Ladislav Gulović nije rođen u Novom Bečeju ali sa četrdeset godina provedenih u našem mestu, radeći u svojoj apoteci, ostao je u sećanju nekoliko generacija naših meštana kao vrsni majstor svog apotekarskog zanata.

Mr Ladislav Gulović (1881 – 1967)

Farmaciju je završio u Budimpešti početkom XX veka, oko 1906. godine. Radio je u nekoliko gradova Evropskih država, tako i u Beogradu. Sredinom druge decenije XX veka otvorio je svoju apoteku u Osjeku. Posle ženidbe, na insistiranje supruge Irene Veber, koja je želela da budu u blizini Žombolje, 1924. godine dolaze u Novi Bečej. Iste godine kupuje kuću i to sa nameštajem prve novobečejske apoteke iz 1802. godine (bivšu apoteku Ferenc Bizeka, Armin Bizeka, Roberta Turna, kasnije Deže Bizeka), koja se nalazila na glavnoj ulici pod brojem 21, od poznatog imućnog Vranjevačkog gazde Svetozara Veselinova.

Pošto se apoteka nalazila u kući u kojoj je živeo, to je podrazumevalo da je i posle radnog vremena otvarala svoja vrata, bolje rečeno prozor za hite slučajeve. Novobečejci kojima su neophodni bili lekovi znali su na koji prozor treba da lupaju da bi dobili svoj spasonosni eliksir. U bilo koje vreme noći i prazničnih dana meštani su bili spokojni, jer im je apotekar gospodin Gulović uvek otvarao prozor. Uvek je delovao ozbiljno, pomalo namrgođeno ali se iza tog lica krila pitoma priroda čoveka vedrog duha, koji je svesrdno pomagao svojim sugrađanima.

Mr Ladislav Gulović (1881 – 1967)

Posle Drugog svetskog rata apoteku i deo placa, koji je izlazio na drugu ulicu, nova vlast je oduzela. Zbog toga je bio jako ogorčen, ali kao pametan i racionalan čovek ipak je uspeo da se nagodi sa Narodnim odborom opštine Novi Bečej, kako bi mogao da nastavi sa radom u apoteci. Apoteka i deo komfiskovane kuće od 1954. godine vodi se kao društvena svojina da bi tek 1974. godine bila uknjižena u korist Doma Zdravlja Novi Bečej.

Mr Ladislav Gulović se penzionisao 1962. godine, a svoje mesto je prepustio svojoj učenici farmaceutu Draginji Koledin – Ekici, koja je od 1956. godine pored fakultetskog znanja tu sticala i dragoceno iskustvo od starog apotekara. Za svoj istrajan i besprekoran rad u službi krajem pedesetih godina XX veka dodeljena mu je VAŠ diploma u Budimpešti.

Imao je gospodin Gulović svoje dnevne rituale; pre podne je pušio lulu, dok bi popodne pućkajući pušio tompus. U svom dvorištu imao je manju trim stazu kao i razboj na kojem je redovno radio zgibove. Skoro svakog popodneva je skočivši na bickl odjurio do Tise da bi proveo sat vremena vaslajući svoj skif jednosed. U apoteci se češće pojavljivao u trenerkama nego li u belom mantilu. Trenerke su za njega bile odelo, a pravo odelo je izuzetno retko oblačio i to možda jedino kada je išao kod advokata Jeremije Zlatara da mu čestita slavu.

Dr Laslo Pataki

Neposredno posle nove 2006. godine, januara meseca, opština Novi Bečej je ostala bez svog, u novije vreme najboljeg lekara. Napunivši svoj 79. rođendan, preminuo je primarius Dr Laslo Pataki dečji lekar, čovek koji je u svojoj opštini uživao duboko poštovanje i poštenje. Doktora Patakia su svi voleli, bez obzira na nacionalnu, versku, partijsku i društvenu pripadnost. On je pripadao pravim, ali nažalost takvih je sve manje, narodnim lekarima, koji nije gledao na svoju profesiju kao zvanje, nego je svoj lekarski poziv smatrao misionarskim. On nije samo u užem profesionalnom smislu kao dečji lekar pomagao ljudima, nego bukvalno svugde u svako doba i svakom.

Rodio se 31. decembra 1926. godine u Novom Bečeju, u Zrenjaninu je završio gimnaziju, da bi posle završetka Medicinskog Fakulteta u Zagrebu stažirao u Beogradu. Izuzimajući period od 1978 do 1979, kada se nalazio u Libiji u stručnom timu lekara Ujedinjenih Nacija, živeo je i radio u gradiću kraj Tise. U novobečejskom društvenom životu takođe je zauzimao značajno mesto. Svoju lekarsku misiju, a prvenstveno kao specijalista dečjih bolesti ni minutu nije prekidao, čak i kada je nekoliko godina vršio dužnost direktora Doma zdravlja. Bio je Republički i opštinski poslanik. Bio je član lekara specijalista UNICEF–A sa sedištem u Bonu. Stručna literatura ga je posebno interesovala, što je redovno i pratio, ali je i sam publikovao naučne radove. Pored mađarskog i srpskog služio se i nemačkim, engleskim, francuskim i ruskim jezikom. Bio je privržen umetnosti koju je dobro poznavao te je ponekad i slikao. Pored muzike i književnosti obožavao je primenjenu umetnost. Kao svestran i učen čovek od kulture, sa njim se dalo lako komunicirati i svima je bio na raspolaganju. Zbog toga su ga posebno cenili.

Zbog svih tih zasluga, stanovnici gradića kraj Tise pokrenuli su inicijativu da se po njihovom velikopoštovanom doktoru Patakiu nazove jedna ulica i da se ispred Doma zdravlja postavi njegova bista.

 

Đerđ Lajber (Lajber György), Mađar So, januara 2006. godine

Preveo Karolj Andre

Pre dve godine, preciznije 27. juna 1989. godine, sahranjen je u Beogradu, na groblju „Lešće", u 79. godini života ugledni književnik Bogdan Čiplić. Mesto, mislim na samo groblje „Lešće", i način sahrane vrlo skromni, baš kao što je u svojim prohtevima, pa i svojim načinom života bio skroman i sam pokojnik.

Pored Novobečejaca, koji su došli kao predstavnici Bogdanovog zavičaja, bilo je i nekoliko njegovih sugrađana koji danas žive u Beogradu - sve u svemu oko dvadesetak prisutnih. Posebno mesto, među njima, zauzima kamenorezac po zanimanju, Novobečejac Stevan Lekić, koji od prvih posleratnih godina živi u Beogradu.

Bogdan Čiplić

Steva je četiri godine stariji od Bogdana, a bio je veliki majstor svog zanata i kao takav uživao ugled među beogradskim kamenorescima, inače veliki poštovalac Bogdana Čiplića, ne samo zbog njegovog književnog dela, već možda još i više kao istaknutog Novobečejca. Izgledaće malo neobično što se, povodom Bogdanove smrti, zadržavam na ovim podacima - jednog običnog zanatlije poreklom iz Novog Bečeja. Ali Steva je dokazao da nije običan - mali čovek.

Iako je prevalio osamdesetu godinu života, još uvek dosta vitalan, kada je iz novina pročitao da je umro Bogdan, za nas Novobečejce, Boda Čiplić, i da će se sahrana obaviti na groblju u „Lešću", koje je nedavno osnovano i spada u red još neizgrađenog beogradskog groblja, taj Steva Lekić se pokazao u svojoj pravoj veličini. Upotrebio je svoj ugled, velikog kamenorezačkog stručnjaka, i u Upravi beogradskog Novog Groblja izrazio svoje nezadovoljstvo što se jedan, tako veliki čovek kakav je bio Bogdan Čiplić, sahranjuje na groblju u „Lešću". Po Stevi, i ne samo po njemu, Čipliću je mesto među zaslužnim građanima na Novom Groblju. Pa kad već za to pozvani, nisu našli za potrebno, o čemu će kasnije biti nešto više reci, onda mu se mora obezbediti skromni grob na jednoj od parcela na Novom Groblju, ili makar u grobu gde su mu sahranjeni otac i mati. To je prihvatila Uprava Novog Groblja i prilikom sahrane saopštila prisutnima da će Bogdanovi posmrtni ostaci naknadno biti preneti sa „Lešća" na Novo Groblje. Pa sad recite, zar ne zaslužuje Steva Lekić, da se u ovom podsećanju na sahranu Bogdana Čiplića spomene kao njegov veliki poštovalac.

Uprava Novog Groblja, izvršila je obećanje i ekshumacija (prenošenja) tela Bogdana Čiplića izvršena je krajem jula 1989. godine i sahranjen je u grobu gde su mu sahranjeni otac i mati.

Da se vratim na samu sahranu. Ona je obavljena o trošku i organizaciji Matice srpske, kojoj je Bogdan zaveštao svu svoju skromnu imovinu, o kojoj ću kasnije reći nešto više. Ispred Matice, sahrani je prisustvovao sekretar dr Dušan Popov, bez predstavnika književničkog odbora, a i da ne pomenem da je, s obzirom na književničku plodnost i veličinu Bogdana Čiplića, trebalo da prisustvuje i čitav Odbor, a možda i predsednik Matice srpske, sa kojim je Bogdan bio lični poznanik još iz mlađih književničkih dana. Možda sav ovaj deo zvuči kao prigovor Matici, ali iz Vojvodine, nije u tome zatajila samo Matica srpska, nego i mnoge druge ustanove u kojima je Bogdan radio kao što su: Novosadska gimnazija, Srpsko narodno pozorište, Dnevnik i dr. koje je zadužio da ga se bar sećaju.

Bogdan je bio jedan od starijih i spadao u red plodnijih pisaca iz Vojvodine, koji nisu nikad zaboravili da pripadaju tom kraju, pa su i motivi njegovog stvaralaštva bili isključivo vojvođanski. No, nisam pozvan da sudim, već to iznosim više kao Novobečejac i jedan od Bogdanovih mlađih prijatelja i poštovalaca, kao svoj bol, pri čemu moram reći da možda i nemam pravu meru.

Na sahrani se od Bogdana oprostio Sekretar Matice, prigodnim govorom, u ime Matice. Tu je zatim bio i Bogdanov prijatelj, književnik Laza Lazić iz Sombora, koji živi u Beogradu, i on je rekao par lepih reci o stvaralaštvu i ličnosti Bogdana Čiplića. Književnik Ivan Ivanji, opraštajući se od Bogdana, izneo je njegovu hrabrost i humanost kada ga je upisao u novosadsku gimnaziju, iako Ivanji nije raspolagao nikakvim dokumentima, da je pre toga u Zrenjaninu završio prethodne razrede, o čemu ću kasnije izneti više detalja. U ime Novobečejaca se oprostio Branislav Bata Kiselički. Eto to bi bilo sve o toj skromnoj i preskromnoj sahrani.

Nisam pozvan, što se stručnosti tiče, da sudim o Bogdanovom stvaralaštvu, već ću samo, u najopštijim crtama, izneti ono, koliko sam iz druženja sa njim poslednjih desetak godina njegovog života, zabeležio da je pisao i objavio. Naravno, bez pretenzija da ta dela ocenjujem, već ću izneti priznanja koja je dobio za svoje stvaralaštvo do 1981. godine. On je, i posle toga stvarao mnogo, možda čak više nego u godinama, koje se smatraju da predstavljaju period najvećeg stvaralaštva.

Bogdan Čiplić, sin Žarka i Sare Čiplić, učitelji novobečejski, rođen je u Novom Bečeju 2. novembra 1910. a umro 23. juna 1989. godine u Beogradu. I danas stanbenu zgradu u Novom Bečeju, do pravoslavne crkve u ulici Lole Ribara, posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U toj kući se rodio Bogdan Čiplić. On je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića.

Završio je filozofski fakultet u Beogradu 1932. godine i jedno vreme bio je asistent pri etnološkoj katedri pomenutog fakulteta. Od 1935. do 1937. godine bio je profesor u srpskim odelenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, a zatim, kratko vreme, profesor gimnazije u Velikoj Kikindi. Krajem 1937. godine postao je profesor gimnazije u Novom Sadu, gde je ostao sve do 1945. godine tj. do završetka drugog svetskog rata.

Posle rata, 1945. godine, radi kao sekretar, a zatim kao dramaturg i direktor Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, da bi 1947. godine postao direktor tog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu, gde od 1956. do 1964. godine radi kao lektor u „Večernjim novostima". Zbog bolesti svoje majke, prema kojoj je bio izuzetno pažljiv i nježan sin, ponovo napušta službu.

Još od svoje 12. godine počeo se baviti literalnim radom. Sa svojim pesmama se javlja kao gimnazijalac u raznim listovima od Novog Bečeja, Kumanova, Kruševca do Subotice. Prvu zbirku pesama, pod nazivom POLJANA, izdao je u Novom Bečeju 2. juna 1930. godine.

Pored mnoštva članaka i recenzija objavio je preko pedeset knjiga od kojih, preko dvadeset knjiga pesama i 9 romana. Prikazivani su mu na radiju, televiziji i pozorištima 18 pozorišnih komada.

Za roman „Naveliko i namalo" dobio je nagradu SR Srbije, na knjigu stihova „Slatko pravoslavlje" Zmajevu nagradu Matice srpske, za dramu „Surova apoteoza" nagradu SR Srbije.

Knjige su mu objavljivane u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Vršcu, Kikindi i Novom Bečeju, a njegovi pozorišni komadi prikazivani su: u Beogradu, Sarajevu, Ljubljani, Novom Sadu, Subotici, Mariboru, Osijeku, Prištini, Vršcu, Titovom Užicu, Novom Bečeju, Kikindi i mnogim drugim mestima širom Vojvodine.

Pošto je mene posebno interesovalo njegovo pozorišno stvaralaštvo, toj strani njegovog rada posvetio sam malo više pažnje.

Radio je malte ne sve pozorišne poslove, izuzev što nije bio glumac. Osnovao je i uređivao časopis „Naša scena" u Novom Sadu. Kao upravnik Srpskog narodnog pozorišta organizovao je operu u Novom Sadu.

Njegova želja, da se aktivno uključi u pozorišni život učinila je da se, odmah po dolasku u Novi Sad 1937. godine, za profesora gimnazije, ponudi novosadskom dnevnom listu „Dan" da besplatno vodi rubriku pozorišna kritika, što je uredništvo lista prihvatilo. Njegov dosledni stav u kritici nije doprineo samo da je pozorište u Novom Sadu u svoj repertoar sve više uključivalo komade koji su imali napredno umetničko obeležje, nego je i sebi stvorio izvesni autoritet kod napredne novosadske omladine, što je na drugoj strani stvaralo negodovanje reakcionarne publike.

O njegovoj pozorišnoj kritici profesor Stojković, u svojoj knjizi „Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba" pohvalno se izražava, a njegove recenzije su iz tog vremena sadržavale tačna zapažanja o raznim elementima inscenacije sa lepim dramaturškim analizama i posebno ističe njegov korektan stil, kao i njegovo savremeno realističko shvatanje pozorišta.

Bogdanovo prvo pozorišno delo-komedija „Neverstva" igrali su diletanti u Novom Bečeju u režiji njegovog mlađeg brata Miloja Čiplića.

Krajem 1939. godine ponudio je Pozorištu u Novom Sadu svoju dramu „Uspomena na Sorento". Stavljanjem na repertoar, februara 1940. godine, komad je izazvao veliko interesovanje ne samo u Novom Sadu, nego širom Vojvodine. Prvi čin je završen sa do tada neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke omladine, koja se plašila uspeha ove drame. U drugom činu se za vreme predstave prolamao aplauz i postojao sve burniji kada je nailazio tekst kojem se moglo dati i političko značenje.

To je bila prva i poslednja predstava ovog komada. Policija je zabranila njegovo dalje izvođenje.

Posle rata, 1948. godine, napisao je novi komad pod nazivom „Nad popom popa". Komad je desetak puta davan u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Treći njegov komad bila je komedija „Varalica u Bečeju", koji je prikazivan u vreme proslave stogodišnjice Srpskog narodnog pozorišta. Sledeći njegov komad „Traktat o sluškinjama" prikazivalo je Srpsko narodno pozorište više od 50 puta. Srpsko narodno pozorište davalo je i njegov komad „Kaplar i car".

Svi njegovi pozorišni komadi su iz vojvođanskog života, a najčešće sa novobečejskim motivima.

Bogdanova dramatizacija Sremčeve pripovetke „Pop Ćira i pop Spira", koju je dramatizovao dok je bio upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, davana je osim u novosadskom pozorištu, sedam sezona uzastopce u Narodnom pozorištu u Beogradu. Posle tridesetak godina od prve novosadske premijere ponovo je došla na repertoar Srpskog narodnog pozorišta.

Istakao sam, da nisam pozvan da dajem ocenu književnog dela Bogdana Čiplića, pri tome mislim na njegovo mesto među vojvođanskim i srpskim piscima uopšte, ali zato hoću da dam svoj sud, kad se radi o njemu kao stvaraocu Novobečejcu. Možda je i u ovom slučaju potrebno uzeti nekakvu ogradu, ali ja sam tu čak smeo da tvrdim, da Novi Bečej u svojoj pisanoj prošlosti pa do danas, nije imao većeg građanina nego što je to bio Bogdan Čiplić. Teško je, da ne kažem nemoguće je, meriti veličinu pojedinih ličnosti kada se radi o sveopštem ljudskom stvaralaštvu i podvizima. Kako uporediti, primera radi, Miloša Obilića i Branka Radičevića, te tako Bogdana Čiplića, sa podvigom Aleksandra Berića, ili Bogdana i Josifa Marinkovića, kad su u pitanju različiti vidovi stvaralaštva. Ali na spisateljskom i književnom stvaralaštvu mogu mirne duše tvrditi da nema ravna. No, i ovo ostavljam Bogdanovim biografima da daju pravu ocenu i to ne samo sa stanovišta novobečejskih, već mnogo šire vojvođanskih, srpskih, pa i jugoslovenskih. Ovo smatram utoliko važnijim, jer mislim da za života, nije imao ono mesto u društvu koje mu je, po njegovom stvaralaštvu, pripadalo. Tu posebno mislim na vojvođansko društvo.

Bogdan je verovatno spadao u red plodnijih vojvođanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, ali takva priznanja nisu ni nagoveštavana iz Vojvodine, izuzev što je dobio Zmajevu nagradu Matice srpske za knjigu stihova „Slatko pravoslavlje", dok je dobio dve nagrade SR Srbije. Niko se nije setio da bi možda zaslužio da bude predložen makar i za dopisnog člana Akademije nauka Vojvodine, ili bar neko priznanje za životno delo i sl.

Čiplić nije pripadao klanovima, niti se pojavljivao u sekcijama, društvima i udruženjima književnika. Možda je to činio u mlađim godinama svoga stvaralaštva pa se razočarao, osećajući se pomalo odbačenim, ili blaže rečeno potiskivanim od onih koji su umeli da se uspešnije probijaju kroz život, koji su na vreme shvatili da u tadašnjem društvu - na žalost - nije rad merilo vrednosti čoveka, već da čak naglašeniji značaj imaju drugi kvaliteti.

Potrebno je znati šarmirati sredinu, ne misaonim rečima, već više lepršavim šalama i dosetkama na račun, posebno onih odbačenih, ili za koje se računa da će ih politički „krem" uskoro odbaciti. Trebalo je znati dodvorivati se političkim velmožama i na taj način krčiti put i svom, možda čak vrlo skromnom, stvaralaštvu, koje će se putem moćnih medija predstaviti javnosti kao izuzetno dostignuće i na taj način obezbediti istaknuto mesto u krugovima koji odlučuju ne samo o sudbinu dela nego i samog stvaraoca.

Bogdanu je to bilo tuđe. Iako svojim postupcima nije nikog ugrožavao, možda je čak u izvesnim slučajevima bio prema nekom i snishodljiv, on je verovatno svojim radom, spisateljskom produktivnošću zatvarao sebi vrata koja bi mu, bez ljudske surevnjivosti, morala biti širom otvorena.

Nisam, nikad, razgovarao sa njim zbog čega je otišao iz Novog Sada, da li samo zbog preseljenja roditelja u Beograd, kao i zašto se u Beogradu ograničio na svoju skromnu garsonjeru i pisaću mašinu, a u želji za relaksacijom prihvatao se slikarske četkice, slikajući akvarele, a u poslednje vreme i flomasterom u boji.

Slikao je brzo ne pridržavajući se nikakvih pravila pa čak ni onih osnovnih, da ne kažem neophodnih. Slikao je onako kako je osećao u tom trenutku i kako je u tom trenutku to video i doživeo. Znao je da za dan uradi tri, četiri slike. Iz takvog brzog rada dobar deo slika je bio skromnog dometa, ali je iz tog mnoštva proizlazilo po nekoliko izvrsnih slika. To nije samo moje mišljenje, već je takvu ocenu za pojedine njegove slike dao i Zoran Petrović, profesor, baš akvarela, na Likovnoj akademiji u Beogradu, inače Bogdanov prijatelj i poštovalac.

Pisao je Bogdan mnogo, slikao brzo i mnogo i voleo je te svoje slike da istakne po svim zidovima sobe i da u njima uživa. Često je, svake dve nedelje, vadio iz ramova jedne i stavljao druge i time osvežavao sobu novim slikama, ili kako je - on to znao da kaže - da time menja ambijent svoga življenja.

To je bio njegov svet. Uz dva, tri mlađa prijatelja, po pravilu su to bili njegovi đaci, još dok je bio profesor u novosadskoj gimnaziji, ili oni koji su od njega učili da slikaju pa su se zbližili i postali njegovi poštovaoci, ali i njegovi bliski drugovi i prijatelji.

Nije on želeo takvu odvojenost od društva već je njegova priroda bila takva - kako je meni u šali jednom rekao: - Ja sam vuk samotnjak - na prvom mestu radna, te je svaki izlazak u društvo, po kafanama, smatrao uludo izgubljenim vremenom. Mnogi književnici kao i umetnici su uglavnom provodili vreme po kafanama i u boemstvu se zbližavali sa mnogima, koji će im, ne samo praviti društvo u tim danima nerada, nego koji će im i sutra praviti reklamu za njihova dela. On to nije činio.

Još u mladosti je bio povučen i pomalo izdvojen iz društva, iako je bio dobar kozer, otvoren kao čovek i iznad ostalog i muzički obrazovan, te bi kao takav u svakom kafanskom društvu mogao zauzeti dostojno mesto. Ali, nedostajalo je samo još ono malo, i to najglavnije - želja za takvim načinom života. Baš onako, kako se to u šali upotrebljava ta uzrečica „ali" - što devojci sreću kvari. Tako je „ali" bilo usmeravajuće za život Bogdana Ciplića.

Znao sam ga još kao mladog čoveka, dok sam bio dečak (on je stariji od mene sedam godina), kao uvek ozbiljnog i povučenog. Znao sam ga i kao mladog profesora novosadske gimnazije, ali je sve to bilo poznanstvo iz daleka.

Postali smo bliži - prisniji kad sam počeo da pišem o Novom Bečeju, negde krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka. Želja mi je bila, da on da sud o mom rukopisu u kome opisujem Novi Bečej i život u njemu tridesetih godina ovog veka. Svesrdno je prihvatio moju molbu, napomenuvši pri tome, da se ne plašim da će moje ideje iskoristiti za svoja pisanja.

Dao je pozitivnu ocenu o koncepciji moga dela, a posebno se laskavo izrazio za prve pročitane stranice što se stila i pravopisa tiče. Iznenađen - kaže on - Uzviknuo sam pa ovaj lepše piše od Veljka Petrovića! - To njegovo raspoloženje je ubrzo splasnulo, jer je u daljem delu moga rukopisa osetio - kako je on to nazvao - kancelarijski stil. Baš ova primedba naterala me je, da se potrudim, da u novoj verziji svog rukopisa koliko toliko održim onaj stil iz prvih stranica i da uklonim „kancelarijski stil" i činovničku naraciju. Koliko sam u tome uspeo pružio sam prilike mojim sugrađanima da se i sami uvere u mojoj knjizi: „Čari prošlih dana", u kojoj opisujem Novi Bečej i život u njemu od 1929-1935. godine. Ako sam u tome uspeo, onda tu ima zasluge i Bodina kritika. Od tih dana datira naše prijateljstvo.

Često sam bio Bogdanov gost, jer je voleo da sluša priče o Novom Bečeju, koje su ga - kako on kaže - prosto odmarale. Mnogo sam lepih podataka o Novom Bečeju i Novobečejcima doznao od njega. Imao je izuzetnu memoriju, a poznavao je onaj sloj novobečejskog društva koji meni nije bio dostupan. Mnoge moje inicijative javljale su se posle razgovora sa njim i saznanja koja sam od njega čuo. Tu mislim na podatke potrebne za moju knjigu „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju".

Mogao bih o tome pisati vrlo mnogo i nadugačko, ali to ne bi sve bilo od interesa za Bogdanovu biografiju, pa ću se zato zadržati na onom što smatram da je za nju bitno. Posebno što mislim, da osim mene i njegovog poštovaoca, inače njegovog učenika još iz novosadske gimnazije dr Živojina Živojinovića, sada profesora na novosadskom Filozofskom fakultetu, mnoge značajne momente, niko ne zna, a mogu biti od interesa za upoznavanje ličnosti i načina života Bogdana Ciplića u njegovom poslednjem životnom dobu.

Pre nego što pređem na opisivanje tih razgovora i događaja, istaćiću da sam se i dopisivao sa njim, kad je bio odsutan iz Beograda u raznim mestima na Jadranu. Želeo je da mu pišem, a svoje odgovore je pisao na razglednicama, na kojima je maksimalno koristio, onaj njihov inače ograničen, prostor za pisanje.

Strahovao sam, moram priznati, da mu odgovorim na njegovu prvu kartu-razglednicu. Bojao sam se njegove ocene moga stila i poznavanja pravopisa, jer mi je jednom prilikom pričao o svojoj „profesionalnoj deformaciji" - da ne može da sedne za kafanski sto, a da pre porudžbine ne izvrši jezičku ispravku jelovnika-cenovnika.

Bio sam međutim, posebno polaskan, kada mi je na moje prvo pismo upućeno na njegovu adresu u Dubrovniku, početkom septembra 1982. godine, odgovorio razglednicom od 8. septembra (uzgred rečeno na moj rođendan) u kojoj između ostalog stoji: „Primio sam tvoje pismo puno tvojih lepih misli i zamisli, pisane ne samo divnim rukopisom nego i književnim jezikom i čvrstim pravopisom - što me sve zajedno veseli..."

Možda mi je baš ova njegova ocena dala podstreka da pišem o Novom Bečeju - da proširim moja sećanja na period 1929-1935., da pokušam da istražim podatke i napišem knjigu o nastanku srpskog pozorišta, a zatim istoriju Novog Bečeja i Vranjeva i drugo.

Moram, međutim, priznati, da me je - pri čitanju prvih pedesetak stranica moga rukopisa knjige „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju" - prosto izmasakrirao. Sve je prilagođavao svom stilu, koji, iskrenosti radi moram reći, meni nikad nije bio prihvatljiv, bez obzira na svu njegovu jednostavnost i nastojanje da to bude nekakav narodni - banatski jezik. Išao je čak toliko daleko u ispravkama moga rukopisa, da se prosto izgubio pa je podvrgao ispravkama i sve citate, iako su ovi bili vidljivo obeleženi. To je bilo trenutno raspoloženje, jer je kasnije sva moja pisanja - moje prve dve knjige - mnogim lepim rečima, naročito što se stila i jezika tiče, prosto veličao.

Da to nije bilo svojstveno samo Bogdanu, izneću i njegovo čuđenje kad mu je Zoran Petrović, profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu - katedra za akvarele, najveći broj njegovih slika visoko ocenio, a među njima su bile i one koje je jednom, ranijom prilikom, odbacio kao bezvredne - rečima - „Ovo ništa ne vredi". Ovim sam želeo da opravdam Bogdanov postupak prema mom rukopisu i da istaknem da svi imamo određene trenutke, kad smo spremni da budemo prestrogi prema sebi, pa naravno i prema drugima, ali kad se toga oslobodimo onda opet plivamo normalno realističkim sferama.

Mnogima je Bogdan, znam iz njegovih priča, pomogao. Čitave romane, pisane nevičnim jezikom, učinio je pismenim i pogodnim za publikovanje. U jednom slučaju je, čak za dva romana istoj osobi bio više nego koautor, naravno, bez želje da sebe bilo na koji način i po tom osnovu istakne.

To je bio razgovor o hrabrosti pojedinaca da pišu i onako usput on je izneo nekoliko svojih doživljaja, a naročito je imao mnogo slučajeva kada se radilo o poeziji. On, to nije govorio sa podcenjivanjem a još manje o nekom prezrenju, već naprotiv kao nešto pohvalno što ljudi žele da sebe iskažu, i da im u tome treba pomoći.

Takav je bio i u slikarstvu. Imao je dva, tri svoja učenika -tako ih je on meni predstavio - i kad je hteo da mi objasni ko je kod njega dolazio, on je onda naglašavao - onaj moj učenik iz slikarstva.

Bio je vrlo plodan kao pisac, iako je svaki svoj rad mnogo puta menjao i korigovao. Rekao mi je da je mnoge svoje radove - rukopise knjiga - obično po jedanaest do dvanaest puta prekucavao zbog raznih izmena i ispravki. Jednom mi je čak naglasio, da mu je žao što je neki rukopis predao u štampu bez dvanaest korekcija, jer su navodno svi ti radovi tako objavljeni, slabiji od onih koje je dvanaest puta prekucavao. To govori da njegova plodnost nije bila rezultat želje da se samo posao obavi i što više napiše, već upornog i marljivog rada.

On jednostavno nije mogao da sedi da ne stvara. Marljivost je nasledio od svojih roditelja.

Otac Bogdanov, Žarko, bio je izuzetno vredan i produktivan čovek, na svakom poslu kojeg se prihvatio. Njegov otac jednostavno nije mogao prihvatiti život bez rada i - kako mi je ispričao Bogdan - kada mu je saopšteno, a to je bilo u njegovoj sedamdesetoj godini života, da je penzionisan, on je tog dana i umro.

Majka Sara, ne samo kao učiteljica, već i kao domaćica bila je izuzetno vredna žena. To sam imao prilike da slušam od moje sestre, koja je inače bila njena učenica u osnovnoj školi, kako je njihova kuća bila uredna i sve što je spremano za zimnicu, to je bilo prvoklasno i u tom pogledu je mnogima bila uzor.

Roditelji, za razliku od Bogdana, bili su društveni i imali su puno obaveza prema prijateljima, što Bogdanu nije bila smetnja, već je možda zahvaljujući i tome, što nije imao takvih obaveza, mogao biti još produktivniji od roditelja.

Nije njegova plodnost dovoljno prikazana u objavljenim knjigama i člancima. Možda je još isto toliko, ako ne i više, ostalo po fijokama raznih urednika, redakcionih odbora i izdavačkih saveta. Uostalom citiraću Bogdanove reči napisane o tome u knjizi „Tragom mezimčeta srpskog" na str. 165 gde piše:

„Nevolja je za mene bila u tome što je broj mojih komada koji su odigrani u Srpskom narodnom pozorištu posle oslobođenja, bio u ogromnoj nesrazmeri prema mojoj ličnoj „produkciji" pozorišnih komada, koju sam, mislim u celini, dosad, podneo kao predlog Srpskom narodnom pozorištu da ih igra. Naravno da ih nije moglo odigrati sve i da su bili svi odlični - ima dosta, i sve ih je više, pisaca koji pišući pozorišne komade reflektiraju na pozornicu Srpskog narodnog pozorišta! Neki su se i pojavili na njoj sa svojim tekstovima, ali u porazno malom broju posebno ih računajući - na broj - prema mojim odigranim a pogotovu neodigranim! Ali to je moja privatna, lična „tragedija" kao pozorišnog pisca..."

Imao je Bogdan dosta protivnika, naročito u krugovima koji su odlučivali o izdavanju ili ocenjivanju njegovih knjiga i rukopisa. Obično se kaže da protivnike imaju agresivni i nametljivi ljudi, što se za Bogdana ne može reći. Svojim radom i ponašanjem nije nikoga ugrožavao, ali njegovo samovanje je verovatno pogrešno tumačeno: bilo kao otpor i nezadovoljstvo prema uticajnim i odlučujućim ekipama, da ne kažem klanovima, ili jednostavno njegovo često pojavljivanje u člancima i mnogobrojnim rukopisima knjiga za štampu shvaćano je kao nametljivost.

On jednostavno nije razmišljao o tome šta će drugi da misle o njegovom ponašanju i određenom postupku, već se trudio da ovekoveči neki događaj, pojedinca ili običaje i to onako kako ih je on doživeo ili sagledao. Takav je bio i u slikarstvu.

On je takav bio i tu mu se ne bi imalo što zameriti, već bi ga pre trebalo sažaljevati što nije bio lukaviji i prepredeniji - što mi često nazivamo - mudrijim, i da se prilagođavao situaciji. Na taj način bio bi prihvaćen i on i njegova dela od onih koji su davali sud u ime javnog mnenja, ili stručnu književnu kritiku za popularizaciju odnosnog dela. On to jednostavno nije umeo, pa i kada je možda i pokušao, učinio je na pogrešan način, što mu se takođe uzimalo za greh - kao razmetljivost.

Tako je jedna istaknuta ličnost novosadskog pozorišnog života u mom prisustvu i još dvojice Novobečejaca i dva službenika Srpskog narodnog pozorišta - u nevezanom razgovoru sa nipodaštavanjem govorio o Čiplićevom slikarstvu i sa potcenjivanjem ocenio njegov humani i prijateljski postupak da svojim drugovima i prijateljima pokloni svoje slike (akvarela). On je u tome video Čiplićevu razmetljivost sa bezvrednim slikama, i da je tako i njemu poklonio dva akvarela, obrativši se prisutnim službenicima Srpskog narodnog pozorišta rečima - Da li i neko od vas nije dobio na poklon od Čiplića njegove slike? - Naravno, da se na ovako izazovne reci, bivšeg glavnog čoveka Srpskog narodnog pozorišta jedan od prisutnih službenika oglasio da je i on dobio. Tako su se ti, članovi odlučujućih tela za ocenjivarije radova velikih stvaralaca odnosili prema njemu. Pri tome, moram napomenuti da, mnogi od njih, nisu ni slovca napisali i objavili, ali su zato vrlo spretni kozeri i šarmeri i zahvaljujući tim kvalitetima bili su u centru svih zbivanja i pozvani da daju sud o onom o čemu i o kome ne mogu da sude.

Zahvaljujući takvima, pretpostavljam, Bogdan je morao da ode iz Novog Sada, ali kako su čitav njegov rad i njegova duša bili vezani za Vojvodinu, oni su bili u situaciji da ga uvek drže po strani i tek da tu i tamo daju propusnicu i za dela Bogdana Čiplića.

On, srcem i dušom vezan za Vojvodinu, a oni koji su se dodvorili političarima i od njih ovlašćeni i promovisani da utiču na kulturni razvoj Vojvodine, su to prihvatili kao nametljivost.

Da budem iskren, iznenadio sam se, kada sam u rukopisnom odeljenju Matice srpske pronašao njegova pisma iz perioda 1935-1936. godine upućena Vasi Stajiću, kao predsedniku Matice srpske, u kojima vrlo ošto protestvuje protiv postupaka književnog odbora Matice, prema mladim naprednim piscima Vojvodine. Pisma su pisana takvim tonom, da za mene predstavljaju pravo iznenađenje za takvu Bogdanovu hrabrost i odvažnost. Znači, Bogdan je još tada shvatio da je prisutna surevnjivost, a još više klanovska pristrasnost, protiv kojih se teško može boriti samo sopstvenim radom i delima. On je to shvatao, ali je bio nemoćan da se protiv toga izbori, a isto tako i nedovoljno jak da, u sebi prelomi, iskreno i opterećujuće shvatanje pojma poštenja.

Bogdan je bio dobroćudan, možda to nije pravi izraz za njegovu osnovnu karakternu crtu, ali ne bi ni odgovaralo da je bio kukavica. On je uistini bio ličnost koja se dobrim delom formirala uz brižnu majku, kojoj je bio vrlo privržen, pa iako je ona imala tri sina, on je bio njeno mezimče. Usput da napomenem, on joj je tu njenu ljubav iskreno uzvratio i ona je bila sve do smrti okružena svom pažnjom i - kako mi je rekao - umrla je na njegovim rukama.

Ta prevelika ljubav majke, i njena neprekidna briga za njegovo zdravlje i život, uneli su u njegov karakter dozu straha u inače odvažnu Bogdanovu prirodu. Dokaz da se radilo o velikoj odvažnosti je i njegovo napuštanje državne službe, bilo kao profesora gimnazije ili funkcionera u Srpskom narodnom pozorištu i drugim ustanovama u kojima je radio, i opredeliti se za život od samostalnog rada na području publicistike i književnosti, bila je velika smelost, više od obične odvažnosti.

Izdavao je svoj list i na razne druge načine se dovijao da bude samostalan i nezavisan od bilo kakvih klanova i pojedinaca. To je bio život sa neprekidnom borbom za opstanak, ne samo za goli život, već za život na određenom dostojanstvenom nivou. Da u takvim uslovima, kakvi su tada vladali u našoj zemlji, nađe odgovarajuće izdavače za svoje mnogobrojne knjige, mogao je samo izuzetno uporan i odvažan čovek. To nije bilo jednostavno, jer je prema njegovim rečima samo u fijokama odgovornih u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu ostalo znatno više od onog što su prihvatili za štampu i prikazivanje na sceni.

Izdržao je on takav život do kraja, a to je dokaz da se u osnovi radilo, iznad svega, o ponosnom, vrednom i hrabrom čoveku. Toga možda ni sam nije bio svestan, ali je on stvarno bio izuzetno smeo čovek.

Bio je poseban i u tome što se prihvatao pisanja i onog gde nije bio potpuno u kursu događaja. Ali on je to svojom marljivošću i upornošću naknadnim upoznavanjem preodolevao i tako sebe osposobio da o odnosnom problemu toliko ovlada, da mu se ni od onih najupoznatijih sa odnosnim problemom nije nikad zamerilo, niti se imalo šta ozbiljnije zameriti. Bivalo je praznina i propusta, ali su oni uvek bili na margini osnovnog sadržaja dela, i kritika se u tom pogledu, kada je bila negativna, zadržavala u osnovi uvek na marginalnim delovima njegovih knjiga ili članaka.

Verovatno je to svojstveno svakom čoveku, da je sazdan od mnoštva suprotnosti, pa se one izražavaju i u karakteru, ali o tome nikada do sada nisam razmišljao, dok nisam došao u situaciju da analiziram - ako to nije pretenciozno rečeno - izvesne postupke Bogdana Čiplića.

On je pod uticajem roditelja, posebno majke, ostao za vreme drugog svetskog rata uz njih u Novom Sadu i to na položaju ne samo profesora, već pomoćnika direktora Gimnazije. Znajući, koliko je bio pod uticajem svog mlađeg brata Miloja, verujem da je on taj zahtev roditelja primio kao žrtvu koju podnosi u interesu Mame i Tate, umesto da se ponaša onako kako mu savest nalaže.

On je, taj svoj nespokoj, ispoljio preda mnom još novembra 1944. godine, nekoliko dana posle oslobođenja Novog Sada. To je bio naš prvi susret posle rata u Novom Sadu. Kada sam ga zapitao šta je sa Miletom (Milojem) njegove reci su bile: - On je streljan u Beogradu, a ja sam eto, kao manje potreban ovom društvu, ostao živ. - To su bile reči izgovorene sa prilično patetike, jer se pomalo osećao postiđenim što i on nije pošao bratovljevim putem. Ovo je naravno moj sud, donet u momentu razmišljanja o tom razgovoru, pri pisanju ovih redova.

Koliko je bio častan, odvažan, human i hrabar u odsudnim momentima ilustrovao je, prilikom Bogdanove sahrane u svom govoru Ivan Ivanji. On je između ostalog izneo, kako je kao Jevrejin uspeo da pobegne iz Banata, gde su Folksdojčeri, među prvima, sproveli genocid nad Jevrejima, u Bačku i bez ikakvih dokumenata stigao u Novi Sad. U želji da nastavi školovanje, obratio se Bogdanu Čipliću kao pomoćniku direktora novosadske gimnazije. Iskreno mu ispričao da je Jevrejin, izbeglica iz Zrenjanina, i da nema nikakvih dokaza da je završio drugi, ili treći razred gimnazije, a da ga je ustvari završio i da želi da se upiše u sledeći razred. Bogdan ga je saslušao i rekao mu da dođe sutra u školu i on će ga rasporediti u odgovarajući razred. To je Bogdan i učinio i Ivanji je nastavio sa školovanjem.

Pa zar treba boljeg dokaza Bogdanove humanosti. U ovom slučaju nije bila dovoljna samo humanost, već je trebalo imati i mnogo hrabrosti, posebno, imajući u vidu njegov položaj u školi, da on to prihvati kao nešto najnormalnije i bez kolebanja. To nije bio tren, zbog koga se kasnije pokajao. Ivanji je završio školu zahvaljujući Bogdanu, koji se izložio velikom riziku, ali dobročinstva često ne pitaju za žrtve, a Bogdan je baš u tom duhu i postupio.

Možda sam smeo u svojim ocenama ličnosti Bogdana Čiplića, jer su one date na osnovu nekoliko epizodnih činjenica iz njegovog bogatog života i plodnog stvaralaštva, ali to svesno činim jer mi je želja da sve ovo posluži kao skroman prilog za davanje pune i meritorne ocene o .njemu kao čoveku i stvaraocu.

Kao poseban deo u ovom prilogu želim da iznesem Bogdanove želje i kolebanja oko svoje ostavštine. Negde u jesen 1981. godine, da li slučajno, ili je Bogdan tako „namontirao" našli smo se u njegovom stanu u Takovskoj ulici br. 33, drugi ulaz na prvom spratu, u 17 časova dr Živojin Živojinović, profesor na fakultetu u Novom Sadu i ja. Dr Živojinović je inače Bogdanov učenik još iz novosadske gimnazije i do Bogdanove smrti ostao je njegov poštovalac. I Bogdan je njega izuzetno cenio kao pametnog i poštenog čoveka, što možda lepo ilustruje i portret dr Živojinovića izrađen u akvarelu i koji po mom mišljenju spada u najuspelije Bogdanove, ne samo portrete, već i slike. Portret je skoro u prirodnoj veličini do pojasa.

Bogdan nas je tom prilikom upoznao kako on- smrt smatra prirodnim procesom, pa prema tome i svoju. Prirodno je – kako je to imala običaj da kaže njegova mama Sara - veli Bogdan, - da stariji umiru pre mladih, a s obzirom da je on rođen 1910. godine normalno je da očekuje svoju smrt ranije nego mi mlađi. Kako nas izuzetno ceni, a poslednjih godina je opsednut onim šta će biti sa zaostavštinom posle njegove smrti, nije nalazio drugog rešenja, nego da nas dvojicu imenuje za izvršioce njegovog testamenta. Mi, pomalo iznenađeni, ali priznajem i polaskani na ukazanom poverenju, a uviđajući da je to njegovo opterećenje, bez prigovora i bilo kakvog otpora prihvatili smo njegov predlog. Napomenuo je, da on ima nekakve daljne rođake, po liniji svoje majke, u Uljmi, ali kako se oni, sve do smrti njegove Mame, nisu nikada interesovali za nju, to je i on ostao takav prema njima.

Evo u glavnim crtama sadržina tog njegovog usmenog testamenta a drugog sve do pred samu smrt nije imao:

Što se sahrane tiče, želi da bude sahranjen bez ikakvog ceremonijala i da se dan sahrane ne objavljuje. Da bude spaljen u prisustvu samo nas dvojice (Živojinovića i mene) i da se pepeo razaspe, bez čuvanja u kolumbariju. Tek posle sahrane može da se objavi njegova smrt.

Da svu svoju skromnu imovinu ostavlja Osmogodišnjoj školi „Miloje Čiplić" u Novom Bečeju.

Kada smo sve to saslušali i prihvatili, naglašavajući da smrt ne zna uvek za red, pa se može destiti da i neko od nas dvojice pre umre od njega, on je opet ponovio reči svoje majke -prirodno je da stariji umiru pre mlađih, sav razdragan kaže: - E sad mi je laknulo, kad znam da sam taj problem skinuo s vrata.

Te jeseni je bio u Dubrovniku, odakle mi se javio sa 3-4 razglednice, a po povratku ispričao mi je da je bio sa jednim pravnikom, koji mu je rekao da smo nas dvojica poznanici iz Komore (dr Simić), sa kojim se konsultovao u vezi sa testamentom. Dr Simić mu je rekao da ne mora da pravi testament u pismenoj formi, ali je to ipak poželjno, i da će nas pozvati da to ozvaničimo i u sudu. Nisam nikakav komentar dao na to, već pristanak da ću se odazvati kad god on to poželi.

Godine su prolazile, a on nije nikad više pominjao testament. Nikad se nisam, posle toga ni video ni čuo sa dr Živojinovićem, izuzev što me je preko Bogdana pozdravljao.

Istog dana, kada je Bogdan umro, uveče me je telefonom pozvao dr Živojinović recima, da smo nas dvojica zaduženi da se brinemo o sahrani i izvršenju Bogdanovog testamenta. Kada sam mu saopštio da je Bogdan svu svoju imovinu zaveštao Matici srpskoj i da se ona obavezala da izvrši sahranu, te da mi, u tom pogledu, nemamo nikakve obaveze, on je bio prilično iznenađen, što znači da Bogdan, o promeni svoje odluke, nije ni sa njim razgovarao.

Početkom 1989. godine, ili možda još krajem 1988. javio mi se telefonom da je bolestan, da je dobio trovanje hranom i čim se malo oporavi želeo bi da dođe do mene, da vidi moje slike, kao i da se malo osveži pričajući o Novom Bečeju. Rekao mi je da je pre bolesti bio u Novom Sadu i da je u Rukopisnom odeljenju Matice srpske uglavnom provodio dane. Da je za to vreme napisao tri knjige, a da je po povratku u Beograd pristupio pisanju knjige pod naslovom ,,O novobečejskoj književnoj školi" polazeći od svog oca Žarka i završavajući je sa Lazom Mečkićem.

Posle nekoliko meseci, negde aprila, nazvao me je telefonom i ispričao mi, kako se trovanje hranom komplikovalo i da je zbog toga bio tri meseca u bolnici, zato mi se nije javljao, ali da sad želi da se vidimo.

Rekao mi je kako je nesrećan zbog svog članka u novosadskom Dnevniku o „Golubnjači" i da se plaši da ga se svi u Vojvodini, s obzirom na nastale promene u političkim vrhovima, odriču, pa misli da ni Novobečejci, zbog toga, ne smeju da mu se jave. Kad sam mu rekao da to nema veze sa odnosom Novobečejaca, već da je on tamo uvek dobro došao i rado viđen kao vrli građanin, on je poželeo da dođe u Novi Bečej. Čak se bio i dogovorio sa Levaijem, da će biti smešten u hotelu „Tiski cvet" o trošku novobečejske Zajednice za kulturu.

Na žalost - kroz nekoliko dana mi je saopštio da je dobio žuticu i da je njegova lekarka, kod koje je na odelenju ležao, posle trovanja hranom, dr Lesić naredila da odmah dođe na lečenje, u kom cilju je obezbeđena, za njega, jedna posebna soba u bolnici. Ona je znala da je on težak bolesnik i da je to poslednji stadij koji se manifestuje u vidu žutice. Pričao mi je telefonom kako je ona prema njemu bila posebno pažljiva, i da su se svi, na njenom odelenju, prema njemu odnosili sa posebnom pažnjom.

Nisam mu obećao da ću ga posetiti, iako sam tu odluku doneo odmah, još dok smo razgovarali preko telefona.

Posetio sam ga 8. juna 1989. po podne. Na infektivnoj klinici imao je posebnu sobicu (br. 3) i kada sam se u hodniku bolnice obratio dvema sestrama, koje su tu stajale, da bih želeo do Bogdana Čiplića, jedna od njih je odmah odgovorila: - Do našeg čika Bogdana, izvolte ja ću vas odvesti.

Bilo je dva sata po podne. On je ležao na leđima gledajući u tavanicu. Kada sam se javio iznenadio se, ali me nije prepoznao. Tek kad sam rekao da sam Laza Mečkić, on se kao nikada do tada obradovao i kaže mi: - Nešto sam se zamislio, a i svetlo mi nezgodno pada pa te nisam prepoznao. Razgovarali smo o njegovoj bolesti i prešli na moje knjige, posebno na istoriju Novog Bečeja i Vranjeva. Pročitao sam mu šta sam napisao o njegovom tati. On je plačući rekao: - Dobri moj otac, kako si lepo napisao, baš ti hvala.

Zamolio me je da telefoniram sekretaru Matice srpske u Novom Sadu dr Dušanu Popovu, da dođe da sačini testament, jer svu svoju imovinu ostavlja Matici. Zapitao sam ga šta ostavlja Matici? Odgovorio je: knjige, rukopise, imao je tri knjige u rukopisu - kako mi je rekao pre odlaska u bolnicu - koje je napisao u poslednje vreme dok je bio u Novom Sadu. Rekao je, verovatno da bi se opravdao zbog promenjene odluke - Ja sam dugogodišnji član Matice, a sad sam postao i počasni član i smatram da će se ti moji rukopisi tamo najbolje čuvati i biće dostupni drugima.

Posle toga mi je ispričao da Ervin Mareš, penzioner iz Vršca, Trg Lenjina br. 6 tel. 814-641, navraća kod njega, jer je uzeo obavezu da sačini bibliografiju Bogdanovih izdatih knjiga.

Posetiocima bolesnika bilo je dozvoljeno do 15 časova i kada sam hteo da pođem, da me bolničko osoblje ne bi na to upozorilo, on me je zadržavao da ostanem duže, jer da me zbog toga, što su kod njega retke posete, neće opominjati na vreme odlaska. Napomenuo je nekoliko puta da voli što sam došao da ga posetim, jer se nije nadao da ću doći.

Saopštio sam Novobečejcima: Bati Kiseličkom, Radi Popovu, Zaretu Maljugiću i dr. o Bogdanovom teškom zdravstvenom stanju, kao i sadržinu moga razgovora sa njim u vezi zaostavštine, a pri tome naglasio da su u pitanju dani života.

Po povratku iz Novog Bečeja, javio sam se sekretaru Matice dr Dušku Popovu i saopštio mu želju Bodganovu, upozorivši ga na hitnost, jer su u pitanju dani, do kada je to moguće učiniti. Kroz dan dva dr Popov, mi je javio da su obavili tu proceduru i da je u pitanju skromna imovina od 10.000 nemačkih maraka i devedeset dinara (ondašnjih - starih devedeset miliona). Možda je to, novčano gledano, skromna svota, ali je to ostavština jednog velikog čoveka, te ona kao takva, više znači nego prosta novcem izražena vrednost.

Za Bogdanovu smrt saznao sam u petak 23. juna 1989. popodne - neposredno posle smrti. Istog dana uveče mi se javio dr Živojinović, računajući na našu ranije preuzetu obavezu u vezi sa testamentom. Nije mogao da shvati Bogdanov postupak, jer mu to nije nikad ni pomenuo.

Na dan Bogdanove smrti uveče, oko 21 sat, razgovarao sam sa doktorkom Lesić, na čijem odelenju je ležao Bogdan, ali je umro na hirurškom, jer je pred kraj života izvršena operacija, više da bi se zadovoljila radoznalost lekara, nego kao zdravstvena intervencija. Doktorka Lesić bila je jako razočarana, što se do tog vremena iz Matice nije niko pojavio, a kod nje su Bogdanova knjižica iz banke, legitimacija i ključevi od stana i nalazi se u situaciji da ne zna kome sve to da preda.

U međuvremenu je iz Novog Bečeja Bata Kiselički stupio u kontakt sa sekretarom Matice dr Popovim, o čemu sam odmah obavestio doktorku Lesić, i ona se obradovala da će ipak ubrzo biti organizovana sahrana. Rekla mi je kako je ispričala svom suprugu nesreću Bogdanovu, i kako je to strašno kad čovek nema nikog svog i pri samoj smrti.

Na kraju, moram, u kratkim crtama, da objasnim čime se Bogdan zamerio beogradskim i srpskim književnicima i kulturnim poslenicima, a što je verovatno bio razlog, da se u njihovo ime nije niko ni oprostio od Bogdana Čiplića, a još manje se moglo očekivati da se oni založe da se sahrani među zaslužnim građanima Beograda.

U interesu objektivnog prikaza njegovog napisa protiv pozorišnog komada „Golubnjača", izneću kako su ga praktično izigrali vojvođanski autonomaši. Kada kažem objektivno, imam na umu činjenicu da sam bio kod Bogdana, sutradan po objavljivanju njegovog članka, protiv „Golubnjače" u novosadskom Dnevniku. Tom prilikom mi je pročitao svoj članak u rukopisu i ispričao kako se sve to odigralo. Takođe i sve neprijatnosti koje je doživeo u Beogradu već u toku dana.

Posle nekoliko nedelja uspešnog prikazivanja „Golubnjače" u Novom Sadu, našao se, na jednoj takvoj predstavi u Srpskom narodnom pozorištu i Bogdan sa svojom bivšom suprugom Vidom.

Za vreme pauze između činova u foajeu - priča Bogdan - Ja sam glasno komentarisao delo i izražavao svoje nezadovoljstvo. Prosto sam se pitao - kaže on - kome to danas treba? - On je, svoje nezadovoljstvo glasno izrazio i po završetku predstave u garderobi prilikom preuzimanja kaputa.

To njegovo raspoloženje čula je i Vidina drugarica, koja je prema Bogdanovom verovanju bila nekakav faktor u novosadskom partijskom „aparatu".

Sutradan, posle ove predstave, Bogdan se vratio u Beograd. Ubrzo po njegovom povratku nazvao ga je urednik novosadskog Dnevnika Štajner i zatražio, po nalogu Duška Popovića i Žike Berisavljevića, članova Predstavništva Pokrajinskog komiteta partije, da Bogdan napiše kritiku te predstave, još u toku dana, a da će on poslati službenika Dnevnika da taj kritički prikaz preuzme.

„Uhvaćen" pomalo na prepad, Bogdan je napisao članak, koji nije odgovarao njegovom nivou. U njemu nije bilo kritike na umetnički nivo predstave, ili kritički prikaz dela, što bi odgovaralo njemu kao vrsnom poznavaocu pozorišne veštine, već je to učinio na način kako bi ocenu komada dao sekretar manjeg opštinskog komiteta. Nisam mu to rekao, kada mi je pročitao svoj rukopis, iz prostog poštovanja prema njemu da ga ne unesrećim.

Taj članak je objavljen u Dnevniku i odmah se isplela sva ona famozna polemika i zabrana prikazivanja „Golubnjače" u Novom Sadu. Bogdanu su, posle toga, stizale preko telefona preteće poruke psovke i mnoge druge neprijatnosti doživljavao je od pojedinaca. Bilo je anonimnih pretećih pisama. Njegov pozorišni komad o Loli Ribaru, Sarajevsko pozorište je otkazalo ne tražeći da im se vrati dinarski iznos avansa, koji je Čiplić na ime ugovora sa njima primio.

Bio je jako potišten što se u to uopšte upuštao, ali mi je tada tvrdio da on kao vanpartijac, ali patriota i Jugosloven smatra da „Golubnjača" podgrejava osvetničke strasti i da u tim prilikama zaoštravanja međunacionalnih sukoba, ona nama ne treba.

„Golubnjača" je bila njegovo opterećenje i krajem prošle godine, posle smene vojvođanskih autonomaških rukovodilaci, pa sve do smrti.

Toliko radi sećanja na jednog velikog Novobečejca, kome je Novi Bečej ležao na srcu. Neka mu je večna slava!

Umеstо bеlеškе о Ljubiši Јоciću

 

„ŽIVIМ U KUĆI ОD SТАKLА'

„Јеzik је vаn mеnе

јеzikа imа tоlikо u prirоdi kојi

i nе gоvоrе kоје i nе gоvоrimо аli kоје mоžеmо i kаd nе čuјеmо dа

slušаmо

svе gоvоri kаd ćuti i kаd ćuti

i mоrе kоgа nеmа

i zеmlја kоје nеmа

i nеbо kоgа nеmа"

(Lj. Јоcić: „Јеzik" iz zbirkе „Kоlikо је sаti").

 

Kаkо gоvоriti о čоvеku sа kојim smо dеlili svаki dаn dеcеniјu i pо? Kаkо rеći, nаslikаti, оbјаsniti bićе оd kоgа nеmаmо distаncu?

Ljubiša Jocić

Uvеk smо iznеnаđeni kаdа nаs drugi оbјаšlјаvајu, kаdа nаbrајајu štа smо urаdili, kаdа vidimо dа је tо svе nаš živоt, kаdа gа vidimо izdvојеnоg pо dаtumimа, nаslоvimа, nаzivimа.

Dа li је tо nаš živоt? Knjigе, filmоvi, slikе, dа li smо tо јоš uvеk mi? Dа li nаm pripаdа nаšа biоgrаfiја?

Dа li nаm је pоtrеbnа nаšа biоgrаfiја?

Svеdеnа nа dаtumе, imеnа, nаslоvе, оnа kidа kоntinuitеt dоgаđаја, аli оstаvlја mоgućnоst dа sе nаslućuје јеdаn živоt.

,,Živim u kući оd stаklа" — gоvоriо је Ljubišа, pаrаfrаzirајući Brеtоnа, а kоlikо su drugi umеli dа glеdајu krоz tо stаklо i dа krоz blјеsаk sоpstvеnоg оdrаzа uglеdајu prizоrе unutrа?

Glеdаli su mnоgi, zаintrigirаni nеоbičnоm ličnоšću pеsnikа. Vidеli оvо štо su žеlеli dа vidе.

Prоgоvоrili su о njеmu tеk kаdа је nеstао iz srеdinе u kојој је živео i rаdiо pоlа vеkа. Sеćаnjе im је prоrаdilо. Biоgrаfiја је dоvršеnа i оstаје аktuеlnа.

Nеmа višе uvеk lјubаznоg i nаsmеšеnоg Ljubišе dа prirеdi nеku nеоčеkivаnu situаciјu, nеku igru u kојu је vоlео dа uvеdе svе kојi pristајu. Biо је zа sаrаdnju, kаkо је sаm gоvоriо:

„Моје pisаnjе је vоlја zа kоmunikаciјоm, sаrаdnjоm, igrоm.

То је vоlја homo ludensa. Pоzivаm nа igru, pоčinjеm је timе štо pišеm, јаšеm kоnjа, idеm nа kаrаtе. Nе žеlim dа u njој pоbеđuјеm, nеgо dа učеstvuјеm. I u umеtnоsti žеlim dа učеstvuјеm, а nе dа budеm prvi. Nе žеlim dа budеm nајbоlјi ili nајnаgrаđеniјi pеsnik, Меni tаkvа priznаnjа nisu pоtrеbnа..."

Kао оsаmnаstоgоdišnjаk zаpоčео је tu igru u čаsоpisu „50 u Еvrоpi" sа pеsmоm ,,Pо mеrmеrnim zidоvimа". Оd tе 1928. gоdinе dо 1978. оbјаviо је dvаdеsеt knjigа. Pоеmе, zbirkе pеsаmа, rоmаnе, аntirоmаn, drаmе; nаprаviо dvаdеsеt filmоvа, izlаgао slikе u Bеоgrаdu i Pаrizu. Pаriz u kоmе је studirао slikаrstvо, učеstvоvао u igri, učеstvоvао u umеtnоsti. Učеstvоvао је u svim Društvеnim prеvirаnjimа kоја su zаhvаtilа njеgоvо trајаnjе. Оd lеvičаrskоg rоmаnа ,,Pоlоmlјеnа kоlа", prе rаtа, „Kurirа nа prоzоru" dо „Меsеčinе u tеtrаpаku" tа rаznоvrsnоst njеgоvоg dеlа, tа igrа i učеstvоvаnjе bili su i оstаli bunt prоtiv mаlоgrаđаnskоg, buržоаskоg, pоtrоšаčkоg.

,,Kupitе mоје pеsmе" — irоničnо је dоvikivао pеsnik pоstvаrеnоm svеtu.

„Pоеmа bеz nаslоvа", „Skrivеni svеtоvi ", ,,U zеmlјi Аrаstrаtа", „Kurir nа prоzоru", „Меsеčinа u tеtrаpаku", „Kоlikо је sаti". То su zbirkе kоје је vоlео.

 

KОLIKО ЈЕ SАТI?

Nulti čаs.

NULТI ČАS 1978.

„Nulti čаs 1978." pоеmа nаstаlа dvа mеsеcа prеd оdlаzаk.

„... uzаlud u оvој nоći sа оvоm nоći kоје nеmа pоkušаvаš

dа kаžеš rеč nоć bilо kојu rеč

јеr rеči su nа nultој tаčki pоkušаvаš

dа rаzgоvаrаš s kim rаzgоvаrаš dа gоvоriš

kаkо gdе su ti rеči dа kаžu stvаr dа kаžu

rеč..."

 

HORA QUOTA EST?

Оd nultоg čаsа vrеmе i јеzik pоčеli su dа sе оdmоtаvајu nа nоv nаčin. Zаr niје i sаm pеsnik rеkао dа mоžеmо dа slušаmо i kаd nе čuјеmо, јеr svе gоvоri i kаdа ćuti.

„Hora quota est", оdmоtаvа sе cеlulоidnа trаkа i grmi glаs spikеrа:

„... nајzаd, svа su čulа rаstrојеnа, prоnаđеnе su nоvе grоznicе, uđitе, mini-suknjе, mini-rеči, mikrо mrаvi, mаkrо mrаvi, mоkri mrаvi..." Pеsnik-rеditеlј prоvlаči sе izmеđu umеtničkih оbјеkаtа i оdbаčеnih stvаri nа оtpаdu i u tim nоvim sprеgаmа prоnаlаzi nоvе smislоvе svеtu uskоvitlаnоm еlеktrоnskim dеcibilimа.

Pisао јs pеsmе, prаviо је filmоvе, pisао је pеsmе kаkо sе prаvе filmоvi:

„svаki kаdаr u dоkumеntаrnоm filmu isеčаk је

iz stvаrnоg živоtа

lјudi u аkciјi stvаri kаkо su sе zаtеklе

аmbiјеnt аtmоsfеrа rаdnjа svе је оnаkvо kаkvо

је uhvаćеnо u „mrеžnjаči" kаmеrе

tај оkvir 35 mm ili 16 mm kојi је plоviо pо

dоgаđајimа kао mrеžа pо mоru

uhvаtiо је nеštо оd аutеntičnоg živоgа

svе sе tо izručuје nа pаlubu mоntаžnоg stоlа

i tај sе prаvi ludi živоt pо tој pаlubi

suludо prаćаkа

оzlеđеn pоkidаn istrgnut iz dubinе iz cеlinе

živоtа

nа tеbi је dа pоtrаžiš i stvоriš јеdnо nоvо

vrеmе — prоstоr u kоmе svе tо mоžе

pоnоvо dа оživi

а tо је vеštаčkа nајаutеntičniја slikа živоtа

tо је dоkumеntаrni film"

(„Štа је dоkumеntаrni film", zbirkа „Kоlikо је sаti")

Kаkо gоvоriti о Ljubiši? Kаkо pоtrаžiti tо nоvо vrеmе - prоstоr u kоmе mоžе svе pоnоvо dа оživi?

 

SЕĆАNJЕ?

„... Sеćаm sе dаnаs оvаkо, sutrа оnаkо. Јеzik mе ipаk kаzuје. Јеzik i vаrа. Biću, оnоlikо kоlikо budеm u јеziku, biću. Sumnjа sе uvlаči u mеnе dа kаdа svе kаžеm, dа ćе istоvrеmеnо svе оstаti i nеrеčеnо. Оndа kаdа sе zаvrši јеdnо sеćаnjе, pоčеćе drugо... I zаtо оvај јеzik mоgа sеćаnjа, kојi mе gоvоri, tоlikо је istо nеstvаrаn kоlikо i sаmо sеćаnjе. Sеnkе sе pоtvrđuјu i istоvrеmеnо nеgirајu sеnkаmа, i оstаје mоgućnоst dа sе јоš јеdаnput i јоš јеdаnput gоvоri.

Zаbоrаvi? Zаštо dа nе. Sеćаnjе је uvеk i zаbоrаv. Uvеk sе nеštо zаbоrаvlја dа bi sе nеčеgа sеćаli. I mоrаm dа budеm pоmirеn dа sеćајući sе ја u stvаri zаbоrаvlјаm, nе sаmо u smislu psihоаnаlizе, dа dоvоđеnjе stvаri dо svеsti, znаči mоgućnоst i dа ih prеvаziđеmо i zаbоrаvimо", vеć u smislu tоm dа јеdinа mоgućnоst sеćаnjа је zаbоrаvlјаnjе..."

(Lj. Јоcić, frаgmеnt iz mеmоаrа).

 

Kо је Ljubišа? Kоја sеćаnjа i kојi zаbоrаvi nаm mоgu dаti njеgоvu sliku? Vоlео је dа citirа Lеvi Brilа: „Kо imа mојu sliku drži mе u svојој mоći".

Rеč pо rеč, prоbаmо dа gа kаžеmо, аli tо niје prаvа slikа. Izmičе iz nаšе mоći. Pоtеz pо pоtеz, dа gа nаslikаmо:

,,... pоtеz pо pоtеz znаm оnа nа plаtnо prеnоsi mој

lik nа оnu strаnu kојu nе vidim

i mој lik tаmо nisаm ја vеć nеštо spоlјnjе

s čim оnа sаdа zаnеsеnа pоsluје

i оpеt njеnа rukа dоk glеdа u mеnе zаstаје u vаzduhu

оnа niје višе žеnа s kојоm živim svаkоg dаnа

оd tоgа је оstаlо sаmо nеštо spоlјnjе

zаmаglјеnо i nеpоznаtо

аli pоnоviću Nоvаlisа ,,оnо štо је spоlја tо је

оnо štо је unutrа uzdignutо u tајаnstvеnо

stаnjе (i оbrnutо)"

(Lj. Јоcić, „Тајаnstvеnоst mоје žеnе dоk slikа mој pоrtrеt").

Vranjevo kao mesto početka umetničkog razvoja kompozitora Josifa Marinkovića

U vreme rođenja i godinama detinjstva i mladosti Josifa Marinkovića. Vranjevo je bilo najrazvijenije i najbogatije naselje velikokikindskog Dištrikta. Nalazeći se na plovnom rukavcu reke Tise, ono je bilo mesto žive trgovinske razmene. Tu se nalazio veliki sabirni magacin za izvoz žitarica, pa su proizvođači susednih sela tu dovozili i prodavali svoje proizvode, a isto tako i kupovali raznovrsnu robu drugih proizvođača. Sve to je stvaralo interese, pre svega trgovaca i zanatlija, da se tu naseljavaju i obavljaju svoje poslove. Kao relativno novije naselje, svojim širokim, pravim i lepim ulicama na uzvišenom terenu, Vranjevo je takođe privlačilo nove stanovnike, te se broj stanovnika u mestu kretao između šest i šest i po hiljada stanovnika.

Josif Marinković

Svojom dinamikom razvoja Vranjevo je, ubrzo posle osnivanja Dištrikta, postalo drugo mesto po veličini u njemu, posle Kikinde i po mnogim znacima se isticalo. Tako je još 1758. godine zabeleženo da je srpska osnovna škola u Vranjevu imala isti broj đaka kao i kikindska. Posebno je zapaženo veliko interesovanje vranjevačkih porodica za školovanje dece, naročito u XIX veku, kada se školovanje u srednjim školama ustalilo, a počelo i na visokim školama. Najistaknutija srednja škola vojvođanskih Srba, somborska Preparandija, u doba kada ju je Marinković pohađao, imala je više đaka iz Vranjeva nego iz svih drugih mesta u okolini. Iz podataka datih u upisnici, u periodu između 1860. i 1874, poznata su imena sledećih učenika iz Vranjeva: Sava Rajković, Lazar Josimović, Stevan Dušan Knežević, Mladen Belić, Josif Marinković, Arkadije Popović i Dušan Knežević. Učenici iz Bečkereka bili su: Andrej Kirilović, Aron Aršinov, Jovan Dimitrijević i Toma Mirč; iz Melenaca: Mihail Jovanović, Sima Monašević, Pavao Tanezović; i, iz Kumana, Jovan Borjanov. U to doba Vranjevčani su se pojavili na visokim školama, učeći pre svega glavne nauke u Požunu, a najpoznatiji su: Dr Vladimir Glavaš, Mladen Mađarević i Mija Vlaškalin. Oni su u vreme studija organizovali druženja sa svojim kolegama, među kojima su bili Jovan Jovanović Zmaj, Đura Jakšić i drugi. Ovi pravnici su ostali u Vranjevu i Novom Bečeju, gde su vršili advokatsku praksu.

Školovani ljudi i omladina Vranjeva doprinosili su veoma bogatoj kulturnoj atmosferi, što je produkovalo snažnu pozorišnu delatnost. Iz nje je lroisteklo stvaranje amaterskih pozorišnih družina, a kasnije i profesionalnih pojedinaca, čak i putujućih pozorišta. Takvo je bilo profesionalno putujuće pozorište Dušana Kneževića, koje će se preobraziti u novosadsko Narodno pozorište. Iz istog takvog putujućeg pozorišta Aleksandra Popovića iz Vranjeva nastalo je somborsko Narodno pozorište.

Vredno je podsetiti se imena glumaca koji su obeležili drugu polovinu XIX veka: Jovan Knežević-Caca, Aleksandar Popović, Stevan Đekić i znamenite porodice sveštenika Luke Popovića, koja je srpskom pozorištu dala glumice Draginju, Ljubicu, Jelisavetu-Jecu, Sofiju i Katarinu, kao i glumce Paju i Lazu. Dalje, tu su: Nikola Zorić, Teodora-Toda Boberić, Vojislav Turinski i Aleksandar Nešić-Tucaković.

Nije neobično što su u takvo Vranjevo dolazili i visoki intelektualci. Iz jednog zapisnika Opštinskog Poglavarstva Vranjeva iz 1862, može se pročitati da se na konkurs za izbor jednog opštinskog lekara prijavilo čak šesnaest kandidata, a na konkurs za babicu šest kandidatkinja.

U ovom živom i veoma aktivnom mestu, sa bogatom poljoprivredom, zanatima i trgovinom, tokom XIX veka je bilo moguće izgraditi novu pravoslavnu crkvu, Opštinsku kuću i sedam novih školskih zgrada. To i takvo Vranjevo proglašeno je varošicom i dobilo pravo na dva vašara godišnje.

Ovo je opšta slika Vranjeva u XIX veku i u njemu je živela i porodica Josifa Marinkovića, bez obzira na to što je imala veliko imanje u Kikindi. Interesantna je činjenica da se boravak ove porodice u Vranjevu može vezati za postojanje Dištrikta, jer se još deda Josifa Marinkovića doselio u Vranjevo, a odlazak iz Vranjeva se poklapa sa ukidanjem Dištrikta. Jovan Marinkov, Josifov otac, bio je jedan od dvadeset pet opštinskih poglavara, te je moguće da je bio na funkciji između centra Dištrikta i samog Vranjeva.

Sve su ovo znaci vezanosti porodice Jovana Marinkova za Vranjevo, a to će biti očigledno i u životu mladog Josifa u vreme školovanja. Naime, on je sve raspuste provodio u Vranjevu i, kada je završio gimnaziju, živo je učestvovao u kulturnom životu mesta sa svojim "besedama", tj. muzičko-literarnim priredbama, kao i svojim horom sugrađana koji je pevao u crkvi.

Dakle, u takvoj sredini, na najprometnijem delu glavne ulice, nalazila se kuća Josifove porodice, te je on od malih nogu posmatrao sve javne i kulturne događaje i oni su ga snažno privlačili.

Život porodice Marinković je bio lep i skladan i muzika je u njemu imala velikog udela. Josif je imao dve sestre i dva brata i svi su bili muzikalni. Otac je rado svirao i pevao uz tamburu, a majka uz gitaru. Sva su se deca rado uključivala u muziciranje. To znači da je Josif od malih nogu bio obuzet muzikom i da je veoma često rado svirao i pevao. Kako je sam napisao u pristupnici za člana Srpske kraljevske akademije 1907. godine: "Samoučki sam svirao u svaki instrument koji bi mi do ruku dolazio. Tako svirao sam: tamburu, gitaru, harmoniku i klavir. Neki put sviram, a ni sam ne znam šta i kad bi me upitali šta sviram, ja bih odgovorio: "Pa, tako mi došlo..."

Poseban i značajan uticaj na formiranje njegove muzičke ličnosti imala je strina, tokom poseta stricu Arkadiju u Beogradu. Po rođenju Ruskinja, ona je svirala dobro klavir, a poznavala je mnoge umetničke kompozicije, posebno operske arije koje je rado pevala, uz klavir, učeći ga da je muzika uzvišena umetnost. Sve je to imalo snažnog uticaja na njegovu romantičnu dušu.

Tako se u njegovim mislima i željama od same mladosti učvrstila odluka da će mu muzika biti životni poziv. Zbog te želje morao je voditi dugu i upornu borbu, jer se otac nije mogao složiti sa takvim opredeljenjem. On nije mogao zamisliti svoga sina kao one muzičare koje je mogao viđati po gradovima i selima, a koji su uglavnom živeli od malih i neredovnih prihoda, dok je njegov sin mogao bezbrižno živeti na imanju u Kikindi.

Porodica je želela da Josif, kao najstariji sin, stekne što potpunije obrazovanje. Zato ga je, posle završena tri razreda osnovne škole u Vranjevu, otac odveo da nastavi školovanje u Petrovaradinu. To je bila škola na nemačkom jeziku, te je Josif u takvoj sredini morao da se služi ovim jezikom. Stanovao je kod svog učitelja koji je bio i kantor u crkvi i u kući imao harmonijum. To je za Josifa bila odlična prilika da se dobro uputi u sviranje na ovom instrumentu. Volja za sviranjem na harmonijumu bila je tolika da je, kada se njegov stanodavac u toku školske godine preselio na majur, Josif bez znanja svoje porodice ostao sa njim, te je svakog dana pre i posle podne morao pešice ići sa majura u Petrovaradin. Pošto do Vranjeva dugo nisu stizala njegova pisma, otac je doputovao u Petrovaradin i zatekao stanje koje mu se nije svidelo. Naime, niti mu se svidelo svakodnevno pešačenje po svakojakom vremenu, niti mu se svidela ovakva ljubav prema muziciranju. Josif je, dakle, morao promeniti stan i rastati se sa instrumentom, ali njegova odanost muzici nije ni najmanje popustila, već naprotiv—usmeravala ga je ka školama u kojima se uči posebno muzika. Nastavak škole, tj. gimnazije nije moglo biti u Petrovaradinu, jer se otac plašio da će se nastaviti druženje sa muzikom, a on nije mogao da zamisli da se njegov sin opredeli za tako nesiguran poziv sa slabim prihodima, dok mu je porodično imovinsko stanje omogućavalo mnogo sigurniji život. Zato ga je preselio u Novi Vrbas i Novi Sadi, najzad, u Kikindu, gde je završio treći razred gimnazije. Tokom školovanja u Petrovaradinu i Novom Vrbasu, Josif je savladao nemački jezik, što će mu kasnije biti od koristi, naročito kada se, kao već profesionalni horovođa 1886. godine bude uputio u Beč radi stručnog usavršavanja.

Posle završetka trećeg razreda gimnazije, mladi Josif je želeo da nastavi školovanje u nekoj od škola u kojima se izučavala muzika, ali otac je bio protiv toga. Zbog toga je kod kuće proveo period od 1866. do 1870. godine, nadajući se da će inak ostvariti svoj cilj. U monografiji o Marinkovićevom životu i delu Vlastimira Peričića nailazimo na podatak da je Josif imao želju da se upiše u neku školu koja nije isključivo muzička, ali gde se muzika izučavala kao jedan od predmeta. U tome mu je pomogao slučajan susret sa grupom mladića koji su vrlo lepo svirali i pevali na jednoj svadbi u Vranjevu. Kada ih je pitao gde su se za to osposobili, oni mu rekoše da su đaci somborske Preparandije (Učiteljske škole), u kojoj se tada najpotpunije učila muzikau odnosu na druge srpske škole. Odmah je odlučio da će Preparandija biti škola u kojoj će nastaviti obrazovanje. Kada je to saopštio roditeljima, oni se nisu mnogo protivili, jer su smatrali da će ga učiteljski poziv odvojiti od preterane želje za muzikom.

To se nije dogodilo; naprotiv, on se tamo susreo sa mladim nastavnikom muzike, Karelom Blažekom, koji je samo koju godinu bio stariji od njega i koji ga je jednostavno prihvatio kao svog stručnog saradnika. Na drugoj godini Blažek mu je poveravao samostalne pripreme kolega za javne muzičke priredbe ili "besede", koje su đaci organizovali više puta tokom godine. Posebno je značajna bila "beseda" priređena 1872. godine, jer su na njoj izvedene Marinkovićeve samostalne kompozicije: horske Ustajte, braćo! i Smeša srpskih pesama, kao i Banatsko kolo i Svatovac koje je autor izveo na harmonijumu. Ovoj priredbi su prisustvovale Marinkovićeve majka i sestra i do suza bile ganute velikim aplauzom i pohvalama koje su sa svih strana slušale od Josifovih kolega. Tim pohvalama se posebno pridružio nastavnik Blažek, te su majka i sestra, po povratku u Vranjevo, sa divljenjem pričale ocu o uspehu i to je doprinelo da on, posle dugog navaljivanja, pristane da se Josif uputi u Prag na muzičko usavršavanje ali, samo na jednu godinu! Dakle, to je značilo početak!

Zadovoljan ovim uspehom i pun nade da će se najzad uputiti na pravo muzičko obrazovanje, on je sa velikim elanom i dalje komponovao i za vreme raspusta organizovao "besede" koje su bile vrlo popularne u Vranjevu i Novom Bečeju. O toj svojoj delatnosti pisao je u pristupnici za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije: "Za vreme školskih odmora sada sam imao hor, ali ih više nisam učio po sluhu. Priređivali smo besede u Vranjevu i Turskom Bečeju u korist jednog siromašnog studenta i Narodnog pozorišta..."

Studije na Orguljskoj školi u Pragu su se odužile, jer je otac, svaki put kada bi se završila godina školovanja, nastojao da se ono prekine i da se sin irihvati rada na imanju u Kikindi, što mu je obezbeđivalo pristojan život.

No, to se nikako nije ostvarivalo pošto je Josif strpljivo čekao da prođu pauze, tj. boravak u Vranjevu, i ipak uspevao da dobije odobrenje za nastavak studija. Tako su se studije konačno završile leta 1881. godine, a mladi umetnik je odmah dobio poziv da se primi dužnosti horovođe Beogradskog pevačkog društva, što je on i prihvatio.

Tu definitivno prestaje njegov "vranjevački" period života i započinje život i rad u Beogradu, koji je trajao do same smrti, 13. maja 1931. godine. Beograd je napuštao samo za vreme teških dana Prvog svetskog rata.

Nemamo pouzdanih podataka o tome da li je posećivao Vranjevo, gde su živeli roditelji njegove supruge Leposave. Poslednje veze sa Vranjevom bile su posete njegovog sina, Dr Ivana Marinkovića, koji je posetio porodičnog kuma Ivana Jankovića, cvećara iz Vranjeva. Tako se ugasila svaka veza sa Vranjevom, pa se zaboravilo da se veliki umetnik tamo rodio i proveo dvadeset osam godina života. Tek 1951, prilikom obeležavanja 100. godišnjice kompozitorovog rođenja, Beogradsko pevačko društvo i Savez kompozitora Jugoslavije su postavili spomen-ploču na mestu gde se nalazila njegova rodna kuća. Ovaj kratki plamen sećanja je dugo godina potom bio ugašen. Ni Vranjevo, niti Novi Bečej nisu nastavili da neguju uspomenu na svog velikog sugrađanina. Međutim, treba reći da ni srpska, ni jugoslovenska muzička javnost nije dovoljno obraćala pažnju na to.

Zaboravile su se slavne godine njegovog delovanja, kada je na rukama članova svog hora nošen sa banketa priređenog u njegovu čast. Zaboravile su se slavne "besede" posvećene njegovom delu krajem XIX i početkom XX veka. Zaboravilo se da je Bosanska vila iz Sarajeva u svom decembarskom broju 1897. godine donela divan, pohvalan tekst na prvoj strani: "29. oktobra ove godine u 8 sati uveče, sala Velike škola dupkom je bila puna najodabranije prestoničke publike; tu su u strani mnogobrojne korporacije i izaslanici pevačkih društavau kraljevini Srbiji i van nje; pristupa Dr St. Marković, profesor Velike škole i pozdravlja oduševljeno jednog smernog radnika na umetnosti, koji je rodu svoj vekposvetio. Kome su upućeni onoliki pozdravi i čestitke, venci i diplome, proslava i oduševljenje omladine?

Izdiže se jedan osrednji, crne masti, srednjih godina čovek; hod mu je nesiguran, pogled vrlo smiren, osmeh čisto bolan i jedva zbori: 'Hvala!, hvala!...!' To je Josif Marinković... 'Bosanska vila' pozdravlja slavljenika i želi, da umnoži novim svojim radovima umetnost srpsku, da obogati svoj rod svoj pesmom i svirkom i da rasprostre lepu pesmu srpsku da se ori "od Balkana do Adrije..."

O tom fenomenu zaborava koji je obuhvatio mnoge muzičke stručnjake i institucije prof. Branko Dragutinović u časopisu Dvadeseti vek iz 1938. godine u svom zaključku veli: "U doba nabujalog nacionalizma koje se kroz njega muzički izrazilo, Marinković je bio poznat, popularan i slavan. Posle rata, povučen i skroman, Marinković je ostao nekako po strani napušten i zaboravljen. Tome je mnogo doprinela popularnost Mokranjca i njegovih Rukoveti i talas modernizma koji je tako snažno zapljusnuo našu muzičku kulturu u svim njenim manifestacijama. Danas, kada jedna za drugom izlaze iz štampe zbirke njegovih interesantnih i značajnih kompozicija, pojavljuje se težnja za rehabilitacijom Marinkovića sa ciljem da se naročito povuku čisto artističke vrednosti njegova stvaranja i da se definitivno utvrdi veličina prvog srpskog originalnog kompozitora i njegov značaj u razvoju jugoslovenske muzičke kulture".

Ovaj pomenuti pokret da se Marinkovićevo delo potpunije i stručnije osvetli teško je nalazio podršku značajnijeg stručnjaka, sve dok mu pravo priznanje nije odao prof. Vlastimir Peričić, koji je 1967. godine, pod okriljem Srpske akademije nauka i umetnosti, izdao obimnu i stručnu studiju pod naslovom Josif Marinković. Život i delo. Isto tako su stručni savezi muzičara u više mahova izdavali njegova najznačajnija dela, ali se i dalje dešavalo da su ih samostalni i školski horovi retko izvodili.

Vranjevo je prve značajne korake za obnavljanje uspomene na svog velikog sugrađanina preduzelo na inicijativu Ivana Jankovića, cvećara, prvog suseda i kuma Marinkovićeve porodice. On je skrenuo pažnju novodošavšem direktoru Osnovne škole Vranjevo da je potrebno da se obnovi uspomena na Josifa Marinkovića. Tako je škola uspostavila direktnu vezu sa potomcima porodice Marinkovićeve kćeri. Na zalaganje škole, unuk Josifa Marinkovića, Dr Ivan Valčić, ustupio je školi bogatu zbirku Marinkovićevih ličnih predmeta koju je dugo čuvao i škola je od njih ustanovila Spomen-zbirku Josifa Marinkovića. Ovo je bio jedan od koraka koji je preduzet radi popularisanja imena i dela umetnika. To se dogodilo 1970-1971. godine, kada su, u okviru proslave 120. godišnjice Marinkovićevog rođenja, izvršene sledeće akcije:

glavna ulica u Vranjevu, u kojoj se nalazila umetnikova kuća, dobila je ime Ulica Josifa Marinkovića,

Osnovna škola Vranjevo je promenila ime i postala Osnovna škola Josif Marinković,

osnovana je pomenuta Spomen-zbirka,

mesni hor je nazvan Društvo za horsku muziku Josif Marinković,

od 1971, svake pete godine, održava se Muzički festival dece Vojvodine u Novom Bečeju,

godine 1993. ustanovljena je smotra solo-pesme Obzorja na Tisi,

2001. godine pošta Novi Bečej je izdala koverat i pečat sa likom Josifa Marinkovića.

Sve ove akcije ipak nisu mogle dovoljno prikazati Marinkovićevo-njegove kompozicije se retko izvodile, jer se učitelji i nastavnici muzike veoma teško rešavaju da ih izvode.

U ovom momentu postoji problem opstanka i nesmetanog rada Spomen-zbirke Josifa Marinkovića, jer su iste prostorije pretvorene u pedagoški kabinet, a nema drugih pogodnih prostorija u školi. Treba nastojati da se to reši ili u okviru škole ili u nekoj od odgovarajućih zgrada koje su opšta svojina.

Ovim pozdravnim govorom svečano je otvoren Naučni skup u čast 150. godišnjice rođenja

Josifa Marinkovića, 28. IX 2001. u Matici srpskoj u Novom Sadu.

(Josif Marinković (1851-1931) Muzika na raskršću dva veka) 

Prijavite se za novosti

Prijavite se ako želite da dobijate novosti sa sajta na vaš e-mail.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak