Mali mešanac veselo je lajao. Repić mu je titrao u taktu učestalih laveža a on se neprestano vrteo u krug, sretan što je ugledao svog gazdu Marka.

Majka je bila u sobi. Čitala je knjigu udobno zavaljena u fotelju. Podigla se, i pošla ka ulazu, kada je čula Markov glas i korake.

Obradovala se što ga vidi. U poslednje vreme, prezauzet poslovima i čestim putovanjima, sve ređe je dolazio kod nje. Dok su se pozdravljali hitro je stavljala posudu za kuvanje kafe na ploču štednjaka. Marko je voleo da popije kafu kod nje.

Ta kafa ga je podsećala na studentske dane. U danima pred ispit, kada je puno vremena provodio nad knjigom, sedeći za pisaćim stolom u uglu sobe i učio, majka mu je, više puta u toku dana, u dogovoreno vreme, unosila tacnu na kojoj je bila mala narandžasta posuda za kuvanje kafe. U nju je bilo taman toliko toplog napitka, koliko je moglo da stane u šoljicu što je stajala na tacni pored posude. Ta tečnost ga je ostavljala budnim i verovao je da mu popravlja koncentraciju pri učenju. Danas, kada mu služe često kafu u toku dana, samo ona prva, jutarnja ima draž i aromu, koje su imale kafe koje mu je kuvala majka.

Majka je znala da Marko voli da sa njom popije kafu i nije propuštala priliku da mu je posluži.

"Mama, da li sam ja dobijao neka pisma dok sam bio u vojsci ili posle povratka iz vojske, adresirana na ovu, našu adresu?" upitao ju je Marko.

"E baš si našao šta da me pitaš. Da li si dobijao pisma pre deset - petnaest godina. Dobijao si ih i više nego što si mogao da odgovoriš. Znaš da sam se sama čudila odakle ti toliko poznanika, i poznanica, i čime ih osvojiš kada ti posle svakog tvog putovanja, tolikom dugo pišu.

Kasnije je, kada smo dobili telefonski priključak, tek počeo haos. Počeli su da te, neprekidno, pozivaju telefonom. Problem je bio da upamtim, kome i kojoj, da kažem da si tu, a kome da si odsutan.

Seti se samo: Ingrid, Elza, Mihael, Franc, Mario, ona plavooka Marina Jehtajeva, a naročito ona Tamara. Ona je je čak dolazila ovamo da te traži, a ti si, kao hajduk, bežao u komšiluk, da se ne bi sreo sa njom. I sada me ti pitaš da li ti je neko pisao. Svaki poziv sam ti ja prijavljivala i svako pismo uručivala", odgovorila mu je mama, dok mu je posluživala kafu.

"Ipak seti se, da li si pred kraj mog vojnog roka nešto propustila da mi prijaviš", insistirao je Marko.

Polako ispijajući gutljaje kafe, zagledala se u sat sa klatnom koji je visio na zidu, i počela je da se priseća.

"Bila je, ta Čehinja Tamara. Često se javljala. Tražila je adresu tvoje vojne pošte, koju joj ja, naravno nisam dala. Posle je promenula taktiku. Potpisivala se kao Marija.  Slala  pisma  iz  Italije, Francuske, Španije čak iz Južne Amerike. Nisam nasela na to. Isti rukopis, ista slova. Ta se naputovala i napisala ti se iz raznih krajeva sveta. Kada se jednom javila, posle tvog venčanja sa Svetlanom, sam joj rekla:

"Tamara znam da si ti, a ne nekakva Marija i više ne zovi. Marko nije na ovoj adresi. Oženio si se i otišao". Više , hvala bogu, nije dosađivala.

Ta ti pisma naravno nisam davala. Bio si pred ženidbom sa Svetlanom. Bez obzira što je i ona putovala s tobom, odsedala u tim vašim omladinskim kampovima, i znala sve tvoje poznanike, nisam htela da ta pisma nešto pokvare među vama. Uostalom zašto nije zvala Svetlanu kada je rekla da je zna. Ona je bar bila kod kuće. Pusti ti te belosvetske. Bolje je ovako. Svetlani i tebi i ovako ništa ne fali. Volite se, dobro živite, imate zlatnu decu, i šta si sada zapeo za ta pisma, kao da su ona sada važna. Nego, reci mi kako su moji golupčići", završila je pitanjem mama svoje prisećanje?

"Mama, ta Marija nije bila ona Čehinja Tamara. Stvarno se žena tako zove. Sada je poznata glumica i pevačica i igra ulogu Veronike u seriji koju pomno pratiš. Sutra ima koncert u Beogradu i pozvala nas je da budemo gosti na tom njenom koncertu", pokušao je da objasni majci novonastalu situaciju Marko.

"Jeste, i usput te je zamolila da zameniš Luisa u seriji, jer svetska publika ne može da izdrži, a da tebe ne vidi.

Mene si našao da varaš. Znam da ne voliš te serije koje mi gledamo, ali nisi morao baš Veroniku da mi diraš. Ona je nesretna majka i bori se za sreću svoje kćeri kao što bi se sve prave majke borile za sreću svoje dece. Znam da je to sve samo priča, ali volim da gledam te serije. Opuštaju me i ma koliko ti to čudno bilo, jedva čekam da počne nova epizoda. Za nekoliko minuta je repriza jučerašnje epizode, i pošto gledam i reprize molim te da pređemo u sobu u kojoj je televizor", pomalo srdito ga je prekorila.

"Moram da idem. Ti i dalje slobodno gledaj seriju. Veronika se zove Marija Adrijana Rosario, proveri to na špici. Mi sutra idemo na njen koncert.

Gledaj televizijski prenos, videćeš nas u prvom redu", pozdravio se Marko sa majkom i krenuo ka izlazu pazeći da ne nagazi pseto, koje mu se vrzmalo oko nogu.

"Uzmi i za mene autogram, kada već budeš tako blizu nje", sa puno neverice uzvratila mu je majka na rastanku, i žurno zatvorila vrata kako ne bi zakasnila na početak serije.

Baka je na sto stavljala posudu sa jelom. Dimitrije i Milica su nestrpljivo čekali da im se ono posluži. Čitava porodica bila je okupljena oko stola. Pre nego što su počeli sa obedom Marko je kucnuo kašikom o rub čaše. Svi su pogledali u njega i on je svečanim glasom počeo da govori:

"Gospođo tašta, mila moja Svetlana i draga deco. Kao što sam Vam juče obećao, sutra Vas vodim na koncert gospođe Marije Adrijane Rosario. Ta gospođa je tatina poznanica i pozvala nas je da joj, sutra, budemo gosti na koncertu. Vi je znate kao Veroniku, majku Izabelinde iz serije koju gledate. Kao što vidite ja sam svoje obećanje ispunio, a sad prijatno", završio je Marko i teatralnim pokretom ruke počeo da jede supu.

"Jeee"! povikala su deca, u glas.

Svetlana je sa podsmehom gledala u Marka. Verovala je, da samo ona, od ukućana, zna istinu o tome na koji način je Marko došao do karata za koncert.

"Stvarno, deco, sutra idemo na koncert. Tata je kupio karte preko nekih svojih prijatelja i na našu radost slušaćemo gospođu Veroniku i njen orkestar", zvanično je objasnila deci.

Marko je između zalogaja, nemarno prokomentarisao:

"Da, tata je nabavio ulaznice od "prijatelja" koji se zove Marija i glumi u seriji Veroniku, što sam Vam već rekao. Idemo odmah ujutro da bi posetili gospođu Rosario u hotelu u kom je odsela. Ko ne veruje ne mora da ide sa mnom, već neka dođe popodne uoči koncerta".

"E zete, zete. Hajde što zamajavaš decu, ali to što se poigravaš i sa starijom ženom, kao što sam ja, nije lepo od tebe, zar ne deco", kroz smeh je pitala baka.

"To vam je ta zla kob što me prati čitavog života. Najbolji način da mi niko ništa ne veruje je da kažem potpunu, ogoljenu istinu. Momentalno je istina ono što sam Vam rekao, i tome nemam šta da dodam. Auto kreće sutra u devet. Ko bude spreman polazi sa mnom, a ko ne veruje neka uveče u devet uključi televizor i sve odgleda u direktnom prenosu", završio je Marko priču, ustao od stola i izašao iz trpezarije.

Ukućani, za stolom, su se zbunjeno pogledali. Deca su poverovala tati i odmah rešila da budu spremna sutra u devet ujutro za polazak.

"Možda, Marko - i poznaje tu glumicu. Znaš da on poznaje puno raznoraznog sveta", pokušala je baka da opravda Marka.

"Hajde mama. Ti kao da si podetinjila. Zar ne vidiš da zbija šalu sa nama, zato što tako uporno gledamo tu seriju. Bio je četiri dana na putu i baš danas mu se javila poznanica, koja je uz to i poznata glumica. Baš bi on, da poznaje tu ženu , mogao do sada, da to prećuti. Znaš da, čim vidi nekog od svojih poznanika na ekranu, odmah počinje da ređa sve o njemu, o mestu gde su se upoznali, šta su jedan drugome rekli... ne bi li nas uverio da se znaju. Sada je tek, posle sto dvanaest epizoda u kojima se pojavljivala Veronika, baš rešio, da nas iznenadi pričom, kako on tu gospođu poznaje", ubeđivala je Svetlana majku kako im Marko priprema prevaru.

"Ne budi tako sigurna Svetlana. Znam da on voli da se našali, pogotovo sa decom. Koliko ga ja poznajem, ovog puta mi se čini da misli ozbiljno ono što govori. Seti se samo da ga je više puta, dok je bio odsutan zvao onaj Goran sa estrade. I ja sam dva puta primila poruku od njega", nije se dala baka.

"Mama molim te!? Stalno si spremna da ga opravdavaš, valjda ga ja više poznajem od tebe. Zvao ga je Goran sa estrade da mu ponudi neki od njihovih programa. Marko je samo iskoristio priliku, i zamolio ga da mu rezerviše karte. To je sve, a onda nam je smislio priču u koju treba da povenijemo", već pomalo ljutito je nastavila da ubeđuje majku Svetlana.

“Ne znam Svetlana? Moguće je da je i tako kako ti kažeš, ali evo u novinama piše da karata nema ni za lek", nastavila je baka, govoreći više za sebe, dok je izlazila iz trpezarije.

"Novine pišu, novine pišu. Možeš misliti "novine pišu". Pa šta kada pišu. Ne misliš valjda da će da napisu kako je organizator koncerta, svojim poslovnim partnerima, ostavio koje slobodno mesto. Bože šta je sve spremna da mu poveruje? A i Marko, nema drugog posla, već zaluđuje decu i mamu", gunđala je ljutito sebi u bradu Svetlana dok je raspremala sto.

"Misliš li ti da nam spremiš odeću koju ćemo sutra ujutro obući?" pitao je Marko Svetlanu pošto su odgledali epizodu omiljene serije.

"Marko ne počinji ponovo. Jedva sam u podne raspravila sa mamom to tvoje ludovanje. Čak je i tvoja mama zvala, da ti kaže da je proverila na odjavnoj špici serije i da se Veronika stvarno zove Marija Adrijana Rosario, ali da ti ipak ne veruje to za poznanstvo sa njom, jer si Veronikino pravo ime mogao da pročitaš u današnjim novinama. Gledaće prenos koncerta i "jedva čeka da te vidi u prvom redu." Što se tiče onoga što ćemo obući, sve ću to pripremiti sutra po povratku sa posla i toliko o tome", pokazujući odrično nikom, sa puno autoriteta, završila je priču Svetlana.

"Deco spremite se za odlazak na spavanje. Bako i Svetlana vidim da mi ne verujete i pošto ste odgledale seriju i pozavršavale dnevne poslove moraću sve lepo, do detalja, da Vam objasnim. Uzgred Svetlana, budi spremna da nam pripremiš odeću, pošto sutra ujutro, u devet polazimo", odgovorio je Marko.

Deca nisu otišla na spavanje. Sedeli su svi u sobi i Marko je pričao sve što je doživeo na svom putu za kasarnu. Svetlana se prisetila da joj je Marko pričao o nekoj devojci kojoj je pozajmio pare, i da nije mogao da kupi novo odelo pri izlasku iz vojske... Kasno su otišli na počinak. Nestrpljivo su očekivali sutrašnji dan.

Bilo je kasno predvečerje kada se auto zaustavio ispred kuće u centru varoši. Vozač je pomogao Marku da pokupi sve svoje stvari iz prtljažnika automobila. Tašna za akta, torba za odela i obavezni pokloni upakovani, u šarene vreće, za Dimitrija, Milicu i Svetlanu. Iza ulaznih vrata dva para radoznalih očiju, nestrpljivo očekuju očev povratak sa službenog puta. Nadaju se da će im i ovog puta tata doneti nekakav poklončić. Vrata se otvaraju. Malene ručice stežu se Marku oko vrata. Poljupci i uzvici "tata, tata...”

Milica prihvata vreće sa poklonima da bi "pomogla tati" i znatiželjno ih gleda, ne bi li dokučila šta je u njima. Nestrpljivo počinje da pogađa: "lutka - nije, kocke - nisu, crtanka..."

Dimitrije je "kao stariji brat" savetuje da se strpi, dozvoli tati da spusti stvari i raskomoti se iako bi i on najradije odmah počeo sa otvaranjem upakovanih paketića.

Marko im daje paketiće. Počinje grozničavo otpakivanje, i radosni uzvici kada su otkrili njihovu sadržinu. Odmah počinju igre sa novim igračkama.

Marko i Svetlana napokon mogu bez buke da popričaju o danima koje su proveli jedno bez dragog. Uzajamno raspitivanje o zdravlju, Dimitrijevim i Miličinim obavezama u školi, poslovima koji predstoje i obavezni Svetlanini prekori zbog toga što je Marko i ovog puta trošio pare na poklone.

Dok ispija pripremljenu kafu, Marko se smeši. Zna da su deca bila tužna kada je polazio na put, i bar isto toliko radosna kada se vratio. Svestan je, da posebnu draž ima očekivanje njegovog povratka. Voleo je da Svetlani i deci priušti takvu radost. Gledajući kako ga dočekuju, kako se raduju dobijenim poklončićima, sećao se svog detinjstva, kada je i on, mnogo pre očevog povratka s puta, sedeo, na ležaju u kuhinji kraj ulaznih vrata, i igrajući se očekivao da se otac pojavi na njima. Dimitrije a posebno Milica ga neodoljivo podsećaju na te njegove postupke.

