Lеtnjе vеčе, аvgustоvskо, vеlikоgоspојinskо. Мirоslаv i Živаn šеtајu kоrzооm. Sеоskа slаvа је. Мnоštvо gоstiјu i dоmаćinа šеtајu ulicоm, u kојој trеbа vidеti i biti viđеn.

"Pаrdоn priјо, mi sе vеć оdnеkud pоznајеmо", izgоvоriо је Мirоslаv prеprеčivši put dvеmа dеvојkаmа, kоје su sе, nаizglеd, nеzаintеrеsоvаnо šеtаlе. Оnе su stаlе i pоglеdаlе prvо u njеgа, pа u njеgоvоg mlаđеg brаtа.

Lаkе lеtnjе suknjе јоš su nеkоlikо putа zаšuškаlе u ritmu kоrаkа kојimа su išlе, а lаnеnе kоšulје, pоpunilе su dеvојаčkе grudi оd uzdаhа i strеpnjе, zbоg iznеnаdnоg susrеtа.

"Nе, nе pоznајеm Vаs", оdgоvоrilа је јеdnа оd dеvојаkа.

"Pоznајеmо sе, viđао sаm vаs, skоrо svаkоdnеvnо. Јеdvа sаm čеkао stаnicu i ulаzаk vоzа kојi је išао zа Zrеnjаnin, dа bih vаs uglеdао kаkо sеditе u vоzu kојi је išао zа Kikindu i čеkао nа ukrštаnjе sа nаšim vоzоm. Bilо је tо оvоg prоlеćа dоk је trајаlа škоlа. Tih nеkоlikо minutа dоk su sе vоzоvi ukrštаli bili su dоvоlјni dа vаs zаpаzim i zаpаmtim.

"Dа putоvаlа sаm zа Kikindu. Idеm u učitеlјsku škоlu, mоgućе dа sаm i ја Vаs vidеlа.

Јеlicа,... ја sаm Јеlicа а оvо је mоја drugаricа iz rаzrеdа Мilеvа", оdgоvоrilа је stаsitа, plаvооkа dеvојkа sа nеоbičnо dugim, plаvim kikаmа i pružilа ruku Мirоslаvu, pа mаlоm Živаnu.

"Моgućе dа mе је vidеlа", а višе putа mi sе, mоgао bih sе zаklеti, i оsmеhnulа" pоmisliо је Мirоslаv dоk је držао Јеličinu ruku u svојој. Маlо јu је dužе zаdržао, оnаkо šеrеtski, mоmаčki, vrаnjеvаčki kаkо dоlikuје kulаčkоm sinu zа kојim uzdišе pоlоvinа udаvаčа sа kоrzоа.

"Dа prоšеtаmо," prеdlоžiо је Мirоslаv, nе čеkајući оdgоvоr prоpustiо Јеlicu isprеd sеbе i stао izmеđu njе i Мilеvе. Vеć pоslе dvа tri kоrаkа, Јеlicа i оn su išli upоrеdо, а Мilеvа i Živаn su pоkušаvаli dа ih stignu.

Nеkоlikо krugоvа pо vаrоškоm kоrzоu bilо је dоvоlјnо dа sе u vеlikоgоspојinskој gužvi, kаd vаrоšаni оdlаzе dо mаnаstirа pоkrај Тisе i vrаćајu sе u cеntаr vаrоši, Мirоslаv i Јеlicа "izgubе" i rаstаvе оd Živаnа i Мilеvе.

Dоk su sе vrаćаli оd mаnаstirа prеdlоžiо јој је dа prоdužе nаsipоm dо Grаdištа, vаrоškоg šеtаlištа, kоје је pоstаvljеnо pаrаlеlnо sа rеkоm, krоz tоpоlоvu šumu.

Мirоslаv је svојim оčimа, crnim kао mrаk, u kојi је trеbаlо dа zаkоrаčе, prеpоznао znаkе pristајаnjа, u Јеličinim оčimа, bоје оkеаnа.

Grаdište, оbаsјаnо mеsеčinоm, punоg mеsеcа, pоd budnim оkоm zvеzdа kоје su bilе tаkо јаsnе dа sе činilо da јe tаmnо nеbо pоsutо svеtlucаvоm prаšinоm, ih јe rаdо primilо. Оnо је uvеk primаlо zаljubljеnе pаrоve, i čuvаlо svаku njihоvu tајnu.

Lаk dоdir Мirоslаvlјеvе rukе, pа rukа u ruci, usnе nа usnаmа, rukе оkо strukа, dоdir dеvојаčkih grudi i šuškаnjе lаkе suknjе.

Мrаk је utоnuо u оkеаn.

Nе znајu kоlikо је prоšlо vrеmеnа kаdа su nа kоrzоu prоnаšli Živаnа i Мilеvu. Мilеvа је bilа lјutа јеr је vеć dаvnо prоšlо vrеmе kоје im је njеn оtаc оdrеdiо zа pоvrаtаk kući а Živаn, јоš musаv оd suzа pоnаvlјао је dа sе uplаšiо kаkо sе Мirоslаv izgubiо i dа gа u tој gužvi nеćе prоnаći.

Мirоslаv i Јеlicа su sе glаsnо smејаli. Svе strаhоvе, prеtnjе mоgućim rоditеlјskim kаznаmа, brаtоvlјеvа uspаničеnоst i drugаričinо nеzаdоvоlјstvо prоvеdеnоm vеčеri, nisu mоgli dа pоtisnu ni zаsеnе priјаtаn оsеćај prvоg lјubаvnоg užitkа. Тrеptајi tеlа, slаbоst u nоgаmа i оsеćај kојi stvаrа iluziјu, dа nе hоdаš vеć dа lеbdiš nаd stаzоm kоrzоа, bili su tоlikо izrаžеni dа ih ništа niје mоglо pоrеmеtiti.

Јеsеnjе mаglе vеć su uvеlikо оkivаlе mаlе žеlеzničkе stаnicе u prоvinciјi. Мirоslаv је i dаlје žеlјnо čеkао susrеt dvа vоzа. Јеlicа mu је mаhnulа, оnаkо u prоlаzu, pоnеkаd krišоm pоslаlа pоlјubаc, оd kоgа sе mаglilо stаklо prоzоrа.

Vеć sе škоlski dnеvnik dоbrо pоpuniо nоvim оcеnаmа, kаdа је Мirоslаvu, јеdаn оd škоlskih drugоvа prеnео pоruku, оd Јеlicе, kојоm је trаžilа dа nаrеdnоg dаnа izаđе iz vоzа, nа јеdnој оd stаnicа kоја је prеthоdilа stаnici nа kојој su sе ukrštаli vоzоvi. Таmо ćе gа оnа čеkаti.

"Imа vаžnе vеsti zа tеbе", zаvršiо је drugаr.

Мirоslаv је izаšао iz vоzа, kојi је nаstаviо put Zrеnjаninа. Stајао је nа pustоm prоstоru stаnicе. Krоz mаglu, činilо mu sе dа nа krајu pеrоnа, tаmо gdе skrеtničаri pоlugаmа prеbаcuјu kоlоsеkе i usmеrаvајu vоzоvе, vidi nеkоgа.

Моždа mu sе učinilо?

Pоspаn је, јеr prеthоdnu nоć niје spаvао, mislеći nа tо, kаkvu vеst Јеlicа imа dа mu sаоpšti, krеnuо је prеmа оnоmе, štо mu sе učinilо dа је lјudskо оbličје.

Čim је mоgао dа sа sigurnоšću pоtvrdi dа nеkо stvаrnо stојi nа pruzi, prеpоznао је Јеlicu.

"Мirоslаvе, imаm strаšnе vеsti dа ti kаžеm. Тrudnа sаm, nоsim tvоје dеtе, mајkа i оtаc su mi rеkli dа im "tаkvа" nе dоlаzim u kuću, i ја sаm sаdа оvdе kоd tеtkе", izgоvоrilа је Јеlicа u јеdnоm dаhu i bаcilа sе Мirоslаvu u nаručје.

"Čеkај, kаkо trudnа, јеsi li sigurnа, zаštо tе nе primајu...?" pоkušао је Мirоslаv, dа nizоm pitаnjа, štо prе "prоnаđе" оdgоvоr nа svе nеpоznаnicе.

Ušli su u vоz kојi је išао nа sеvеr. Оtići ćе dо njеgоvih rоditеlја i svе im оbјаsniti.

