Gluma i pozorište Laze Telečkog

Na sceni SNP-a Laza Telečki (1839—1873) debitovao je u nedelјu 10/22. juna 1862. i to sa glavnom ulogom — Avakuma u šalјivoj igri Jovana Ristića Bečkerečanina Bolјe je umeti nego imati. — „Ovaj komad, koji po sebi nema osobite radnje, mnogo je dobio izrednim predstavlјanjem — pisalo je u časopisu Danica od 20. juna. — G. Laza Telečki, koji je iz lјubavi prema narodnom pozorištu primio na se glavnu ulogu (Avakuma), umeo nam je vrlo vešto predstaviti čoveka, koji nam je živ primer, da je u vek bolјe umeti, nego imati“. Debitant volonter u glavnoj ulozi nije imao ni pune 23 godine. Tog dana SNP-e nije dobilo samo „gotovog glumca» koji „gine za pozorište”, već jednu dragocenu, svestranu i višestruko zanimlјivu ličnost.

Samo nepuna dva meseca kasnije na novosadskoj sceni prikazana je sa uspehom Molijerova komedija Silom bolesnik (u stvari Uobraženi bolesnik), posrba Laze Telečkog, a ubrzo (tokom septembra i oktobra iste 1862) još dve takve molijerovske posrbe: Spletkašević (Skapenove podvale) i Pomodarke (Smešne precioze). Poslednji komad nije doživeo reprizu, pretposlednji je prikazan još jedanput takođe u Novom Sadu, a prvi se održao na repertoaru do 1866. i za to vreme prikazan pet puta (jedanput u Vršcu, a po dvaput u Novom Sadu i Somboru). Što se tiče literarnog rada Laze Telečkog, izgleda da je cela ova 1862. godina, bila sticajem okolnosti posvećena Molijeru. Sve tri prerade ili adaptacije prikazane su za nešto više od dva meseca.

Nova godina za Telečkog je puna iznenađenja. U ponedelјak 21. januara (2. februara) 1863. na sceni SNP-a izvedena je premijera komedije Vešta sluškinja koju je „sačinio Laza Telečki, reditelј društva“. Debitant je, dakle, brzo avanžovao. Kritika u Danici hvali prezauzetog Telečkog, koji je pored svih svojih glumačko-rediteljskih obaveza napisao i onaj komad, „dobitak” za oskudni repertoar, i to “za sile, kojima narodno pozorište može raspolagati» i ističe jednostavnu radnju i „na mnogo mesta živ i dosetan dijalog». Pa ipak, ova komedija Telečkog (o veštoj sluškinji koja kuje plan i uspeva da privoli svog gospodara da kćer uda po izboru devojačkog srca), iako joj je kritika proricala “duže vreme u repertoaru”, nije doživela reprizu. Sticajem okoliosti, a sa načelom da publika više želi da vidi kako se živi „u stranom svetu”, u očima naših pozorišnih uprava i u XIX veku kao i danas, komadi stranih pisaca imali su prednost nad delima domaćih autora. Ova činjenica na Telečkog nije uticala, jer su njegovo prvenče videli na premijeri svi zainteresovani. Već sutradan, na istoj sceni izvedena je posrba Telečkog šaljive jediočinke Razbijena šolja, koja je ostala na repertoaru pet sezona i za to vreme prikazana 7 puta. Pored originalne komedije u tri čina, na sceni SNPa do 1871, dakle za devet sezona, prikazano je ravno 16 prevoda i posrba Laze Telečkog ukupno 206 puta, od kojih su Novosađani (do 1909) videli 57 predstava.

