Avgustovsko popodne 1987. godine. U dvorištu naše kuće, sedim sa mojim deda Svetozarom. Dedu je već ophrvala bolest. Ide uz pomoć palice, i bolje se seća davnih događaja nego što pamti ono što se desilo prethodnih dana. Gleda na ulicu u kojoj je živeo i gde mu se rodilo šestoro dece i pita me: Ko gradi onu kuću na uglu? Ne znam tačno, kupio je staru kuću i sada gradi novu", odgovaram mu, dok mu sipam rakiju u čašicu, do pola, kako je ne bi prolio drhtavim rukama.

"Šta taj radi?" nastavio je deda sa pitanjima. Prodaje  neku robu varošanima,  "onako od kuće", nije nigde zaposlen.

"Švercer,... to ne valja" , nastavlјa deda. Gledam ga sa čuđenjem.

Školski poslužitelј je za svakog nalazio reči opravdanja. Iako polupismen, pozdravlјao je sutrađane na ulici na srpskom i mađarskom jeziku i čudi me ta njegova iznenadna posvećenost društveno -ekonomskim prilikama. Bio sam siguran da tu problematiku on i ne poznaje dovoljno.

"Zašto deda ne valja? Šta ti smetaju šverceri"?

"Znaš derane, da mi niko, pa ni oni, ne smetaju, ... a ne valja jer će biti rata", nastavlјa deda i polako ispija ponuđenu rakiju.

“Kako biće rata"? - nastavljam ja sa pitanjima.

"Lepo, kada se švercer obogati i može da kupi kuću u selu, nešto sa državom ne valјa. Znaš čime se oni, uglavnom bave,... i onda bude rat" - zaključi deda, polako ustade sa stolice i krene prema izlaznim vratima.

Bio sam siguran da ga bolest obuzima i da ne zna šta govori.

***

24. marta 1999. godine zove me prijatelјica iz Čikaga, i javlja mi da je ruski ministar inostranih poslova odložio posetu Americi i da su to objavili na njihovoj televiziji, te da bi to moglo da bude dobro za nas u Jugoslaviji. Žurim da decu odvedem na trening plivanja i prepuštam slušalicu supruzi, poručujući mojoj prijatelјici da se za nas ne brine.

U prolazu, sa stola, uzimam novine. U poslednje vreme kupujemo "opozicione" i one koje su "bliske vlasti". Čitam ih i jedne i druge jer objavljuju potpuno različite informacije o istim događajima, pa u nekoj sredini tražim istinu o tome. Čitanjem prekraćujem vreme koje svakodnevno provedem čekajući završetak dečijih treninga.

U povratku kući, u kolima, slušam radio. Lagana muzika i nekakve reklame. Nude nam čajeve koji leče skoro sve bolesti.

Na mostu mi se učinilo da "seva od Bačke" . Približava se nevreme, pomislio sam.

Vraćam se kući i uključujem televizor. Pretražujem kanale.

Nacionalna televizija na svojim programima emituje reklame, u očekivanju Dnevnika.

Domaće, privatne televizije, emituju muzičke spotove i igrane serije.

Satelitski   kanali,   svetskih   televizijskih kuća prenose govor predsednika svetske velesile. Ne razumem šta govori ni on ni čovečuljak pored njega sa uredno podrezanom bradicom, ali uspevam da protumačim natpis u dnu ekrana:

“Munje na nebu Beograda..."?!

Ubrzo dodaju:

"Novog Sada, Niša, Podgorice...".!!?

Grozničavo hvatam upravlјač i vraćam se na kanal nacionalne televizije.

Spiker, mirno čita vest o tome kako se ruska diplomatija energično, u Savetu bezbednosti, suprotstavila….

Vraćam se na kanal svetskih agencija.

Na ekranu snimci borbenih aviona  koji poleću.

Onaj isti natpis, i dalje stoji zakovan na dno ekrana.

Shvatam, napali su nas,... počeo je rat. Hvata me strah. Za tren panika. Ustajem iz fotelјe. Šta da radim?

Kako da to saopštim deci i ukućanima?

Da li da ih varam nekakvim pričama ili da im direktno to kažem?

Odlučujem se za ovo drugo.