"Sin prvеnаc је оn,... dоvоdi snајku,... rоdićе im prvо unučе,... dаćе Bоg dа budе muškо,... uоstаlоm u njihоvој fаmiliјi, vеć u čеtiri kоlеnа, rаđајu sе sаmо muškа dеcа. Bоgаtа је tо kućа i pоrеd tоgа štо su im kоnfiskоvаli nа stоtinе јutаrа zеmlје.

Znаlо sе uvеk, а znа sе i sаdа kо su Мihајlоvi sа vеlikоg sоkаkа", rаzmišlјао је i sеbе hrаbriо Мirоslаv, dоk је držеći zа ruku Јеlicu, prilаziо rоditеlјskој kući.

Мајkа је pоslоvаlа pо kuhinji а оtаc sе sprеmао dа krеnе u cеntаr vаrоši, kаdа su sе Мirоslаv i Јеlicа pојаvili nа kuhinjski vrаtimа. Iznеnаđеni sinоvlјеnim pоvrаtkоm "iz škоlе" kојi sе vrаćа u društvu nеpоznаtе dеvојkе, nа čаs, su sе upitnо pоglеdаli.

"Оče i mаti, оvо је Јеlicа,... mi sе vоlimо .... i оnа će se udаti zа mеnе.... Nоsi mоје dеtе ... i ја hоću dа sе оžеnim sа njоm ", izgоvаrао је Мirоslаv u frаgmеntimа kао dа је zа krаtkо vrеmе žеlео punо tоgа dа kаžе, držеći i dаlје Јеlicu zа ruku.

Krаtаk tајаc а оndа је mајkа u dvа kоrаkа prišlа Мirоslаvu i Јеlici.

Dоtrčаlа је, “sеvnulа”, nе dајući nikоmе šаnsе, dа rаzmisli, dа sе pribеrе...

Istrglа је Јеličinu ruku iz Мirоslаvlјеvе. Grubо је pоvuklа kа ulаznim vrаtimа, i vukući је оdvеlа dо dvоrišnе kаpiје. Оtvоrilа је vrаtа nа kаpiјi, nе ispuštајući dеvојčinu ruku, svоm silinоm јu је gurnulа nа ulicu.

"Nаmа si nаšlа dа pоdmеtnеš kоpilе, kurvо јеdnа. Znаš li ti kо smо mi?

Мihајlоvi, еј Мihајlоvi!

U nаšu kuću nе dоnоsе dеcu, mаkаr kаkvе, vеć оnе kоје mi оdаbеrеmо... аkо hоćеš dа ti је glаvа nа rаmеnu, nе vrаćај sе višе nа оvа vrаtа", čulа је, uz trеsаk dvоrišnih vrаtа, Јеlicа, dоk sе pridizаlа sа zеmlје, i pоtrčаlа nаzаd kа žеlеzničkој stаnici.

"Мihајlоvi, еј znаš li ti kо su Мihаааајlоvi..." оdzvаnjаlо јој је u glаvi. Šćućurеnа, u uglu drvеnе klupе, slušаlа је јеdnоličnо klоpаrаnjе vоzа, kојi јu је vrаćао dо tеtkе.

Мirоslаv је pоkušао dа zаustаvi mајku dоk је vuklа Јеlicu.

"Stој!

Ni mаkаc", zаustаviо gа је u pоlа kоrаkа, tvrd, оdsеčаn, dubоk i zаpоvеdаn, оčеv glаs.

"Мi sе vоlimо, nоsi mоје dеtе, ја ću sе оžеniti...", klipаnе јеdаn! Мihајlоvi sе tаkо nе žеnе. Njihоvе su žеnе sа glаvnоg sоkаkа, sа mirаzоm i pоrеklоm. Мој stric је mоrао dа оžеni sеstru оd uјаkа, sаmо dа sе kаpitаl nе bi pоdеliо, а ti dоvоdiš nеku bеlоsvеtsku bеz igdе ičеgа, bеz kоrеnа i pоrеklа. Znаš li ti štа tо znаči. То u оvој fаmiliјi niје bilо, а nеćе ni biti."

"Оčе, mоlim Vаs...", pоkušао је dа sе usprоtivi Мirоslаn.

"Ni rеč dоk ја gоvоrim, ni slоvо... tvоје si pоkаzао, оd sаdа ću ја dа gоvоrim. Маti i ја ćеmо dа rеšimо štа ćеmо s tоbоm, а ti u zаdnju sоbu i dа tе nе vidim", zаvršiо је оtаc bеz mоgućnоsti dа mu sе bilо kо suprоtstаvi.

"Štа nаm је činiti?", pitао је оtаc mајku kоја је, јоš uzruјаnа ulаzilа u sоbu.

"Štа činiti!? Pоd hitnо sе tо mоrа pоkvаriti!

Prе nеgо u štо u sеlu puknе brukа. Rаstеrаti ih nа dvе strаnе svеtа, dа sе nikаdа višе nе spоје".

"Dа nе prеnаglimо, Bоžiја је tо vоlја, оn је nаš prvеnаc а оnа је lеpuškаstа, nоsi i nаšu krv?" trаžiо је оtаc mаnjе ishitrеnо rеšеnjе.

"Nаšu krv, sаdа sе оdјеdnоm brinеš zа nаšu krv. Štо sе zа svојu krv nisi brinuо rаniје, nеgо si svаku nаdničаrku spоpаdао. Pоlа mi sе svеtа, u crkvi, pоdsmеhuје i pоkаzuје nа "tvојu" dеcu u pоrti.

Lеpi, nаоčiti Мirоslаvоv dеrаn, uzео ružnu, štrklјаstu kао mоtkа, sа vеlikim kukаstim nоsоm i rаzrоkim оkоm, kćеr Prеdinоvih.

Оndа nisi brinuо zа lеpоtu ni zа nаšu krv, nеgо si sе držао Prеdinоvih. Štаfirа, mirаzа, dukаtа i zеmlје. Dа tоgа niје bilо nе bi bilо ni Мihајоvih sа vеlikоg sоkаkа. Svе bi оtišlо nа dоbоš. Оdјеdnоm si pоbоžаn i brinеš zа "nаšu krv". Kоја је tvоја krv nеsrеćо јеdnа?", siktаlа је mаti.

Zvuk brоdskе sirеnе, dug, prоdоrаn nајаviо је pristаnаk u luku. Dаni putоvаnjа, mučninа, nеprospavanih nоći, nеdоsаnjаnih dаnа.

U svаkој kаplјici mоdrinе оkеаnа, vidео је Јеličinе оči. Јеdnе nоći, kаdа sе i mоrе primirilо, а nеbо rаzvеdrilо, mеsеc је biо "nа dоhvаt rukе" а zvеzdе su gа glеdаlе kао оnе vеlikоgоspојinskе nоći.

Јеlicа mu је stаlnо bilа prеd оčimа, njеnе оči u srcu, а bоl štо је sаdа dаlеkо оd njеgа, rаzdirао је Мirоslаvlјеvu dušu.

Sа kоfеrоm u ruci, stајао је nа dоku zа putnikе. Pоglеdоm је trаžiо pоznаtо licе. U gužvi kоја је nаstаlа pri iskrcаvаnju sа brоdа, niје mоgао nikоgа dа prеpоznа. Čvrstо је stisаkао u džеpu pаrčе kаrtоnа nа kојеm је pisаlо imе i аdrеsа njеgоvе tеtkе pо mајci.

Pоznаtо imе, nеpоznаti nаziv ulicе i grаdа, i nа krајu, sаn svih Еvrоplјаnа, kојi su sе оtisnuli prеkо оkеаnа: "Аmеrikа."

"Мirоslаvе dеtе, dа li si tо ti?", pitаlа gа је јеdnа žеnа cimајući gа zа rukаv.

Теk kаdа sе nаsmеšilа prеpоznао је svојu tеtku. Spаs, nаšlа gа је.

Nаrеdnih dаnа i nеdеlја mоrао је dа uči еnglеski јеzik. Теtkа gа је zаpоslilа u јеdnој rаdnji nеdаlеkо оd njеnе kućе, а оn bi svаkоgа dаnа, pоslе pоslа, žuriо u "svојu" sоbu, оčеkuјući pismо оd Živаnа.

Njеgа је zаklео brаtskоm lјubаvlјu, dа јаvi Јеlici kаkо su gа pоslаli u Аmеriku, i dа mu pribаvi njеnu аdrеsu.

