Pravim te od blata

Avlija široka,

vetar njome piri.

Gole krošnje huje

k’o duhovi noći.

Srce uplakano

neće da se smiri,

jer znam da nikad

više nećeš doći.

Šta će meni kuća trošna

i široki dvori?

U njoj samo beton,

mladost zatrpana.

Uspomene bole,

nažuljana duša.

Ovo više nije dom,

ovo je samo kuća.

A meni kuća ne treba.

Samo blato.

Svaki dan te iznova

i opet od blata pravim...