Rozalija Lerik – Rozina

Lőrik Rozalia – Rozina (1928 – 2016)

U knjigu utisaka muzeja „Glavaševa kućaˮ upisalo se preko stotinak posetilaca, a među njima i gospođa Rozina Lerik, jedna od najvećih donatora naše nove kulturne ustanove. Veoma čudna, samoobrazovana, istrajna i tvrdoglava ženica sa mrkim pogledom ali sa dušom pitome banatske ravnice.

Rozalija Lerik – Rozina

Rozina Lerik rođena je 19. februara 1928. godine u delu Novog Bečeja zvanom Šušanj. Njen otac Jožef i majka Rozalija su se bavili poljoprivredom. Pored vrednog i napornog rada ipak su živeli u vrlo slabašnim meterijalnim uslovima. Posle završetka VI razreda Osnovne škole roditelji nisu imali mogućnosti da je školuju dalje nego je tako mlada i krhka morala da ide u nadnicu kako bi njen brat i sestra stekle isto obrazovanje kao ona. Već u osnovnoj školi je pokazala izuzetan dar za ručne radove, a imala je veliko interesovanje za istorijom i umetnosti ali njen otac je bio nemilosrdan. Dalje se nije moglo na školovanje. Po povratku sa rada na njivi, to malo preostalog slobodnog vremena je provela radeći ručne radove i u čitanju knjiga. Kao i većina devojaka u to vreme udaje se sa 18 godina i odlazi da živi u Beograd. Posle nekoliko godina bračnog života suprug sa sinom Jožefom je napušta i odlazi u Zapadnu Nemačku. Rozina ostaje u Beogradu i tek početkom šezdesetih godina XX veka je uspela da se domogne Švajcarske kako bi što bliže bila svom sinu. U međuvremenu njena porodica se raspada, suprug sa detetom ide za Australiju, a ona počinje svoj život ispočetka.

Prvo zaposlenje nalazi u Ženevi kao garderoberka u noćnom baru „Molen ružˮ. Pored iscrpnog noćnog rada brzo je naučila Francuski i Nemački jezik. Marljivo je radila i stvorila je dovoljnu ušteđevinu da bi krenula u sopstveni posao. Počela je sa kupo-prodajom kuća starijih osoba i to sa celukupnim inventarom. U kratkom vremenu su joj se nagomilale stare stvari, među kojima i razni umetnički predmeti i stilski nameštaj. Njen sledeći korak je bio otvaranje antikvarnice u Ženevi. Tokom godina mnogo toga vrednog je prošlo kroz ruke naše Rozine ali je nešto ipak zadržala i za sebe. Posebno joj je bila draga kolekcija izvanrednih gramafonskih ploča od preko 500 komada long plejki, kolekcija razglednica od preko 1000 komada i vredna biblioteka starih knjiga. U međuvremenu tri puta je putovala u Australiju da poseti sina, proputovala je Kinu, Indiju, Braziliju i nekoliko Evropskih država. To što je čitala u knjigama htela je i da vidi. Pa ipak, celo vreme boravka u Švajcarskoj, miris Tise i banatska prašina ostala je duboko u njenom sećanju. Kako su se godine nizale, nostalgija za zavičajem ju je sve više obuzimala.

Kada je saznala da se u Glavaševevoj kući sprema muzej, odmah je ponudila i poklonila svoju zbirku porculanskih šoljica, tanjira, tacnica, vredne čipkaste stolnjake i umetničke slike, ulja na platnu od Františeka Čermaka. Drugom prilikom, oktobra meseca 2009. godine, posle susreta sa predsednikom opštine Milivojem Vrebalovim i Tomislavom Ratkovićem, kome je i pisac ove biografije prisustvovao, izrazila je želju o ponovnom darivanju. Od značajnijih stvari vredno je pomena, stilski sekreter, barokna komoda, kaminski sat u mermeru, sto, stolice i knjige sa kraja XIX i početka XX veka. Ti i ostali eksponati su zapisnički preuzeti, a već posle nekoliko dana uz prisustvo Karolja Andre i Janoša Koso kao predstavnika Zavičajnog kluba razmešteni su u Glavaševoj kući.

Pre nego što je otputovala u Švajcarsku, gospođa Lerik je rekla da je mnogo sretna što su ti predmeti smešteni na pravo mesto, a da će na proleće kada se vrati, ponovo naći nešto da pokloni svom rodnom gradu. Kao što nam je i rekla, tako je i učinila, u proleće 2010. godine poklonila je muzeju „Glavaševa kućaˮ zbirku od oko 26 crteža akademskog slikara Františeka Čermaka kao i još podosta raznih eksponata.

Te godine u jesen se vratila u Švajcarsku sa nadom da će i sledeće godine doći u svoj rodni grad kako bi i svoju rodnu kuću poklonila. Međutim, sudbina je umešala svoje ruke. Prvo je dobila šlog, a kasnije je jedva preživela saobraćajni udes. Bez obzira što joj je pruženo najbolje lečenje i rehabilitacija u švajcarskoj bolnici, njeno plemenito srce koje je neprestano žudelo za svoj zavičaj nije izdržalo, prestalo je da kuca 6. jula 2016. godine.

Nama, Novobečejcima i Vranjevčanima, a i svim posetiocima muzeja „Glavaševa kućaˮ legat Rozine Lerik će uvek izazivati divljenje ali ne samo prema eksponatima nego i prema njoj, gospođi iz predzadnje ulice Šušanja.