"Serija, počinje serija", dovikuje baka iz susedne sobe. Kao po komadni Svetlana i deca sedaju pred televizor, kako bi odgledali ko zna koji nastavak omiljene televizijske serije. Marka ne interesuju takva ostvarenja i ne gleda ih. Nema ništa protiv što ih ukućani netremice posmatraju, čak mu godi što ga, u vreme njihovog emitovanja, niko ne uznemirava pa može da se posveti sebi i svojim hobijima. Danas, kada su deca i Svetlana skočili i izašli iz sobe, na tren mu se učini kako mu je žao, što mu ukućani nisu posvetili malo više vremena.

"Možda je taj osećaj samo posledica umora od napornih dana provedenih van kuće", pomislio je.

Ušao je u sobu u kojoj su ukućani sedeli oko televizora i netremice gledali u njegov ekran.

U prolazu Svetlana mu je rekla: "Umalo da zaboravim. Tražili su te danas, više puta neki sa estrade. Zapisala sam njihovo ime i broj telefona. Tražili su te i kod tvoje majke. Zvaće te danas ili sutra. Rekla sam im i tvoj broj telefona na poslu. Nešto im hitno trebaš", govorila mu je, ne skidajući pogled sa ekrana. Deca su glasno negodovala, zbog toga što je Svetlana prestala da im čita prevod serije.

Pogledao je u ekran na kojem je bila scena u kojoj glumica okrenuta leđima, tiho plače. Polako se okreće i u kadru su dva prelepa, uplakana crna oka.

Najednom kao da mu je neka kosmička sila prikovala pogled za ekran. Osetio je poznate mirise, svežinu planina, mirise trava, isparenje reka. U trenu nije mogao da dokuči odakle mu takvi utisci. Prebirao je po sećanju, ali nije uspevao da se seti odakle je taj, već viđeni kadar, i doživljeno osećanje.

"Tata je počeo sa nama da gleda seriju", rekla je Milica trijumfalnim glasom, glasom osobe koja je slomila nečiji duh i privolela je da se ponaša kao ona.

"Ne neću da vam smetam. Učinilo mi se samo da poznajem ovu ženu. Kako se ona zove", pitao je Marko.

"Veronika", odgovorila su deca u glas, "ona je majka Izabelinde, one devojke u žutoj haljini, koja je jako nesretna jer ju je ostavio Enrike...", nastavili su da objašnjavaju Dimitrije i Milica.

"Nemam nameru da gledam dalje seriju, samo sam siguran da sam ovu ženu, ili neku sličnu njoj, već negde video", odsutno je odgovorio Marko i krenuo iz sobe.

"Da, tata poznaje i ovu gospođu. Čak su jako dobri poznanici. Pošto je ona svetski poznata pevačica iz Venecuele, a tata samo takve upoznaje, i ovih dana sa svojim orkestrom gostuje u Beogradu, zvaće nas na koncert. Takav poziv tata ne smemo odbiti. Usput ćemo se kod nje raspitati o tome kako će se serija završiti", zadirkivala ga je Svetlana.

"Tata hoćemo i mi da idemo na taj koncert Molimo te", vikali su Dimitrije i Milica, držeći sklopljene dlanove, kao kod molitve, prihvatajući Svetlaninu šalu, kao istinu.

"Ako nas pozovu sigurno idemo", odgovorio je Marko deci, dok je izlazio iz sobe, slatko se smejući dečijoj naivnosti.

Na papiru koji je stajao na pisaćem stolu, kraj telefona ispisano "Goran" i nepoznati broj telefona. Ni ime ni broj mu nisu bili poznati.

"Zvaće me ponovo ukoliko im trebam", pomislio je dok je, držeći knjigu, sedao u svoju fotelju kraj podne lampe.

Sutradan mnoštvo jutarnjih telefonskih poziva. To se uvek događalo kada je Marko bio odsutan iz kancelarije nekoliko dana.

"Šefe, beogradska estrada na vezi, zvali su i juče, čuo je u telefonskoj slušalici glas svoje sekretarice.

"Marko ovde izvolite", preuzeo je vezu.

"Gospodine tražimo Vas od juče. Kod nas je gošća koja žarko želi da Vas čuje. U ostalom poslušajte je", govorio je muški glas s druge strane žice.

"Ponovo neka ujdurma mojih drugara sa fakulteta. Verovatno su pomalo ljuti što nisam juče, u povratku, svratio do njih. Sada spremaju jednu od svojih poznatih igrarija. Odakle im toliko vremena i volje da prave ovakve smicalice", razmišljao je Marko dok se, sa druge strane žice čuo žagor.

"Marko... ti si", pitao je ženski glas.

"Ja sam, odgovorio je Marko," pokušavajući da dokuči koja od koleginica učestvuje u ovoj novoj šali njegovih drugara.

"Gde si čoveče, jedva sam te pronašla", nastavio je onaj ženski glas, činilo mu se, namerno pokušavajući da ne govori čisto srpskim jezikom.

"Bio sam ovih dana na putu", odgovorio je, prihvatajući igru i udobno se namestio u stolicu.

"Ne, ne pitam te gde si bio prethodnih dana, već gde si sve ove godine? Ne odgovaraš ni na pisma, ni na telefonske pozive, još od kada si sišao iz voza, na putu za kasarnu. Hoćeš da me uveriš u to, da ste ipak svi Srbi isti", prekorno je nastavio glas s druge strane.

Marko se naglo ispravio u stolici. Čvršće je stegao slušalicu i priljubio je na uho.

"Marija, da li je moguće, tu sam, odakle me zoveš, kako ne odgovaram na pisma. Ja od tebe nisam dobio nikakvo pismo", i dalje zatečen, odgovarao je i postavljao pitanja, u isto vreme.

Kod Vas sam u Jugoslaviji. Sutra imam koncert pa tebe, Svetlanu, Dimitrija i Milicu pozivam da mi budete gosti. Ne prihvatam ni jedan razlog za vaš nedolazak. Dođite još pre podne, da se ispričamo. Dugo se nismo videli", govorila je Marija.

"Da li me čuješ", pitala je, pošto Marko očigledno potpuno zbunjen, ništa nije odgovarao.

"Čujem te, dobro te čujem i ne mogu sebe da uverim da ne sanjam", još ne verujući u ono što čuje u slušalici, odgovarao je Marko. Možda je ovo Svetlanina neslana šala, posumnjao je i da bi odagnao svaku sumnju pitao je Mariju ono što su samo njih dvoje znali: "Da li da ti donesem kožni novčaničić, koji si mi ostavila na čuvanje"

"Obavezno, zašto tako nešto i pitaš. To si mi obećao. Izvini molim te, zovu me da krenemo na probu. Neizmerno sam sretna što sam te pronašla. Očekujem Vas sutra u deset u mom hotelu. Pozdravi Svetlanu, Dimitrija i Milicu".

“Hej”, kao da se nečega setila nastavila je Marija, "ukoliko slučajno ne dođeš dolazim sa celom ekipom posle koncerta kod Vas. Ima nas preko sedamdeset i toliko novinara, pa ti gledaj šta ćeš. Vidimo se, u svakom slučaju, Marko", rekla je Marija i spustila slušalicu.

Marko je dugo ćutao. Nije odgovarao na telefonske pozive.

Iz fioke, pisaćeg stola, izvadio je mali kožni novčanik. Počeo je da ga vrti među prstima.

Kad god bi se poslovi nagomilali, nevolje se utrkivale koja će pre da ga sustigne, umor sklapao oči, Marko je posezao ka fioci i uzimao taj novčanik. On mu je bio vise od sećanja, više od amajlije, anđeo čuvar, čednost i greh, slast i gorčina, porok i vrlina u isti čas. Verovao je da mu taj mali kožni novčanik vraća snagu, tera zlo, uliva poverenje u sopstvene mogućnosti Uzimao ga je u ruku, okretao ga je među prstima, milovao ga. Obično bi se zagledao u jednu tačku na zidu i dobri duh koji je sigurno stanovao u njemu, baš kao u bajci o Aladinu i lampi, bi pronalazio rešenja za sve probleme, umor bi nestajao, zle vetrove zamenjivao je razigrani povetarac koji mu je rasanjivao pospane oči...

Sada, zagledan u tačku u uglu kancelarije, sećao se susreta sa Marijom. Pored toga što je prošlo toliko godina, mogao je da se seti skoro svakog detalja.

Sećao se kada mu se predstavila, kada ju je ubedio da ne plače, kada mu je pružila ruke, kako ga je strasno zagrlila na rastanku...

Okrećući novčanik, prislonio ga je na obraz. Osetio je mekoću kože. Pomirisao ga je. Duboko je udahnuo. Zavrtelo mu se u glavi. Ponovo je osetio mirise Anda, okeana, nabujalog rastinja i Amazona, tu divnu mešavinu mirisa koju ni vreme nije moglo da izbriše, a on da zaboravi.

Toliko toga mu se vrzmalo u mislima.

Šta, ako se ipak neko grubo našalio sa njim?

Nemoguće?!

Samo je Svetlani pričao o devojci kojoj je pozajmio pare za nastavak putovanja.

Poverovala mu, je jer je znala da je on spreman da tako nešto učini. Jedino je on, iz njihovog društva, uvek spuštao na dlan neku paru prosjaku, ili na raskrsnici ulica, plaćao dečačiću za oprano staklo na autu! Ipak smatrala je da je tog puta glupo postupio i da taj novac više nikada neće videti.

Poslala mu je odeću u kojoj je došao kući iz vojske, i više o tome nikada nisu pričali. Ona ga ništa nije pitala, a on nije smatrao da zbog tog postupka treba da se pravda. Jedino ga je malo čudilo što se Marija nikada nije javila. Ili je dotakla životno dno, i zbog toga se ne javlja ili joj je "krenulo u životu" pa neće da se seća loših dana. Očekivao je i želeo da mu se javi i kaže kako je. Da li je uspela da ponovo prošeta ljanosom, udahne mirise nabujalih trava, okupa se u jezeru podno vodopada...

I dalje nije bio siguran da ga je stvarno Marija zvala. Ponavljao je u sebi prethodni razgovor, od reči do reči.

"Kako Marija, ukoliko je to stvarno ona, zna za Dimitrija i Milicu", pitao se, ne mogavši da nađe logičan odgovor na ovo pitanje.

"Mora da se ipak Svetlana šali", posumnjao je.

"Dobro ću je izgrditi, ako joj je to danas palo na pamet", odlučio je. Grozničavo je okretao broj Svetlaninog telefona.

"Svetlana, zamoli da ti sutra odobre odsustvo. Vodim vas na koncert one pevačice", rekao joj je očekujući da ona prasne u smeh, i otkrije da ga je nasamarila.

"Marko, nemoguć si. Valjda nisi rezervisao karte za taj koncert. To samo na tebe liči. Valjda ne vodimo i decu sa nama", radosno je odgovarala Svetlana.

"Dobio sam karte od prijatelja. Budi spremna da krenemo još u toku prepodneva. Moramo da se vidim sa tim drugarima", nastavio je Marko ubeden da Svetlana nije učestvovala u prevari.

Nastavio je da poziva drugare za koje je sumnjao da su smislili još jednu od njihovih igara. Jedan se izvinjavao što nije prethodnih nekoliko dana bio kod kuće i nervirao se što mu se nije ostvarila želja da se vidi sa Markom. Drugi je imao puno posla i nije se ni setio da Marko prolazi kroz njegov grad. Treći, četvrti, peti... niko nije imao nikakve veze sa mogućom prevarom. Čak mu je jedan, na kojeg je Marko najviše sumnjao, objasnio da je oko koncerta one Venecuelanke "velika frka" i da nema karata, čak ni za majku pevačice kada bi se ona kojim slučajem pojavila.

"Kako se zove majka, glavne ličnosti u seriji koju pratite", pitao je svoju sekretaricu.

"Veronika", odgovorila mu je.

"Ne interesuje me ime iz serije, već kako se zove ta glumica", nastavio je Marko.

To ne znam, ali brzo ćemo to saznati. Danas je u novinama izašao intervju sa njom. Evo, šefe, pročitajte, rekla mu je pružajući mu časopis.

Zatvorio se u svoju kancelariju. Seo za sto. Otvorio srednju stranu časopisa i počeo da čita naslov ispisan krupnim slovima: "Veronika u Beogradu". U podnaslovu je stajalo: "Poznata venecuelanska pevačica i glumica, Marija Adrijana Rosario , Veronika iz poznate serije, sa svojim orkestrom nastupiće u Beogradu".

"Došla sam posle mnogo godina ponovo u Beograd, jer imam obavezu da se sretnem sa prijateljem, izjavila je po dolasku na aerodrom, prilično dobro govoreći naš jezik", čitao je dalje Marko.

"Neću nekoliko dana dolaziti u kancelariju", rekao je sekretarici vraćajući joj novine, dok ga je ona začuđeno pratila pogledom.

"Da li vam je dobro, bledi ste", uspela je jedino da ga upita dok je izlazio.

"Dobro sam, dobro, šta više odlično, vidimo se", odgovorio je, gledajući negde u daljinu, Marko.

Sunce se tek pomaljalo iza kuća na periferiji i stvaralo duge senke po peronu željezničke stanice. Tri starije seljanke, držale su robu, koju nose na pijac u obližnji grad i dok su čekale voz, nešto su u glas govorile. Para, koja im je pri govoru, izlazila iz usta, stvarala je oreol oko njihovih glava. Delovale su nestvarno. Poredane u krug, u čijem središtu su stajale korpe i kofe, sa glavama koje su s vremena na vreme nestajale u oblacima pare.

Dva mladića i dve devojke stajali su po strani. Tiho su razgovarali, i svaku rečenicu završavali kikotanjem. Po punim putnim torbama kraj njih, moglo je da se zaključi da se vraćaju sa vikenda, u grad, na fakultet.

Grupa ljudi, obučenih u radnička odela i jakne, sašivene od grubog platna i postavljene krznom, stajali su na početku perona.

Marko, naslonjen na ogradu, koja je delila prostor između čekaonice i perona, držao je u zagrljaju Svetlanu. Ona se pripila uz njega obuhvatajući ga oko pasa. Plava kosa joj je padala preko Markove mornaričke bluze i stvarala plavo beli kontrast. Vrtela je u ruci njegovu belu kapu, i mrsila trake koje je okružuju. Plakala je. Ustvari, suze su joj same tekle, i kada se smejala, i kada je nešto na uvo, poverljivo, govorila Marku i kada se pretvarala da je ljuta, mršteći čelo. Marko joj je poljupcima brisao suze.

Iza krivine, kod prvih seoskih kuća, pojavio se voz, najavljujući svoj dolazak prodornim zvukom sirene.

Svetlana je još za trenutak zadržala Markovu ruku u svojoj, dok je voz kretao. Samo oni koji prate, drage osobe, znaju kako voz, brzo krene i još brže se izgubi u poljima kukuruza na drugom kraju sela. Ostala je sama na peronu i dugo mahala za vozom. Činilo joj se da vidi Markovu kapu, kojom joj je mahao, sve dok je videla vagon u kome je on bio. Više nije videla voz, nešto zbog srna, koje su granule u potocima, a nešto zbog njegovog brzog nestanka u daljini.

