Genocid nad novobečejskim Jevrejima 1941-1942. godine

Novobečejska jevrejska zajednica živela je u danima pred drugi svetski rat uglavnom istim životom kao i ostali građani Novog Bečeja. Rastuću opasnost od fašistoidnih pokreta u Evropi nisu shvatali kao neposrednu opasnost za svoj opstanak, jer su se nadali da će se u slučaju rata "snaći", kao i ostali građani. Možda je tome doprinosila činjenica što je u Novom Bečeju bilo vrlo malo Nemaca, pa se njihov antisemitizam nije uopšte osećao. Intelektualci-Jevreji nisu preduzimali nikakve naročite mere, niti su svojim sugrađanima ukazivali na rastuću opasnost. Neko se kretanje osećalo među studentima i đacima, ali je njih bilo relativno malo, pa je uticaj bio slab. Zato se i moglo destiti da od pedesetak porodica Jevreja koliko ih je bilo u Novom Bečeju, samo jedna na vreme preduzme mere za svoj spas od uništenja.

Bila je to porodica Adolfa Šlezingera, žitarskog trgovca, čije su se dve ćerke udale za mladiće drugih nacionalnosti. Muž starije ćerke bio je Dalmatinac, a mlađe - Bosanac. Oni su na vreme celu porodicu iselili prvo u Split, zatim na Korčulu, a posle kapitulacije Italije u Bari, koji je već bio oslobođen. Od pogroma su se spasli: otac Adolf, mati Seren, sin Viktor (danas dr. Viktor Jordanić), kći Marija i mlađa kći Julija.

Sem ove porodice uništenje je izbeglo još 15 lica, uglavnom zahvaljujući činjenici što se nisu nalazili tragičnih dana u Novom Bečeju.

Jedina ličnost za koju se zna da je preživela tragične dane bila je HELENA KIURSKI, rođena BEAMTER, koja je bila udata za Srbina, Stevana Kiurskog, kovača iz Novog Bečeja. Ona se spasla zahvaljujući okolnosti što je bila udata za Srbina, a bila je teško bolesna osoba. Možda najvažnija od svih okolnosti bila je činjenica što je u njenu korist intervenisalo više, tada uticajnih ljudi (Sem ove osobe koja je bila novobečejski stanovnik, saznali smo za još dva lica koja su preživela logor u velikom magazinu u N. Bečeju. To su bili brat i sestra Tibor i Olga Ungar iz Novog Kneževca, a iz zatočeništva u sinagogi spažena je Zlata Raičević, sada dramska umetnica iz Podgorice, a 1941. godine je zatočena kao Jevrejka, udata za Srbina iz Melenaca).

Postoji isto tako neprovereno tvrđenje da je Cigler Verona, lepa, mlada kći Daniela Ciglera, uspela iz Beograda da, sa jednim nemačkim oficirem pobegne u Rumuniju, te da se sakrije i sačuva, do svog odlaska u Izrael. No, to je neprovereno tvrđenje.

Posle rata Novi Bečej su posetili: Viktor Šlezinger, Magda Kanic, Ženi Kaštiher, Geza Šafer, dr. Albert Vajs, a u mestu su jedno vreme živeli: Jovan - "Janči" Šlezinger i Ana Handler, udata Cvejin.

Podaci o preživelima nalaze se na posebnom spisku, među prilozima ovog rada.

Dakle, sem navedene porodice i ostalih pojedinaca, sve ostale jevrejske porodice sačekale su svoju tragediju na pragu svoje kuće, pa je Novi Bečej, od 20. septembra 1941. godine, baš kao i Banat - postao "Judenfrei" - "očišćen od Jevreja" kako su to nacisti ponosno kazivali. U oštrim i nemilosrdnim merama koje je protiv njih preduzela nemačka okupatorska vlast, njihova je zajednica bila potpuno uništena.

Progon Jevreja je započeo čim se, povlačenjem Jugoslovenske vojske, stara vlast raspala. Novu vlast su organizovali "folksdojčeri". Njih je u Novom Bečeju i Vranjevu bilo malo, pa su na ispomoć došli sunarodnici iz okoline, a pridružili su im se i fašistički orijentisani meštani. Pojedinci iz nove vlasti shvatili su svoju šansu da se okoriste dok se u potpunosti ne konstituiše nova vlast, pa su odmah počeli sa šikaniranjem i zastrašivanjem Jevreja, nastojeći pri tome da ostvare ličnu korist. Dešavalo se da su zastrašeni Jevreji sami svoje stvari od vrednosti ustupali nekima od ovih ljudi, nadajući se da će ih posle, bar delimično, dobiti nazad, što se, razume se, nije dogodilo.

Kada je 12. aprila 1941. godine ustanovljena vojna vlast, počelo se odmah sa registrovanjem jevrejskih porodica i njihovih radnji. Radnje su bile zatvorene i bilo je zabranjeno da rade, dok spolja bile jasno obeležene natpisom "JUDE". To je istovremeno podrazumevalo da ne mogu da posluju sa nejevrejskim radnjama. Prema licima jevrejske narodnosti sprovedene su odmah sankcije: ograničeno im je javno kretanje, uveden poseban policijski čas, zabranjeno im je pohađanje javnih lokala i bioskopa, a svoje su stanove morali ustupiti novim vlastima, dok su se sami vlasnici smeštali u pomoćne prostorije: vešernice, šupe i sl. Ubrzo potom su postavljeni komesari za nadzor nad aktivnošću svih radnji a kratko vreme posle toga sve su radnje zatvorene i rekvirirane.

Iako su Jevreji od samog početka pljačkani, vlasti su pretpostavljale da oni još uvek kriju stvari od vrednosti pa su posebnom naredbom od 24. aprila 1941. godine strogo naredile svim licima koja su imala jevrejskih stvari na čuvanje, da iste stvari odmah predaju. Naredba je upozoravala da će biti strogo kažnjeni ne samo oni koji to imaju, već i oni koji znaju za takva lica, a da se ovoj naredbi nisu odazvala (Božidar Ivković: UNIŠTENJE JEVREJA I PLJAČKA NJIHOVE IMOVINE U BANATU 1941-1944. - TOKOVI REVOLUCIJE - Bgd. 1967.).