Ulazim u sobu u kojoj oni bezbrižno gledaju tv seriju i izgovaram: Napali su nas, počeo je rat!

Marko, devetogodišnji mališan, počinje da se trese i da plače. Za njim i šestogodišnja Dragana.

Žena i tašta me nešto pitaju....

Ne znam šta sam im odgovorio.

Pokušavam da nađem odgovor na stotinu pitanja koja mi prolaze kroz glavu i uglavnom počinju sa: "gde...kako...zašto...

Ugasili smo svetlo, zamračili prozore, upalili baterijske lampe, baš onako kako su nas obučavali za rat "koga nikada neće biti, a mi se spremamo kao da će sutra da otpočne..." Počelo je ono "sutra"!?

Nemamo sklonište, podruma, mesta gde bi se sakrili. Ostajemo u kući.

Verujemo u sudbinu i pogledavamo ka ikoni Svetog Miroslava, koja visi na zidu.

Donosim Marku čašu vode, i uspevam da smirim decu. Ubedio sam ih da legnu u krevetiće i spavaju. Sedim kraj njihovih uzglavlja, u mračnoj sobi i blago rukom prelazim po svilenkastim uvojcima na malim glavicama.

Bože da li ću i ujutro moći da ih pomilujem?... je jedina želja, misao, vapaj ili molba koja mi je u mislima. Čujem zvuk aviona.

Sirena najavlјuje vazdušnu opasnost.

Izlazim na dvorište i gledam i u vedro, zvezdano nebo. Ne vidim avione, čiji zvuk se pojačava i utišava...

Deda moj, kako si mogao ovo da predvidiš?

Deda, shvatio sam te

Imao sam deset-jedanaest godina, kada je jednog prepodneva moj deda, školski poslužitelj, uleteo u moju sobu, i pod nos mi podmetnuo novinsku stranicu koju je grčevito stezao.

Polupismen čovek kojeg su poštovali i đaci i njihovi roditelјi bio je strahovito uznemiren, razočaran ili ljut.

Dobro sam poznavao grč na njegovim vilicama kada je stezao zube, da ne bi nešto "lanuo" (tako je on govorio) što ne sme da se kaže.

"Pročitaj mi šta ovde piše" zapovedio mi je pružajući mi novinsku stranicu "Politike”.

Zagledao sam se u članak i pročitao dedi, da je bivši kralj Petar II Karađorđević, preminuo u Los Anđelesu, da je tamo i sahranjen u porti neke crkve, pošto je još uvek na snazi zabrana ulaska Karađorđevićima u Jugoslaviju...

"Đubrad s đubradima," izgovorio je deda, svoju najtežu psovku, koju je koristio samo u najgorim, izuzetno, za njega, ružnim prilikama.

"Ni njegovim kostima ne daju, da počivaju u svojoj zemlji". Odbrusio je sebi u bradu i odjurio onako kako je i ušao u prostoriju.

Tada mi, ništa nije bilo jasno.

"Istorija nas je učila, da nam je taj, počivši, i njegovi, sve odneli, da su se udružili sa okupatorima, AVNOJ im zabranio povratak. Ostavio nas i pobegao kod kapitalista u London... "Narod i istorija", ga odavno osudili.

Kakva je sila nagonila mog dedu, uglavnom blagog i smirenog čoveka, da tako burno negoduje.

Doduše, on je glavnu ulicu, u našem mestom često zvao ulicom kralja Petra i nije mi bilo jasno kako "ne shvata" da je ona odavno preimenovana u ulicu "Maršala Tita".

Ovih dana se eto setih tog događaja.

"Nešto" sam iskusniji.

Pročitao sam "nove, prave istorije" a živim u državi u ne mogu da se sporazumeju ko je više "dobra" doneo Srbiji i Srbima, čije ulice i dan danas, ponosno nose imena onih kojima je glavni životni cilj bio da satru moj narod...

U državi sam, čiju sudbinu određuje, onaj čovečulјak sa bradicom, koji nam je tako ponosno objavio kako će nas, zarad našeg dobra, njihovi avioni poubijati, a naši "heroji", histerično, uspaničeno i ponosno tražili još "takvog dobročinstva", bar još malo, dok svi ne polipšemo... Dragi moj deda. Ne možeš da me čuješ.