"Još oko tri meseca, duga i hladna tri meseca, i Marko će se vratiti iz vojske ", mislila je dok je brišući suze, odlazila sa perona.

Marko je, nagnut kroz prozor na hodniku vagona, mahao svojom belom kapom sve dok mu se činilo da vidi Svetlaninu plavu kosu i žuti mantil. Kada se iz vidika izgubila i kućica željezničara, obrisao je suze sa lica, za koje nije bio siguran da li su od vetra zbog rastanka od Svetlane, uzeo svoju vreću i krenuo kroz vagon.

Otvarao je kupe za kupeom, tražeći slobodno mesto.

U jednom su se smestile one žene sa robom, i sa istom žestinom nastavile priču, započetu na peronu. U drugom kupeu jedva je, u gustom dimu od cigareta, prepoznao radnike sa perona. U trećem muškarac i žena sa troje dece. Žena, koja je deci verovatno bila majka, davala im je pohovanu piletinu i velike komade hleba, koje su oni jeli, a u isto vreme ih koristili kao tacne dok su žvakali zagrizlu piletinu. Vrata u sledećim kupeima nije mogao ni da otvori. Bila su zaključana, a oni prepuni putnika koji su još spavali.

Vidik, u unutrašnjost zadnjeg kupea u vagonu, zatvarale su zeleno-sive zavese. Mislio je da su i tu usnuli putnici i više reda radi pokušao da ih otvori. Vrata su sa lakoćom kliznula. U kupeu je , sklupčana u uglu do prozora, sa podavijenim nogama poda se sedela jedna "crnka". Ostala sedišta bila su prazna.

"Slobodno?" upitao je Marko.

Po mrzovoljnom, suvom, rekao bi odbojnom, "Yes", Marko je shvatio da "crnki” nije do razgovora, još manje do društva nekog saputnika.

Ipak nije propustio priliku da se udobno smesti, i tako sebi olakša dug put do luke, u kojoj ga je čekao brod.

Odložio je svoju mornaričku vreću, na policu koja mu se nalazila iznad glave, i seo na sedište do vrata, preko puta saputnice. Razgledao je unutrašnjost kupea. Na zidu, u ritmu kloparanja voza, klatila se fotografija pulske arene.

Pažljivo ju je zagledao. Poznavao je svaki delić tog starog zdanja. Puno je, svog vojničkog, vremena proveo unutar zidova arene, i oko nje radeći na obezbeđenju objekta i "visokih ličnosti", kako su zvanično nazivali poznate ljude iz politike, nauke, filma, sporta... koji su dolazili da posete zidine arene.

Najprijatniji trenuci unutar zidina arene bili su mu oni koje je proveo sa Svetlanom, dok je ona letovala u Puli, i svakodnevno dolazila po njega u kasarnu. Zatvorio je oči, kao da spava. Osećao je, na svojim dlanovima, toplinu Svetlaninih kolena, koja je ona u toku dana sunčala a uveče, tokom večernjih filmskih projekcija u areni, prepuštala njegovim rukama.

Setio se i nezaboravih trenutaka, njihovog prvog viđenja, posle njegovog dolaska u vojsku.

On, mornar. Plava elegantna, uniforma. Bela kapa na glavi. Ona plavokosa, krhka, pomalo zbunjena stoji na kapiji kasarne. Vetar se poigrava sa svetlim pramenovima. Gleda u masu mornara koja se vrzma po krugu, odlučna da u toj masi prepozna svog Marka.

Prišao je sasvim blizu nje. Nije ga prepoznala, u nepreglednoj masi istih uniformi.

"Da li čekate nekoga gospođice? Možda ste večeras slobodni i željni izlaska sa jednim mornarom", pitao ju je Marko.

Pogledi su im se susreli. Stala je za tren. Obraća joj se neznanac u uniformi i sa kratko ošišanom kosom? Nedoumica je trajala samo tren, ili nešto kraće, a onda mu se bacila u zagrljaj, oborila mu kapu sa glave,   jecajući i jedva izgovarajući njegovo ime, u sav glas plakala. Činilo mu se da ih svi mornari sa kruga gledaju. Možda je i bio u pravu, no to mu nije smetalo da prigrli Svetlanu, podigne je i zadrži u naručju.

Svetlana je ravnomerno disala, utonula u san. Njene grudi, koje su se ocrtavale ispod tankog pokrivača, su se podizale i spuštale u ritmu njenih uzdisaja. Gole butine virile su ispod pokrivača i upotpunjavale sliku "usnule boginje".

Naslađivao se Marko tim prizorom, a Svetlana je bezbrižno spavala dubokim snom. Samo do pre par minuta, tiho mu je šaptala, da ga voli i da se nikada tako lepo nije osećala.

Seća se, i ulica na periferiji, kojima se vraćao te noći u kasarnu, ne bi li izbegao susret sa vojnom policijom i obaveznog pravdanja vođi patrole, zbog čega je u gradu po isteku dozvoljenog vremena, za odsustvovanje iz kasarne...

Tresak naglo otvorenih vrata kupea i neartikulisan smeh vratili su ga u stvarnost, i na vratima kupea stajao je ogroman čovek.

Neobrijano lice sa neurednom bradom koja mu je dosezala skoro do očiju, duga masna kosa i guste obrve. Krzneni prsluk i pantalone od grubog platna. U ruci flaša piva do pola ispijena. Drugom rukom se uhvatio iznad vrata kupea, tačno ispod one crvene, blindirane ručice, kojom se, u slučaju opasnosti, zaustavlja voz. Video je Marka i devojku, i neprirodno se cereći, pitao da li za njega i njegove "jarane" ima slobodnog mesta.

Marko se pomerio na sedište do prozora, prekoputa crnokose devojke i pokretom ruke pokazao na prazna mesta do sebe. Onaj neobrijani seo je pored devojke, a dvojica njegovih "jarana" do vrata kupea, jedan preko puta drugog. Požurivali su jedan drugog da ispiju pivo. Naišao je prodavač pića, gurajući kroz hodnik kolica u kojima su stajale flaše sa raznim napicima, i glasno nudio svoju robu putnicima. Povicima one dvojice pored vrata, zaustavljen je pred kupeom.

"Tri pive, i šta ćeš ti mornar ", pitao je neobrijani.

Marko se zahvalio rekavši da ne pije.

"Šta se tu foliraš, k'o neka fufica, popi, jednu pivu" , i dalje ga je nudio saputnik.

Marko ga je oštro pogledao, pa skrenuo pogled prema devojci.

Mrzeo je te neotesane tipove. Nikada nije imao hrabrosti da im se suprotstavi, ali je uvek pokušavao da izbegne njihovo društvo. Samo jednom, još u trećem razredu, pokušao je da zaštiti Nevenu, devojčicu sa kojom je išao od kuće do škole. Ona je imala najduže, i najlepše, kike u razredu i uvek, na njihovim krajevima, tamo gde gumice učvršćuju upletenu kosu, dve crvene masnice od svile. Miomir, ponavljač i mangupčić stalno je Nevenu vukao za kike i razvezivao joj mašne vukući ih za jedan kraj. Marka je nerviralo Miomirovo ponašanje ali mu se nije suprotstavljao, jer ga se plašio. Ipak, jednom prilikom je savladao strah, onako nejak, odlučno je stao ispred Nevene i odgurnuo, za glavu višeg od sebe, Miomira. Ovaj se pridigao, i tako ga jako lupio, otvorenom šakom po licu, da mu se učinilo kako mu se glava okreće u pravcu udarca. Uho i obraz nije osećao, bili su pod "lokalnom anestezijom".

Uspeo je da zadrži suze i samo procedio: "Mene možeš da udariš kada hoćeš, ali Nevenu više da ne diraš". Za pravo čudo, od tada, Miomir nije maltretirao Nevenu.

Kasnije ga je Nevena poljubila u, onaj obraz, koji je Miomir udario. Zao mu je i danas, što vrelinu tog prvog devojačkog poljupca nije osetio, jer mu je obraz još bio utrnuo od udarca. Sutradan je na zidu škole bilo nacrtano srce u kojem je pisalo da Marko voli Nevenu. Marko je, uistinu, voleo Nevenu, sve dok ih nisu razdvojili, u petom razredu, formirajući tri manja odeljenja od dva velika. Marko je bio u petom jedan a Nevena u petom tri. U početku je Nevenu viđao za vreme odmora, i pre početka školskih časova. Uporno je stajao na izlazu iz škole ne bi li video nju i njene razredne drugarice kako izlaze iz škole. Često mu je to uspevalo i bio bi presretan kada bi mu Nevena poklonila svoj osmeh pri pozdravu. Dugo bi gledao kike na leđima i zaljubljeno odmahivao glavom u ritmu njihanja njenih masnica. Ona je kasnije skratila kosu, zaljubila se u Miomira, a Marka pri susretima, u prolazu, od milja, pozdravljala sa "moj spasioče."

"Šta se ti obazireš na ovu", vratio ga je u stvarnost neobrijani, "vidiš da je mutava i samo bulji kroz prozor".

"Mala o'š sok? ", nastavio je svoje šenlučenje. Povukao je crnokosu za rame tako grubo da ju je skoro okrenuo na sedištu.

Devojka je iznenađeno pogledala u pravcu neznanca. Marko je tek tada video da su joj prelepe oči, boje čokolade, crvene od plača.

Tiho je rekla "ne" i ponovo se okrenula prema prozoru još više se povlačeći prema zidu.

"Š'a cmizdriš, neće ti Alija ništa", nastavio je neznanac da drmusa crnokosu.

"Ostavi je Alija", odlučno je rekao Marko.

"Š'o, da ti je nije mati rodila, majke ti?" iskezio se neobrijani, za koga je Marko tek tada, saznao da se zove Alija.

"Tak'e ko š'o je ova treba samo... znaš ti mornar već š'a. A možda zato i cmizdri š'o do sada to nisi obavio. Jarani čini vam se da ovde ima pedera?" Otkrivajući žute, kvarne zube nastavio je da se ceri Alija.

"Ne, ne, nisu oni ovde, nego u susednom kupeu", ozbiljno je odgovorio Marko.

"Pogledajte kroz prozor", ubedljivo govoreći, pokaza Marko na ogledalo koje je visilo na zidu kupea, naspram slike pulske arene.

Alija skoči i radoznalo pogleda u ogledalo, za njim i ona dvojica. Pogledaše se iznenađeno, poćutaše za čas, a onda jedan od one dvojice kreštećim glasom povika:

"Alija, ovaj nas zajebaje!"

Marko je podigao pogled i video Aliju, kako je jurnuo prema njemu. Za tren mu se učini da ponovo vidi Miomirovu šaku. Naglo se izmače i Alija svom silinom tresnu, prvo flašom, pa onda licem o metalne police na zidu. Za trenutak nasta tajac. Marko nije mogao da dokuči da li se Alija okrenuo ili zateturao. Smrskanog nosa, iz koga je liptala krv, i rasečene ruke iznad šake, sa unutrašnje strane, na mestu gde se obično proverava puis, ležao je na podu kupea i zapomagao:

"Pomagaj mornar, matere ti, iskrvariću.."

"Jarani" su izleteli na hodnik i nisu se više pojavljivali.

Marku je, u grlu, nešto pulsiralo velikom brzinom. Nije mogao ni reč da prozbori. Ustao je i osetio da mu kolena klecaju. Pribrao se već u narednom trenutku i istrčao iz kupea. Pozvao je milicionare koji su, malo dalje od njihovog kupea, ćaskali sa prodavcem pića, prolazeći kroz hodnik. Odveli su Aliju u službeni kupe. Marko ga je video na peronu naredne stanice. Ispod otkopčanog i krvavog desnog rukava košulje, jasno mu se video beo zavoj. Povez preko nosa pokrivao mu je trećinu neobrijanog lica. Osvrtao se, kao da nekog traži, dok su ga milicionari sprovodili do plavog auta, sa rotacionim svetlom. Njegove "jarane" video je da silaze iz voza na sledećoj stanici.

Dok je kondukter brisao kupe, Marko je uspeo da se smiri. Još mu je nešto kucalo u grlu, ali mnogo slabije i sporije. Klecanje u kolenima je sasvim prestalo. Sedeo je zagledan u plavu sijalicu iznad vrata kupea na kojoj je nekada davno bilo nešto napisano, i pokušavao da dokuči kakva je to bila poruka. Nastavio je, da bez cilja, posmatra predmete po unutrašnjosti kupea. U njemu se čulo ujednačeno kloparanje voza i po koji uzdah devojke kraj prozora.

U svom traganju pogledom, po kupeu, Marko se zaustavio na devojčinim ramenima. Ona je, i dalje, sedela leđima okrenuta prema prozoru , zagledana u polja pod kukuruzom koja su promicala.

Duga cma kosa padala joj je preko ramena. Privukao ga je sjaj crne kose. Pokušavao je da dokuči da li je taj svilenkasti sjaj prirodan, ili je kosa nečim namazana. Misli su mu odlutale, i nije primetio kada se crnokosa okrenula. Prvo je podigla pogled, pa polako okrenula glavu prema Marku. Spustila je noge na pod kupea i pogledala ga. Kada su im se pogledi sreli, Marko je iznenađen, poskočio unazad. Učinilo mu se, da je ovim naglim trzajem, naterao crnokosu da se krajem usana nasmeje.

"Hvala Vam što ste me spasli onih napasnika. Tako ste hrabri. Zovem se Marija Adrijana Rosario", govorila je crnokosa pružajući ruku Marku.

"Marko..., Marko Ilić, za prijatelje samo, Marko", odgovorio joj je prihvatajući pruženu, meku, lepo negovanu ruku. Osetio je drhtaj Marijinog tela koji se prenosio preko ruke, i da nije pred sobom gledao vitku, crnokosu ženu, nešto tamnije puti, bio bi siguran da u svojoj ruci drži preplašenog zečića.

"Uvek tako drhtite, ili se još niste smirili posle onoga što nam se dogodilo", pitao je Marko zadržavajući Marijinu ruku, nešto duže u svojoj, nego što bi to bilo potrebno kod običnog pozdravljanja.

Kao da ju je na nešto podsetio, Marija je briznula u plač, glasno jecajući.

"Gospođice šta Vam se desilo? Čime sam Vas povredio da tako plačete. Molim Vas da prestanete. Ne mogu da podnesem  da žene plaču, pogotovo ne tako mlade i lepe žene kao što ste Vi", laskao joj je Marko, pokušavajući da je smiri.

"Amor, amor, samo mi je govorio amor, a sada idi ne volim te više, odlazi iz moje zemlje", u fragmentima, između jecaja, govorila je Marija.