Kao prevodilac i adaptator, kao pozorišni čovek istančanog sluha. Laza Telečki je bio veoma srećne ruke. Uprava SNAPa čak je zahtevala da prevodi i po tri komada mesečno, jer je publika, malobrojna u malom gradu mogla da se smesti u salu na dan premijere, bila uvek željna noviteta. Sam Telečki je pak zahtevao da se unese u ugovor klauzula po kojoj je on dužan da prevodi „samo” šest komada godišnje. Međutim, dok su komadi koje je Telečki izabrao, preveo i obradio (mahom sa nemačkog jezika) imali puno uspeha kako na sceni SNPa tako i drugde, sa svojim originalnim dramskim delima (ovaj rasni glumac širokog dijapazona, koji je po rečima Antonija Hadžića imao sva ona tri svojstva neophodna svakom umetniku „talenat, obrazovanje i marljivost” sticajem okolnosti i ne samo svojom krivicom nije imao sreće. Pored donekle molijerovski koncipirane komedije Vešta sluškinja koja kao što je rečeno nije doživela reprizu, (iako je njen autor bio tada prva glumačka zvezda SNP, reditelј, prevodilac, zamenik upravnika i kandidat za upravnika pozorišta) Telečki je ubrzo napisao još dva šekspirovska komada u stihovima i to dramu Nikola Altomanović (početkom 1864, koja nije ni štampana ni izvođena. a čiji je rukopis zaveštala Matici srpskoj kćerka Laze Telečkog Danica Bandić), a odmah zatim, iste godine, i dramu Poslednja despotica smederevska, koju je sam smatrao (kako se vidi iz pisma Jovanu Đorđeviću od 29. avgusta 1864) mnogo bolјom od prethodne i koju je davao na recenziju i Lazi Kostiću. Troškom vukovarskog knjižara A. Vagnera ova drama je objavlјena u Novom Sadu 1866, a sledeće godine dva puta prikazana: 18/30. juna u Temišvaru i 14. jula iste 1867. u Vršcu. Međutim, sem lakonske napomene „sa uspehom” o ovoj predstavi nema nikakvih recenzija ni u novosadskoj, ni u vršačkoj štampi, niti podataka o podeli uloga, prijemu publike, postavci. Šekspirovska u celini i detalјima, ova drama Laze Telečkog, došla je izgleda i pored svih prepreka (jer je grupa glumaca htela da 1865. smeni upravnika Jovana Đorđevića i na njegovo mesto postavi Telečkog) u repertoar SNP-a godinu i po dana pre Maksima Crnojevića-Laze Kostića (sa Telečkim u naslovnoj ulozi) i više od dve godine pre Jelisavete Đure Jakšića.

Radnja drame Poslednja despotica smederevska događa se mahom u Smederevu, a delimično u Carigradu „na 70 godina posle Kosovske bitke», dakle 1454. u godini pada Smedereva. Još uvek slobodnim gradom upravlјa despotica Jelena, poreklom Grkinja, udova despota Lazara II Brankovića (sina despota Đurđa i Jerine). Ona u komadu ima dva sina, Grgura i Stefana, koji nose imena kao i njeni deveri, sinovi despota Đurađa Smederevca (od kojih je Grgura ubio brat despot Lazar, a Stefana naredio da se oslepi i ovaj se pojavlјuje i umire na sceni negde pri kraju komada). U državi se pored despotice Jelene stalno koškaju dve stranke: vojvode Dmitra Jakšića i vojvode Mihaila Abogovića. Jelena i Abogović su, poput Antonija i Kleopatre, veoma privrženi jedno drugome. Međutim, na dvoru je i kopilan pokojnog despota Lazara, intrigant Šišman „po svojim delima crnji od đavola“ (kako se izrazio Đorđe Maletić u dosta pristrasnoj kritici ove drame objavlјenoj u „Glasniku srpskog učenog društva», kn.. II, 1867). On uspeva da zavadi Jelenu i Abogovića, da pobuni sinove protiv majke i podgovori turskog cara Mohameta (sa kojim se tajno dopisuje) da oslepi Grgura i napadne Smederevo. U tom, dok Šišman kuje planove i iščekuje krunu, Stevan i drugi na prevaru, bez Jeleninog znanja, domame Abogovića na dogovor i ubiju ga, dok turska vojska nadire prema Smederevu. Šišman gine od ruke starog vojvode Jakšića, Jelena sa sinovima beži u Ugarsku, a plemeniti Jakšić i ostali ginu u boju sa Turcima, koji bez glav ne odbrane Abogovića, prilično lako osvajaju Smederevo.

Drama Poslednja despotica smederevska pisana je mahom u jampskim stihovima jakšićevskih uzleta, jezikom sočnim, poletnim, slikovitim i reskim. Dramaturški je prilično vešto komponovana. Sve scene počinju in media res i menjaju se samo sa promenom mesta radnje. U delu se nalazi pedesetak šekspirovskih reminiscencija, najviše; iz Ričarda III, jer je komad nastao upravo u vreme kad je Telečki igrao početne scene iz ovog dela na proslavi 300-godišnjice Šekspirovog rođenja. Delo, sem stila i konstrukcije, ima više sličnosti u detalјima sa nekoliko Šekspirovih tragedija.

Poslednja despotica smederevska je zanimlјiva i dosta dobra drama, koja bi ne samo iz istorijskog pijeteta, uz izvesna sažimanja, bila i danas rado viđena sa scene. Te pažnje su vredni i autor i njegovo delo. Koliko je Laza Telečki bio ponosan na svoju dramu svedoči podatak da on nije ni pomislio da objavi, kao toliki njegovi savremenici, ni jedan od 18 prevedenih komada, ni originalnu komediju Vešta sluškinja, ni šekspirovsku dramu Nikola Altomamvić, već je objavio samu dramu Poslednja despotica smederevska, jer je u njenu vrednost bio siguran. Šekspirovska drama Laze Telečkog Poslednja depotica smederevska svojom dramskom tenzijom i lirskim uzletima imala bi ponešto da kaže i današnjim gledaocima.