Doviđenja do slobode!
Teško je raditi bilo šta kreativno u ovoj zemlji, okupiranoj. Kada jedna organizacija drži celu zemlju kao taoc svom mediokritetu.
Takvoj alavosti, nezajažljivosti da budu sve možemo reći samo: Evo.. sve je vaše, najite se!
Nastavićemo rad nakon oslobođenja, do tad borićemo se za pravo na slobodu!
10.03.2019.
Sale Vidak
 
 
Glumci SNP-a 1864. godine sa J. Đorđevićem u Požegi. Laza stoji treći u drugom redu

Laza Telečki (1839-1873)

rođeni glumac velikog formata

Telečki je bio neobična, znatiželјna, živa, radoznala, mnogostrana i nadasve uznemirena ličnost. Na početku rada naših prvih profesionalnih pozorišta brzo se našao u prvom planu i postao, naša prva glumačka zvezda. Rođen je u banatskom selu Kumane 23. jula/4. avgusta 1839, a umro je u Novom Sadu 28. aprila (odnosno po tzv. novom kalendaru) 10. maja 1873. „u 7 i po sahatau veče». Jedno od šestoro dece siromašnog opštinskog beležnika, ubrzo je postao glumac protagonista, rodonačelnik male glumačke dinastije i jedan od onih koji, kako bi rekao Laza Kostić, ginu za pozorištem. Lazina sestra Ljubica i supruga Ana Telečki (rođena Popova iz Pančeva) inače odlična pevačica, kao i unuci Milica i Milan Bandić bili su zapaženi i istaknuti glumci. Telečki je bio rođeni glumac velikog formata: tragičar i komičar podjednako, a istovremeno vrstan recitator.

Po vokaciji pesnik, znalac nekoliko jezika, načitan, obrazovan i vredan, Telečki je po rečima Antonija Hadžića imao ona tri najređa svojstva neophodna velikom umetniku talenat, obrazovanje i marlјivost. Živeo je samo nepune 34 godine, a od toga glumi posvetio nešto više od jedne decenije. Gimnaziju je učio i sam zarađivao svoj hleb u Sremskim Karlovcima i Vinkovcima, pripravničku školu za tehniku u Budimpešti, a zatim studirao tehniku u Pragu, potom bio pisar Svetozara Miletića, uređivao šalјivi list „Komarac”, bio učitelј, aktivni član Ujedinjene omladine, pisar u Vinkovcima, pesnik i dramatičar, prevodilac i adaptator stranih tekstova, glumac, reditelј i zamenik upravnika iovosadskog Srpskog narodnog pozorišta i učitelј mlađih glumačkih generacija. Tokom svoje kratke glumačke karijere bio je redovni član sva tri ondašnja naša stalna profesionalna pozorišta u Novom Sadu, Beogradu i Zagrebu. Obogatio je pozorišni repertoar, preveo mahom sa nemačkog i posrbio ravno 19 komada, a među njima i tri Molijerove komedije i to Uobraženog bolesnika, Pomodarke (odnosno Smešne precioze) i Spletkaševića (iliti Skapenove podvale). Tako je Molijer, čija se tristagodišnjica smrti takođe obeležava ove godine, kročio na našu scenu u adaptaciji Laze Telečkog. Sem toga izdašno je prevodio i prepravlјao komade Goldonija, Labiša, Skriba, Leguvea, Fredra, Benediksa, Plančea, Vermona, Elca. Melvilјa i drugih.

Sam je napisao jednu donekle molijerovsku komediju Vešta sluškinja koja je sa uspehom prikazivana 1863. i dve šekspirovske tragedije u stihovima: Nikola Altominović (1864, neizvođena) i Poslednja despotica smederevska (objavlјena 1866, a prikazivana sledeće godine). Iako ova originalna i pre svega predena dela nisu velika literatura, mora se priznati da su za ondašnje prilike bila ne samo osveženje, već i scenski veoma efektna, pa su se prevodi održali na repertoaru dugo vremena posle Lazine smrti.

Pored svih pobrojanih aktivnosti, dovolјnih za tri života, Telečki je za deset godina glumačkog rada (od 1862. do dva meseca uoči smrti) ostvario stotiiak najrazličitijih likova, od kojih su mnogi ostali nezaboravni i ušli u glumačku legendu. Majstor karakterizacije izazivao je divlјenje i publike, i kritičara i evojih partnera. Mada začetnik realističke glume u nas, dosegao je visok stepen. On nije samo stvarao karaktere, nego ih je i individualisao — zapisao je Antonije Hacić — a zatim, — tim prikazima morao je svakog zaneti i zadovolјiti vernošću, istinitošću i prirodnošću svoje igre. Za originalno tumačenje „drvenog filozofa“ čiča Pante iz Zmajeve šalјive jednočinke Šaran rečeno je da se Telečkom mora priznati fotografska vernost, a tako životni i nezaboravni bili su čiča Arsa u Saćurici i šubari I. O. Sremca, pijani Grabić u Trifkovićevoj jednočinki Čestitam i mnogi drugi. Kao Maksim Crnojević bio je žestok i misaon, kao Novko u Banovoj tragediji Mejrima mudar i razložan, potresan kao Radoš u Đurinoj Jelisaveti, kao Despot Đurađ u tragediji Karla Obernjaka prikupio bješe snagu da trese grom i pako njegova života i nas slušatelje, a kao deklamator imao je umne snage, estetičke izobraženosti i zvučna glasa i veoma bistra izražaja, dok je u svojoj poslednjoj ulozi Nona Purilu (iz italijanske komedije Ni brigeta u preradi Koste Trifkovića), svoje kreativne moći doveo do savršenstva da je sve postizao jedan pokret ruke u jedan povod očiju promišnjeno udešen.

Glumac najređeg soja, misaon i sugestivan, majstor za likove iz naroda, kao i za romantične heroje i salonske lјubavnike, Telečki je za života i dugo kasnije ostao neprevaziđen u šekspirovskom repertoaru. Tumačio je Ričarda III na proslavi Šekspirove 300-godišnjice u Novom Sadu (1864) kada je Šekspir debitovao na našoj sceni i kao Glosterski knez pokazao ovom prilikom da ima poziva za tu struku i tako doprineo da samo predstavnjanje pođe za rukom da ne može bolje biti. Kao Petrućo iz komedije Kroćanje goropadice (1869) stvorio je tip veselјaka i po rečima Laze Kostića publika je mogla uživati, jer je glumac u osnovi pokazao duševne studije“. A samo deset dana kasnije, na premijeri Mletačkog trgovca tumačio je Šajloka ubedlјivo, razumno, istinito, čovečno i uzbudlјivo. Kad ga je posle tri godine u toj ulozi zamenio Petar Brani, Laza Kostić je zapisao da novom glumcu nije pošlo za rukom smetnuti nam sa uma, prvog, bar po vremenu, prikazivača Šekspira. Krajem iste godine, ovu rolu je tumačio i u Zagrebu, kojom prilikom je pisalo da je G. Telečki dobro proumio svoju tešku ulogu, te je također i valјano izveo. Kao redovan član HNK igrao je krajem 1871. Makbeta na jugoslovenskoj premijeri istoimenog dela. Predstava u celini nije uspela, a li je Telečki, sem nepotrebne plahovitosti u prvom delu, naslovnu ulogu odigrao uopće vrstno. U ulozi Teramena, na jugoslovenskoj premijeri Rasinove Fedre (takođe u Zagrebu) pored karakterizacije lika došlo je do izražaja i majstorsko kazivanje stihova i otmeni pokreti spojeni u jedinstvenu celinu.

Uznemiren i večito radoznao, kao da se takmičio sa vremenom, Telečki je stigao do Beča, u okviru studijskog putovanja, upoznao se sa Levinskim, sa njim vodio razgovore i zapisao da ovaj glumac iscrplјuje Hamleta do najmanje sitnice. Na žalost, ovaj redak talenat tuberkuleza je prerano pokosila. Ne bez razloga gotovo do dana današlјeg malo ko je dobio tako sjajne glumačke komplimente kao Laza Telečki. Po rečima Antonija Hadžića on nije izgovorio na pozornici ni jedne reči šek onako u vetar, što god je govorio, rekao je tako prirodno i istinito, tako karakteristično, kao da mu u onaj mah niče iz glave, iz srca, imao je istančano osećanje mere, govorio il ne govorio na pozornici, igrao je neprekidno, umeo je da improvizuje, sluša i brzo reaguje, njegovo rečito nemovanje zadivilo je svakoga”. U oproštajnoj pesmi Ilija Okruglić Sremac je neglasno da će narod večno pamtiti ime ovog umetnika dok se kod nas Šekspir glumio bude, a Zmaj Jova će dično ime glumca Laze Telečkoga biti trajnije od spomenika na novosadskom Almaškom groblјu (podignutom 1879).

I pored svemoćnog zaborava, Laza Telečki je dokaz da glumačka legenda kada se prenosi sa kolena na koleno, čini efemernu glumačku umetnost večnom kao život sam.

 

*Tekst je objavlјen u listu Pozorište broj 10. na st. 9, 1973. god. pod naslovom Stogodišnjica smrti vepikoh Glumca.