Krajem aprila uhapšeno je u Novom Bečeju i Vranjevu 44 lica jevrejske narodnosti (B. Ivković: "UNIŠTENJE JEVREJA I PLJAČKA NJIHOVE IMOVINE").

Jedini ugledni novobečejski Jevrejin koji tada nije bio uhapšen bio je dr. Dezider kanic, advokat, koji je stupio u direktnu vezu sa vojnim komandantom mesta, pa dokazavši da je bio nemački "ulanerski" oficir, uspeo je da dobije dozvolu da se prebaci u Mađarsku (vidi svedočenje dr. Viktora Jordanića). Oni su saslušavani, maltretirani i ucenjivani da za svoje "oslobođenje" isplate velike sume novaca, što su oni morali izvršiti, pa su onda otpušteni kućama. Varljiva nada posle ovog prvog hapšenja obuzela je neke od njih (Senji Maćaš je ispričao sećanje svoga oca kome se obratio njegov komšija, Jevrejin Alfred Berger, kada jek privremeno pušten na slobodu: "Znate kako je - i guski, kada joj očupaju perje - ono joj ponovo naraste! Tako će biti i sa nama!"). No ova sloboda je kratko trajala, jer je ubrzo posle toga zavedena obaveza svakodnevnog prijavljivanja i odlaska na rad, uz pratnju stražara. Svi su morali nositi žute trake na rukavu, sa oznakom "JUDE", a na prsima "davidovu zvezdu". Dozvoljeno im je bilo da se kreću samo kolovozom, a nikako pešačkom stazom. Nisu smeli razgovarati sa ljudima druge nacionalnosti, a ako se neko usudio da sa njima stupi u razgovor bio je vrlo surovo upozoren da, ako ih baš tako voli, može i on biti poteran zajedno sa njima, pa neka žive zajedno (Branko Petraškov - "Komoč" ispričao je svoj doživljaj iz juna 1941. godine, kada je pred zgradom osnovne škole pokušao da razgovara sa svojim poznanikom Krausom. (Vidi svedočenje B. Petraškova), Drapoš Rozalija je opisala razgovor svoga muža sa svojim bivšim gazdom Hamburger Deziderom (Vidi svedočenje Drapoš Rozalije).

Od sredine meseca maja 1941. godine većina Jevreja muškog pola iz sreza novobečejskog zatočena je u dvorištu sinagoge, gde ih je stalno čuvala straža. I dalje su svakodnevno terani na rad, a njihovi radni zadaci sadržavali su u sebi puno poniženja i rušenja ljudskog dostojanstva. Terani su da, umesto konja, vuku zaprežna kola natovarena đubretom sa ulice. U tom čišćenju ulica morali su rukama kupiti konjsku balegu i druge odvratne otpatke. Dalje su bili primoravani da čiste i peru sve moguće nužnike javnih zgrada i da rade teško poslove utovara brodova i vagona na stanici.

Žene su u to vreme stanovale kod svojih kuća, ali uglavnom u pomoćnim prostorijama, jer su najbolje delove stana zauzeli folksdojčeri i njihovi pomagači. One su se svakoga dana morale javljati policiji, pa su bile određivane da čiste kancelarije, peru podove i prozore, kao i prljavi veš policajaca. Isto su tako upućivane da rade kućne poslove, kao posluga, u kućama koje su nastanili folksdojčeri, a kada tih poslova nije bilo, dužnost im je bila da rukama čupaju travu oko puta na javnim mestima, zajedno sa svojom decom (Mirjana Velisavljev-Dragić je ispričala kako je, kao devojčica od 10 godina, prolazeći domom, pored puta za skelu videla svoju školsku drugaricu Katicu - "Kitiku" Naftali, kako u kgomili žena, zajedno sa svojom majkom, čupa travu pored puta, ne smejući pri tome da digne glavu, niti da gleda na stranu...).

Na putu koji je vodio od dolme ka skeli i na samoj obali kod skele odigravale su se često sadističke i užasne slike folksdojčerskog animalizma. Osnovni cilj ovih užasnih postupaka bio je da se na javnom mestu i što više unizi i uništava dostojanstvo čoveka. Za svoje "podvige” birali su uvek starije, najuglednije i najponosnije ljude. Imamo dve ilustracije očevidaca koje ćemo u fusnoti opisati (Događaj koji je ispričao Mihajlo "Miša" Kiselički izgledao je ovako: "Krajem maja video sam na dolmi, kod skele, užasan prizor: sin Jožefa Klapke, podbeležnika iz Vranjeva koji je imao blizu 20 godina i bio zadrti hitlerovac, terao je Deri Imrea, visokog i teškog čoveka, starog oko 60 godina, da trči uz breg do skeledžijske kuće, a odmah zatim, istim putem niz breg... Čovek je bio užasno umoran... imao je ravne tabane, pa je teško hodao, a njegov mučitelj je životinjski vikao na njega i tukao ga korbačem... Nesrećni čovek je padao i dizao se, sav izubijan i krvav, a mučenje se, uprkos toga nastavljalo...), (Živa Kiselički je ispričao prizor koji je video na obali kod skele: "Kod skele su svakoga dana dolazili fijakeristi, pošto su ptnici iz Bačke često trebali da se prevezu do stanice. (Naime, kod Novog Bečeja je tada bio "granični prelaz", gde su putnici iz Bačke mogli preći u Banat, a odatle su vozom mogli ići na sever i jug. - prim. B. K.). Tu su svakog dana doterivali Jevreje da čiste put i rade grube poslove. Tu su oni morali svaku slamku kupiti sa zemlje, a kada su došli do jednog fijakera, vlasnik je hteo da pomeri kola da bi mogli da pokupe trunje ispod njih. Stražar je to zabranio, već su Jevreji morali puziti na ruka ma ispod kola kako bi "izvršili zadatak". U jednom momentu konj je počeo da baleg. Stražar je tada naredio da Jevreji rukama dočekuju balegu, kako ona ne bi "zaprljala" kaldrmu. Odvratno se pri tom smejao, zadovoljan svojom "dosetkom").