Stojim nasred našeg dvorišta zagledan u nebo i tražim tvoju zvezdu.

Moram da viknem iz sveg glasa, ne bi li me čula i moja savest.

Bio si u pravu. Ništa se nije promenilo

Đubrad s đubradima".

Kuda ćeš ti bre? zabrundao je hrapavi muški glas.

Stajao sam na travnjaku, okrenuo se iznenađen vikom. Ugledao sam nepoznatog čoveka, zajapurenog, koji mlatara rukama i još nešto dovikuje. To nešto "nisam čuo " jer sam mislio da se nepoznati ne obraća meni.

"Tebi govorim, je si li lud ili gluv?"

Tada sam već bio siguran da se obraća meni.

Nisam ni lud ni gluv, za razliku od vas, jer način kojim govorite i to što pokušavate bezuspešno da poletite, upućuje me na takav zaključak.

No ostavimo to, u čemu je problem.

"Zar ne vidiš da ideš preko travnjaka”?

Da, vidim idem preko travnjaka. Travnjak je i formiran da se po njemu šeta, uživa u mekoći trave, legne i odmori na njemu... a ja momentalno idem preko travnjaka jer je tuda najbliži put do one kuće, u koju sam se uputio.

"Vidiš li onu betonsku stazu?" pitao je neznanac pokazujući mi na betonsku traku koja je vodila u suprotnom pravcu od onoga kojim sam krenuo.

“Idi po njoj. Znaš li koliko budala prolazi tim pravcem kojim ti sada ideš i uništava nam travu, na tom mestu?" nastavio je, istim tonom, još žešće gestikulirajući.

Mislite na onu stazu koja vodi oko kvarta, pa na pešački prelaz i skreće kod ugla, pitao sam?

“Opet se praviš blesav, na tu stazu mislim. Imaš li uopšte predstavu zašto je ona staza napravlјena?"

Iskren da budem, nemam tu "predstavu", pogotovo što je ta staza duža i ne vodi onamo kuda sam ja krenuo.

Kažete, puno budala prolazi ovim putem? Ima li više onih koji se ovuda zapute, ili onih što idu onom stazom?

"Previše, zato su mene i postavili ovde, da takvima kao što si ti ne dozvolim da prolaze i ne uništavaju nam travnjak. Onom stazom, bi retko ko i pošao, da mene ovde nema.”

Puno budala koje idu jednim putem, i malo pametnih koji koriste drugi. Nije li to malo blesavo? Ne zapitaš se po nekada, ko je ovde budala a ko pametan?

"Nemoj ti meni tu da filozofiraš, nego silazi sa travnjaka", bio je uporan neznanac.

Prijatelju moj, odmahnuo sam mu rukom, pozdravi mi ti te tvoje pametne, koji su te ovde postavili, i reci da je još jedan krenuo stazom "budala", da vam ne bi ishabao onu "pametnu stazu".

Možda vam ustreba, kad shvatite, da njome, konačno, treba da odete.

Nas budale, ako nam već ovde niste izgradili stazu, ostavite na miru, da idemo našom stazom, kojom većina, makar ona bila i sastavlјena i od budala ide, odgovorio sam mu i nastavio kraćom, "stazom za budale".

Rekli su mi:

"Gospodine znam da ste povređeni, sve smo ispitali... to što vam se desilo, je čista slučajnost". Reče mi konobar:

“Ups ... izvinite slučajno sam vam prolio vino po košulјi ... sada ću ja to ...

Reče mi kasirka u samousluzi:

"Te novčanice su tako slične, slučajno sam vam vratila 20 umesto 200 dinara, oprostite". Rekao si mi:

"E, buraz, nema šta da ti kažem ... sve se slučajno i tako brzo dogodilo..."

Rekla si mi:

"Slučajno sam to propustila,... ne ljuti se nije bilo namere ... ma daj ne drami, kao da ti je prvi put?...”

Primio sam, ne žesteći, se, izvinjenje, oprostio sam, nisam ni ja imao šta da kažem, nisam se naljutio, nisam dramio ... "nije mi prvi put".