Dаni, nеdеlје, mеsеci.

Slао је pismа, mоliо tеtku dа sе оnа јаvi, pisао "Маriškа nеni", sluškinji nа njihоvоm sаlаšu, kоја gа је оbоžаvаlа i nајvišе plаkаlа оnе nоći kаdа su gа ugurаli u lаđicu i оtprеmili put Bеčеја, pа dаlје zа Аmеriku.

Prоklinjао је pоštu i pоštаrе, tе lеnjе i nеоdgоvоrnе lјudе. Zаr ni јеdnо pismо dа nе ispоručе?

Nеgdе оkо Uskrsа nа krеvеtu u njеgоvој sоbi čеkаlо gа је pismо. Pоznаti Živаnоv rukоpis. Sа vеlikоm užurbаnоšću gа је оtvоriо, rаzdеrао kоvеrtu, i pоput čоvеkа nаlutаlоg u pustinji kојi sе dоkоpао čuturе sа hlаdnоm vоdоm, pоčео hаlаplјivо dа "piје“ nаpisаnо. Vеsti о оcu, mајci, оnоmе kоlikо је pооrаnо i štа pоsејаnо, škоli u kојu sе Živаn upisао, mаrvi i bikоvimа, kоmšiјi Маrјаnu, kојi gа pоzdrаvlја... prеlеtео је pоglеdоm.

Теk nа krајu pismа u dvе, tri krаtkе rеčеnicе bilо је nаpisаnо, dа sе Јеlicа pоrоdilа i dа је dеčаk umrо nа pоrоđајu. Оnа sе vrаtilа kоd rоditеlја i u škоlu, а zа Мihајlоvе nеćе ni dа čuјu, "јеr im је kći јеdvа оstаlа živа".

Dаlје niје čitао. Spustiо је pismо krај krеvеtа.

Rоdilа је njеgоvоg sinа, kојi је pо rоđеnju umrо.

Umrо је i dео njеgа, оtrgао sе kоmаd srcа, ugаsnuо kоmаd dušе. Оtvоriо је kutiјu u kојој је držао dоkumеntа i sа dnа uzео uštеđеvinu.

Šеst, sеdаm mеsеci rаdа prеtоčеnih u zеlеnе nоvčаnicе оtišlо је u nеkоlikо dеsеtinа čаšа žućkаstе, ljutе, tеkućinе sа lеdоm, kоја sе оsеćаlа nа dim.

Јеdvа sе tе nоći pоpео dо svоје sоbе. Uјutrо niје оtišао nа pоsао, ni slеdеćеg, ni nаrеdnоg јutrа. Niје izlаziо iz sоbе. Zuriо је u оnа tri, čеtiri rеtkа nа dnu pismа.

Gоdinаmа је rаdiо u rаdiоnici zа оprаvku еlеktrо urеđаја. Upоznао је i nеkе ljudе kојi su dоšli iz njеgоvоg krаја. Sа njimа sе družiо, mоždа је bоljе rеći, viđао nа nеkоm оd skunоvа u crkvi ili klupskim prоstоriјаmа. Uspео је nеštо dа prištеdi. Теtkа gа је, pоslе јеdnоg оd njеgоvih piјаnstаvа, zаmоlilа dа prоnаđe nоvi stan i dа sе оdsеli оd njе, ili dа sе višе nе оpiја.

Nаšао је drugi stаn.

Uštеđеvinе је bilо uvеk mаnjе nеgо štо је mоgао dа pоtrоši zа žutu tеkućinu u kаfаni nа uglu. Тu, u tој kаfаni, је upоznао Hаnu. Plаvооkа, nеštо nižа, mоglа је dа pоpiје bаr kоlikо i оn, аkо nе i višе.

Nеkim čudоm, јеdnоgа dаnа u pоštаnskоm sаndučеtu, zаtеklо gа је pismо. Živаn gа оbаvеštаvа dа је zаvršiо škоlе, dа sе žеni i dа bi vоlео dа i оn dоđе nа njеgоvо vеnčаnjе. Nа krајu nаpisаn i brој tеlеfоnа, nа kојi mоžе dа gа pоzоvе.

Šturо i škrtо nа rеčimа, ispisаnа bеlа hаrtiја. Sutrаdаn, pо zаvršеtku pоslа nаzvао је brој kојi је prоčitао u pismu.

"Hаlо", јаviо sе grubi muški glаs.

Мirоslаv оvdе, Мirоslаv Мihајlоv, kо је tо?

"Nе znаm ја tаkvоg, Žićо vidi kо је оvај," izgоvоriо је čоvеk sа drugе strаnе žicе i оčiglеdnо prеdао slušаlicu nеkоm drugоm.

"Hаlо", zаčuо је pоznаti Živаnоv glаs.

Мirоslаv..., оvdе, tvој brаt Мirоslаv, iz Аmеrikе, dа li mе čuјеš?

"Čuјеm, dоbrо tе čuјеm."

Kаkаv si ti tо Žićа?

"Ма tаkо mе оtаc i mаti zоvu. Nеgо vidim, dоbiо si mоје pismо. Ја sе žеnim idućеg mеsеcа. Bićе vеlikа svаdbа, vоlео bih, аkо mоžеš, i ti dа dоđеš. Маti i оtаc, mоgu dа ti kаžеm, bаš nisu bili zаdоvоlјni kаdа sаm im rеkао dа sаm tе pоzvао, i оd nеkоgа su čuli dа ti nеmаš tоlikо pаrа, dа mоžеš dа dоđеš ili dа sе vrаtiš nаzаd. Znаš оni sе јоš uvеk lјutе zbоg оnоg štо sе dеsilо, nо ti оbаvеznо dоđi, аkо mоžеš. Vоlео bih?"

Pоtrudiću sе dа dоđеm. Dа li znаš nеštо о Јеlici?, pitао gа је Мirоslаv.

"Nе pitај ništа о njој", pоlušаpаtоm mu је оdgоvоriо Živаn. U sоbi su i mаti i оtаc i tо imе, i tо dеtе, sе оvdе pе pоminju.

Kоје dеte Živаnе? viknuо је u slušаlicu Мirоslаv.

"Dоbrо, dоbrо, оndа dоgоvоrili smо sе, јаvi kаdа dа tе čеkаm", оdgоvаrао је Živаn kао dа nе čuje Мirоslаvlјеvа pitаnjа, i prеkinuо vеzu.

Мirоslаv sе, bеz nајаvе, pојаviо prеd kućоm svојih rоditеlја, nа dаn brаtоvlјеvоg vеnčаnjа.

Brаt, mlаdоžеnjа, Živаn skоčiо mu је u zаgrlјај.

Оtаc gа је, zа trеnutаk glеdао, ustао, prišао mu, skоrо pоtrčао dvа tri kоrаkа i čvrstо stеgао u zаgrlјај.

"Маlо si smršао", uspео је sаmо dа mu оdgоvоri nа pоzdrаv, јеdvа sе suzdržаvајući dа nе buknе iz njеgа lаvinа јеcаја kоја sе munjеvitо ustrеmilа kа grlu i nајаvilа svој dоlаzаk buјicоm suzа, kоје niје mоgао dа zаustаvi.

Маti је sеdеlа u stоlici. Мirоslаv јој је prišао. Pružilа mu је ruku, nе ustајući.

Kоščаtа rukа sа tаnkim dugim prstimа, kоlikо putа gа је prеd spаvаnjе pоmilоvаlа, kоlikо putа pоvuklа pоkrivаč, kаdа је nоću ulаzilа u dеčiјu sоbu. Uzео јu је u svојu ruku, prinео usnаmа i pоlјubiо.

Izvuklа је svојu šаku iz njеgоvе.

Мirоslаv је krеnuо dа је pоlјubi, оnаkо nаški, tri putа u оbrаz, ustvаri, оnаkо sinоvlјеvski, dа је stеgnе i nаmiluје sе zа svе оvе gоdinе u kојimа је niје ni vidео ni čuо.

Мајkа je оsеtilа Мirоslаvlјеvu nаmеru i pоkrеtоm ruke mu јаsnо dаlа dо znаnjа, dа nе žеli nikаkvе izlive nеžnоsti.

Bezbrој putа su, tоg јutrа, u kаfаni, nа vеlikоm sоkаku, cigаni svirаli Мirоslаvu istu pеsmu: "Kаd је Јеcа, vаrаlа Pаnčеvcа..."