Ovo stanje je nešto popustilo početkom juna, pa su se neki od omladinaca snalazili i podmićivanjem pojedinih stražara uspevali da na kratko vreme dođu do svojih prijatelja Mađara i Srba, te da krišom dobiju nešto hrane ili komad odeće. Ponekad su ih stražari doterivali na Tisu da se okupaju (Nađ Šandor se seća da je "đurika" Šlezinger, kao spretan mladić, koji je odlično govorio nemeački jezik, uspeo da od stražara dobije dozvolu, te da kod jjega dođe na svečanu večeru, jer se ovaj tada upravo ženio).

U predvečerje napada na Sovjetski Savez, počela su opsežna hapšenja komunista i antifašista u celom Banatu. U okviru ove akcije pohapšeni su svi ostali Jevreji Novobečejskog sreza. Još uvek su se nalazili u sinagogi, ali pod strožijim režimom (Živa Kiselički je ispričao kako je lično video prizore hapšenja činovnika Krausa iz upravne zgrade "Senćanske parne pilane". (Vidi svedočenje Kiselički Žive)

Tom istom prilikom Kiselički Živa je video, lično, hapšenje dr. Deže Kanica, a to se kosi sa svedočenjem dr. Viktora Jordanića i Šandora Nađa, koji su od ćerke Deže Kanica doznali da on nije bio uhapšen, niti zatočen u novobečejskom logoru.

U isto vreme iz sinagoge deportovani su u specijalni zatvor kod Okružnog suda u Velikom Bečkereku Jevreji omladinci - poznati antifašisti: Šlezinger Đerđ - "Đurika", Bergl Herman, Šlezinger Ištvan - "Pišta" i Huven Margita - "Dunda". Oni se više nikada neće vratiti, pošto su streljani u prvoj velikoj grupi od 90 talaca iz celog Banata, na dan 31. jula 1941. godine (Od Lazara Mečkića i Šandora Nađa dobijeni su podaci o antifašističkoj orijentaciji Šlezinger Đerđa i Huven Margite, dok je autoru ovog materijala lično dobro poznata antifašistička orijentacija Bergl Hermana, jer ju je on uvek i javno ispoljavao. O Šlezinger Ištvanu nismo mogli doši do direktnih podataka niti o delatnosti, niti o pripadnosti antifašističkim orgnizacijama. (U knjizi đorđa Momčilovića "ZRENJANINSKE VATRE" detaljno je opisano zatočenje i odvođenje na streljanje banatskih antifašista 31. jula 1941. godine. Među njima su se nalazili i naši jevrejski omladinci).

Iz tog vremena imamo opis - svedočenje Zlate Raičević, sada dramske umetnice iz Podgorice koja je kao mlada supruga advokata Raičevića iz Melenaca, a po narodnosti Jevrej, bila takođe zatočena u sinagogi u Novom Bečeju - do svog oslobođenja, kao supruga Srbina - odnosno ne-Jevreja, a i kao žena u osmom mesecu trudnoće (Svedočenje ZLATE RAIČEVIĆ, dramske umetnice iz Podgorice).

Ona opisuje sužanjstvo u sinagogi kao svojevrsno mučenje. Žene su spavale u sinagogi na galeriji, a muškarci na podu sinagoge, baš onako kako su dolazili i na bogosluženja u svoje vreme.

Hrana je bila očajna: izjutra se dobijao čaj, bez šećera, a u podne i uveče bezukusne čorbe - ustvari vruća voda, sa ponekim listom ili zrnom povrća i vrlo malo kukuruznog hleba ili proje.

Nacisti su dolazili noću - ustvari iznenada upadali u sinagogu među muškarce i tukli ih, ili odvodili izvan zgrade, gde su ih zverski tukli. Ona se seća da su se noću dugo čuli krici zbog kojih se nije moglo spavati. Isto tako joj je upečatljivo u svesti ostalo sećanje da je jedne noći jedan od zatočenih muškaraca umro od batinanja. - Međutim, u matičnoj knjizi umrlih opštine Novi Bečej uopšte nema upisa o umrlim Jevrejima sve do meseca septembra.

Pomenuta gospođa Raičević se isto tako seća da je u ovo vreme bilo više slučajeva da su neke od žena uspevale da podmite stražare novcem i nakitom, pa da su "pobegle" iz logora, ali su one sve ubrzo pronađene i vraćene.

Zlata Raičević je, kao žena ne-Jevreja, a u osmom mesecu trudnoće, bila oslobođena, razume se uz bogatu otkupninu, koju je njen suprug uspeo da "plasira" na pravo mesto.

Njezin je slučaj slika stanja u tom zatočenju, a to je, posle već navedenog slučaja HELENE KIURSKI, drugi slučaj izbavljenja iz logora u Novom Bečeju. Međutim, oslobođenje je bilo pre zatočenja u pravi sabirni logor-magazin LEO WEISS-a.