Zaista "nije mi prvi put", no mnogo je slučajnog, da bi bila slučajnost ...

Da li ja to postajem slučaj?

Ima u tom kalemljenju nečeg uzvišenog...

Divlju šljivu ili bagrem, zasečeš, "raspuklinu" premažeš lepkom i između ta dva rasečena, obična, divlja dela kalema postaviš grančicu mirisne jabuke, koja daje one velike crvene plodove, ili postaviš grančicu kajsije..., možeš da se igraš, da isprobavaš, da prelaziš granice logike i već postignutog, a jedina granica ti je ideja, talenat, umeće a domet, mesto dokle ti mašta dopire.

Kada se kalem "primi" dobiješ posebnu vrstu, kvalitet, izgled koji, divlja osnova, nikada ne bi imala, da joj nisi dodao tu posebnost, rezultat spleta tvog umeća i vrlih osobina nakalemlјene grančice.

Kalemljenje je darivanje,... prenošenje posebnosti,... otklanjanje i ulepšavanje ružne i opore stvarnosti boljim osobinama.

Mojoj sreći nije bilo kraja, kada sam uspeo da na istu osnovu, nakalemim tri vrste kajsije. Tri strane istog drveta, cvetale su i zametale plodove u različitim vremenskim periodima, različitim godišnjim dobima.

Božanstven osećaj, darivanja jednoj osnovi od šljive, osobenosti da cveta, zri i rađa u različita vremena, na različitim granama istog drveta.

Prvo zamirišu "raspukli" cvetovi na istočnoj strani.

Grana što se protegla ka severozapadu tek napupela, malim izraslinama, spremaju se da procvetaju punim sjajem, a grana pružena ka jugoistoku, na izgled, još spava, čeka svoj trenutak da procveta, olista i donese plodove.

Koliko sam puta slušao "savete": "Treba ovu kajsiju da orežeš. Vidiš kako je ponela ona grana, ova druga će se možda izvući i "izneti rod", ali ovaj kraj voćke je, izgleda gotov. Suv je"

Izvućiće se... bio sam zadovolјan, jer sam voćki podario posebnost, i tu tajnu sam vešto skrivao, zajedno sa kajsijom "trorotkinjom'.

"Nisu se, te grane, osušile, već čekaju svoj red, da krenu sa vegetacijom... drugačija je ovo voćka od ostalih", odgovarao sam kroz smeh.

Zadovoljstvo je bilo još veće kada sam zapažao ozbiljno, začuđeno lice sagovornika, i upitan pogled i nevericu u ono što sam im govorio.

"Rade po svome", i da me nije, već bi ih neki "stručnjak", "doveo u normalu", uprosečio ih i davno bi platile cenu svoje posebnosti. Ovako, radujemo se i zajednički čuvamo našu tajnu.

Jedna grana, mi je ove godine, već podarila plodove i od njih smo skuvali pekmez, razlili ga u teglice i poređali u ostavu, gde se šepuri svojom žućkastom bojom, zrele kajsije.

Druga grana, polako, dostojanstveno i sa merom "otresa" zrele plodove, koje prikupljemo a na trećoj su plodovi tek zarudeli.

Biće kajsija do jeseni.

Odmah, uz ovu kajsiju, na ulazu u dvorište, odnegovao sam ružičnjak.

Ruže.... gospodarice cveća.

Koliko sam tu imao mogućnosti i kombinacija za eksperimentisanje.

Pokušavao sam "nemoguće", da bih dobio ružu posebne lepote, veličine, mirisa, izgleda. Svaka ruža izuzetak, ni jedna ni slična drugoj. U tom prelepom skladu različitosti i sopstvene izuzetnosti rastu, listaju i cvetaju.

Nadmeću se,u tom svom carstvu.

Svaka svesna svoje vrednosti i posebnosti, ni ne pomišlja da ometa rast drugih ruža i poremeti taj sklad zajedničkog živlјenja.

Jednoga jutra, dva okca ispod kalema, moje ljubimice, najdraže mi kreacije, "kraljice ružičnjaka" zapazio sam, da je, valjda noću, kada ga niko nije primetio, napupeo "divlјak", izdanak, koji izrasta ispod kalema i nema posebnosti, nema osobine koje se daju kalemlјenjem i ukrštanjem.