Pre nego što je nastavio razgovor, Marko je sačekao da se Marija smiri. Kada su jecaji skoro prestali i pretvorili se u povremene duboke uzdahe Marko ju je pitao:

"Ko Vam je to učinio, ne mogu da verujem da bi neko nežnom stvorenju, kao što ste Vi, tako nešto mogao da kaže, a pogotovo ne, da tako nešto učini".

"Srbi, svi ste Vi Srbi isti. Videli ste i onu trojicu kakvi su nasilnici", odgovorila je Marija.

"Ne znam kakvu sliku o Srbima imate, i na osnovu čega ste je formirali. Ona trojica, od malo pre , ukoliko je to uopšte bitno, po svoj prilici i nisu Srbi. Pokušajte evo na mom primeru, da steknete bolju sliku o Srbima. Zar ja nisam dovoljan dokaz da svi Srbi nisu isti? " pitao je Marko.

"Ti si Srbin? " začuđeno je rekla Marija.

"Dopada mi se što smo prešli na "ti". To od samog početka našeg razgovora hoću da predložim. Reci mi Marija zašto ti je čudno to što sam Srbin", pitao je Marko.

Marija je ćutala. Kao da smišlja odgovor. Podigla je pogled i u Markovim zenicama, ugledala je svoje uplakane oči. Ogledala se u tom plavetnilu nekoliko trenutaka a onda nastavila.

"Zaštitio si me od onih napasnika, i ne bih volela da te uvredim, ovim što ću ti reći", rekla je Marija.

"Samo nastavi", podstrekivao ju je Marko.

"Srbe, koje sam upoznala, a upoznala sam Žilijeve drugove, i njihove devojke, ne mogu baš puno da pohvalim.

Muškarci su bili dosta grubi prema ženama. Zapostavljali su ih kad god bi im se za to pružila prilika. Međusobno su pričali uglavnom o svojim poslovnim transakcijama, tuđim ženama, fudbalu, politici i automobilima. Iako su znali da imam nameru da se udam za Žilija, skoro svi su mi nudili da Žilija prevarim i pođem sa njima u postelju. Kada sam to odbijala bili su grubi, vikali su, nazivali me pogrdnim rečima, pretili.

Žene su opet samo pravile spletke, pričale o novcu, zaradama, šopingu, muškarcima i neverstvima. Samo sam za Bosiljku mislila da mi je odana prijateljica ali me je na kraju i ona izdala. Sve sam to izdržavala zbog Žilija".

"Ko ti je taj Žili?" prekinuo je njeno pričanje, svojim pitanjem Marko.

Ponovo je Marija počela da plače. Nije mogla da nastavi priču. Okrenula se ponovo prozoru i tiho plakala.

I Marko je u uglu kupea video uzdrhtalo lane. Slušajući njen plač, čuo je plač mladunčeta, koje se izgubilo od čopora i svoje majke, i sada bez snage, sklupčeno u uglu do prozora tiho tuguje.

Stavio joj je ruku na rame. Osetio je lagani drhtaj ali ne i odbijanje.

"Marija, molim te ne plači. Ukoliko želiš možemo da pričamo i o nečem drugom. Slušao sam da je ljudima lakše kada svoju muku iskažu. Očigledno te nešto muči. Spreman sam da te saslušam", blago joj je rekao.

"Veliku muku imam. Nerešivu. Juče i danas sam pomišljala i na to da se ubijem i skratim ovo mučenje", odgovorila je Marija brišući suzne oči.

"Nema problema, koji živ čovek ne može da reši, niti ima bilo kakvog razloga za koji vredi umreti", rekao joj je Marko, ono što mu je njegov otac često govorio. Dalje nije govorio više ništa. Gledao je Mariju i čekao da počne svoju priču.

Marija je ćutala. Ukrstila je prste na rukama, i tako ih stegnula da se jasno video sklop vena na njenoj ruci.

"Moram svoju priču da počnem od početka, kako bi razumeo zašto imam takvo mišljenje o vama Srbima. Ne znam zašto, ali tebi verujem, da nećeš zloupotrebiti ovu moju ispovest i još više me omalovažiti i ismejati.

Ja sam se rodila u Kolumbiji. Moj otac tamo ima veliku farmu. Na ljanosima sam odrasla. Kada sam završila školu, obzirom na bogatstvo i ugled moga oca, imala sam prilike da posećujem zabave, izložbe, književne večeri pesnika iz Kolumbije i inostranstva u prestonici. Na nekima od tih priredbi sam pevala pesme naroda Kolumbije. Posebno sam volela da pevam pesme koje su pevali pripadnici Inka plemena. Moji roditelji su veliki ljubitelji knjiga. Naša kuća ima veliku biblioteku, sa nekoliko hiljada knjiga. Čak sam i ja dobila ime po delu Horhea Isaksa.

Na jednoj od tih priredbi upoznala sam Žilija. On se zove Žarko, ali to se kod nas teško izgovara pa smo ga mi zvali Žili. Njegov otac je u to vreme bio sekretar ambasade, a Žili je živeo u mojoj zemlji. Slabo je govorio moj jezik i uz dosta napora i komičnih situacija sporazumevali smo se na engleskom. Pored svega dopao mi se na prvi pogled. Visok, lepo građen, posvećivao mi je pažnju. Nije prošao dan da mi nije telefonirao, za vikende dolazio kod nas na farmu. Voleli smo da šetamo kraj jezera, na našem imanju. Satima smo posle kiša šetali i uživali u mirisu bujnog zelenila i izniklih trava. Kupali smo se u podnožju vodopada, u rečici koja je vode, sa obronaka Anda, velikom brzinom nosila ka Amazonu, kralju svih reka. Ulazili smo u pećinu iza vodopada. Tamo niko nije mogao da nas vidi. U toj pećini me je Žili strasno ljubio. Stalno je ponavljao "amor, amor" jedinu špansku reč koju sam ga naučila.

Jednom prilikom, dok sam mu prevodila moje omiljene pesme, mi je, na mestu skrivenom od pogleda radoznalaca, predložio da pođem sa njim u Jugoslaviju.

Silno sam ga volela i taj poziv mi je bio kao ulaznica za raj.

Moj otac nije bio voljan da odemo u Jugoslaviju, a da se prethodno ne venčamo u Kolumbiji. Žili je obećao da ćemo se venčati u Jugoslaviji, po običaju njegovog kraja. Uverio me je da je venčanje samo forma, deo folklora, i da ne brinem ništa za to. Verovala sam mu. Nisam smela da izgubim njegovu nežnost, iskrenu ljubav. Plašila sam se da nikada više neću videti tako bistre, plave oči. Za njima bih pošla na kraj sveta, a ne u Jugoslaviju.

Kod ulaza u avion otac me je upozorio da sam sama izabrala svoj put, i da na njemu ne tražim "kamenčiće sreće", koje je on razbacao po svetu, za mene, moju sestru i braću.

"Krećeš na dalek put, i vrapci će pokljucati mrvice koje ćeš možda ostavljati za sobom. Zato, bolje ne troši kriške hleba koje nosiš, za obeležavanje puta. Možda ćeš jednom morati da ih pojedeš, da bi preživela..." govorio mi je otac držeći me za ruku jedva zadržavajući suze.

Skoro polovinu puta sam u avionu preplakala. Da je postojala mogućnost, da izađem iz njega, mislim da bih se u tim trenucima pešice vratila na našu farmu.

Žili me je nežno držao za ruku. Poljupcima mi brisao suzne oči. Tešio me i pričao o, selu svoga oca, u koje će me voditi, o svojoj baki koja spravlja najbolji sir i kajmak u kraju. Ubeđivao me je da tako čistih potoka, svežeg vazduha i netaknute prirode nema nigde u svetu. "Amor, amor... i ponavljao mi je." Ja sam pored tebe i ti kraj mene, šta nam više treba", govorio mi je Žili. Bila sam sigurna da mi stvarno ništa više od toga ne treba.

Stigli smo u Jugoslaviju, i od samog dolaska u njegovu kuću počeli su moji problemi. Njegova majka me nije prihvatila. Žili me je sve češće ostavljao, u toj velikoj kući, samu, a on je izlazio da se sretne sa starim društvom, pa sa prijateljima iz škole, drugovima iz bivšeg kluba... i tako u nedogled. Slabo sam govorila srpski, pa se ni na ulici nisam najbolje snalazila. Ipak velikim trudom naučila sam vaš jezik, koji je dozlaboga težak za učenje. Trebalo mi je skoro godinu dana dok se nisam prilagodila tom usamljeničkom životu. Povremeno sam uspevala da ga privolim da me povede sa sobom. Već sam ti rekla u kakvom smo se društvu kretali.

Pri pomenu na naše venčanje dobijao je napade besa. Jednom, kada sam mu se usprotivila, me je čak udario. Nije dozvoljavao da se zaposlim, i na neki način osamostalim. Strogo je kontrolisan svaki moj izlazak iz kuće. Nisam smela, a ni imala para, da bilo šta kupujem. Sve ovo što je na meni i u onim torbama je ono što sam ponela sa sobom iz moje zemlje i nešto malo zimske odeće koju mi je kupio prve zime po dolasku u Beograd.

Svojima u Kolumbiji naravno nisam smela ništa da kažem o onome kako živim. Ne zato što me oni ne bi razumeli. Naprotiv, braća bi odmah došla po mene i kada bi videli kako živim nastao bi haos. Nisam to želela, a i moj ponos mi nije to dopuštao. Sama sam rešila da dođem i sama ću se izboriti sa svim  problemima.  Nisam  mogla  da poverujem da je Žili tako naprasno prestao da me voli. Mislila sam da je to samo momentalno loš uticaj njegove majke, na njega, i da će se on od toga otrgnuti, kao što sam se ja usprotivila očevom odbijanju da me pusti u Jugoslaviju.

Znao je i Žili da ja ne želim da se požalim svojima. Često, pogotovo kada je popio koju više, podsmevao mi se tako što mi je nudio telefonsku slušalicu i govorio da će on da plati telefonski poziv i da slobodno pozovem taticu, da mi kaže gde su "kamenčići sreće".

Puno sam patila. Danima plakala u svojoj sobi. Žili je sve kasnije dolazio kući. Jedno vreme je proveo negde u inostranstvu navodno u vezi sa nekim poslom.

Juče je došao pijan. Nisam mogla da ga više gledam takvog.

"Kakav je to život koji živimo, nigde ne idemo zajedno, sama sam u ovoj velikoj kući", pitala sam ga.

"Baš sam to hteo da ti kažem, nikakav ovo nije život. Gde da te vodim? Kad god se negde pojavim sa tobom, svi te gutaju očima. Nema onog ko ne bi "naskočio na tebe". Nisam ti ja telesna garda i nemam živaca da izigravam šmokljana kraj tebe. Skupi svoje stvari i idi kuda hoćeš. Nemamo nikakve obaveze jedno prema drugom, i slobodni ti putevi gospodnji", rekao je Žili.

"Bosa i ja idemo kod ćaleta u Meksiko iduće nedelje, a ti da te sutra ne vidim ovde. Nisi valjda toliko glupa, da si mislila da ću ceo život sa tobom da izdangubim, kontrolišući da mi ne nabijaš rogove sa nekim od ovih dripaca. Koliko li ih je već "omastilo brke" dok ja nisam u kući? Lud sam bio što sam te i ovoliko držao ovde, i nisam raskinuo još kod prvog Bosinog upozorenja", završio je svoju priču Žili.

"Žili ti se šališ, reci svojoj Mariji da se šališ. Sta sam ja tome kriva što me u restoranima gledaju. Sam si govorio da imaju šta i da vide, i šta će ti žena koju niko neće ni da pogleda, ni tebi da zavidi, zbog nje. Zbog tvoje ljubavi došla sam u ovu zemlju čak iz Kolumbije. Reci mi "amor", kleknula sam ispred njega, obgrlila mu noge, položila glavu na njegova kolena i počela da ga molim, ne verujući u ono što je govorio.

"Kakvo "amor", prestalo je to još onda kada si cmizdrila, za tatom u avionu. Kako bih samo pogrešio da sam se sa tobom tamo venčao. Ponavljam ti, nemamo nikakve obaveze jedno prema drugom. Nisi mi ništa dužna, nisam ni ja tebi, na sreću nemamo ni dece koja bi mi bila za vratom. Rok da odeš ti je do sutra u podne", potvrdio je Žili i grubo me odgurnuo od sebe.

U glavi košnica, pred očima tamne tačkice. Želela sam da viknem, držala sam otvorena usta, ali glas nije izlazio.

Mučnina, koju sam prethodnih dana osećala, neprestalno me je terala na povraćanje. Nikada se do sada nisam tako osećala. Čas mi je hladno, čas me obuzimala silna toplota. Usne su mi suve, a već u sledećem času usta su mi puna pljuvačke koju sa mukom gutam. Stalno sam gladna, no ne mogu svu hranu da jedem. Od kada sam u Jugoslaviji najviše mi se svidelo kiselo povrće, "turšija" ga zovete. Puno sam je jela i mislim da mi je od nje stradao želudac. Htela sam da odem do lekara, čim Žili dođe kući, no događaji od noćas sve su prekinuli.

Noć sam provela sklupčana na fotelji u uglu svoje sobe. U svanuće sve svoje stvari spakovala sam, u ove tri torbe i jutros sela u voz.

Htela sam da se javim Žiliju pre nego što odem, da se poslednji put pogledamo u oči. Na ulazu u našu sobu srela me je Bosa. Bila je obučena u Žilijev gornji deo pidžame. Odvratila me je od namere da vidim Žilija, rekavši da on još spava, da se noćas malo žešće "ubio" i da je izgleda i malo "naduvan" pa nije sposoban za bilo kakav razgovor.

Krenula je da me isprati, ali sam ja to odbila.

“Ja znam gde su vrata u ovoj kući, preko njihovog praga Žili me je preneo kada smo u nju ulazili. Ja sam tako, a ne preko spavaće sobe ušla u ovu kuću", grubo sam odgovorila Bosi.

Ona, kao da nije mnogo obraćala pažnju na ono što joj govorim, bezvoljno se okrenula i vratila u sobu. Izašla sam na ulicu i pošla, ne okrećući se, ka željezničkoj stanici. Potmuli tresak ulaznih vrata odzvanjao mi je u ušima. Bilo je to, adekvatno, zvučno, obeležje završetka dela mog života.

To ti je moja priča.

Bez igde ikoga u Evropi, bez para, vraćam se u Kolumbiju", završila je svoju ispovest Marija.

"Kuda ćeš sada, i kako ćeš stići do Kolumbije bez para", pitao je Marko.