Meseca jula, zatočeni Jevreji novobečejskog sreza (ovoga puta svi - bez izuzetka) premešteni su užitni magazin KLEIN i HORVAT, koji se nalazio pred kraj desne strane glavne ulice, idući od centra, prema stanici. Režim u ovom logoru bio je stravičan. Ljudi, žene i deca smešteni su u toj zgradi koja je, umesto prozora, imala samo visoke otvore sa kapcima. Ležaji su bili improvizovani od tankog sloja slame koja se nije menjala. Oskudnom količinom vode zadovoljavali su samo najminimalnije potrebe, a hrana je bila svedena na odvratne čorbe, sa ponekim listom ili zrnom povrća i malim komadom hleba (Po sećanju Nađ Šandora, Budai Lasla, Branislava Petraškova "Komoča", Mihajla - "Miše" Kiseličkog, a i autora ovog napisa, Jevreji su, posle svog zatočenja u sinagogi, a pre zatočenja u velikom magazinu LEO VEISS-a, bili logorisani u velikom magazinu KLEIN i HORVAT. U dvorištu je iskopan kanal, na slabo zaklonjenom prostoru, gde su zatočenici morali vršiti nuždu. Stražari su primoravali najlepše mlade žene i devojke da pred njima to čine, pri čemu su ih ponižavali i vređali (U svome pismu dr. Viktor Jordanić, jedan od retkih, preostalih novobečejskih Jevreja, opisao je svedočenje WEISS BELLE, ćerke novobečejskog jevrejskog kantora (rođ. 1915.) koja je uspela da jedne nedelje dobije izlaz do sestara Pelikan. Tim svojim prijeteljicama ona je ispričala jezivu istinu o logoru u magazinu KLEIN i HORVAT.

Dr Viktor Jordanić je sve to saznao od istih sestara Pelikan, kada ih je lično posetio u jesen 1945. godine, kada je posetio Novi Bečej.

Jedina oduška u ovom užasu bila je poneka retka prilika da se od stražara izmoli izlazak na kratko u neku blisku prijateljsku kuću radi lične higijene i malo hrane. Te su prilike bile vrlo retke i zavisne od stražara i prijatelja koji su iz slobode ponekad uspevali da podmite stražara da izlazak odobri.

Nikakvih podataka o tome nemamo kako su zatočenici podnosili izrazito loše higijenske i zdravstvene uslove, te da li je bilo bolesti ili smrti. Naime, matična knjiga umrlih opštine Novi Bečej za celo vreme progona i zatočenja ne beleži nijedan smrtni slučaj, sve do meseca septembra, kada je zabeleženo tri smrtna slučaja.

Iako su u svim okupiranim delovima Evrope Jevreji proganjeni i šikanirani, nigde nije bila tako dosledno sprovedena ideja o njihovom totalnom uništenju, kao u Banatu. Banatski Nemci, u želji da pokažu svoju veliku privrženost Hitlerovim idejama, nastojali su iz sve snage da očiste Banat od Jevreja, pa je na njihovo uporno insistiranje Vojni zapovednik Srbije doneo odluku o deportovanju svih banatskih Jevreja (U svom delu UNIŠTENJE JEVREJA I PLJAČKA NJIHOVE IMOVINE U BANATU 1941-1945 - Božidar Ivković objašnjava kako je došlo do donošenja odluke o deportovanju jevreja na 384 strani svoje knjige.

U istom delu je dosta detaljno opisana akcija formiranja sabirnog logora u Novom Bečeju, sa naznakom da je hapšenjem u novobečejskom srezu rukovodio Kornelius Lalier, tada sreski načelnik istog sreza.

Sredinom avgusta počela su hapšenja poslednjih Jevreja, koji su još slučajno bili na slobodi, po celom Banatu. Bez milosti i bez izuzetka svi su oni oterani u tri sabirna logora:

  • iz južnog dela Banata u Pančevo,
  • iz srednjeg Banata u Vel. Bečkerek,
  • iz severnog dela Banata u Novi Bečej.

Za sabirni logor severnobanatskih Jevreja određen je veliki žitni magazin LEO WEISS-a, koji se i danas nalazi sasvim na kraju leve strane glavne ulice u Novom Bečeju, idući prema željezničkoj stanici. Magazin je bio prostran, no ipak nedovoljan za toliki broj ljudi, koji su smešteni po podu. Magazin je imao neveliko dvorište koje je bilo obezbeđeno bodljikavom žicom.

Tu je započela poslednja etapa u životu Jevreja severnog dela Banata. Bili su tu sa teritorije srezova: Velika Kikinda, Novi Kneževac i Novi Bečej. Zvaničan izveštaj o stanju u logoru kazuje da je na dan 2. septembra 1941. godine u njemu bilo zatočeno 696 lica, oba pola i svih doba starosti (Najviše podataka o logoru u magazinu LEO WEISS-a dao je Senji Maćaš, penzioner iz Novog Bečeja, čiji je otac držao u zakup kafanu KRUNA, čije se dvorište graničilo sa dvorištem sabirnog logora, pa je iz neposredne blizine mogao da vidi mnoge stvari.

Jedine informacije o tome kako je izgledao smeštaj u logoru dao nam je, a pošto je već bio završen kompletni materijal o tome - TIHOMIR UNGAR, iz Novog Sada, koji je u tom logoru bio zatočenik kao dete. Naime njegova je cela porodica iz Novog Kneževca doterana u sabirni logor u Novi Bečej i tu je bila do deportovanja (svedočenje UNGAR TIHOMIRA).

Tihomir Ungar opisuje unutrašnjost magazina kao veliki i dosta mračan prostor koji je imao nekoliko etaža od dasaka. Bile su to ustvari velike platforme na kojima se ranije čuvala pšenica ili kukuruz i koje su bile dosta niske, odn. sa malim razmakom, tako da su smetale normalnom ispravljanju čoveka. Tu su bili svi smešteni u priličnoj gužvi, jer ih je bilo mnogo. Stare i bolesne osobe bile su smeštene u svinjcima ispod jedne dugačeke kotarke (koš za kukuruz, od letava), koja se nalazila u dvorištu, naspram magazina, a desno od ulazne kapije. Toga se naročito seća, jer se među tim nesrećnicima nalazila i njegova baka koja je bila stara i bolesna. Ona je tu i umrla, nije dočekala deportaciju.

On nije opisao druge detalje života u logoru, ali je spomenuo da su se deca, kojih je u logoru bilo dosta, igrala u dvorištu, ali samo na određenom prostoru.

Seća se jezivih slika nekih duševnih bolesnika koji su se takođe tu nalazili i kojima niko nije mogao pomoći. Oni su često dobijali i batina od čuvara, jer se nisu uvek uklapali u red logora.

