Ištvan Ištvanfi (Istvánffy István) 1840.–1924.

O Ištvanu Ištvanfiju, javnom beležniku Turskobečejskog okruga, koji je pored predanog obavljanja svog državno-činovničkog posla ostavio neizbrisiv trag u javnom životu našeg mesta, u svojoj knjizi  Mađarski javni beležnici u južnim krajevima (Magyar közjegyzők Délvidéken) Gabor Rokolja (Rokolya Gábor) piše sledeće:

Ištvan Ištvanfi rođen je u Turskom (Novom) Bečeju 8. januara 1840. godine. Na Peštanskom naučnom fakultetu je izučavao pravne nauke u periodu od 1852. do 1862. godine. Advokatski ispit je položio oko 1865. godine, takođe u Pešti. Nakon toga kao advokat radi u svom rodnom mestu. U braku sa Belteki (bélteki), Vilmom Kepeši (Képessy Vilma) postaje otac troje dece: Endrea, Vilme (koja će se kasnije udati za dr Janoša Rafaija) i Etelke (koja će se udati za dr Đulu Balatona).

Nakon nepunih godinu dana od osnivanja javnobeležničke kancelarije u Turskom (Novom) Bečeju Ministarstvo pravde Mađarske 1875. godine Ištvana Ištvanfija postavlja za kraljevskog javnog beležnika. Pripadao je grupi osnivača Temišvarske kraljevske javne beležničke komore.U svojoj javnobeležničkoj kancelariji radio je Andor Tosegi (Tószögi Andor) kao zamenik javnog beležnika. Kancelarija se nalazila u porodičnoj kući Ištvanfi u Gospodskoj ulici (današnja ulica Sonje Marinković) pod brojem 9, koja je sada u vlasništvu Marka Perića.

Istvánffy IstvánPored toga što je obavljao javnobeležničke poslove, važio je za jednu od istaknutih ličnosti u javnom životu Turskog (Novog) Bečeja. Bio je biran za člana administrativnog-upravnog odbora Torontalske županije. U periodu od 1872. do 1873. bio je predstavnik gradskog veća, a 1876. i 1919. godine bio je član Upravnog odbora Turskobečejske štedionice. Kao predsednika Školskog odbora ministar za veru i javno obrazovanje ga je odredio za obavljanje privremenih poslova obilaska škola u Franjevu (današnje Vranjevo), Turskom Bečeju, Kumanu i Tarašu. Pokazuje se kao uspešan učesnik u odbrani od poplave prilikom velikog vodostaja Tise 1871. godine. Jedan je od osnivača Turskobečejskog udruženja za zaštitu od poplave i unutrašnjih voda, 1875. godine. Za svoje zasluge u odbrani od poplave 1876. godine bio je pohvaljen od strane mađarske kraljevske Vlade. Bio je predsednik kasine, organizovao je dobrotvorne koncerte, a kao član udruženja Crvenog krsta vršio je akcije prikupljanja materijalnih sredstava, koje je 1916. godine dao na raspolaganje  srpskim i bugarskim ranjenicima. Takođe, bio je predsednik odbora za podizanje spomenika Karolju Vesterburgu Leningenu 1911. godine. Prilikom pokretanja nedeljnika „Torontal” 1872. godine u Bečkereku (današnji Zrenjanin) bio je član redakcionog odbora.

Kao što bez Gige Jovanovića i Žarka Čiplića nije moglo da prođe nijedno veće dešavanje u javnom životu našeg mesta između dva svetska rata, isto tako je bilo nezamislivo održavanje raznih kulturnih i humanitarnih skupova bez Ištvana Ištvanfija od 1870. do 1918. godine.

Ištvanfijeva nalepnica za pismaZa nas Novobečejce i Vranjevčane učešće Ištvana Ištvanfija u tročlanoj delegaciji našeg grada poslatoj u Budimpeštu 1889. godine, koju su još sačinjavali dr Jene Sentklarai (Szentkláray Jenő) i Aladar Tosegi (Tószögi Aladár), od sudbonosnog je značaja. Naime, Ministarstvo trgovine već je bilo odlučilo da se tok Tise pomeri nekoliko kilometara od sadašnjeg. Ako bi se to sprovelo u delo, značilo bi da Novi Bečej ostaje bez Tise, koja mu je vekovima obezbeđivalo postojanje. Brzom reakcijom meštana pomenuta delegacija je poslata za Budimpeštu u Ministarstvo radi stopiranja te, za nas pogubne, odluke. Pored obrazloženja Sentklaraija i Tosegija, Ištvanfi, kao daroviti govornik, slikovito je opisao patnje, muke, a i blagodeti reke Tise, bez koje za žitelje Novog Bečeja i Vranjeva nema života. Na ovakvo argumentovano izlaganje Ministarstvo se nije moglo oglušiti te je usvojilo molbu predstavnika našeg gradića kraj Tise. Po dobro obavljenom poslu i povratku, meštani Novog Bečeja i Vranjeva su sa velikim oduševljenjem dočekali delegaciju. Tisa je bila sačuvana ne samo za njih nego i za nas i budući naraštaj našeg mesta.

Ištvan Ištvanfi je skoro pola veka u kontinuitetu obavljao javnobeležničku funkciju, sve do kraja 1920. godine. Posle veoma kratkog penzijskog staža umire 22. aprila 1924. godine. Sahranjen je na novobečejskom katoličkom groblju, u porodičnu grobnicu Ištvanfija.

 

(Tekst pročitan 03.05.2019. godine, posle otkrivanja spomen ploče na porodičnoj kući Ištvana Ištvanfija.)

Tags:

Da li ste znali...

da je prvo košarkaško igralište izgrađeno u dvorištu Osnovne škole „Miloje Čiplić“ 1947. godine a imalo je i svoje osvetljenje?

O gradu