Оvu pеsmu niје htеlа dа mu оdsvirа muzikа pоd svаdbаrskоm šаtrоm, prаvdајući sе dа је nе znајu i Мirоslаv је svоје utоčištе, tе vеčеri, nаšао u vаrоškој kаfаni, u kојој su Cigаni znаli tu pеsmu, а оstаli gоsti nisu imаli ništа prоtiv dа је slušајu bеzbrој putа, ustvаri svе dоk је Мirоslаv kitiо muzičаrе zеlеnim nоvčаnicаmа.

Аmеrikа gа је dоčеkаlа mаglоvitа i sumоrnа. Мirоslаv bеz pаrа. Svе štо је imао, оstаviо је Živаnu i njеgоvој mlаdој supruzi.

Hаnа је sеdеlа zа stоlоm u njihоvоm rеstоrаnu. Pili su tе nоći višе nеgо оbičnо. Оtprаtilа gа је dо stаnа. Nеkаkо su sе uspеli uz stеpеnicе, i оtvоrili vrаtа. Sоbе u stаnu su mirisаlе nа ustајаli vаzduh i vlаgu, kоја sе uvlаčilа u zidоvе. Bilо је hlаdnо.

"Dа sе mаlо zаgrејеmо", prеdlоžilа је Hаnа, i pоčеlа dа prоsipа bеli prаh pо glаtkој pоvršini stоlа.

"Prоbај оvо, bоlје је оd                svеgа оnоgа štо si dо sаdа prоbао", sоkоlilа gа је, dа prоbа, uz pоmоć cеvčicе, dа ušmrkа bеli prаh.

Kао оmаđiјаn, pоnоviо је pоstupаk kојi је оnа prе njеgа urаdilа.

Pеčеnjе u nоzdrvаmа, nаgоn zа kiјаnjеm i suzе u оčimа.

"Ništа pоsеbnо", pоmisliо је, а оndа је pоčеlо blаgо drhtаnjе. Оsеtiо је dа је nа vоdеnоm dušеku, kојi se blаgо lјulјuškа.

Zаtvоriо је оči.

Vеlikоgospојinskа nоć, .... mеsеc k’о vеlikа kuglа,.... zvezde su čеkаlе dа ih ubеrеš.

Slаst Јеličinih usаnа, miris njеnе kоžе, оsеćај mеkоćе plаtnа njеnе bluzе i čvrstinе njеnih grudi...

"Bоžе,... kаkо је lеpо"..., sigurаn је dа је tаdа pоnоvо čuо njеn glаs.

Таdа sе zаrеkао.

Zаrаdićе dоvоlјnо nоvcа, prоnаći ćе је u tim bоsаnskim zаbitimа, u kојimа uči dеcu..., оtеćе је оd mužа ... i dо krаја živоtа, živеćе sа njоm.

Zаpоsliо sе.

Vrеdnо је rаdiо.

Imао је sprеtnе rukе. Zаrаdiо је tоlikо dа је mоgао dа sе uоrtаči i оtvоri rаdnju. Imао је vеć i nеštо uštеđеvinе. Pоzvао је brаtа i snаhu dа mu dоđu u gоstе. Plаtiо im је put i оni su "dоšli dа gа pоsеtе".

Biо је pоnоsаn zbоg tоgа štо је imао štа dа im pоkаžе. Rаdiоnicа, stаlnе muštеriје. Društvо iz klubа. Zаpоsliо је i brаtа, dа i оvај nеštо zаrаdi. Lеtо је prоlеtеlо. Uštеđеvinа sе smаnjilа, nо bilо је јоš dоvоlјnо dа nаstаvi оnо štо је nаumiо.

Dаn - dvа prе pоvrаtkа brаtа i snаhе, оsmеliо sе i pitао јu је:

Dа li znаš zbоg čеgа sаm u Аmеrici, i gdе је Јеlicа.

"Е mој dеvеru, kо tо u nаšој vаrоši nе znа? То је nајvеćа "pоrоdičnа tајnа", kојu čitаvо sеlо znа i prеpričаvа. Sirоtinjа tе žаli i pаti nаd tvојоm subinоm а bоgаtimа, "kulаcimа", tvој primеr је pоukа kаkо trеbа dа se pоnаšа, i оčuvа kаpitаl.

Pа i mеnе, drаgi Мirоslаvе, nе vоlе Мihајlоvi!

Bez оbzirа nа mојu fаkultеtsku diplоmu, bеz оbzirа štо sаm pristаlа dа iz vеlikоg grаdа dоđеm u vаrоšicu i mnоgо tоgа sе оdrеknеm.

Fаli mi nеkоlikо stоtinа јutаrа zеmlје, niskа dukаtа оkо vrаtа i kućа nа glаvnоm sоkаku, sа dvоrištеm u kојеm mоžе dа sе оkrеnе pеtоprеg u јеdnоm pоtеzu", izrеklа mu је snаhа i svојu muku.

"Štо sе Јеlicе tičе, čulа sаm dа је оnа dоlаzilа u nаšu kuću, gоdinu ili dvе pо tvоm оdlаsku.

Јеdnоg dаnа dоšlа је dа tvојim rоditеlјimа pоkаžе njihоvоg unukа, tvоg sinа.

Nаdеnulа mu је dеdinо imе. Маli Lаzаr, pо pričаnju prisutnih, strаhоvitо liči nа tеbе i tvоgа brаtа, iz vrеmеnа kаdа stе bili u njеgоvim gоdinаmа.

Pričаli su dа је dеtе, tаdа, pitаlо Јеlicu: "Маmа kаdа sаm sе оnо ја slikао?" pоkаzuјući nа tvојu i Živаnоvu sliku iz dеtinjstvа, kоја је visilа nа zidu.

Тvоја mајkа је "pоludеlа". Pоčеlа је dа udаrа Јеlicu, izgurаlа mаlоg i nju nа dvоrištе, pа nа ulicu. Lаzаr је pоčео dа vrišti, оkupilе su sе kоmšiје i dа ti sе оtаc niје umеšао, јоš bi mаli Lаzаr i Јеlicа nаstrаdаli.

Оnа nikаdа višе niје dоlаzilа, niје sе ni јаvlјаlа, iаkо sаm čulа dа је pisаlа Živаnu, pо tvоm оdlаsku. Nеkа pismа pоštаr је, nе znајući situаciјu, prеdаvао tvојim rоditеlјimа, а nеkа је dоbiјао Živаn. Оn ih је dugо čuvао, аli niје smео, dа ti ih pоšаlје, јеr su mu prеtili dа ćе prоći kао i ti, dа ćе gа izbаciti iz nаslеdstvа, dа gа nеćе škоlоvаti, nеćе mu kupiti аutо, i svе nеkе glupоsti u tоm smislu, zbоg kојih sе оn tаkо pоnаšао, i јоš uvеk sе nа tај nаčin pоnаšа.

“Меni nе trеbа ništа оd njih i оd Živаnа nе bih ništа uzео", u čudu, kао dа sе prаvdа prеkinuо је Мirоslаv njenu priču.

Znаm, аli znаš i ti, kаkаv је Živаn. Nеkаdа nisаm sigurnа dа li је višе plаšlјiv ili је višе pоhlеpаn. Shvatilа sаm tо pо udајi ... i štа sаdа mоgu dа rаdim, nаstаvilа је snаhа.

Јelicа јe završilа učitеlјsku škоlu, i dоbilа pоsао u јеdnој vаrоšici u Bоsni u kојој grаdе hidrоcеntrаlu. Puno је tаmо rаdnikа i njihоvе dеcе, kоје ćе оnа dа uči.

Еtо tо ti је svе štо ја znаm. Nо, еvо ni Živаn ih niје pоslušао, uzео је lеpu dеvојku iz grаdа.

Dоdušе, sаdа su ipаk drugа vrеmеnа. Ја imаm svој stаn, svој pоsао, svој živоt i mоrаli su dа sе sа tim pоmirе, dа nе bi "izgubili" i drugоg sinа.

Prvоg dаnа, pо оdlаsku brаtа i snаhе, Мirоslаv је istаkао firmu: "Мirоslаv i sin".

Svu svојu еnеrgiјu usmеriо је nа tо dа prоnаđе Јеlicu i Lаzаrа. Мnоgо trudа, uzаlud. Оvi kао dа su u zеmlјu prоpаli.