Te "divlјake" sam lomio, dok su još zeleni, dok ne ojačaju, da ne oduzimaju snagu i lepotu kalemu.

Ovog puta... nisam tako postupio.

Nemar, želja za eksperimentisanjem, pokušaj da stvorim nešto novo, neopreznost, lakomislenost, nepoštovanje zakonitosti prirode su neki od izgovora zašto, i ovog puta nisam otkinuo, tog "divlјaka", još dok je bio slab, zelen, neugledan.

Vrlo brzo izvio se on, ojačalo mu stablo, pustio bodlje. Prolistali mu mali, bledo zeleni listovi. Nekoliko puta sam polazio, sa makazama u rukama, da moju "kraljicu" oslobodim "divljaka", ali me je nešto odvraćalo od toga. Činio mi se bezopasnim, čak simpatičnim. Rastao je tako, što mu je stablo, na pristojnoj udaljenosti, kružilo oko "kralјice". Stvarao je utisak da on svojim "obletanjem" oko "kralјice", želi da je zaštiti, da nikome ne dozvoli da joj priđe i povredi je.

U svakoj drugoj prilici bih ga uklonio, ali moja svetloružičasta lepotica u središtu kruga koji je "divljak" načinio oko nje, izgledala je još lepša, vitkija, tananija, ljupkija, nežnija.

“Kralјica" i "divljak" koji je okružuje i čuva, prelepo su izgledali u tom kontrastu posebnosti i divljine.

Iznenada, jednog popodneva, kao što to obično biva leti, žestoko zagrmi, pomrači se nebo, vetar poče da vitla lišće i prašinu.

Oluja, nepogoda, treni haosa i neartikulisanih sila.

Kajsija se zanjiše u jednu, pa u drugu stranu i poče da se uvija nošena silama haosa.

Grana sa sazrelim plodovima savi se do zemlje. Prelomi se na mestu na kojem je spojena sa divljom osnovom, a sledeći nalet vetra je odbaci dalje od stabla, da nikada više ne bi mogla da se primakne, "primi" ili obnovi stari sjaj, već da večno stoji usamljena, polomljena, oskrnavljena.

Tvrdoglavo je čuvala svaki svoj plod. Uzdala se u svoju posebnost, snagu, umeće. Svojim životom platila je svoju posebnost, ostavivši na mestu gde je bila nakalemljena, svoj neizbrisiv trag i sirovu, divlju osnovu. Ranjena, prelomlјena, odvojena, onemogućena da do kraja "iznese" svoj rod i ponos, ostala je i dalje nedostižna za mnoge grane, koje je oluja haotično bacala na mesto njenog preloma, bezuspešno pokušavajući da je njima "zameni".

Treća grana, sa plodovima koji su tek sazrevali otrese svoje plodove, žrtvujući ih haosu, rušiteljskim silama.

Olakša, prilagodi se novonastaloj situaciji i izbegne sudbinu svoje sestre, kraj koje je rasla. Osta neprelomljena, što plati gubitkom svog poroda i mogućnošću da se iskaže u svom punom rodu. Bez plodova, opalog i iskidanog lišća, stajala je tako unakažena, sablasno štrčeći ka nebu, opstajući na divlјoj osnovi.

Ruže počeše da se viju na vetru. Zahvati ih sva suludost kretanja prolaznog haosa. Krenu da se prepliću, hvataju u klinč iz koga ih je sledeći nalet vetra razdvajao. Probijenih latica, razderanih listova i prelomljenih grana, čekale su nove nalete haosa ne bi li se ponovo uhvatile u klinč.

Pogledah moju "kraljicu".

Nenaviknuta na ovakva vitlanja, nežna i vitka, pokušavala je da zadrži svoj dostojanstveni stav. Pupoljak je, nošen vetrom, koji je menjao smer, jačinu kovitlanja, pokušavao da se prilagodi tim promenama kretanja. U početku joj je to uspevalo, jer je drška i osnova na kojoj je rasla, već ojačala i bila dovoljno snažna da se odupre i jačim vetrovima.