Hrana  je bila kao i u svim logorima te vrste: uglavnom topla voda, koja im je davana u obliku čaja bez šećera ili kao nezačinjene čorbe sa vrlo malo lošeg tvrdog hleba.

Isto tako se seća da su oni iz Novog Kneževca doterani u Novi Bečej sredinom avgusta, a da su u logoru u Novom Bečeju bili oko mesec dana.

Posle mesec dana zatočenja (a to se poklapa sa datumom koji smo našli - 20. septembrom) svi zatočenici su u velikoj grupi oterani na pristanište. On se lično seća da je njegova porodica ubrzo posle dolaska na pristanište ukrcana u jednu deregliju, koju je vukao mali brod. Do Beograda su putovali dugo.

U Beogradu su on, sestra i majka bili slobodnjaci, pa je majka uspela preko nekih veza i podmićivanja da ih pošalje u jedno selo u okolini Aleksinca, gde su pod lažnim imenom "Urošević" uspeli da ostanu u životu. U znak zahvalnosti svom lažnom imenu koje mu je spaslo život, vratio je samo svoje prezime UNGAR, a zadržao ime TIHOMIR - dok je njegovo pravo ime bilo TIBOR!

Životni uslovi u ovom sabirnom logoru bili su ispod minimuma ljudskog dostojanstva. Upravnik logora Klapka Jožef, inače podbeležnik Vranjevačke opštine, imao je veliku potrebu da se lično dokaže kao privrženik fašističkih ideja, jer po narodnosti i nije bio niti Nemac, niti Mađar, već je bio slovačkog porekla. Zbog toga su njegovi postupci i način ophođenja uopšte trebali da ilustruju čoveka beskonačno odana Hitleru, a to je uvek dokazivao svojim grubim nasiljem nad nedužnim i nezaštićenim ljudima. Ovde pak, u logoru, to je bilo najlakše, jer mu se nije mogao suprotstavaljati baš niko, a on bio uobraženi gospodar ljudskih sudbina. Surovo je gospodario sa životom blizu 700 ljudi, žena i dece. Njegova posada od 8 stražara vršila je strog nadzor nad kretanjem ljudi u logoru i van njega. Opšti higijenski i zdravstveni uslovi su bili ispod svakog standarda, a hrana ista, ili još slabija od one u magazinu KLEIN i HORVAT.

Pošto su neki od meštana Mađara ponekad čuvali stražu, dešavalo se da je poneki od njih omogućavao da se nesrećnim zatočenicima doturi neki zamotuljak hrane, cigareta ili novca kojim bi logoraši pokušali da podmite stražara (Senji Maćš, penzioner, čiji je otac bio zakupac kafane KRUNA, ispričao je da je njegov otac bio u vezi sa jednim od stražara koji bi, u vreme kada je dežurao, omogućavao prećutno da se preko zida doturi poneka pošiljka. Zatočenici su poručivali da im se doturi hrana i novac, kako bi imali mogućnosti da podmite stražara. Isto tako su dosta često tražili da im se doturi beli luk, jer su bili ubeđeni, da će ih on zaštititi od bolesti.

On se isto tako seća slučaja kada je njegova tašta u boci pekmeza dostavila Berger Gabrieli (bila joj je komšinica) veću sumu novca koju je ova iskoristila da podmiti stražara i izađe iz logora. Ova su se "švercovanja" odvijala preko zida susedne kafane KRUNA, ali samo kada se na straži nalazio neko u koga se moglo imati poverenje. Međutim, to su bile male koristi i za mali broj lica. Velika većina je neiskazano patila, bolovala, pa i umirala. O tome nalazimo podatke u matičnoj knjizi umrlih novobečejske opštine, tek u mesecu septembru, iako se zna da je smrti bilo i ranije (U matičnoj knjizi umrlih opštine Novi Bečej nalazimo sledeće upise:

  • 3. septembra 1941. umro je Deutsch Jožef, trg, star 72 god.
  • 8. septembra 1941. umro je Scheinberger Jožej, star 75 g.
  • 19. septembra 1941. umro je Herz Mikša, trg, star 80 god.)

Razume se, da je pri tome stalno postojala obaveza svakodnevnog rada, koji se svodio na grube fizičke poslove zemljanih radova, čišćenja ulica, utovara i istovara na rečnom pristaništu i na željezničkoj stanici.

Interesantno je napomenuti pokušaje pojedinih Jevreja da se oslobode iz logora i tako spasu svoje živote. To su u početku činili na taj način što su i rođaci i prijatelji pribavljali dozvole od mađarskih vlasti za useljenje u Bačku. No ti su pčokušaji brzo presečeni posebnim raspisom Odseka jevne bezbednosti za Banat, u kome se kaže: "Pribavljanje dokumenata o iseljenju i podnošenje molbi za to valja odmah sprečiti, pošto je svaka predstavka besciljna." (Podatak prema delu B. Ivkovića - UNIŠTENJE JEVREJA I PLJAČKA NJIHOVE IMOVINE U BANATU 1941-1945.)

Ovde se može spomenuti sećanje Senji Maćaša o tome da je Gabriela, supruga Adolfa Bergera, trgovca, koja je u naručju nosila sina Ladislava, rođenog 19. januara 1941. godine, uspela da podmiti stražara i preko pripremljene veze izbegne u Bačku. Tamo je bila uhapšena i nestala u nekom od logora. O tome se slučaju nikada ništa pobliže nije saznalo, jedino je sigurno da porodica Berger nije preživela.