"Sačuvala sam ovaj mali, kožni novčanik. Njega mi je poklonio moj najmlađi brat na odlasku", govorila je Marija pokazujući Marku mali novčanik od meke žute kože, opšiven po rubovima kožnim trakama iste boje.

"Slušajući očev savet u njega sam stavila nešto para, zlu ne trebalo. Zadnju paru, iz tog novčaničića, dala sam jutros za voznu kartu do Trsta. Trst je velik grad, luka, valjda ću i pored toga što ne znam jezik domaćina, naći posao i zaraditi za dalje putovanje. Posle ću do nekog od većih gradova-luka u Španiji. Tamo ću, nadam se, lakše, obzirom da govorim španski, uspeti da zaradim novac za povratak kući" govorila je Marija, nekakvim odsutnim glasom sa voštanim izrazom lica, zagledana u prostranstvo slavonske ravnice.

Dugo su posle ove Marijine ispovesti ćutali. Marija je gledala u pod, Marko kroz prozor kupea preko njenog ramena.

Priča koju je ispričala Marku i način na koji je on saslušao, bilo je veliko olakšanje za Mariju. Osećala je da je obuzima plima čudnih osećanja. Da li zbog Markovog upitnog pogleda, njegove blizine koja je zračila samouverenošću, ili zbog njegovog iskrenog saosećanja sa njenim patnjama i neskrivene želje da joj pomogne, ili iz nekog nepoznatog razloga, koji nije mogla da dokuči oseća kako joj se vraća vera u život. Podstaknut je u njoj urođeni instikt samoodržanja, godinama, od Žilija, potiskivan. Bila je sigurna da će nastaviti da se bori i da će ponovo ugledati prostranstva njihovog imanja u Kolumbiji. Žili je samo ružno iskustvo u njenom životu. Ima još vremena da mnoge stvari popravi i već tada je bila svesna da za to vredi da se bori.

Marko se čudio odakle Mariji tolika hrabrost i volja. On je sasvim drugačije vaspitan. Teško da bi iko devojku iz njegovog kraja, naterao na tako dug put od kuće bez pristanka roditelja. Ni on sam, kao muškarac, ne bi se usudio da krene u takvu neizvesnost. Mnogo kockica je falilo u tom mozaiku, na kojem je namera dvoje zaljubljenih da žive zajedno| On bi ipak pre svega pronašao rešenja za sve kockice i sklopio, u najboljem slučaju, velik deo tog mozaika, pre nego što bi se odlučio na takav poduhvat.

Previše se mi oslanjamo na taj naš razum. Zbog toga je život kod nas manje dinamičan i manje neizvestan. Zato se ljudi iz našeg kraja teže odlučuju na rizične poduhvate.

Pitao se koji su još uzroci tome. Možda je razlog sigurnost da se preživi, koju daje plodna zemlja u njegovom kraju. Znao je da su kroz vekove bez obzira na sve teškoće, ratove, suše, poplave, zime... ljudi ostajali na tim prostorima ili su se, neki drugi, doseljavali na te prostore privučeni plodnom ravnicom i sigurnošću opstanka koju im je ona nudila. Moralo je uvek puno da se radi. Zemlji se mora davati i krv i znoj, ali ona uvek vraća, najmanje toliko, koliko je dovoljno da se preživi.

U ovom Marijinom postupku mnogo je ludosti, rekao bi čak i neodgovornosti, i ne može da shvati odakle mu to osećanje divljenja, kojim je pokušavao da opravda takav njen postupak. Malo joj je ipak zavideo na tom avanturističkom duhu, na slobodnoj i neukroćenoj ljubavi, na spremnosti da prati titraje srca, nesputane međama razuma, na hrabrosti da između osećaja sigurnosti koju joj je nudilo očevo imanje i neizvesne sudbine uz čoveka koga je volela, i samo zato mu verovala, izabere ovo drugo. Da li i ona snosi deo krivice za ovo što joj se događa? Da li je mogla bar malo da utiče na svoju sudbinu?

Možda je i mogla da bude opreznija, razumnija, ali šta bi time dobila", pitao se Marko. "Večno bi patila zbog onog što nije uradila, i nisam siguran da bi joj bilo lakše nego sada kada je probala ono što je naumila".

"Marko da li sam u pravu kada sam na osnovu iskustva koje sam imala stekla takvu sliku o Srbima", prekinula je ćutanje Marija.

"Naravno da ću ti odgovoriti kako nisi u pravu. Zašto bi na osnovu jednog čoveka, grupe njegovih poznanika, za koje verovatno i ne znaš da li su svi Srbi, ili na osnovu jednog lošeg iskustva, kakvo si ti imala, stvarala sliku o narodima, zemljama kontinentima.

Da li ja, koji ne znam mnogo o Kolumbiji treba da stvorim sliku o njoj gledajući u tebe. Kako bi bilo lepo da ona liči na tebe, da je to lepa, skladna, nežna, hrabra, iskrena zemlja. Ona je verovatno delom i takva, ali je to i zemlja u kojoj se na primer proizvodi droga, koja seje smrt po svetu. Koje utiske i činjenice da isključivo prihvatim u formiranju mišljenja o Kolumbiji i njenim stanovnicima. Istina nije verovatno ni jedno ni drugo. Mnogo bi još trebalo da saznam o tvojoj zemlji i tvom narodu da bih doneo pravi sud. Verujem da će mi se za to pružiti prilika i da ću po završetku vojnog roka uspeti da posetim tvoju daleku zemlju.

Ja sam član organizacije omladine koja sarađuje sa omladinom drugih zemalja i već sam upoznao mnoge evropske zemlje na taj način", nastavio je da govori Marko dok se podizao da uzme svoj vojnički ranac. Stavio je ranac u krilo i počeo da pretražuje njegovu sadržinu. Izvadio je dva zamotuljka, odložio ranac i dok je ponovo sedao, ponudio je Mariji jedan od tih zamotuljaka.

"Verujem da si ogladnela od puta i svega što ti se danas dogodilo. Uzmi, molim te, ovaj sendvič. Nadam se da će ti oni prijati, i da ti neće izazvati nove stomačne tegobe. Jutros ih je, pre polaska na stanicu, Svetlana pripremila. Ona je majstor za "carske sendviče", rekao je Marko.

"Ne mogu da uzmem taj sendvič. Za tebe su spremani, nije pošteno da ih sada deliš sa mnom. Šta će ti reći Svetlana kada joj kažeš da si mi dao jedan od njih...", odbijala je da primi ponuđeni sendvič Marija.

Imam dovoljno sendviča za sve putnike u vagonu, i ništa ne brini za Svetlanu. Biće ponosna kada čuje mišljenje, o svom specijalitetu, od degustatora iz Kolumbije. Kako da odeš iz naše zemlje a da ne probaš "specijalitet naše kuhinje" i na kraju kako ćeš da daš svoje mišljenje o kvalitetu sendviča, ako ga ne probaš. Zato molim te da ga uzmeš i praviš mi društvo pri jelu. Kada već hoćeš da daješ ocenu o Srbima moraš da prihvatiš i to da ovde nije običaj da jedni jedu a dragi gledaju u njih. Ono što imamo, rado podelimo, a to očekujemo i da nam se vrati, kada bude mogućnosti za to.

Marija je jela sendvič odgrizajući male zalogaje. Dugo je žvakala zagrizli komad dok je zamišljeno gledala u pod.

"Izvrsno je pripremljen ovaj sendvič", rekla je Marija, kada je završila sa jelom. "Poruči Svetlani da je pravi majstor za "carske sendviče".

Svetlana je ona plavokosa, krhka dama koja te je onako strasno ljubila na rastanku", nastavila je Marija pitanjem?

"Videla si nas", začuđeno je odgovorio Marko.

"Doduše nismo se ni krili. Svetlana i ja smo već dugo zajedno. Od srednjoškolskih dana, i čim završim vojni rok, mi ćemo se venčati. Sve smo isplanirali. Živećemo u maloj kućici koju preuređujemo za nas. Sanjamo o tome da imamo dvoje dece. Sina Dimitrija i ćerku Milicu. Dugo smo zajedno i za nas nema tajni. Verujem da će nam se snovi ispuniti.

"To je toliko romantično, pomalo liči na bajku. Volela bih da vam se želje ispune, i da ne prođete kao ja", setno je rekla Marija. Suze su joj se ponovo pojavile u krajevima očiju. Marko ju je hitro uhvatio za ruke. Ona je podigla pogled a on joj je, ništa ne govoreći, pripretio kažiprstom desne ruke. Ljutito ju je gledao u oči sve dok se ona nije nasmejala. Upravo to je i želeo da postigne.

To hoću da vidim na tvom licu. Sama si rekla da su prošla vremena za suze i da dolaze vremena za nastavak borbe, bori se i osmehom", ohrabrivao ju je Marko.

To je lakše reći nego sprovesti, no trudiću se da se tako ponašam", odgovorila je Marija.

Voz je grabio kroz ravnicu. Marija i Marko su se već ponašali kao stari znanci. On joj je dao svoju adresu, broj telefona i zamolio je da mu se obavezno javi gde je i kako joj je. Ona njemu, na žalost nije mogla da da adresu boravišta jer nije znala gde će se zaustaviti u toku puta ka domovini.

Približavala se stanica na kojoj je Marko trebalo da siđe iz voza. Ustao je, uzeo svoj ranac. Iz njega je izvadio mali novčanik u obliku klovna, kojeg mu je davno kupio otac u Trstu. Na vrh glave dugačka kapa, narandžasta tršava kosa, okrugao crveni nosić, polovina lica mu je nasmejana a druga tužna. Iz tužnog oka kaplje suza, crvena usta, žuta kragna, zeleno-crveno odelo, široke pantalone sa tregerima, nesrazmerno velike cipele sa nacrtanom rupom na vrhu. Na boku mah patent za otvaranje novčanika. U unutrašnjosti novac, koji je Marko dobio od majke i rođaka da pri povratku iz vojske kupi sebi odelo. Pružio je malog klovna Mariji.

"Uzmi ovo, da ti se nađe u toku puta do Kolumbije", rekao je vadeći novac.

Marija je začuđeno pogledala u Marka. Znala je da je novac koji joj Marko nudi velika para u njegovoj zemlji.

"Ne mogu ovo da primim. Ovo je nekoliko plata kod vas", govorila je.

"Da, to je tačno. Ja ih nisam zaradio, pošto još ne radim. Mama, otac, stričevi. ujaci... utrkivali su se ko će mi više dati. Trebalo je da za te pare kupim odelo koje ću obući kada budem odlazio iz vojske. Nije mi to odelo baš nužno. Kupovina novog odela kod izlaska iz vojske je više stvar prestiža i polako to postaje nekakav običaj. Nikada se posebno nisam držao običaja pa ne moram ni ovaj put. Pisaću Svetlani da mi pošalje farmerke, i džemper. Snaći ću se ja već nekako. Pare su u svakom slučaju potrebnije tebi nego meni, i žao mi je samo što nemam više da ti dam.

Ustvari hajde da sklopimo jednu pogodbu. Ovaj novac ti ne dajem već ti ga pozajmljujem. Obećaj da ćeš mi ga vratiti pri našem prvom susretu."

Marija je sa nevericom gledala Marka. Držala je "klovnića" i posle svega što je u ovoj zemlji propatila, nije mogla da veruje da joj jedan neznanac nudi novac za nastavak puta. Činilo joj se da je pred njom dobra vila, da maše svojim čarobnim štapićem, i da će čarolija svakog trenutka prestati.

"Uzeću ovaj novac na zajam ako ti, na ime garancije da ću ti ovo vratiti, od mene uzmeš moj novčanik, koji sam dobila od brata, kada sam kretala ovamo. On mi je posebno drag i verujem da ćeš ga sačuvati, i da ćeš mi ga vratiti kada ti ja vratim novac, koji si mi pozajmio."

Marko je uzeo u ruke novčaničić od kože. Marija je ispružila ruke i dlanove prislonila na Markove obraze. Zadržala ih tako neko vreme, a onda strasno zagrlila Marka. Samo za tren je stajao, raširenih ruku, zbunjen ovim njenim postupkom. Ona ga je čvrsto grlila, a on ju je prihvatio oko pasa.

Telo gazele čvrsto se pripilo uz njegovo. Čvrstoću njenih butina, koje je osećao između svojih kolena, povećavalo je to što se propela na prste, da bi ga što žešće zagrlila. Osećao je njene čvrste grudi na svojima. Glavu mu je položila na rame i tiho govorila:

"Marko, Marko... da te nisam lično upoznala ne bih verovala da postoji neko kao što si ti. Da li Svetlana zna koliko je sretna što te ima."

Uživao je u prijatnom mirisu kojim je zračila. Nije mogao da odgonetne marku parfema koji je koristila. Kosa joj je imala poseban, prijatan miris.

Zatvorio je oči. Držao je u naručju mirise Anda, vetrove sa Kordiljera koji sa vrha Piko Kristobal nose svežinu snegova dolinom reke Kauke, mirise Tihog i Atlantskog okeana, ravnica na istoku i reka koje jure ka Amazonu. Marija je zračila mirisom! svoje Kolumbije i tu prijatnu mešavinu mirisa, koja je budila osećanja i nagone, ni jedna modna kuća ne može da proizvede. To su mirisi koji se jednom udahnu, i ostaju u sećanju za ceo život.

"Žao mi je, što mi bog nije dao mogućnost, da tebe ranije sretnem. Sigurna sam da te sada Svetlana ne bi imala", rekla mu je Marija držeći ga za ruke dok se Marko spremao da izađe iz voza koji se polako zaustavljao.

"Ima kod nas jedna pesma,u kojoj se kaže:

"Da smo se ranije sreli,

bilo bi drukčije sve..."

Nije slučajno to ispevano, puno takvih sudbina ima. Ti si rekla da lepo pevaš. Ova pesma se peva uz pratnju tamburaša. Naučiću te tu pesmu kada se ponovo sretnemo", dobacio je Marko uz pozdrav, Mariji dok je voz polazio sa stanice, noseći je u neizvesnost.

Ostao je sam na peronu. Mahao je za vozom u kojem je bila Marija, slučajni saputnik na putu ka brodu ukotvljenom u luci. U ušima mu je odzvanjalo

"Da smo se ranije sreli,

bilo bi drukčije sve..."

Pogledao je maleni kožni novčaničić koji je držao u ruci. Prineo ga je svom obrazu. Njegova glatka površina ga je neodoljivo podsećala na mekoću njenih ruku. Pomirisao ga je.

"Neverovatno", pomislio je. Zatvorio je oči. Ponovo je osetio mirise Anda, vetrova, svežinu snegova, okeana, ravnica i Amazona. Držao je u ruci mirise Kolumbije i ta neodoljiva mešavina mirisa, ponovo mu je razbudila osećanja i nagone.