Odbranila bi se ona sigurno i od ovih naleta, ali, onda užas... Divljak, ta rugoba kojem je "kraljica” davala lepotu i smisao postajanja, ohrabren haosom, i nekontrolisanim strujanjem raznih vetrova, tanan, otežao uz pomoć kišnih kapi, koje su mu davale snagu, ispravi se i poče, u ritmu vetrova, što ga poneše, da šiba po ružičnjaku.

Krene da lomi sve pred sobom, kao "pijani kosac”. Levo, desno, uspravi se načini piruetu, i svojim gornjim krajem pokida pupoljke ruža koje, na tom svom putu ludila i haosa, dokači.

Učini mu se, da je došlo njegovo vreme, vreme oluje, nekontrolisanih sila i haosa, koji stvaraju pomamni vetrovi i poče da pokazuje svoju "snagu". Iskoristio je svoju šansu, dar haosa i nereda, da se osveti svim prelepim stvorenjima, zbog toga što je, Bogom određen, da kao rugoba, raste među prelepim i jedinstvenim stvorenjima.

Utrčao sam u ružičnjak.

Divljak me je, pre nego što sam uspeo da ga uhvatim, za njegovo tanušno stabalce, švićnuo preko lica.

Na obrazima osetih ubode vrhova njegovog trnja, a na usni ukus krvi.

Zgrabio sam ga, podno kalema ali mi se on izmigolјi, zapara kožu iznad palca, pre nego što sam uspeo da ga slomim i bacim na zemlјu.

Pomilovao sam moju "kraljicu". Razderanih listova, na dve latice imala je dobro vidljive rane od “divljakovih" uboda. Pomilovao sam joj rane. Tužno me je gledala, bolno se meškoljeći u mojoj šaci.

Na njenim laticama ostadoše kapi moje krvi. I ona je mene pomilovala, pomislio sam. Nekim čudom, u trenutku kada sam prelomio "divlјaka", vetar se primirio, kiša poče sve slabije da pada, pa prestade a na nebu poče da se formira plavetni svod, kojim su brodili beli oblačići, jureći za onim olujnim..

Ružičnjak, obasjan postolujnim suncem, sličio je bojnom polјu, na kojem su preživeli, vidali svoje rane.

Pognutih glava, oborenog pogleda bez snage da pogledaju jedno drugom u oči, svesni da sklad i lepotu, koju su nekada imali, više nikada neće dostići.

"Kraljica", probodenih latica, stajala je gordo na svojoj cvetnoj dršci. Blago se klanjala levo - desno, pa napred - nazad, kao da je htela da mi ukaže na to, da je tako ranjena, unakažena, naružena ona i dalje "kraljica ruža" u mom ružičnjaku.

"Divljak" je izdisao na vlažnoj zemlјi. Iz njega su se cedili sokovi, ili su se to bile kišne kapi?

Suze sigurno nisu bile, jer je on delovao zadovoljno, sveže u svom smrtnom ropcu. Zelenkasti, neugledni listići zadovoljno su mi se kezili, svesni da je njihov “divljak" ispunio svoj đavolji zadatak, svoj poriv ili naredbu....

Obrisah kap sa lica. Kiša pomislih, i pogledah u vedro nebo. Onda još jedna kap, pa još jedna, pa onda, u bujici naiđoše i njihove sestre.

Suze... klizile su mi niz bore, na obrazu, zalazile u rane od ogrebotina i sakupljale se na usni.

Padoh na kolena, posramljen, pobeđen, lakomislen i neoprezan.

Kralјice moja, samo sam ja mogao da te zaštitim, a ja nedovoljno budan, zanesen, uljuljukan, naivan... poverovah u svoje moći, poverovah da tvoja lepota i moja dobrota mogu da se odupru svemu.

Kako da tako pogrešim?

Zašto me ni jednim titrajem, ni jednom senkom na laticama ne upozori?

Zanese me, uljuljka svojom pristojnošću, pritajenošću...

Takav sklad i lepotu, uništi nekoliko sekundi haosa i jedan divljak.

Poučen "naknadnom pameću", prostruji mojim umom:

“Divlјak je “divljak”.

Mora se uništiti, pre nego što, napravi sebi mesta, i osveti se za svoju neposebnost.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak