Dvanaest veličanstvenih

Novi Bečej, 27. avgusta

Nebom iznad lepog gradića Novog Bečeja, čiji se barski tornjevi ogledaju kao u zejtinu u mirnoj vodi Tise, dan uoči Velike Gospojine leteo je beli aeroplan. Iz aeroplana u maglenoplavim visinama iskakali su u bezdan padobranci, hrabri letači, sledbenici sanjara Ikara i njegovog oca Dedala. Padobranci - lebdači izvodili su gore razne akrobacije i bravure, pa posle padali baš na obeleženu metu pored Tise.

Oni su najavili i otvorili ovdašnju priredbu - Reviju paradnih konja i kočija.

Velika Gospojina je zaštitnica Novog Bečeja. Ovde je to veliki svetac i blagdan. Tog dana niko nije radio: ni opština, ni dućani - samo kafane i poslastičarnice. Park pored blagodarne Tise, sa mnogobrojnim klupama u senkama starih krošnji, bio je prepun lepo opravljenog sveta, sa decom, balonima, lilihipom i sladoledom. Na dugačkoj i lepo uređenoj obali Tise, sa belim čamcima i čitavom jednom regatom, kuglama i lampionima na kitnjastim električnim stubovima - bila je jedna velika promenada i svetina sa suncobranima, šeširima šuškavom svilom, štiklama, cvikerima i ridiklama.

Jer, Revija paradnih konja i kočija je ovde nešto. Nije makar šta. A ima o svečarima i u drugim mestima lepih narodnih zabava sa konjima, fijakerima i karucama. U Surduku, Banovcima, Crepaji, Melencima, Novim Karlovcima, Kikindi, pa gore u Bačkoj, ali nigde to nije kao u Novom Bečeju. Ovde je to najsilnije i najmasovnije. Nigde toliko mnogo sveta na jednom mestu, toliko žutih karuca sa tkanim ćilimima, fijakera sa zejtin-osovinama iz doba rokokoa, dobro istimarenih konja čija dlaka se od obilja zobi sija kao sunce lepih uzdica, amova i oglava sa niklovanim alkama i pređicama nigde toliko kamdžija i uparađenih kočijaša... Kočijaša sa brkovima, velikim čizmama, u širokim belim gaćama koje samo landaraju na povetarcu, sa crnim prslucima, velikim šeširima i očima iz kojih vire bičevi... Sve to liči na velike, jako bogate i vesele svatove, koji se vozaju i jezde iznad Tise.

Diližansa i kolači

Novi Bečej je odavnina čuven po pšenici, crvenom crepu, posebno "mediteranu" sa amblemom lava, po vrednim ratarima i sjajnim konjima. Još u prošlom veku, dok su ravnicom tutnjale ergele, bio je žitarski centar ovog dela Evrope. Tu je bila najveća rečna luka za žito Austro-Ugarske monarhije! Na novobečejskom pristaništu bile su ukotvljene sve lađa do lađe. Argati su im punili utrobe zrnom iz banatske žitnice. Od brašna cenjene banatske pšenice su u najčuvenijim bečkim i peštanskim poslastičarnicama pravljena najluksuznija peciva i kolači za mondenski svet i gospoštinu.

U to vreme kroz Novi Bečej, na putu od Beča do Pešte, prolazila je diližansa, poštanska kočija. Tu su kočijaši menjali konje. Kao na divljem zapadu. Novi Bečej je još 1852. imao vršalicu koju je pogonila parna mašina. Pojavila se na Svetskoj izložbi u Parizu 1850, i stigla ovamo dve godine kasnije pravo iz Londona! Bila je to prva vršaća mašina na parni pogon u jugoistočnoj Evropi!...

A Bora Ćurčić iz Novog Bečeja kaže:

- Procvetala nam Tisa!... Mirovala dvadeset godina, pa krajem juna procvetala...

A cvetanje Tise je jedan fenomen na ovoj reci. Kao što se ovde, u ravnici, javlja i fatamorgana, pa se lepo vidi "kako baba tera kozliće"!

Na panou u elitnom restoranu "Tiski cvet" postoji čitava predstava o cvetanju reke. Naime, larve žive tri godine u rečnom mulju, tri godine se razvijaju, a onda, krajem juna, samo u jednom danu, od 17 do 20 časova, ovi stvorovi izlaze iz vode, pretvaraju se u leptiriće i tri sata lete u ljubavnom zanosu, oplođavaju se i - umiru! "Tri godine u mulju za tri sata ljubavi" - piše na panou...

U međuvremenu na bentu su se već pripremali dvoprezi i četvoroprezi, petoprezi. Pristizali su kamioni sa karucama i gikovima, zelencima i frktavim doratima - sve je vrilo - kao u loncu! Među prvima je bio pristigao Ferenc Galčik iz Kikinde. Sa svojim Sokolom i čezama. Feri kaže da je Soko polutanac. Otac araber, majka štajerka. Od oca je nasledio svu lepotu i pamet arabera, od majke snagu. I zaista. Soko liči na carskog konja. Široke nozdrve, pametne vatrene oči, sjajna dlaka, utegnute mišice i tetive. Griva mu je kao u lava! Na takvim konjima umetnici su slikali slavne španske i francuske kraljeve.

Tu je pet prelepih vranih kobila rase nonius iz štale Bogomira Vujackova iz Novog Bečeja, Jovice Đurića i Brane Nosonjin iz Kumana. To su najlepše kobile noniusa koje postoje u našoj zemlji! Crne kao mrkla noć, i jednake kao sestre. A imena: Dama, Zverka, Putka, Cica, Lasta!

Pa Radica Dronjak iz Surduka sa petopregom lipicanera i svitom kočijaša, pomoćnika i štalskih momaka. Neša Tomić iz Kikinde, pa Mile Petković iz Pećinaca, Igor Dujin iz Novog Bečeja, proslavljeni kočijaši sa ergele Kelebija. Tu je i Sima Gajić iz Bečeja s onu stranu Tise, sa minijaturnim fijakerom i dva ponija - kulašom Munjom i doratom Rijanom. Kad bi od Munje napravili ćevapčiće, šestorica ješnih bi ga za večeru pojeli! - kaže u šali Sima.

- Kupuj, narode, tombolu!... Na tomboli ždrebe, tele, pule (mladunče magarca), srna, jagnje, prase, francuski prozor i još stotinu kerefeka! - vikao je prodavac tombola šireći banatske gaće kao da će da poleti.

Kako su samo vozili svoje četvoroprege Miroslav Alasev iz Kikinde, pa Milan Nosonjin iz Kumana, Žarko Golušin. Konji Vojislava Graora Braše iz Zrenjanina kao da plivaju u šestopregu i sedmopregu. Dobar je bio i šestopreg Jovana Belića iz Novog Miloševa. Beli konji kao labudovi, a kočijaši okreću fijakere kao lepeze! Tako se nisu vozili ni imperatori...

A onda se pojavio kočijaš Branko Vlaškalin. On je terao dvanaestopreg, sastavljen od jedanaest kobila i jednog pastuva, iz deset različitih štala! Četiri reda konja: napred četiri, pa tri, pa tri i dva! Branko je upravljao kajasima, a više glasom. Kao najslavniji vozači iz doba Kaligule i Nerona! Kao da je bio u dosluhu sa dvanaest božanskih bića. Konji su se pokoravali gospodaru... kao da je čarobnjak. I na kraju, Branko nije profesionalni kočijaš, on vozi kamion!...

Sjajan hepening na obali Tise.