Posebno je interesantan slučaj Deri Imre-a, bivšeg direktora "Senćanske parne pilane i mlina" koji je imao imanje i salaš u blizini Matejskog broda. Bio je pozvan od strane Franca Rajte, tada šefa Okružnog privrednog otseka za Banat, da mu fiktivno "proda", ustvari gruntovno prenese u vlasništvo to svoje imanje, a on će mu u naknadu za to omogućiti da se iseli u Mađarsku. Razume se, da je to bila varka, a jedina je korist od svega toga bila što je Deri Imre deo svog sužanjstva proveo u svom stanu, umesto u logoru. Kada je došlo vreme deportovanja, pozvan je bio i Deri Imre. O ishodu postoje dve verzije: po jednoj on se obesio u stanu, a po drugoj, on se prilikom deportovanja bacio sa šlepa u reku i utopio se... (O podvali Franca Rajta obaveštenje su dali Lazar Mečkić i Senji Maćaš, koji se sećaju tog događaja)

O tragičnoj sudbini Deri imre-a, dr. Viktor Jordanić je od svojih prijatelja doznao da se Deri Imre sa šlepa bacio u reku prilikom transporta i tako izvršio samoubistvo.

Po obaveštenju koje je dobio dr. Konstantin Vukov, Deri Imre se obesio u svome stanu kada je saznao da se mora ponovo prijaviti logorskoj upravi, radi transporta. Tragičnog dana izgona, za koji nalazimo datum 20. septembar 1941. godine (Datum deportovanja iskazivan je dvostruko. U više napisa drugih autora istican je datum 20. avgust, jer su u to vreme vršena deportovanja iz Vel. Bečkereka i Pančeva. Međutim, činjenica da je u napisu B. Ivkovića naveden datum 20. septembar (drugi) kao dan kada je podnet izveštaj o stanju logora u Novom Bečeju, kao i već pomenuta tri upisa u matičnu knjigu umrlih opštine Novi Bečej, gde je poslednji upis datiran 19. septembra 1941. godine, sasvim je logično da je datum 20. septembar kao dan deportovanja jedino logičan i moguć.), stanovnici Novog Bečeja su u prepodnevnim časovima na svojoj glavnoj ulici videli tužan prizor. Duga kolona ljudi, žena, dece, staraca i starica kretala se prašnjavom kaldrmom... Izmučenih i preplašenih lica, uz muklo brujanje molitava koje su upućivali starci, prigušeno jecanje žena i plač male dece, kolona je, pod pratnjom stražara, naoružanih puškama, sporo napredovala... Bio je topao dan, a oni gladni i izmučeni, bolesni, bez snage i volje za životom... Ljudi su teško vukli svoje bedne prtljage, a žene su vodile i nosile decu koja su se spoticala i padala... Za njima se dizao oblak prašine. Prava tragična kolona beznađa i smrti... (Opis kolone deportiraca dalo je više očevidaca, a i autor je lično video kolonu, kada je skretala ka pristaništu. Posebno je značajan iskaz Svetolika Mečkića koji je ne samo opisao kolonu, već je ispričao da je jedan od deportiraca uspeo da se izmoli od stražara, te je došao u njegovu radnju da od njega traži novac.

Pored Mečkića kolonu su opisali Nađ Šandor i Čeda Tašin. Posebno su isticali težak položaj logoraša dok su očekivali da budu ukrcani u šlepove. Dan je bio vreo, a oni su bili primorani da stoje na jednom mestu. Sami su obrazovali grupe kako bi pružili zaštitu od sunca onima bolesnima i maloj deci. Isto su tako svojim telima stvarali zatvoreni prostor da bi omogućili svojim sunarodnicima da obavljaju svoje fiziološke potrebe.

Kod katoličke crkve kolona je skrenula levo, u ulicu Kumanačkog puta, a kod pravoslavne crkve ponovo je skrenula desno, prema pristaništu na Tisi, gde je trebalo očekivati ukrcavanje u šlepove.

Doterani na obalu Tise, između reke i dolme, na vrelom suncu, bez hrane i bez zaštite od sunca, provodili su duge sate, očekujući prevoz. Očajno ih je zamarao taj vreli dan i to beskonačno čekanje...

Kada je najzad stigao šlep da ih utovari, nisu mogli svi da stanu u njega. Stražari su silom utovarivali više zatočenika, pa ipak nisu mogli svi da stanu. Gurali su ih u toplu i zagušljivu utrobu šlepa gde su isprepletanih tela, ležali na njegovom dnu. Bilo je zagušljivo i tesno, a oni osuđeni da trpe glad i žeđ... Međutim, na obali je ostalo još mnogo njih da čeka - nisu mogli svi da se ukrcaju. Padala je noć, a šlepovi nisu stizali... Iz predostrožnosti, a da neko od deportiraca ne bi pobegao, preostale logoraše su oterali u obližnje dvorište opančara Miše Lalića, u tadanjoj ulici Kraljice Marije, kod samog pristaništa i ugurali ih u kotarku za kukuruz koja je bila prazna. U dugoj noći, bez hrane i vode, izmučena i bolesna, izdahnula je mala Katica Naftali - "Kitika", kako su je zvali njeni drugovi i drugarice u III razredu... U četvrti razred nije došla... imala je samo 10 godina (Mirjana Velisavljev, rođena Dragić, kao školska drugarica nesrećne "Kitike" Naftali, sa kojom se kao školska drugarica družila, ispričala je ovaj tužni događaj i priložila fotografiju učenika III razreda na kojoj se nalazila i njena drugarica, sa kojom se u IV razredu nije mogla sastati... njeno mesto u skamiji ostalo je prazno... Ni ova smrt nije registrovana u matičnoj knjizi novobečejske opštine, kao ni druge pre nje...

Roditelji male "Kitike", sa ostalim sunarodnicima, transportovani su drugim šlepom tek sutradan.

O tom putu postoji zapis B. Ivkovića u već pomenutom napisu o uništenju Jevreja u kojem se može pročitati: "... I dok su Jevreji iz srednjeg i južnog Banata odvezeni za Beograd sredinom avgusta 1941, dotle su oni iz severnog Banata transportovani oko 20. septembra 1941. jednom manjom lađom i u više grupa. Pošto se dogodilo da je jedan od transporta sa Jevrejima iz Novog Bečeja stigao u Beograd posle policijskog časa za Jevreje, to su svi zatečeni Jevreji u šlepu morali dočekati jutro. Šlep je bio mali i pretrpan (u njemu se nalazilo oko 170 Jevreja), uz to potpuno zatvoren. Ljudi u njemu su bili bez dovoljno vazduha i u potpunom mraku. Pod takvim okolnostima jedva su dočekali jutro. Svi muškarci iz ovog transporta odmah su oterani i zatvoreni u logor kod Topovskih šupa, dok su žene i deca smešteni u gradu, sa ograničenom slobodom kretanja." (Po drugoj verziji događaj, koji je ispričala Niderman Roža, ćerka Bernata Naja iz N. Bečeja, njezina je cela porodica bila smeštena kod Rožine tetke koja je živela u Beogradu, a to znači da su i neki od muškaraca bili u Beogradu, gde su bili poluslobodni, da bi početkom decembra oterani u logor na Banjici, odakle su ih vodili na streljanja.

U istom napisu se kaže da je u to vreme - delimične slobode - jedan deo bogatijih Jevreja uspeo da se spase, uz podmićivanje nemačkih vojnika - šofera, te da se prebaci izvan Srbije. Naknadno smo doznali da postoji pretpostavka, na osnovu neproverenih glasova, da je Verona, ćerka Cigler Daniela, drvarskog trgovca iz N. Bečeja, uspela, ostvarivši vezu sa jednim nemačkim oficirom, da se prebaci u Rumuniju, a odatle je posle rata otišla u Izrael. No, to je neproverena vest.

Iz feljtona Jaša Almulija, koji je u listu POLITIKA objavljivan tokom aprila i maja meseca 1989. godine, saznajemo dalju sudbinu naših sugrađana.

Dolazak novobečejskih Jevreja u logor kod Topovskih šupa poklapo se vremenski sa rasplamsalim ustankom naroda u Srbiji, zbog čega je ovaj logor odmah postao rezervoar za sakupljanje talaca koje su streljali u znak odmazde za sve ustaničke akcije. Ubrzo posle njihovog dolaska u logor izdata je 10. oktobra 1941. godine monstruozna naredba generala Böhme-a, zapovednika za Srbiju koja je u praksu uvodila užasnu razmeru odmazde: "Stotinu talaca za ubijenog Nemca, a pedeset talaca za svakog ranjenog Nemca." Kako su partizanske akcije u to doba jačale, logor kod Topovskih šupa brzo se praznio. Od početka oktobra, kada je odvedena prva grupa na streljanje, pa do početka meseca novembra, od nekoliko hiljada zatočenika ostalo je svega 330, koji su ostavljeni da tokom meseca novembra pripreme logor na Sajmištu u kojem će biti zatočene sve jevrejske žene i sva jevrejska deca.

Već pomenuti feljton Jaše Almulija opisuje na više mesta ova streljanja, a kao ilustraciju izabrao je jedan izveštaj koji je o streljanju podneo svome starešini izvesni poručnik Lippe:

"Posle temeljnog ispitivanja mesta i pripreme, izvršeno je prvo streljanje, na dan 9. 10. 1941. godine. Zatvorenici su, sa najnužnijim prtljagom, odvedeni iz beogradskog logora u 5,30 časova. Izdavanjem motika i drugih alatki za rad obmanuti su, tako da su mislili da idu na rad. Svako vozilo čuvala su samo tri čoveka, da iz jačine straže zatvorenici ne bi slutili pravo stanje stvari. Transportovanje je izvršeno bez ikakvih smetnji. Raspoloženje zatvorenika za vreme prevoza i pripreme bilo je dobro. Radovali su se odlasku iz logora, jer njihov smeštaj u logoru, navodno nije bio po njihovoj želji. Zatvorenici su bili zaposleni 8 km od mesta streljanja, te su docnije dovođeni prema potrebi. Prilikom pripreme i za vreme streljanja mesto je bilo dovoljno osigurano. Streljanje je izvršeno sa daljine od 12 metara. Za svakog zatvorenika određeno je pet strelaca. Osim toga lekaru su stojala na raspoloženju dva vojnika, koji su po naređenju lekara morali dotući zatvorenika metkom u potiljak. Stvari od vrednosti i suvišne stvari oduzete su i dostavljene docnije Sigurnosnoj policiji u Beogradu.

Zatvorenici su se držali prilikom streljanja pribrano. Dva lica su pokušala bekstvo, ali su pri tome odmah streljani. Streljano je ukupno 180 lica.

Streljanje je završeno u 18,30 časova. Ništa naročito nije se tom prilikom dogodilo. Jedinice su se zadovoljne vratile u svoje stanove."

Posle ovog, prvog, nastavljena su streljanja tokom meseca oktobra, a već početkom novembra logor je bio skoro prazan.

Nikakvih bližih podataka, niti svedočenja o životu i smrti u ovom logoru nismo pronašli. Ostala je samo tužna istina da su u njemu našli smrt skoro svi novobečejski Jevreji-muškarci, samo zato što su bili sinovi svoga naroda...

Sudbina Jevrejki iz Novog Bečeja i njihove dece bila je još strašnija, jer je agonija duže trajala i o njihovoj sudbini jedino je svedočenje već pomenuti feljton Jaša Almulija, pa ćemo se njime poslužiti.