Žuti novčaničić, "delić Marije", nikada mu neće dozvoliti da zaboravi, sjaj kose, iskru u očima, belinu osmeha, ruku u ruci, drhtaj tela, čvrstinu grudi i bedara, vrelinu usne na obrazu, trenutke koje su jedno drugome poklonili... "

"Marija, Marija... sretan ti put, neka ti je bog u pomoći!" viknuo je glasno za vozom koji je odlazio.

Začuđeni pogled otpravnika vozova. Kažiprstom desne ruke podigao je svoju plavu kapu sa crvenim šiltom. Pod pazuhom leve ruke držao je okruglu tablicu, kojom je davao znak vozovođama za polazak voza. U čudu se prekrstio. Pružni radnik je okretao ručicu za podizanje rampe, uz karakterističan zvuk lanca koji prelazi preko zubaca zamajca, što ga je vratilo u stvarnost.

Seo je na klupu.

Pred njim slike od prethodne noći, koju su on i Svetlana proveli zajedno u stanu njegovog drugara. Svetlanine suze na ispraćaju. Događaji iz voza. Lepa saputnica Marija. Peron stanice u provinciji, na putu za Pulu... Šta će mu se još danas desiti?... Šta će još doživeti dok ne stigne do luke i "uplovi" u dosadnu svakodnevicu vojničkog života?

Теtkа Brаnkа, kаdа ćе sе tаtа vrаtiti sа tоg putа?

Moje sаnkе su u šupi, a "Маri" niје mоglа dа ih prоnаđе. Dаnаs nisаm mоglа dа sе sаnkаm sа оstаlоm dеcоm. Hоćе li dоći dо sutrа?" pоstаvlјаlа je pitаnjа Мilicа, јеdnо zа drugim, nе čеkајući оdgоvоr nа prеthоdnо.

"Мilicе nе dоsаđuј.

Rеkао sаm ti dа sаnkе nisu u tој šupi i dа јеdinо tаtа znа gdе su. Оn he ih prоnаći čim stignе", pоkušао je dа prеkinе Мiličinа pitаnjа Dimitriје.

"Prоnаći ćе ti ih tаtа, ništа nе brini. Vrаtićе sе оn ubrzо", umirivаlа sаm Мilicu.

Мilicа, Dimitriје i ja sеdеli smо nа tеpihu, u mrаku dnеvnе sоbе kојu je оsvеtlаvаlа svеtlоst kаminа.

Krоz prоzоr su pоsmаtrаli igru pаhulјicа kоје su prеkrivаlе ulicu.

"Dоbrо je štо pаdа snеg", pоnоvо sе оglаsilа Мilicа.

"Dеdа mrаzu ćе biti lаkšе dа sе dоvеzе sаnkаmа i dоnеsе nаm pоklоnе.

Imа јоš оkо dvе nеdеlје, mоgао bi kојi dаn rаniје dа nаiđе, pa dа budеmо sprеmni," pričоm je zаbаvlјаlа prisutnе Мilicа.

"Dеdа mrаz nikаdа nе dоlаzi ni prе ni kаsniје, оn je tаčаn, pоklоni stižu u pоnоć", zаčuli su glаs iz susеdnе sоbе.

"Таtа, tаtаааа"... vrisnulа su dеcа, i pојurilа u zаgrlјај, оsоbi čiја sе siluеtа nаzirаlа u mrаku nа ulаznim vrаtimа.

Čоvеk je čučnuо, јеdnim kоlеnоm dоdiruјući pоd i prihvаtiо u zаgrlјај, prvо Мilicu, pa Dimitriја.

Buјicа Мiličinih pitаnjа i pоkušајi čоvеkа, kојi grli dеcu, dа joj bаr nа nеkо оdgоvоri.

Dimitriје čvrstо sgеžе оcа, ništа nе pitа u nаstојаnju dа nе zаplаčе.

Izа njih stоје Маriја i Stеvа. Маriја nе mоžе dа zаdrži suzе.

Stојim skаmеnjеnа krај kаminа i pоsmаtrа štа sе dоgаđа u sоbi.

Uspеli smо, uspеli, bubnjа u mојој glаvi, izаzivајući nеvеrоvаtаn оsеćај srеćе i priјаtnu mаlаksаlоst, оnоgа kојi je uspеšnо оbаviо tеškо izvоdljiv pоsао.

"Dа upаlimо svеtlо", viknulа je Мilicа i krеnulа kа prеkidаču.

"Ne, nеmој dа pаliš svеtlо Мilicе. Hајdе dа sеdnеmо krај kаminа i dа vаm zаvršim priču u vеzi sа Dеdа mrаzоm i Nоvоm gоdinоm.

Nеkа vаm tо budе "pričа zа lаku nоć", kао nеkаdа, a sutrа idеmо svi nа sаnkаnjе".

Pоsеdаli su nа mеku prоstirku isprеd kаminа. Мilicа i Dimitriје su sеli Bоšku u krilа, Маriја, Stеvа i ja pоrеd njih.

"Оvih dаnа јаviо mi sе Dеdа mrаz, dоtеruје sаnkе. Prеglеdа svu prispеlu pоštu i nаbаvljа pоklоnе. Оvоg trеnutkа, vеrоvаtnо vеć putuje dа bi stigао dо nајudаljеniје kućе u kојој živе dеcа, kоја su bilа pоslušnа prеthоdnе gоdinе. Svаkоm ćе dоnеti pоklоn i učiniti im dа i nаrеdnu gоdinu prоvеdu u srеći i vеsеlju."

"Kаkо Dеdа mrаz stignе, zа tаkо krаtkо vrеmе dа svimа ispоruči pоklоnе?" mоrаlа je dа pitа Мilicа, оnо štо je mučilо оvih dаnа i štо sе niје uklаpаlо u sliku idеаlnоg "dеkе" kојi svimа dоnеsе pоklоnе.

"Dеdа mrаz" imа nа miliоnе zаhtеvа, pisаmа i žеljа. Nаrаvnо dа оn sаm svе tо nе mоžе dа оbiđе, аli оn prоnаđе pоuzdаnе čikе kојi, оbučеni u оdеću kојu su dоbili оd njеgа, pоdеlе dеci žеljеnе pоklоnе, tаkо dа оni uvеk stignu u pоnоć, ni prе ni kаsniје."

"Оndа ćе i nаmа stići tаčnо u pоnоć", pitаlа je Мilicа sаnjivо sе prоtеžući.

"Kao i svаkе gоdinе. Pоklоni stižu dоbrој dеci a vi stе оvе gоdinе slušаli i bili dоbri"?

"Јеsmо, јеsmо pitај Маri..." оdgоvоrilа je sаnjivо Мilicа i zаspаlа u Bоškоvоm tоplоm nаručјu.

Bоškо јu je оdnео dо krеvеtа, pоkriо i pоlјubiо.

Pоljubаc je dоbiо i Dimitriје kојi čitаvо vеčе niје prоgоvоriо ni rеč.

Nјеgа tаtа niје mоgао dа zаvаrа lеpоm pričоm о Dеdа mrаzu i pоklоnimа јеr je i u mrаku, pri svеtlоsti gоrućеg kаminа, primеtiо izоbličеnоst njеgоvоg licа. Čuо je i nеpоznаtо šištаnjе u njеgоvоm glаsu. Na rukаmа kоје su gа milоvаlе primеtiо je nеrаvninе оd usirеnе krvi i оtоkа.

Znао je dа sе tаti dоgоdilо nеštо strаšnо i tо gа je strаhоvitо uznеmirаvаlо i mеšаlо sе sа оsеćајеm nеizmеrnе srеćе zbоg tоgа štо je оn pоnоvо sа njimа.

Dоk gа je Bоškо pоkrivао, nаglо sе pridigао iz krеvеtа, strаsnо gа zаgrliо i tihо, dа nе prоbudi Мilicu, a dоvоlјnо glаsnо dа nаdјаčа јеcаје mu rеkао:

"Таtа, mоlim tе, nеmој višе nikаdа, kаdа tе mоlim višе nikаdа dа оdеš. Ja nе mоgu višе dа vаrаm Мilicu, оnа je vеć vеlikа dеvојčicа…|Nеmој nikаdа višе...", pоnаvljао je, dоk je svе јаčе stеzао Bоškа. Suzе višе niје mоgао dа zаdrži u prеdvоrјu оčiјu. Pоhrlilе su zајеdnо sа glаsnim јеcајimа kојi su sustizаli јеdаn drugоg.

"Nеću, оbеćаvаm ti dа nеću nikudа višе оtići, bеz vаs, mој vеliki dеčkо", оdgоvоriо mu je Bоškо.

Sеdео je nеkо vrеmе krај dеčiјih krеvеtićа. Оni su rаvnоmеrnо disаli, bеzbrižnо sе prеpuštајući prvоm snu.

Оdјеdnоm je i iz Bоškа pоkulјаlо. Sаv јаd, čеmеr, nеprаvdе, tеškоćе, svа tugа kоја sе gоdinаmа kupilа u njеmu krеnulа je u tаlаsimа kојi su pоčеli dа te prеlivајu prеkо brаnа kоје je gоdinаmа grаdiо u svојој duši, i kојimа je uspеvао dа sprеči еmоciје dа nе pоkulјајu iz njеgа.

Kristаlnе kаpljicе kоје su tо svе prikupilе, i pоnеlе ih kа оku, nеzаdrživо su kаplјаlе.

Јеcајi prоdužеni u huk. Štо mu sе licе višе kvаsilо, оsеćао je оlаkšаnjе. Kаplјicе iz оkа su spirаlе sаv tај tаlоg.

Srеćа, zаdоvоljstvо štо je pоnоvо sа svојоm dеcоm, pоtеrаli su nоvu buјicu.

Pоnоvо sе u оčimа, "izvоrimа suzа", zаmаgliо pоglеd. Višе ih niје ni brisао. Ustао je, stао kоd prоzоrа i pustiо ih dа tеku i pаdајu nа pоd.

"Dа li su zаspаli, je si li dоbrо"? pitаlа sаm gа, zаviruјući krоz оdškrinutа vrаtа dеčiје sоbе.

"Zаspаli su, a ja sаm, višе nеgо dоbrо", оdgоvоriо je Bоškо, i krеnuо kа dnеvnој sоbi.

Теk kаdа je ušао u оsvеtlјеnu prоstоriјu dnеvnе sоbе Маriја, Stеvа i ja mоgli su dа vidimо pоvrеdе nа njеgоvој glаvi i rukаmа.

"Dа sаm tе srеlа nа ulici, nе bih tе prеpоznаlа", јаuknulа je Маriја i prišlа Bоšku nе bi li gа bоljе оsmоtrilа.

"Štа su ti tо urаdili, zlоtvоri...?" zаplаkаlа je.

Bilа sаm zаprеpаšćеnа Bоškоvim izglеdоm. Uhvаtilа sаm gа pоd ruku i pоvuklа u nаslоnjаč. Оn je sаmо tihо јаuknuо, nаprаviо bоlnu grimаsu i ceo krај mеnе.

“Štа sаm svе prеživео, niје vrеdnо pričе. Vidim po vаmа dа tо оd mеnе оčеkuјеtе dа čuјеtе. Rеći ću vаm sаmо tо dа sаm biо sigurаn, dа sе оvdе višе nikаdа nеću vrаtiti.

Niје mi јаsnо, štа stе urаdili dа mе tаkо brzо, i pоslе svеgа štо su mi činili pustе. Ustvаri dоvеzli su mе i izbаcili, kао vrеću, iz kоlа prеd kućоm. Ne znаm štа sе dеsilо, nо tо su urаdili u vеlikој žurbi.

Nеizmеrnо sаm zаhvаlаn svimа kојi su uticаli nа tо dа mе pustе kući. Znаm dа su sе izlоžili оgrоmnој оpаsnоsti, i dа svе tо niје bilо ni mаlо lаkо ni priјаtnо, nо mislim dа je sаdа svе gоtоvо".

"Niје gоtоvо tеk ćе dа pоčnе", niје sе uzdržао Мilаn. "Моrајu dа оdgоvаrајu оvi štо su ti оvо učinili...”

“Gоtоvо je Мilаnе.

Gоtоvо i zа njih i zа mеnе.

Nikо nе mоrа dа оdgоvаrа zа оvо.

Оdgоvаrаćе prеd sаmim sоbоm i Bоgоm. To im je dоvоljа kаznа. Zvоnjаvа tеlеfоnа nаrušilа je tišinu kојоm je bilа ispunjеnа prоstоriја.

"Ko tо u оvо vrеmе zоvе", zаbrinutо je pitаlа Маriја?

Bоškо je, lаgаnо, ustао i spоrо sе krеćući prišао tеlеfоnu. Kаdа sе tеlеfоn trеći put оglаsiо zvоnjаvоm, оn јu je prеkinuо dizаnjеm slušаlicе.

"Hаlо", izgоvоriо je s' mukоm.

"Vidim vrаtiо si sе u svој brlоg", zаčuо je Vојinоv glаs i pritisnuо tipku nа tеlеfоnu kојоm je uključiо zvučnik nа аpаrаtu.

"Ja sаm svојu оbаvеzu ispuniо", ispuniо je prоstоriјu glаs sа оnе strаnе žicе.

Vојin, tо je Vојin, prеpоznаli smо njеgоv hrаpаv glаs. "Оbаvеzu, kаkvu оbаvеzu i prеmа kоmе si imао оbаvеzu", pitао je Bоškо.

"Ne prаvi sе vеćа budаlа nеgо štо јеsi. Znаš ti svе tо о čеmu ja gоvоrim. Моžеš slоbоdnо dа pоručiš оnој tvојој kurvеtini dа mоžе dа šаlје trаkе, fаksоvе, pоštu kоlikо i kоmе hоćе.

Оvоg putа stе pоkušаli dа nаm pоkvаritе pоsао. Dеlimičnо stе u tоmе i uspеli štо vаm nеćе biti zаbоrаvlјеnо. Nаplаtićеmо sе оd vаs, s pоsеbnim uživаnjеm, kаd tаd. Ne zаbоrаvi tо i pаzitе kudа idеtе, kаkо hоdаtе, nа kојu ciglu stајеtе. Ko znа izа čеgа ćе dа vаs dоčеkа rаčun zа nаplаtu vаšе glupоsti.

Ja sе јаvlјаm sа јеdnоg аеrоdrоmа iz inоstrаnstvа. Nеmојtе ni pоkušаvаti dа mе trаžitе, nikаdа mе nеćеtе nаći a dа vаm je јаsnо, ja ću uvеk znаti gdе stе vi", nаstаviо je dа vrеđа i prеti Vојin.

"Мi tе nеćеmо trаžiti. Nikоmе оd nаs nе trеbајu оsоbе kоје imајu ljudskо оbličје, аli nе zаslužuјu dа ih ljudimа zоvеmо.

Ne prеti "prаznоm puškоm". Rаzmišlјај kаkо ćеš оstаtаk živоtа dа sе kriјеš i izbеgаvаš оnе kојimа nisi "ispuniо оbаvеzu".

Nеkа ti je Bоg u pоmоći", rеkао je mirnim, оdlučnim glаsоm Bоškо i prеkinuо vеzu.

"Čuli stе i оvо", оkrеnuо sе kа nаmа Bоškо, "i zbоg tоgа sаm sigurаn dа štо sе mеnе tičе, оvај dео mоg živоtа je gоtоv.

Filmskа prеdstаvа je zаvršеnа, nа plаtnu prоmiču slоvа, glеdаоci ustајu sа svојih mеstа, svеtlа sе pаlе, čаrоliја je nеstаlа...

Оnо štо sаm rаdiо, оstаје zаbеlеžеnо, оd tоgа nе mоgu dа pоbеgnеm, niti mi tо, bilо kо mоžе dа "uzmе". Ja sаm zаdоvоlјаn urаđеnim...

Idеmо dаljе.

Ništа višе nеćе biti kао prе. Ni ja, ni ljudi оkо mеnе, ni mоје аmbiciје, ni pоstupci...

Zаuzimаm drugi kurs, nаšао sаm nоvоg kоrmilаrа", pоglеdао mе je i uhvаtiо mе zа ruku.

"Idеmо dаljе zајеdnо, mој kоrmilаru?”, pitао mе je.

Idеmо dаljе, zајеdnо, idеmо dаljе, mој kаpеtаnu brоdа.

Мi smо i dаljе priјаtеlјi, bеz оbzirа nа svе, zаr nе...?, nаsmеšilа sаm sе, оbаzrivо uplićući svоје, sа Bоškоvim nаtеklim i izrаnjаvlјеnim prstimа.

"Družе pоtpukоvničе, nа priјаvnici je drugаricа Brаnkа Аndrејеvić, htеlа bi dа je primitе....

Znаm, rеklа je dа sе niје nајаvilа, аli insistirа dа sа vаmа rаzgоvаrа...

Ne mоgu dа joj kаžеm dа nistе tu, čulа je kаkо Vаm je sеkrеtаricа prеbаcilа vеzu.

Kаžе dа imа nеštо dа Vаm pоkаžе, i dа je vrlо hitnо...

Nеki pаpiri i dоkumеntа, nisаm ih čitао sаmо sаm izvršiо prеtrеs.

Kаžе i tо, dа je Vаmа u cilju dа viditе оvе pаpirе, ... dоk јоš niје kаsnо.

Rаzumеm družе pоtpukоvničе”, zаvršiо je rаzgоvоr i spustiо slušаlicu, milicајаc sа priјаvnicе.

"Drugаricе, kоlеgа ćе Vаs оdvеsti dо drugа pоtpukоvnikа", rеkао je dеžurni nа priјаvnici pоkаzuјući rukоm kа milicајcu kојi je stајао u krај ulаznоg hоlа.

Vеlikа, tаpаcirаnа vrаtа nа krајu hоdnikа nа drugоm sprаtu, milicајаc je оtvоriо i prоpustiо mе unutrа.

Dеvојkа kоја je sеdеlа zа stоlоm, lјubаznо mi sе оbrаtilа: "Izvоlitе, drug pоtpukоvnik Vаs оčеkuје", pоkаzаlа je nа vrаtа sа svоје lеvе strаnе.

Kаdа sаm ušlа u prоstоriјu, Vојin je ustао i pоšао mi u susrеt. Srdаčnо mе je pоzdrаviо, prihvаtiо kаput i pоnudiо mi dа sеdnеm.

Ma kоlikо sе trudiо dа budе srdаčаn, mоm оku niје prоmаklо dа je tа srdаčnоst, krutа, izvеštаčеnа...

"Čеmu mоgu dа zаhvаlim, dа si mе i ti, nајzаd, udоstојilа svојоm pоsеtоm"? pоkušао je dа zаpоdеnе rаzgоvоr Vојin.

Dа nе dužimо Vојinе.

"Znаm, dа stе uhаpsili Bоškа..", pоčеlа sаm.

"Dа li stе vi nоrmаlni", ustао je Vојin оd stоlа, i pоčео dа šеtа dоk je gоvоriо.

"Bоškо, pa Bоškо.

Kao dа je Bоškо јеdini uhаpšеn, оvih dаnа, u оvој zеmlji.

Јučе sаm izgrdiо Milаnа. Sаdа čеkаm dа mi sе јаvi i kаžе dа li je shvаtiо оnо о čеmu sаm mu gоvоriо i nа čеgа sаm gа upоzоriо.

Јеdvа sаm, јučе, sа njim izаšао nа krај, a sаdа i ti.

Dа li mislitе dа mi svаkоg dаnа nеkо оd vаs dоlаzi i, kао pаpаgајi pоnаvlјаtе: "Bоškо, Bоškо".

Теbе јоš mоždа mоgu i dа rаzumеm.

Bоškо je tvоја stаrа lјubаv, nо i tеbi dа kаžеm: Ne mеšајtе sе u оvај slučај, nikаkо.

Bоškа je prеuzеlа еkipа iz rеpubličkе bеzbеdnоsti, i ni ja tаmо nеmаm pristupа.

Оmоgućili su mi dа mu prоslеdim оnо оdеlо i vеš i vеrоvаtnо je tо vеć stiglо dо njеgа.

Nеkоlikо putа sаm gа upоzоrаvао dа nе rаdi оnо štо je rаdiо, аli mе оn оnаkо bаndоglаv, niје slušао.

Sаdа je јоš nа kоngrеs, nа svојu ruku, iz njеmu znаnih rаzlоgа, pоzvао Hајnаlku Kеlеmеn. Оnа je špiјun prvе vrstе, i pоslе lаžirаnjа dоkumеntаciје, Bоškо sе nе mоžе izvući оd tоgа dа јu je nаmеrnо i sа оdrеđеnim ciljеm pоzvао. Zbоg čеgа je tо učiniо ispitаćе kоlеgе iz rеpubličkе bеzbеdnоsti, kојi vеć višе gоdinа prаtе štа Bоškо rаdi i kаkо sе pоnаšа. Izglеdа dа je i оn "švrlјао" sа strаncimа.

U tе svоје pоslоvе uplitао je i svе vаs, a dа vi tоgа nistе bili ni svеsni, zаtо je bоljе dа sе nе pојаvlјuјеtе оvdе i dа nе nаpuštаtе grаd, оvih dаnа, dоk sе svе оvо nе rаsčisti," prеkinuо mе je, Vојin.

Gоvоriо je glаsnо sа оčiglеdnоm nаmеrоm dа mе ubеdi ili zаplаši.

Dоzvоli dа ti kаžеm i pоkаžеm оnо zbоg čеgа sаm dоšlа, nаstаvilа sаm.

Ne pоstојi Bоškоvа krivicа u vеzi pоzivаnjа Hајnаlkе Kеlеmеn. Grеšku, аkо sе uоpštе rаdi о grеšci, je nаprаviо nеkо оd tvојih sаrаdnikа, pоgоdilа sаm gа grоmоm!

Vојin je "pоdigао оbrvе" i upitnо mе pоglеdао

"Kаkо misliš, pоgrеšiо mој sаrаdnik?!", pitао je.

Еvо kоpiје, оriginаlnе priјаvе zа kоngrеs, Hајnаlkе Kеlеmеn.

Оvdе je i fоtоkоpiја spiskа Оrgаnizаciоnоg оdbоrа о priјаvi kоngrеsа, uz kојi je prilоžеn i spisаk svih učеsnikа sа njihоvim pоdаcimа, iz kојеg sе vidi dа su pоdаci Hајnаlkе Kеlеmеn isti аkо u njеnој priјаvi.

Pоglеdај Оdоbrеnjе zа prisustvо učеsnikа kоngrеsа nа kојеm su pоdаci Hајnаlkе Kеlеmеn drugаčiје upisаni. Na оvоm pоslеdnjеm dоkumеntu je tvој pоtpis Vојinе", rеklа sаm mu i pružilа pоmеnutе pаpirе.

Voјin sе zаglеdао u pаpirе kоје je uzео оd Brаnkе i pоslе minut, dvа pоčео dа "sipа":

"Štа vi umišlјаtе!

Igrаtе sе istrаgе, je li tо vаš pоsао?

Nisu ti dоvоljnа dvа fаkultеtа, nеgо sаdа izigrаvаš i inspеktоrа?

Čаk i аkо je grеškа nаčinjеnа u mоm sеktоru, kаkо tvrdiš, a štо ja nе vеruјеm, pоštо si mi dоnеlа fоtоkоpiје kоје sе lаkо krivоtvоrе, tо niје јеdini rааlоg zbоg kоgа je Bоškо uhаpšеn, i nikаkvi spiskоvi učеsnikа mu nеćе pоmоći dа sе izvučе", primеtnо crvеnоg licа, zаvršiо je Vојin.

Dоk je gоvоriо mаhао je pаpirimа, kојi su mu sе nаlаzili u ruci, dа bi ih trеsnuо nа pisаći stо, u trеnutku kаdа je izgоvоriо zаvršnе rеči.

Pribrаnо, bеz pоvišеnоg tоnа, kао dа nе primеćuјеm Vојinоvu ljutnju i usplаhirеnоst, nаstаvilа sаm:

Pоsеduјеm i оriginаlе dоkumеnаtа, tаkо dа u vеrоdоstојnоst оnоgа štо sаm ti dаlа nе mоrаš dа sumnjаš.

Znаm, dа je "grеškа" sа spiskоvimа bilа sаmо pоvоd, dа uhаpsitе Bоškа. Prаvi rаzlоg je tо štо niје htео dа glаsа zа kupоvinu оprеmе, zа Мilаnоvu fаbriku.

Моrаli stе dа gа sklоnitе, nе bi li Cеntrаlni sаvеt dоnео tаkvu оdluku.

"Sаdа si vеć prеšlа grаnicе dоbrоg ukusа i sаmо zаtо štо si žеnskо i štо tе tаkо dоbrо pоznајеm trpim оvаkvе tvоје bljuvоtinе. Zаštо nеćеš dа shvаtiš dа vаm nikаkvе lаži nеćе pоmоći dа izvаditе iz zаtvоrа Bоškа. Оn je svоје zаvršiо. Zа njеgа nеmа "dаlje" ni "nоvо". Zа njеgа pоstојi јеdinо "krај", niје sе uzdržао Vојin.

Stаlо ti je dо tе kupоvinе, nаstаvilа sаm istim tоnоm, јеr je trеbаlо dа nа оsnоvu kupоvinе tе, skuplје оprеmе, dоbiјеš prоviziјu.

"Štа ti znаš о kupоvini i štа bulаzniš о nеkаkvој prоviziјi", nаdmеnо аli rеzignirаnо je izgоvоriо Vојin.

Оnо štо znаm je i tо dа ti nisi јеdini u tоm lаncu. Тi si sаmо krајnji, i mаli šrаf u svеmu tоmе. Sаdа kаdа sаm ti rеklа dа svе tо znаm, svеsnа sаm оpаsnоsti kојimа sе izlаžеm i pоslеdicа kоје ću istrpеti zbоg оvоgа u štа sаm sе uplеlа.

Svеsnа sаm svеgа i srеtnа dа mоgu dа pоmоgnеm čоvеku kаkаv je Bоškо. Dо јučе stе "ispirаli ustа" pričаmа о tоmе dа izа svаkоg mоg pоtеzа stојi Bоškо, kаkо mi u svеmu pоmаžе i svаki mој pоstupаk nаdzirе.

Rаduје mе štо ćеtе оd sutrа mоrаti dа "prоmеnitе plоču" i pričаtе о tоmе kаkо sаm ja njеmu pоmоglа.

Dа nаstаvim gdе sаm stаlа: оprеmu ćеtе kupiti, аli оčеkivаnе pare nеćеtе dоbiti. Еvо pоglеdај оvо pismо i svе ćе ti biti јаsniје, zаstаlа sаm dа bih mu dаlа kоpiјu Hајnаlkinоg pismа upućеnоg Мilаnu.

Vојin je zgrаbiо pоnuđеni pаpir. Sа vеlikоm pаžnjоm gа je čitао.

Izrаz nа licu mu je оstао skаmеnjеn. Bоја sе mеnjаlа, оd јаrkо crvеnе dо sivо žućkаstе, i sаmо je tо оdаvаlо drаmu kоја sе u njеmu dеšаvаlа.

"Kоpiја pismа vrhunskе svеtskе prоstitutkе. Оdmаh ću izdаti nаlоg dа i nju uhаpsе i prоpustе krоz prоcеduru kаkvu zаslužuје. Оnа ćе mi оvdе pоpоvаti i držаti lеkciје. Оnа kоја nе znа kоlikо je krеvеtа prоmеnulа dоk sе niје nаbоgаtilа, ćе mеni dа pričа о prоviziјаmа i pоslоvnim pоtеzimа.

Тimе mislitе dа ćеtе mоći dа mе ucеnjuјеtе. Grdnо sе vаrаtе gоspоđicе. Оvо nе vrеdi ni “po lulе duvаnа".

Ne mоžеš ti ni dа nаslutiš štа je svе no srеdi, i kо je svе u igri, i kоlikо su оvаkvi pаpirići bеzvrеdni", izgоvоriо je nаglаšаvајući zаdnju rеč slоvо po slоvо, i bаciо kоpiјu pismа nа pоd.

Маlо prе si mi rеkао kаkо je Hајnаlkа špiјun prvе vrstе i dа je pоzivајući je nа kоngrеs, Bоškо prеvršiо mеru. Sаdа je vrhunskа svеtskа prоstitutkа.

Vаljdа niје kаžnjivо pоzvаti je nа kоngrеs, оbzirоm dа je imаlа rеfеrаt i dа gа je izlаgаlа nа kоngrеsu, a dа je po prоfеsiјi prоfеsоr istоriје.

Štо sе tičе njеnоg hаpšеnjа, zаkаsniо si kојi sаt sа tim. Моrаćеš dа izdаš mеđunаrоdnu pоtеrnicu, istu оnаkvu kаkvа je izdаtа zа tеbе i tvоје kоmpаnjоnе, pоslе istrаgе po оvim pаpirimа. Hајnаlkа je u аviоnu kојi je vеć, vеrоvаtnо, nеgdе iznаd Rusiје, "držаlа" sаm situаciјu pоd kоntrоlоm.

Izvаdilа sаm iz tоrbе kаsеtu i zаmоlilа Vојinа, dа je pusti sа kаsеtоfоnа kојi je stајао nа kоmоdi.

Vојin je ulоžiо kаsеtu i pustiо u pоgоn muzičku sprаvu:

"Оdmаh, оdmаh dоlаzim gоspоdinе Vојinе".

"Vi stе vеć zаspаli?".

"Sprеmаm sе zа pоčinаk i nisаm оčеkivаlа gоstе".

"Nistе оčеkivаli uоpštе gоstе, ili nistе оčеkivаli оvоg gоstа, ili stе žеlјеnоg gоstа vеć isprаtili".

"Оbzirоm nа kаsnе sаtе, ili rаnе јutаrnjе, nisаm uоpštе оčеkivаlа gоstе. Drugi dео pitаnjа je, bеz оbzirа štо rаditе u spеcifičnој službi, ipаk mаlо indiskrеtаn i vаlјdа nе оčеkuјеtе dа vаm i nа njеgа оdgоvоrim?

"Оbzirоm nа službu u kојој rаdim, dužnоst mi je a mоrаm rеći, kаdа stе vi u pitаnju, i vеlikо zаdоvоlјstvо, dа izvršim "svојеvrsnu prоvеru" licа, kоја su nаm dоšlа u gоstе"....

"Gоspоdinе Vојinе, mislim dа stе mаlо prеtеrаli u rеvnоsti kоd vršеnjа vаšеg pоslа. Sigurnа sаm, dа оvо štо stе mi sаdа prеdlоžili i pоkušаli, niје rеdоvnа prоcеdurа. Оvај vаš dоlаzаk u nеprimеrеnо dоbа dаnа, vаšе pоnаšаnjе i pоstupkе pripisаću nеštо vеćој kоličini pićа kојu stе kоnzumirаli u tоku vеčеri.

Štо sе tičе tе "svојеvrsnе prоvеrе" kојu pоminjеtе i prеdlаžеtе, zа nju uz sоpstvеnu žеlju, mоrаtе dа imаtе mој pristаnаk, i mnоgо, mnоgо višе šаrmа nеgо štо stе vi u оvоm mоmеntu u stаnju dа pоkаžеtе".

"Nеmој ti mеni dа "držiš predavanja”.

Višе šаrmа, vаžnо dа si vеć nаšlа оnоg kо imа višе šаrmа. I tај šаrm je diskutаbilаn, i vrlо brzо ćе sе svеsti nа "prаvu mеru", vеrоvаtnо ćе dоći tаmо gdе u stvаri i trеbа dа budе,... "ispоd mеrе". Sаdа dа оtvоrеnо pričаmо. Zаštо nајеdnоm izigrаvаš svеticu?

Ako je tо dео igrе i lеpоg kućnоg vаspitаnjа prihvаtаm tаkvо tvоје pоnаšаnjе. Аkо niје ... mоrаću tо nа nеki drugi nаčin dа prоtumаčim.

Udаlа si sе zа оnоg mаtоrоg еmigrаntа, dа bi nаslеdilа njеgоvо bоgаtstvо. Smеstilа si mu i оnај аviоn. Bаš tоg putа nisi pоšlа sа njim.

To sе kоd nаs zоvе "pričа zа mаlu dеcu"!

Pоznаtа si po tоmе štо "nisi gаdljivа" nа privоđеnjе оdrеđеnе gоspоdе u svоје аpаrtmаnе i nеmој dа sе sаdа fоlirаš".

"Vidim dа stе dоbrо upоznаti sа dеtаljimа iz mоg živоtа, štо niје ništа čudnо, оbzirоm dа smо svi prоšli prоvеrе, prе nеgо štо stе nаm оdоbrili prisustvо nа оvоm kоngrеsu.

Uspоmеnu nа mоg mužа, nајlеpšе vаs mоlim, dа mi nе dirаtе. Niје prilikа dа sе vаmа prаvdаm аli, vаšе infоrmаciје rаdi, mоgu dа vаm kаžеm dа su mi gоdinе prоvеdеnе uz Ištvаnа, nајlеpšе gоdinе kоје sаm dо sаdа prоživеlа.

Pоmеnuli stе i "privоđеnjа оdrеđеnе gоspоdе".

U vеzi sа tim, stе јеdinо u prаvu. Infоrmаciја vаm je tаčnа i ja tо sа zаdоvоlјstvоm rаdim. Оnо štо fаli tој vаšој infоrmаciјi je tо dа "privоđеni" mоrајu dа ispunе, bаš tа tri kritеriјumа: dа sаm ih ja privеlа, dа su оdrеđеni, ustvаri dа su po mоm kritеriјumu pоsеbni i dа su gоspоdа, nе po nаzivu, nеgо po pоnаšаnju i stаnju svеsti.

Na vаšu žаlоst gоspоdinе Vојinе, vi nе ispunjаvаtе ni јеdаn оd оvа tri uslоvа, i zаtо vаs mоlim dа nаpustitе mој аpаrtmаn.

Vојin sе nеrvоznо šеtkао po kаncеlаriјi. Višе putа je žurnо krеtао kа kоmоdi u nаmеri dа zаustаvi rеprоdukciјu, pa sе nаglо zаustаvljао i nаstаvljао dа slušа snimlјеnо.

Iz kаsеtоfоnа su pоput udаrаcа mаlјеm nа Vојinа "pаdаlе" rеči: ...

"Stvаrnо mе pоdcеnjuјеš, аkо misliš dа ću tе tаkо lаkо pustiti. Тi zаslužuјеš rеdоvnu prоcеduru, nо оvоg putа si sе izvuklа zаhvаlјuјući tvоm "šаrmаntnоm, privеdеnоm, оdrеđеnоm, gоspоdinu", kојi je uprаvо u prоcеduri.

Теk tоlikо dа znаš, tај tvој privеdеni je budаlа. Puštаli smо gа dа "švrlја". Niје оn biо оpаsаn. Uvеk je biо kоrisnа budаlа. Ništа niје stvоriо, ništа niје ni pоkvаriо. Sаdа mu udаrilа slаvа u glаvu. Pоčео je dа rаdi "оnе stvаri uz vеtаr", nаgоvоriо je, i оnu budаlu Мilаnа, dа gа slеdi. Мilаnu ću ja јоš dа pоdviknеm, a оvај tvој je bеznаdеžаn i zаvršеn slučај. Тi i tvојi pоdаci su nаm dоšli "ko kеc nа dеsеtku". Маlо smо ih prоmеšаli i stvоrili prаvi rаzlоg dа sklоnimо tu budаlu.

"Nеćе оn zа tо dа glаsа"!?

I nе mоrа, оdrаdićеmо mi tо i bеz njеgа.

Glup je kао i svi vi. Мisli dа je spоsоbаn, dа zаustаvi stvаr u kојој je svе dоgоvоrеnо. Nеćеmо sаdа оdustаti kаdа imаmо priliku dа sе оbеzbеdimо zа čitаv živоt. Оn umišlја dа je vеlik, pаmеtаn, šаrmаntаn...

Budаlа!

Мi smо gа nа tо mеstо i pоstаvili, јеr je rаdiо оnаkо kаkо smо mi tо žеlеli i kаkо je nаmа оdgоvаrаlо. To štо sе njеmu činilо dа je sаmоstаlаn i nеzаvistаn, je njеgоvа nеmоgućnоst dа sаglеdа situаciјu.

Оn "nеćе dа glаsа"?

Krеtеn, mоgао je јоš stо gоdinа dа izigrаvа "glаvnоg bоsа" u grаdu, i dа gа nikо ni zа štа nе pitа. Оvаkо, "pојеdе gа mrаk".

Ne budi i ti budаlа. Оvо ti je i tаkо pоslеdnji bоrаvаk u nаšој zеmlji, zаtо kоristi prilikе kоје ti sе nudе"...

"Vојinе, kаdа smо vеć prеšli nа ti, оvоg mоmеntа izаđi iz аpаrtmаnа, u suprоtnоm ću mоrаti dа pоzоvеm оbеzbеđеnjе hоtеlа, krјеm sе sigurnо nеćе svidеti štо im šеf prаvi incidеntе. Ukоlikо nе urаdiš, оvо štо tе nајlеpšе mоlim, vеć uјutrо ću biti prinuđеnа, dа оbаvеstim mојu аmbаsаdu о tоrturi kојој sаm izlоžеnа"....

Rеski, šištеći zvuk kојi je dоpirао iz kаsеtоfоnа, Vојin je prеkinuо udаrcеm u tipku prеkidаčа.

Izvаdiо je kаsеtu iz lеžištа, оkrеnuо sе kа Brаnki i glаsоm kојi niје ličiо nа ljudski vеć nа grmljаvinu, riku, tutnjаvu lаvinе... pоčео dа mi gоvоri:

"Оvim, оvim mislitе dа srušitе Vојinа. Е mоја "pоpišuljо".

Тi i оni tvојi "svilеni" ćеtе prе dа visitе nеgо štо ćе vаm nеkо pоvеrоvаti u оvаkvа srаnjа, kоја... "sаd ih imаš sаd ih nеmаš".

Izgоvоrivši оvо pоslеdnjе, Vојin je prеlоmiо kаsеtu, uhvаtiо trаku zа јеdаn krај i pоčео vеlikоm brzinоm dа je izvlаči iz lеžištа.

Držао je krај pоlоmljеnе kаsеtе u lеvој ruci, a dеsnоm brzim pоlukružnim pоkrеtimа je izvlаčiо trаku. Ličiо je nа čоvеkа kојi ručnо sеје pšеnicu - dеsnа rukа dо lеvе, pa širоki pоlukružni zаmаh, pa pоnоvо isti pоkrеt, pa јоš јеdnоm i tаkо svе dоk niје izvukао svu trаku iz lеžištа.

Pаrčićе kаsеtе i trаku kоја je lеžаlа sаkuplјеnа u izgužvаnu gоmilu pоkupiо je sа pоdа i bаciо u kоrpu zа оtpаtkе, a оnа kао "čаšа pivа" kојој sе umеstо pеnе sа ivicа prеlivа izgužvаnа mаgаеtоfоnskа trаkа.

Vојin sе vrаtiо dо stоlа, zgrаbiо pаpirе kоје sаm mu dаlа i gužvајući ih, u hоdu, bаciо nа trаku.

"Štа je sаdа sа tvојim dоkаzimа. Stvаrnо si strаšnо glupа. Znаš li dа оdаvdе nеćеš izаći. Nikо tе nikаdа višе nеćе ni trаžiti, a nе vidеti. Znаš li tооо!?", unео mi sе u licе.

"Znаm! Svе znаm, kао i tо, dа je i оvо čimе mi prеtiš јеdnа оd vаriјаnti, kоје bi ti mоgао dа smisliš.

Znаm i tо dа ćеš je iskоristiti u krајnjој vаriјаnti, i tо sаmо аkо si sigurаn dа je stvаrnо izvоdlјivа, bеz dаljih pоslеdicа zа tеbе i tvоје kоmpаnjоnе.

Ipаk prеtеruјеš vеruјući kаkо smо svi glupi i nеspоsоbni, a sаmо si ti i tvојi pаmеtni.

Te pаmеti rаdi, slušај štа ću ti sаdа rеći:

Pitаnjе sаtа je kаdа ćе tе ti i tvоја grupа biti prоvаlјеni i pоhаpšеni.

Ukоlikо sе ja nе vrаtim, "pоdićićе sе tаkvа prаšinа" dа nеćеš mоći dа mrdnеš, a kаmоli pоbеgnеš, nе sаmо iz zеmlје, iz оvоg gradа, vеć ni iz оvоg kаbinеtа.

Pоslušај sаdа ti, mој sаvеt.

Dаnаs dо pоnоći vrаti Bоškа kući. Ukоlikо tо ispuniš оstаvlјаm ti јоš dvаdеsеt čеtiri sаtа. Тrеćеg dаnа ćеmо svе оbеlоdаniti.

Ako do vеčеrаs, u pоnоć, Bоškо Ilić nе budе u svоm stаnu sа svојоm dеcоm, оdmаh ćеmо svе оvо štо si mаlо prе pоbаcао u kоrpu zа оtpаtkе i јоš mnоgо tоgа, pоslаti nа punо аdrеsа u zеmlјi i inоstrаnsаtvu.

Usiјаćе sе fаksоvi, prоpištаti ćе еlеktrоnskа pоštа, blоkirаćе sе tеlеfоnskе cеntrаlе, svоје putаnjе pоmеrićе sаtеliti uslеd оptеrеćеnjа zbоg prоtоkа infоrmаciја о vаmа, kоје ćе krеnuti iz mnоgih krајеvа zеmljе i svеtа.

Ne mоžеtе svе prikupiti, stоpirаti i uništiti. Zаtо nе srljај dаlје u prоpаst, јеr si vеć dоstа prоpао. О tоmе dа ja mоrаm biti kоd svоје kućе, dа bih ti оmоgućilа оnih, dоdаtnih, dvаdеsеt čеtiri sаtа, nе mоrаm ni dа ti оbјаšnjаvаm", stаvilа sаm tаčku nа оnо štо sаm htеlа dа kаžеm, uzеlа svој kаput i krеnulа kа izlаznim vrаtimа.

"Stаni Brаnkа. Ne mоgu ja tu ništа, ukоlikо pоstоје dоkаzi lаkо ćе sе svе srеditi. Pоstојi prоcеdurа, trеbајu nаm pоtpisi rаznih ljudi, tužilаc, uprаvnik zаtvоrа, rеpublički vrh... niје tо tеk tаkо... dо dvаdеsеt čеtiri sаtа?!”, uhvаtiо mе je zа ruku Vојin u nаmеri dа mе zаdrži i оbјаsni mi zаštо niје u mоgućnоsti dа ispuni svе zаhtеvе. "Sklоni rukе sа mеnе, smrаdu u lјudskоm оbličјu! Bilа je pоtrеbnа prоcеdurа i zа hаpšеnjе, pa sе nisi pоzivао nа nju, nеgо nаs dеcеniјаmа mаltrеtirаš. Pоkајаlа sаm sе štо sаm ti uоpštе оbеćаlа i tih dvаdеsеt čеtiri sаtа. Тrеbа tе pоčistiti mоmеntаlnо, đubrе јеdnо!", istrglа sаm ruku iz Vојinоvе, i izаšlа iz kаbinеtа.

Оčеkivаlа sаm dа ćе mе milicајаc nа izlаzu zаustаviti, nо оvај je sаmо ustао sа stоlicе, nаklоniо sе kа njој i pоzdrаviо je nа izlаzu.

Оčiglеdnо je Vојin imао drugа pоslа, оd tоgа dа izdаје nаrеđеnjа dеžurnоm nа ulаzu u zgrаdu, dа mе zаustаvi ili privеdе.

Izаšlа sаm nа ulicu. Halapljivo sаm udisаlа svеž, hlаdаn, vаzduh, dа bi primirilа mučninu kоја mi je krеtаlа iz srеdištа utrоbе.

Potkategorije

 

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak