Ognjeslav Kostović (1851–1916)

RUSKI PRONALAZAČ SRPSKOG POREKLA

Ognjeslav (Ignjat) Stepanović Kostović, ili “Kralј pronalazača” kako su ga u Rusiji zvali, ostao je u istoriji tehnike upamćen po mnogo čemu. Najpre kao pionir ruske avijacije i istraživač koji je udario temelјe svetskom vazduhoplovstvu.

Ognjeslav Kostović kao kapetan parobroda SlogaPeriod 19. veka ostaje specifičan po velikim naučno-tehničkim postignućima. Pored Nikole Tesle i Mihajla Pupina još je jedan pronalazač srpskog porekla ostavio značajan trag na polјu tehnike. Za razliku od prethodne dvojice koji su svoje karijere razvili u Americi, Kostović je delovao u Rusiji pri vojsci, te su zbog toga mnogi njegovi pronalasci čuvani u tajnosti, i nisu doživeli javni niti komercijalni uspeh u trenutku kada su osmišlјeni.

Ognjeslavov deda Jovan se tokom 19. veka nastanio u tadašnjem Novom Bečeju, tačnije Vranjevu, došavši sa porodicom najverovatnije iz Baranje. Veoma uspešno se bavio trgovinom žitom i svojevremeno sagradio brojne magacine za skladištenje. Jovanov sin Stevan, otac Ognjeslava Kostovića, rođen je u Vranjevu, međutim ostatak života proveo je u Pešti, baveći se takođe trgovinom žitom. U zajednici sa ocem imao je brodove za transport koji su saobraćali Dunavom I Tisom. Stevan se u Pešti oženio Bečlijkom Elizabetom Dorner, sa kojom će kasnije imati dva sina: Ognjeslava i Vladislava, i tri kćeri: Rozu, Gizu i Ester.

Stevan je umro mlad od tuberkuloze, a Elizabeta se sa decom preselila u Novi Bečej, u kuću na današnjoj adresi Žarka Zrenjanina broj 6.

Ognjeslav je rođen 1851. godine u Vizburgu (Austrija), dok mu je trudna majka bila u gostima kod svog brata. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Pešti, a kasnije se obrazovao i na polјu tehnike. Sovjetski tehnički pisci za njega kažu da je bio visoko tehnički obrazovan. Nakon završene škole, počeo je da radi na očevom parobrodu za prevoz žita, kog je nazvao. Nјime je saobraćao od Nemačke sve do Odese na Crnom moru. Prilikom jedne plovidbe odlučio je da trajno ostane u Rusiji, i pristupi ruskoj vojnoj floti.

Učestovao je i u Rusko-turskom ratu, gde mu je u eksploziji oštećeno oko.

Nakon napuštanja vojske nastanio se u tadašnjoj prestonici Petrogradu, u Puškinovoj ulici. Oženio se Ruskinjom Anastasijom Petrov, sa kojom je imao tri kćeri. Žena mu je mlada preminula. Otvorio je dve fabrika u Petrogradu koje su se bavile proizvodnjom drvenih, metalnih, kao i predmeta od arborita (posebnog materijala koji je njegov lični izum). Nјegove tri ćerke, Marija, Zora i Evgenija, kasnije su živele u Beogradu. Marija i Zora su tokom Prvog svetskog rata sa srpskom vojskom prešle Albaniju, i bile u izbeglištvu u Francuskoj, gde su uredile prihvatilište za izbeglu srpsku decu. Svoje ćerke je kao male često slao u rodni kraj, te su ove kao odrasle napustile Rusiju I preselile se trajno u Srbiju. Sam Ognjeslav je poslednji put u poseti Srbiji bio za vreme Balkanskih ratova.

Kostović i Mendeljejev kraj modela benzinskog motoraVladislav, Ognjeslavov mlađi brat rođen 1854. godine, bio je ugledni privrednik, bankar i trgovac, koji je uživao poverenje kralјice Natalije Obrenović. Bio je počasni konzul Holandije i nosilac više odlikovanja. Prvi je u Srbiji propagirao upotrebu polјoprivrednih mašina, ispred Mađarskog trgovačkog muzeja. Pred Drugi svetski rat se nastanio u Novom Bečeju, gde je I ostao do smrti.

Ognjeslav je od malih nogu iskazivao bujnu maštu i zainteresovanost za nauku. Imao je smisla za crtanje, i svoj dar je primenjivao pri tehničkim projektima. Voleo je da čita Žila Verna.

Kasnije je u Rusiji često projektovao, a njegove radove je objavlјivao časopis, koji je izlazio u Petrogradu. Budući pripadnik carske vojske I mornarice, često je bio pitan za tehničke savete.

Poznato je da mu je među najbližim prijatelјima bio čuveni hemičar Dmitrij Mendelјejev. Uživao je veliki ugled u vojnim i naučnim krugovima Rusije. Često je imao problema sa krađom njegovih patenata, za šta su Rusi neretko optuživali strane špijune.

Nažalost, većina njegovih projekata je rađena za potrebe vojske i tako ostala samo na papiru. Učestvovao je u pokretanju prvog ruskog vazduhoplovnog časopisa Vazduhoplovatelј i bio inicijator i predsednik Prvog ruskog vazduhoplovnog društva, kao i osnivač Aerokluba Rusija.

Umro je 30. decembra 1916. godine u Petrogradu, današnjem Sankt Peterburgu, gde je i sahranjen. Premda nikada nije primio rusko državlјanstvo, kretao se u najvišim ruskim intelektualnim krugovima. Više puta je priman na dvoru kod cara, a za projekat automatskog vojnog šatora dobio je lično od cara dijamantski prsten.

Kad je decembra 1916. umro Ognjeslav Kostović novine su objavile da je „nestao blistav pronalazač i naučnik,čovek koji je iz mnogo razloga zaslužio da buduće generacije pamte njegovu neobičnu sudbinu i naučni podvig“.

PRONALASCI

Kostovićev motor u Vazduhoplovnom muzeju MonjinoPored automatskog vojnog šatora, letelica amfibije, triplana i hidroaviona, Kostović je izumeo i sledeće:

“Čamac- riba”, prototip podmornice

Ideja o podmornici javila mu se još dok je saobraćao očevim parobrodom. U pitanju je bio projekat podmornice koja može da nosi 8 lјudi i ispod vode može da izdrži 20 časova.

Dugačka 22 metra i teška 180 tona. Prototip ovog podvodnog vozila veoma je oduševio tadašnjeg ruskog cara.

Regulator broja obrtaja elise prilikom lјulјanja parobroda

Ovaj složeni problem koji je zadavao brigu pomorcima Kostović je rešio na inventivan način, te su njegovi regulatori dugo korišteni na brodovima u Rusiji kao i ostatku Evrope.

Uređaj za vađenje potoplјenih plovnih objekata

Uređaj je funkcionisao pomoću sistema podvodnih balona i principa hidrostatičkog potiska. Takođe je patentirao i odela i opremu za ronioce. Tom prilikom je eksperimentisao i sa upotrebom podvodnih svetilјki, što je tada bila novina.

Ognjeslav Kostović oko 1914. godineArborit

Jedan od tri najvažnija Kostovićeva izuma jeste materijal arborit, koji predstavlјa unakrsno postavlјene slojeve tanko lјuštenog furnira spojenog posebnim lepak-cementom.

Time je dobijen otporni materijal sa istom otpornošću u svim pravcima, i druge stabilne mehaničke osobine, impregniran protiv trulјenja i atmosferskog delovanja.

Ovaj materijal se prema mnogim stručnjacima smatra prvom plastičnom masom na svetu.

Nešto slično današnjoj šperploči. Za potrebe izrade arborita 1879. Kostović je konstruisao niz alata poput mašine za lјuštenje, kao i lepak-cement. U svojoj fabrici je od ovog materijala pravio kofere, čamce, burad, pontonske mostove, itd. Ovaj materijal se kasnije koristio pri izgradnji aviona u Rusiji.

Vazdušni brod - dirižabl “Rusija”

19. vek su obeležili i pokušaji da se zagospodari nebom. Svi prethodni pokušaji koji su isklјučivali upotrebu posebnog motora nisu bili uspešni.

Godine 1879. Kostović je izložio projekat svog vazdušnog broda– dirižabla, Prvom ruskom vazduhoplovnom društvu. Dirižabl je imao čvrstu osnovnu konstrukciju, bio je dug 60, a prečnika 12 metara. Prema planu za njegovo pokretanje trebao je da posluži benzinski motor jačine 80 konjskih snaga, sa električnim palјenjem u cilindru. Ovaj projekat je usvojen 1880. godine od strane komisije u kojoj je bio i čuveni Mendelјejev. Dirižabl je dobio naziv Rusija, a izgradnja je otpočeta 1882. godine. Motor je završen 1884., benzinski četvorotaktni sa 8 cilindara i električnim palјenjem. Električnu struju za palјenje mu je davao akumulator. Iako se ceo ruski narod odazvao apelu da donira novac za izgradnju, dirižabl nikada nije poleteo. Tek dve decenije kasnije Ferdinand fon Cepelin je konstruisao svoj dirižabl.

Kostovićev vazdušni brod završen je 1889., međutim nikada nije poleteo, i na kraju je izgoreo u požaru.

U ovom slučaju je Kostovićeva najveća zasluga što je pre svih pokušao da u letelicu ugradi benzinski motor. Takođe, konstrukcija od arborita bi načinila letelicu znatno lakšom od onih koje su do tog momenta građene.

Ognjeslav je za lične potrebe napravio balon Helios,te se time smatra i prvim srpskim balonistom.

Benzinski motor sa unutrašnjim sagorevanjem i električnim palјenjem

Za potrebe dirižabla Kostović je projektovao poseban motor, benzinski četvorotaktni sa 8 cilindara i električnim palјenjem, gde struju daje akumulator. Ovo je ujedno i prvi ovakav motor, pre Dajmlerovog. Dajmlerov motor 1885. je imao samo jedan cilindar, dok je Kostovićev imao čak 8. Takođe, prvi je upotrebio hlađenje motora vodom, kao i prinudno podmazivanje tarućih površina.Vazduhoplovni muzej u Monjinu kod Moskve čuva model ovog motora.

Aeronautička telegraf-emisiona stanica

Ovde je ugradio svoj benzinski motor kao i gasni aparat. Ova ideja je bila značajna po tome što je njegova stanica bila podešena za svetlosne signale, u vreme kada bežična telegrafija još nije zaživela.

Signalni balon

Za potrebe Ministarstva pomorstva Kostović je 1884. godine konstruisao manji užetom vezani balon od svile, zapremine 16, 8 m3, koji se podizao na visinu od oko 300 m, noseći u posebnoj gondoli jake električne svetilјke tipa Edison, i to crvene, bele i zelene boje, kojim su pomoću posebnog telegrafskog uređaja slati signali Morzeove azbuke. Crvena boja lampe označavala je tačku, bela crticu, a zelena razmak između slova. Za napajanje celog sistema Kostović je izradio benzinski motor i gasni aparat za dobijanje vodonika sopstvene konstrukcije, koji je za 8 minuta rada proizvodio 28 m3 gasa.

Vazdušni torpedo

Sistem koji se sastojao iz niza međusobno povezanih balona manje zapremine, koji se uz korišćenje povolјnog vetra mogu usmeriti prema želјenoj tački na neprijatelјskoj strani, prilokom ratovanja. Slično savremenim dirigovanim projektilima. Kod ove sprave važne su dve činjenice: prva je benzinski motor koji je uveliko ušao u primenu, a druga je ideja dirigovanog torpeda, preteče dirigovanih projektila.


Materijal preveden sa ruskog poslat iz Rusije ljubaznošću naših prijatelja Sergeja Solomahe (Moskva) i Sergeja Haipova (Kazanj). Materijal na srpskom jeziku preuzet iz tekstova Čedomira Janića.

Da li ste znali...

da se kostur glave mamuta sa kljovama, koji je pronađen u Tisi kod Novog Bečeja 1947. godine, nalazi  u Prirodnjačkom muzeju u Novom Sadu?