Žene i decu Jevreja srednjeg banata, po njihovom dolasku, prihvatila je beogradska jevrejska organizacija. Jedan deo žena i dece (po nekim kazivanjima među njima je bio i jedan broj starijih muškaraca - prim. B.K.) našli su mesta u rođačkim porodicama koje su u Beogradu imali, dok su ostali smeštani kod beogradskih jevrejskih porodica i po prostorijama verskih i društvenih organizacija beogradskih Jevreja. Taj, takav, težak i oskudan, ali koliko-toliko slobodan život, trajao je do početka meseca decembra, kada je izdata opšta naredba da se sve jevrejske žene i sva jevrejska deca okupe ispred zgrade Specijalne policije za Jevreje u ulici Džordža Vašingtona br. 23. Sve ovo mnoštvo žena i dece sprovedena je stražarno preko Save na bivše beogradsko Sajmište, odnosno u njegov najveći paviljon - broj 3. Ova ogromna i demolirana zgrada, razbijenih prozora i sa krovom koji prokišnjava, trebala je da pruži utočište zatočenicima. Iz zapisničkog iskaza koji je posle rata dala bivša logorašica sa Sajmišta, Vera Danon i njene drugarice, autor feljtona je naveo sledeći popis paćeničkog života u tom paklu:

"Ležaji su bili strahovito pretrpani. Na svaku od nas došlo je najviše pola metra širine za ležanje. Naročito je bilo opasno peti se stepenicama na drugi i treći sprat. Bili su česti slučajevi da su žene, naročito starije ili oslabele od rđave ishrane, padale sa stepenica ili sa poslednjeg sprata i teško se povređivale, a bilo je i smrtnih slučajeva usled pada. Vlaga, koja se nahvatala po zidovima, pretvarala se u led, pa su zidovi izgledali kao da su od leda. Vetar i sneg ulazili su kroz razbijene prozore. Sa gornjih spratova curila je na donje mokraća male dece. Tekla je voda kojom su žene, po naređenju Nemaca, prale ležajeve. Zato su donji ležajevi bili stalno mokri, a slama uvek vlažna. Slame je bilo malo, a nikada nije menjana, tako da je dobar deo ležaja bio sasvim bez nje, pa su neke zatočenice spavale na golim i mokrim daskama, užasno pateći od zime, koja je te godine bila veoma jaka.

Hrana je bila užasna. Izjutra smo imale jednu šolju tople vode, za ručak i večeru po jednu kašiku, od oko četvrt litre nečeg što je ličilo na splačine, sa pokojim listom kupusa ili komadom krompira. Hleba smo dobijale četvrt kile, a kasnije je to smanjeno na 150 grama dnevno."

U daljim iskazima zatočenice su opisale usžasne posledice gladi i zime. Patila su naročito deca, kojoj su od promrzlina otpadali nokti i delovi kože... jedna ambulanta, koja je mogla da primi samo 50 kreveta, bila je nedostižna za većinu bolesnika koji su teško patili i umirali...

A kada je, posle neiskazanih muka, stigao prvi dah proleća, početkom marta 1942. godine, počeo je pogrom... Iz Nemačke je stigao "specijalni kamion" sa jedinim zadatkom da sve jevrejske žene i svu jevrejsku decu preseli u večnost...

Feljton Jaše Almulija opisuje tu jezivu akciju:

"Dušegupka je bila parkirana pred ulazom u logor, čekajući da Jevrejke i deca budu u nju ukrcana. Istovremeno, jedan normalan kamion ulazio je u logor da pokupi stvari žrtava. Njima je bilo rečeno da će biti preseljeni u neki drugi logor. Posle tri užasna meseca provedena u hladnoj hali Sajmišta, mnoge su žene dragovoljno javljale da budu u prvoj grupi za preseljenje. Da bi laž o preseljenju bila uverljivija, rečeno im je da ukrcaju lični prtljag u drugi kamion, a svakom transportu pridodat je jevrejski lekar iz ambulante u logoru.

Kad bi dušegupka bila utovarena, krenula bi preko mosta na Savi, koji je bio nekoliko stotina metara dalje od ulaza u logor. kada bi prešla most dušegupka bi stala i jedan od šofera bi izašao i spustio se ispod vozila da bi spojio cev koja je izlazila iz motora, sa otvorom na dnu velike, hermetički zatvorene kabine u kojoj su se nalazili sužnji. Drugi kamion, koji je "nosio njihove stvari", vraćao se tada nazad u logor, a dušegupka bi nastavila svoj put kroz Beograd, do Jajinaca gde se završavao strašni put smrti.

Na Jajinačkom strelištu već su čekali: iskopana masovana grobnica i jedno odelenje nemačkog 64. policijskog bataljona čija je dužnost bila da spreči dolazak nepoželjnih. Istovremno kada bi došao kamion sa sajmišta drugi bi kamion dolazio iz nemačke policije. Pod jakom stražom, tu su se nalazili srpski zatvorenici čija je dužnost bila da mrtva tela žena i dece iskrcaju iz dušegupke u masovnu grobnicu. Svakoga dana, sem nedelje i praznika, dušegupka bi dolazila do Sajmišta i ukrcavala žene i decu. Oni bi umirali usput od izduvnih gasova motora, a zatim su bacani u jajinačke jame, čiji se broj umnožavao. U specijalni kamion "Saurer" - nazvan "dušegupka" stalo bi 50 odraslih, ali bi često ukrcali i do 100 žena i dece.

... 10. maja 1942. godine kamion je obavio svoj poslednji put, ukrcavši i jevrejsku upravu logora, lekare i bolesnike. Pošto su i oni bačeni u zajedničku raku, streljano je i u jamu bačeno sedam zatočenika Srba koji su istovarali leševe, kako ne bi ostalo živih svedoka o nečuvenom zločinu...

Dušegupka je vraćena u Berlin, odakle je i došla, a vojnici i policajci koji su obavili ove zločine, dobili su nagradna otsustva.

... Tako se završio jedan od najmonstruoznijih zločina drugog svetskog rata u kome su stradale, zajedno sa svim jevrejskim ženama i decom celog Banata i poslednje žene i poslednja deca novobečejske jevrejske zajednice...

Zatvaramo poslednji list ove tužne knjige života i smrti koja nam je ispričala tragičnu istoriju nastanka, razvoja i nestanka novobečejske jevrejske zajednice, nekada napredne i korisne ljudske grupacije koja je godinama doprinosila razvoju našega grada, da bi u vihoru najstrašnijeg ljudskog zločina, bez ikakve krivice, bila uništena do poslednjeg njenog člana...

... Novi Bečej više ne pamti svoje Jevreje i naša je dužnost da kroz ovaj kratki istorijat doprinesemo stvaranju materijalnog traga o njihovom nekadanjem postojanju...

Sadržaj

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.