog poznavanja nemačkog jezika, ostvari za sebe male beneficije, kakvi su bili mali slobodni izlasci za vreme zatočenja u sinagogi. Kasnije to nije bilo moguće. Uostalom, njegovo zatočenje nije dugo trajalo, pošto je krajem juna 1941. godine premešten u specijalni zatvor, odakle je 31. jula 1941. godine odveden na streljanje na Bagljaš - kod Vel. Bečkereka.

Posebno se rado sećam BERGL HERMANA, sina Bergl Đule, trgovca, koji je bio dve godine mlađi od mene, ali sam sa njime punih šest godina putovao kao đak Velikobečkerečke gimnazije. Svakodnevno druženje omogućilo mi je da ga dobro upoznam. Bio je vrlo živa i zainteresovana priroda. Voleo je sport, a posebno stoni tenis i plivanje. Bio je član ekipe Novog Bečeja koja je odigrala prvi javni susret reprezentacije Sente i Novog Bečeja u stonom tenisu. Mislim da je to bilo 1940. godine. Iste godine Herman je postao član novoosnovanog plivačkog kluba "Tisa", pa je kao jedan od najboljih plivača bio poslat na trenerski kurs u Aranđelovac, septembra meseca 1940. godine. Tako je Herman postao prvi stručni trener plivanja u Novom Bečeju.

Od same pojave fašizma i nacizma bio je ubeđeni protivnik ovih pokreta i o tome se uvek javno izražavao. To je bilo izrazito za vreme Abisinskog rata i Španskog građanskog rata. Čitao je antifašističke brošure i o tome uvek javno pričao. Nije pripadao ni KPJ, niti SKOJ-u, no znam da je primao cionističku literaturu, pa je verovatno pripadao, makar idejno, tom pokretu. I on je krajem juna bio oteran u specijalni zatvor Okružnog suda u Vel. Bečkereku, pa je streljan u prvoj velikoj grupi od 90 telaca Banata na Bagljašu, kod Vel. Bečkereka.

Ovo sećanje na moje drugove Jevreje pokazuje da od pomenutih sedam lica, samo je jedna devojka potpuno izbegla pogrom, a još jedna devojka je preživela logor, dok su svi ostali nestali još u prvoj godini rata.

Pišite nam...

Sadržaj