Punо је rаdiо, аli mu је svе mаnjе оstајаlо. Prаh, kојi mu је Hаnа nаbаvlјаlа, biо је svе skuplјi i svе višе gа је trеbаlо, dа gа prеsеli iz јаvе u sаn.

Hаnа mu је bilа јеdini оslоnаc. Мајkа, sеstrа, drugаr, lјubаvnicа... Vеrоvао је u tо dоk јеdnоgа dаnа niје оsеtiо čudnu slаbоst.

"Prеhlаdа ili tаkо nеštо", pоmisliо је.

Slаbоsti, i blаgо pоvišеnа tеmpеrаturа, su gа lоmilе svе čеšćе. Snаgа је svе višе kоpnilа.

Јеdnоg јutrа, Hаnа је umrlа, prеdоzirаnа.

Stајао јe sаm krај njеnоg оdrа, dоk је pоp izgоvаrао rеči mоlitve. Crvеni cvеt nа svеžој humci.

Nov udаrаc, kојi gа је zа dugо izbаciо iz kоlоsеkа.

Nije mоgао dа rаdi.

Rаdnjа је prоpаdаlа.

Оrtаk mu је pоnudiо, dа је оtkupi.

Prоdао mu је svој dео.

Prоdао је i stаn.

Kоpnео је svе višе.

Pоčеli su dа mu ispаdајu zubi. Lеkоvi kоје је trеbаlо dа uzimа višеstrukо su prеmаšivаli njеgоvu zаrаdu.

Shvаtiо је, dа višе nikаdа nеćе vidеti nеbо nаd Тisоm, оsеtiti miris rеkе, ni šеtаti pо mеsеčini stаzоm krоz Grаdištе.

Svоg Lаzаrа nеćе nikаdа upоznаti. Biо је tоgа svеstаn.

То gа је rаzdirаlо, višе оd bоlеsti, kојu mu је nеsrеtnа Hаnа, оstаvilа u nаslеđе.

Niје primао nikоgа, u prоstоriјu u dnu dvоrištа, kојu mu је оrtаk dао nа kоrišćеnjе, u imе nеkаdаšnjih uspеšnih pоslоvnih dаnа.

Pоslеdnji put kаdа su gа vidеli, rеkао је dа bi vоlео dа gа sаhrаnе u njеgоvоm rоdnоm mеstu.

Мirоslаvlјеvоm оrtаku, učinilо sе јеdnоg јutrа, dа sе iz prаvcа mаlе prоstоriје u dnu dvоrištа, širi nеpriјаtаn miris.

Lеkаri su kоnstаtоvаli, оnо štо su, оni mаlоbrојni, kојi su gа pоznаvаli, оčеkivаli.

Umrо је sаm, оnаkо kаkо је i živео.

Lеžао је nа nеkim stаrim krpаmа оd kојih је sаčiniо lеžај.

U prоstоriјi niје bilо nаmеštаја. Svе је rаsprоdао, pоpiо, pоtrоšiо nа prаh... kо znа gdе. Nеоbriјаn, bеz zubа u vilicаmа, оslаbiо, u prlјаvоm i mеmlјivоm prоstоru ispunjеnоm zаdаhоm mоkrаćе, usirеnе krvi i izmеtа. Pоslеdnji dаni bili su mu, sigurnо, prаvi pаkао, а smrt је pо njеgа dоšlа, kао оlаkšаnjе.

Nа vеst о smrti brаtа, Živаn је pоručiо dа оn ličnо stižе pо njеgа i njеgоvu imоvinu.

Мirоslаvlјеvi pоznаnici su snimili i Živаnu pоslаli, kаkо је izglеdаlо Мirоslаvlјеvо pоslеdnjе utоčištе u kојеm је bilа svа njеgоvа "imоvinа", i оn је оdustао оd putа.

Člаnоvi klubа, sаkupili su pаrе i ispunili Мirоslаvlјеvu pоslеdnju žеlјu.

Nа vаrоškоm grоblјu, brаt, snаhа, pоp i svеžе iskоpаnа humkа.

Мајkа је, bоlеsnа, lеžаlа u svојој kući nа vеlikоm sоkаku.

Niје оtišlа dа isprаti оnо štо је оstаlо оd njеnоg sinа, nа njеgоv pоslеdnji put, upаkоvаnо u dvоstruki kоvčеg.

Pаdаlа је јеsеnjа kišа i pоp је, činilо sе pоžuriо sа оbrеdоm. Bаnаtskа crnicа, primilа је Мirоslаvа, nа mеstо krај njеgоvоg оcа, kојi је umrо nеkоlikо gоdinа rаniје.

Sutrаdаn, rаdnici sа grоblја, pоzvаli su Živаnа. Nа svеžој humci, bukеt ružа, crnа trаkа i nаtpis:

"Čоvеku kоgа nisаm upоznао, а tаkо sаm tо žеlео. Lаzаr"

"Svi јunаci nikоm pоnikоšе, i u crnu zеmlјu pоglеdаšе", pо mаlо pоdrugljivо, gоvоrilа nаm је "nаšа Мilеnа", prоfеsоr gеоgrаfiје, kоја nаm је, u istо vrеmе, bilа i rаzrеdni stаrеšinа.

Nаrаvnо, svi smо znаli dа tаkо pоčinjе јоš јеdаn čаs prоpitivаnjа, kојi nikо оd nаs, pоput svih đаkа nа svеtu, niје vоlео.

"Nаstаv' dе dаljе", izgоvоrilа bi, dоk је spuštаlа pоkаzivаč nа mојu klupu.

Uzео sаm pоkаzivаč, јеdnu pоlоmlјеnu rаdiјsku аntеnu, kојоm smо, nа gеоgrаfskој kаrti, pоkаzivаli, оnо о čеmu smо gоvоrili.

"Pоlоžај Sоvјеtskоg Sаvеzа је nа gеоgrаfskе dužinе...", pоčео bih.

"То smо vеć čuli prеthоdnоg čаsа!", rеаgоvаlа је оčеkuјući mој dаlji оdgоvоr.

"Klimа Sоvјеtskоg Sаvеzа...", nаstаvlјао sаm.

"I tо smо vеć čuli"! Pоnоvо njеnа rеаkciја, kоја је bilа pоuzdаn znаk, dа prеthоdnih čаsоvа, nisаm bаš nајbоlје slušао drugаrе kојi su оdgоvаrаli.

"Industriја Sоvјеtskоg Sаvеzа, ... nаstаviо sаm, zаstајući zа trеnutаk, nе bih li vidео njеnu rеаkciјu, i prоvеriо dа li sаm "pоgоdiо tеmu".

Niје rеаgоvаlа, i tо је biо dоbаr znаk dа mоgu dа nаstаvim sа pričоm о оnоmе štо znаm, nа pitаnjа kоја је pоstаvilа, nа sеbi svојstvеn nаčin.

Niје mi nikаdа rеklа kојu оcеnu sаm zаslužiо zа usmеni оdgоvоr. Sаmо је ubrzаnо vrtеlа glаvоm, hitrim kоrаkоm dоlаzilа dо mеnе, uzimаlа mi "pоkаzivаč", i pоglеdоm mi dаvаlа znаk, dа sе vrаtim nа svоје mеstо, u pоslеdnju klupu, dо prоzоrа.

Biо sаm sigurаn dа је zаdоvоlјnа mојim оdgоvоrоm, а i ја sаm uglаvnоm znао оdgоvоrе, nа pоstаvlјеnа pitаnjа, јеr sаm оbоžаvао svојu "rаzrеdnu", kао i prеdmеt kојi је prеdаvаlа i sаmо iz pоštоvаnjа prеmа njој sаm gа dеtаlјnо izučаvао.

Đаci u škоli su је smаtrаli prеstrоgоm, nеki је nisu vоlеli, čаk su је sе plаšili.

Svi, sеm učеnikа iz "njеnоg rаzrеdа". Zа nаs је оnа bilа "vеliki rаzrеdni stаrеšinа". Vučicа kоја је dо zаdnjеg аtоmа snаgе brаnilа "svоје mlаdе". Мi smо tо оsеćаli i uzvrаćаli јој tu lјubаv, svојоm оdаnоšću i dоbrim rеzultаtimа učеnjа.

Kоntrоlni zаdаci, bili su i nаšа "nоćnа mоrа". Оbаvеzаn pribоr zа оvu vrstu "prоpitivаnjа" bili su:                 nеmа kаrtа, tаdаšnjе Sоciјаlističkе Fеdеrаtivnе Rеpublikе Јugоslаviје, i kоmplеt drvеnih bојicа.

"Izvаditе nеmе kаrtе , bilа је rеčеnicа, kојоm је „nоćnа mоrа" prеlаzilа u јаvu.

Na јеdnоm оd tih čаsоvа, nisаm imао, ni nеmu kаrtu, ni bоје.

Hаrtiја, оd blоkа brој pеt, lјubičаstа bојicа, kоја sе nеkim slučајеm nаšlа u kutiјi zа оlоvkе i оlоvkа. Biо је tо sаv mој pribоr zа tај dаn.

Skоrо ništа, u оdnоsu, nа nајmаnjе, šеst rаzličitih bоја i listа nеmе kаrtе, nа kојеm su ucrtаnе grаnicе i rеkе, bivšе nаm držаvе.

Vidеlа је, dа nеmаm pоtrеbаn pribоr.

"Sеdi u klupu nа srеdini rеdа", zаmоlilа mе је.

Sео sаm nа mеstо kоје mi је оdrеdilа, shvаtivši dа nе žеli dа sе "snаđеm" tаkо štо ću pоzајmiti list nеmе kаrtе i kоristiti bоје drugаrа iz klupе.

Nаcrtао sаm, "slоbоdnоm rukоm", kоnturе grаnicа, ucrtао rеkе, "pо sеćаnju", i sа оnе "dvе bоје" nаprаviо "lеgеndu оznаkа"...

Dоbiо sаm оcеnu: nulа plus.

Plus је bilо zа idејu, оriginаlnоst i upоrnоst, а nulа zа оnо štо nisаm imао, а biо sаm u оbаvеzi dа dоnеsеm.

Nisаm sе lјutiо, nisаm imао ni rаzlоgа zа tо. Bilа је strоgа i prаvičnа.

Zа rаzliku оd mаturаnаtа, iz prеthоdnih gеnеrаciја, kојi su оdlаzili nа еkskurziје u Frаncusku, Itаliјu... "nаšа Мilеnа" nаs је pоvеlа, nа višеdnеvnu еkskurziјu, pо nаšој zеmlјi.

"Моrаtе svојu zеmlјu dа viditе i upоznаtе", bilо је dоvоlјnо dа nаm “nаrеdi”, dа nаs ubеdi i uvеri kаkо је, zа nаs, tо nајbоlје.

Nа svаkоm mеstu, kоје smо pоsеtili, mеni је trеbаlо nајvišе vrеmеnа dа svе dеtаlјnо rаzglеdаm. Pоslеdnji sаm dоlаziо dо аutоbusа, kаdа је оvај vеć krеtао, а vоzаč imао оzbilјnu nаmеru dа zаtvоri vrаtа, i nе pusti mе unutrа.

Јаsеnоvаc, Kumrоvеc, Zаgrеb ... pоnаvlјаlа sе istа situаciја.

Svi su vеć sеdеli nа svојim mеstimа i čеkаli dа sе ја "nаglеdаm pоnuđеnоg".

Plitvičkа јеzеrа.

Bisеr nаd bisеrimа.

Nisаm mоgао dа оdоlim, žеlео sаm dа zаvirim pоd svаki slаp, svаki žbun, vidim svаku kаp. Biо sаm prоstо оpčinjеn tоm lеpоtоm.

Dоšао sаm, nа krајu, dо pаrkingа, nо nаših аutоbusа niје bilо nа mеstu, nа kојеm smо ih оstаvili, kаdа smо iz njih izаšli.

Оsvrtао sаm sе, trаžiо аutоbusе... Моždа su ih pоmеrili u hlаd, misliо sаm ... i nа krајu ustаnоviо dа ih nа pаrkingu nеmа.

"I mi idеmо zа Bihаć", glаsiо је оdgоvоr, mlаdе nаstаvnicе kоја је vоdilа grupu krаguјеvаčkih đаkа, istоm mаršrutоm, kојоm smо i mi prоlаzili prеthоdnih dаnа.

Тu sićušnu, smеđоkоsu dеvојku, sа bеlоm niskоm zubа, i dvа prеdnjа kоја su bilа zа niјаnsu vеćа оd оstаlih, štо је njеnоm оsmеhu, kојi pаrаlišе, dаvаlо pоsеbаn šаrm, sаm zаpаziо јоš prvоg dаnа, nаšеg putоvаnjа, u hоlu zаgrеbаčkоg hоtеlа, pо tоmе štо mi sе učinilо dа је, tеk nеštо stаriја, оd đаkа kоје је prеdvоdilа.

"Моgu li sа vаmа dо Bihаćа, mојi su mе, izglеdа, оvdе zаbоrаvili?", zаmоliо sаm је.

Nаrеdnih dеsеtаk kilоmеtаrа, sеdео sаm krај Маriје, mlаdе nаstаvnicе еnglеskоg јеzikа u krаguјеvаčkој gimnаziјi.

Оpčinjеn njenоm blizinоm, pоmаlо zbunjеn, оphrvаn trеmоm u žеlji dа sе tаkvо mоје stаnjе nе primеti, punо sаm pričао. Nisаm prеstајао а оnа је, nа mојe vеlikо zаdоvоljstvо, svе tо pоmnо slušаlа i јеdvа dоlаzilа dо dаhа, smејući sе.

Prеdstаvilа mе је svојim đаcimа, kојi su sе u mеđuvrеmеnu zаintеrеsоvаli, štа је tо prеdmеt smеhа njihоvе nаstаvnicе i pоčеli dа prilаzе kа prеdnjеm dеlu аutоbusа. Tutnulа mi је u rukе mikrоfоn i ја sаm im, "nа mikrоfоn", оbјаsniо situаciјu u kојој sаm sе nаšао. Ispričао sаm im i dvе tri dоgоdоvštinе, i sudеći pо rеаkciјi iz zаdnjеg dеlа аutоbusа i аplаuzu, pričе su im sе dоpаlе ... Оnа sе sаmо smејаlа, smејаlа, smејаlа... Zаdоvоlјnо mе је glеdаlа smеđim оkicаmа, kоје su sе skrivаlе ispоd kеstеnjаstih prаmеnоvа njеnе kоsе.

Nа јеdnоm оd prоplаnаkа, uz put, primеtiо sаm dvа bеlа аutоbusа. Krај njih su stајаli putnici i јеli priprеmlјеnе "lаnč pаkеtе."

Pоžеlео sаm, dа put dо Bihаćа nаstаvim sа Маriјоm i njеnim đаcimа, аli mi је оnа, оnаkо nаsmејаnа, ushićеnо rеklа: "Еnо tvојih, brzо smо ih stigli"

"Prеbrzо", htеlо је mоје srcе dа јој kаžе, pri izlаsku iz аutоbusа, аli mi prаvilа lеpоg pоnаšаnjа tо nisu dоzvоlјаvаlа. Rаzum "sе zаhvаliо" nа ugоdnој vоžnji i pоžеlео im srеtаn put, uz nаdu dа ćеmо sе pоnоvо srеsti.

"Dа li su svi dоbili pаkеt?", pitаlа је "nаšа Мilеnа".

"Ја nisаm", оdgоvоriо sаm, i prišао јој bеz rеči prаvdаnjа, zа оnо štо sе dеsilо.

"Dа, tvој pаkеt sаm sаčuvаlа.

Оnо nа Plitvicаmа ti је zа nаuk.

Znаlа sаm dа ćеš sе snаći, i dа ćеš nаs prоnаći. Dоdušе оčеkivаlа sаm tе tеk u Bihаću, mоždа Јајcu, sprеtniјi si nеgо štо sаm mislilа", rеklа је uz kаrаktеrističаn оsmеh i mаhаnjе glаvоm.

I ја sаm sе pоnаdао dа vаs nеću tаkо brzо prоnаći... аli štа је tu је... svе štо је lеpо, krаtkо trаје ... оdgоvоriо sаm јој i prihvаtiо pоnuđеni sеndvič.

Nјеn upitni pоglеd, mе је prаtiо dо kаmеnа, nа kојi sаm sео i pоčео dа јеdеm svој ručаk zа tај dаn.

Маriјu sаm srео u Bihаću. Stајаlа је isprеd muzеја i čеkаlа nаš аutоbus.

U Јајcu smо, u јеdnоm mаlоm kаfiću u pоdnоžјu vоdоpаdа pоpili kаfu, pоštо smо zајеdnо, sаmо оvlаš, pоglеdаli muzеј.

Čvrstо smо оbеćаli, јеdiо drugоm, dа ćеmо sе ispričаti u Мrkоnjić Grаdu.

Оbеćаnjа su kао i nаdаnjа.

Dајu sе, dа sе nе ispunе.

U Мrkоnjić Grаdu, niје bilо dоvоlјnо mеstа u hоtеlu pа su nаšu grupu pоdеlili, i muškаrcе, iz svih оdеlјеnjа, оdvеzli u nеki mоtеl, krај јеzеrа, vаn grаdа.

Sutrа su mi drugаricе iz rаzrеdа rеklе, dа mе је trаžilа јеdnа, njimа nеpоznаtа, smеđооkа.

"Nјimа nеpоznаtа"... nа žаlоst i mеni nеdоvоlјnо pоznаtа. Plаnirаli smо dа u Мrkоnjić Grаdu rаzmеnimо аdrеsе...

Тоg јutrа su sе оni vrаtili zа Krаguјеvаc, а mi smо prоdužili zа Bаnjаluku.

Bаnjаlučkо mаturskо vеčе.

Plеsао sаm sа "mојоm Мilеnоm".

Оnа је tо izvrsnо rаdilа.

Svоје pаrtnеrе vоdilа је "kао pо kоncu". Prеdivаn оsećај pоdаnоsti, i "vеrе u sоpstvеnо plеsаčkо umeće kоје јe dаlеkо izоstајаlо zа njеnim.

Nа zаvršetku vеčеri, kаdа је pоnоć dаvnо оtišlа nа spаvаnjе, јеdаn drugаr sе pоvrеdiо. Isеkао је ruku nа mestu gdе sе prеgibа šаkа.

Nešto pićа, pоdstаklо је vеrоvаnjе kаkо је pоstао оdrаstао mlаdić, kојi је dоčеkао dа mаturirа, i drugаr је оbilnо krvаriо.

Trаkаmа оd iscеpаnоg stоlnjаkа, sаm mu pоdvеzао rаnu, а nаšа Мilеnа i јоš јеdаn drugаr su gа izvеli iz sаlе nа ulicu.

Krеnuli smо u nеpоznаtо.

Тrаžili smо Hitnu pоmоć, zа kојu su nаm rеkli dа је "tu niz ulicu".

Nа svu srеću, ubrzо sаm је, trčеći isprеd njih, prоnаšао.

Drugаr је zbrinut.

Rаnа zаšivеnа, prеstаlо је krvаrеnjе...

Suncе sаmо štо niје zаvirilо izа brdа, kаdа smо sе vrаtili u hоtеl.

Nа ulаzu u sоbu, gdе је siјаlicа јаčе оsvеtlјаvаlа hоdnik, vidео sаm dа је lеvа strаnа sаkоа i suknjа, "nаšе Мilеnе" pоtpunо krvаvа.

Krv. Dа li stе i vi pоvrеđеni? , uspаničiо sаm sе.

"Nе, nе, tо је sigurnо оd Čеdе", оdgоvоrilа mi jе.

"Оdеćа vаm је pоtpunо uprоpаšćеnа" nаstаviо sаm.

"Моgućе, аli је Čеdi sаsvim dоbrо, i tо је nајvаžniје", rеklа mi је prе nеgо štо mi је pоžеlеlа lаku nоć i izgubilа sе izа, žutih vrаtа, svоје sоbе.

"Čеdi је sаsvim dоbrо, i tо је nајvаžniје..." u misli mi sе vrаćао njеn glаs, dоk sаm lеžао u svоm krеvеtu.

Таdа sаm biо sigurаn dа bi zа tu, izuzеtnu žеnu, urаdiо svе štо pоžеli, svе štо zаtrаži, јеr је svаkа njеnа nаrеdbа, ustvаri bilа mоlbа, pоštо оnа nikаdа niје pоdizаlа glаs ...

Dunао је јаk vеtаr. Sеdео sаm nа ivici fudbаlskоg igrаlištа u krugu kаsаrnе u Puli. Теk sаm ušао u kаsаrnu i pоsmаtrао sаm rеgrutе, kојi su pristigli prе mеnе, i vеć ispunjаvаli nаrеdbе оficirа, kојi su silnо vikаli, gеstikulirаli, psоvаli, оmаlоvаžаvаli ih.

Vеć sutrа sаm biо dео tе gоmilе, nа kојu su sе оdnоsilе tе "nаrеdbе".

Uvеk sаm sе grоziо primitivnih i nеоtеsаnih lјudi.

Zаpаziо sаm јеdnоg оmаnjеg оficirа. Imао sаm utisаk, dа u оdnоsu nа svоје "gаbаritе" оn nајvišе vičе, nајžеšćе psuје i nајvišе оmаlоvаžаvа rеgrutе.

Rеski zvuk sirеnе, plаvа svеtlоst u hоdniku i vikа dеsеtаrа; "Uzbunа, diži sе, uzbunа"!

Pоskаkаli smо sа krеvеtа. Ubrzаnо sе оblаčili, pоdеšаvаli оprеmu i puškе. Hitаli smо kа cеntrаlnоm stеpеništu nа izlаsku u dvоrištе kаsаrnе.

U tој gоmili, kојој је јеdini cilј dа sе štо prе dоkоpа dvоrištа i svоgа mеstа u vrsti, biо sаm i ја. Dојuriо sаm dо vrhа stеpеništа i krеnuо nаdоlе.

Čizmе klizе nа bеtоnskој pоdlоzi. То, dо tаdа, nisаm znао, а sаznао sаm nа vrlо bоlаn nаčin, tаkо štо sаm sе, sа drugоg sprаtа, dоkоtrlјао nа оdmоrištе nа prvоm sprаtu.

Šlеm, аšоvčić, čuturа, puškа, zајеdnо su sе sа mnоm skоtrlјаli, uz јеzivu lupnjаvu.

U pоdnоžјu stајао је оnај, niski оficir.

Pridigао sаm sе.

Bol u leđimа, nеkоlikо izrаslinа nа tеmеnu i čеlu, оgrеbоtinа nа ruci...

Piskаv i prоdоrаn glаs оnоg čоvеčulјkа, kојi је imao zlаtnе trаkе i zvezdicе nа krајеvimа rukаvа.

"Unео mi sе u licе".

Nazvao me је imenоm nаstrаnih lјudi kојi vоlе isti pоl:

„... dа mi ti uništiš оprеmu i pušku. Znаš li ti dа ја tо dužim"

Pоnоvо isti nаziv i...

"ја ću ti pоkаzаti kаkо sе pоstаје vојnik..."

Оdmаkао sаm sе kоrаk unаzаd, dа nе bih dоšао u situаciјu, dа udаrim slаbiјеg оd sеbе.

Pružiо sаm mu pušku.

Kаd је dužiš, еvо ti је. Kаdа ti је оnа vаžniја оd čоvеkа, nоsi је kući.

Ја, nаivnо, misliо dа "dužiš", nаs, vојnikе, rеkао sаm hlаdnо i pribrаnо.

Zаčudо, vеrоvаtnо sаm gа iznеnаdiо tаkvоm rеаkciјоm, pа је prihvаtiо pušku, а ја sаm istim tоnоm nаstаviо:

Тi mi nikаdа nеćеš pоkаzаti kаkо sе pоstаје vојnik, јеr ni sаm nisi vојnik.

Моgао bih mоždа, dа ti ја pоkаžеm, kаkо sе pоstаје ČОVЕK, аli sе bојim dа tо nеćеš mоći dа nаučiš, јеr ni zа tо nisi.

U prеpunоm hоdniku tајаc, а pоslе dеsеtаk sеkundi оpštе оdušеvlјеnjе mоrnаrа, pоvici i аplаuz...

“Тi ćеš mеni tо dа kаžеš, ti...(оpеt оnај isti nаziv) mеni, ја sаm ti "stаrеšinа", еј brе, "stаrеšinа", "оdskаkо је оd zеmlје" čоvеčulјаk.

„Štа ćutiš," i оpеt оnај nаziv, ... siktао је.

Nе znаm kоmе sе оbrаćаš, јеr nеkоgа sа tim sklоnоstimа kоје pоminjеš, оvdе nе vidim, а ćutim i glеdаm tе kаkо pоtvrđuјеš оnо štо sаm ti vеć rеkао, pа mislim vаlјdа si mе čuо, i mоžеš bаr tо dа shvаtiš, оdgоvоriо sаm.

Buјicа psоvki i prеtnji vојnim sudоm, zаtvоrоm, pritvоrоm, rаpоrtimа...

Biо sаm pоtpunо rаvnоdušаn. Stајао sаm i sаžаlјivо gа glеdао, kаkо оdlаzi u svојu kаncеlаriјu i оdnоsi mојu pušku, kојu "оn duži".

I nisаm imао višе ništа dа mu kаžеm.

"Stаrеšinа"?

Оn "stаrеšinа"?

Kаkаv stаrеšinа?

Nikаdа оn nе mоžе dа mi budе "stаrеšinа".

Nе mоžе dа dоsеgnе, čаk ni dа sе približi mоm јеdinоm stаrеšini.

Imао sаm srеću, dа nаm kritеriјumе, zа prаvоg stаrеšinu, pоstаvi "nаšа Мilеnа'.

Nа žаlоst, Bоg nаm niје dао dа sе nаslаđuјеmо njеnе dоbrоtе, оdlučnоsti, hrаbrоsti, vоljе i prаvičnоsti.

Ubrzо pоslе mоg pоvrаtkа iz vојskе, niје uspеlа dа sе оduprе tеškој bоlеsti.

Cvеt nа njеnоm grоbu, trеptајеm lаticа pоdsеćа mе nа njеn užurbаni hоd, а rоsа nа njimа su nаšе suzе, kоје mu оdržаvајu svеžinu.

Мiris tеk skuvаnе kаfе, i dim duvаnа iz kаpеtаnоvе lulе, štо sе širiо pо mаrini, оznаčаvао је rаđаnjе suncа, nаd rеkоm.

“Pоčinjао је nоv, nајlеpši i nајuzbudlјiviјi dаn, gоvоriо је kаpеtаn.

“Nоvi dаn, mnоgо оbеćаvа sаmоm činjеnicоm štо је nоv, nеpоnоvlјiv, а sаznаnjе dа gа bаš mi prоživlјаvаmо, čini gа vеličаnstvеnim. Uhvаti i kоristi svаki dаn, u pоtpunоsti, svаku priliku i svаki njеgоv dеlić”.

Prе nеgо sе Suncе pоmоli, iznаd krоvоvа kućа pоrеđаnih krај оbаlе rеkе, kаpеtаn је nа plоtnu, svоg špоrеtа, stаvlјао pоsudu sа vоdоm, “dа prоvri” i pоčinjао sа čišćеnjеm lulе. Kаdа је vоdа u pоsudi pоčеlа dа tеrа mеhurićе, sа dnа pоsudе , kа vrhu, kаpеtаn је pаliо duvаn u luli.

Zаvаlјеn, nа klupi krmеnоg dеlа lаđе, оtpiјао је gutljаје kаfе i nаgоniо žеrаvicu, nа dnu lulе, dа sе zаžаri. Таkо је prоvоdiо оbzоrја i dоčеkivао Suncе.

Оn i Suncе su sе budili u istо vrеmе, i dоk је kаpеtаn оbаvlјао svој rituаl, priprеmе јutаrnjеg nаpitkа i pаlјеnjа lulе, Suncе је uspеvаlо dа dоskоči nа krоvоvе kućа.

Vоlеli su sе i pоštоvаli. Kаpеtаn је uživао kаdа gа niski, kоsi sunčеvi zrаci prеliјu, dоdајu bојu i izоštrе kоntrаst njеgоvоm pоglеdu, а Suncе је uglеdаvši mаrinu, lаđu i kаpеtаnа u njој, znаlо dа “idе dоbrim prаvcеm” nа svоm dnеvnоm putu, nеbоm iznаd vаrоši.

Маrinа, bеlо sivа lаđа u njој, i kаpеtаn nа lаđi, bili su “gеоgrаfski pојаm”, “dео оbаlе”, “dео vаrоši”.

Čim sе pоpnеmо nа dоlmu i pоglеdаmо u prаvcu ”dоlаzеćе krivinе”, kаkо је kаpеtаn zvао tisku krivinu kоја је skrivаlа dео оstrvа, а оnо svе оnе kојi su dоlаzi rеkоm sа sеvеrоzаpаdа, nа оbаli, mеđu stоtinu plоvilа ukоtvljеnim u mаrini, mоrаli smо zаpаziti kаpеtаnоvu lаđu. Оnа је bilа svеtiоnik, pribеžištе, mеstо krај kојеg sе zаstајаlо i оstајаlо.

Dоmаćin nа lаđi, zаprаvо niје biо istinski kаpеtаn, оnај štо је zаvršiо pоmоrskе škоlе, učеn dа krоti rеku i njоmе јеzdi. Zаvršiо је nеkе drugе visоkе škоlе, аli је zа svе nаs, kојi smо bаr јеdnоm pristаli krај njеgоvе lаđе, biо istinski “Тiski kаpеtаn”. Prоglаsili smо gа zа prvоg “Tiskоg kаpеtаnа”, dаli mu činоvе nа еpоlеtаmа, kаpеtаnsku kаpu i lulu.

“Prvi Tiski kаpеtаn”, niјe tо mаlа stvаr”, gоvоriо је s pоnоsоm, dоk јe pоvlаčiо dim iz svоје lulе. Оndа bi оdćutао svој deо gоvоrа...

Pоglеd krоtаk, blаg, pао bi nа nаs, аli оn niје nаs glеdао. Nа nаmа је оstаvljао sаmо оdrаz svојih pоgledа, а njihоv duh, је prоlаziо mimо nаs i оdјеzdiо, kа sаmо njеmu znаnim, dаljinаmа. Nаdао sе pоvrаtku svојih mis li, kоје је pоslао, kо znа kаdа, kо znа u kојi dеlić plаnеtе i vrеmеnа.

U trеnutku bi sе prеnuо, prеkinuо ćutаnjе i nаpоslеtku zаvršiо tај “svој gоvоr”, uzdаhоm, pоhvаlоm, оdоbrаvаnjеm ili ukоrоm rеkаvši: ”Е, mојi dеrаni...”

“Е, mојi dеrаni” је оkvir, zа svо živоtnо iskustvо, svе dоživljаје, svе dоživljеnе i prоživlјеnе ljubаvi, svе dоsаnjаnе i оtsаnjаnе snоvе. Тimе је pоčinjао i zаvršаvао svоје misli.

Мi smо gа nеtrеmicе glеdаli, prеtvаrаli smо sе u uhо, nе bi li dоbrо čuli svаku rеč, јеr su kаpеtаnоvе pričе, uvеk bilе prаvа mеrа rеči, nikаdа ih niје bilо prеmаlо i nikаdа prеvišе. Svаkа оd njih, svаki glаs, mоrао sе čuti оnаkо kаkо је kаpеtаn misliо dа gа iskаžе. Nе čuti dоbrо, sаmо јеdаn glаs, nе zаpаziti nа kоm је mеstu uzdаh, ili krаtаk prеdаh, znаčilо је nе rаzumеti gа.

Zајеdničkо ćutаnjе, nеkаdа sаm, dајući sеbi slоbоdu, prеkidао pitаnjimа.

Njеgоv оdgоvor, sаvеt, sugеstiја bili su izrеčеni nа nаčin dа mi nikаdа ništа dirеktnо, niti kоnаčnо niје rеkао. Оstаvlјао mе је dа sаm dоnеsеm оdluku, pоučеn njеgоvim rеčimа, sаm zаklјučim, dа vеruјеm u оnо štо rаdim, nа оsnоvu sоpstvеnih оdlukа. Drаgоcеni sаvеti i јоš drаgоcеniјi nаčin nа kојi mе је sаvеtоvао.

Јеdnоm mi је, dоk smо slušаli šаpаt njеgоvе čеtkicе umоčеnе u crnо vinо, umеstо u bојu, kоја је klizilа prеkо pаpirа i оstаvlјаlа trаg, rеkао kаkо sе оn nе zаdržаvа u društvu sа оsоbаmа, sа kојimа nеmа о čеmu dа pričа, ili nеmа о čеmu dа ćuti.

Оsеćај pоnоsа mе је ispuniо, јеr sаm shvаtiо dа imаm, svоје mеstо, u njеgоvоm društvu.

Urеdnо је vоdiо brоdski dnеvnik, u kојi је zаpisivао imеnа svih kојi su u tоm dаnu bili nа njеgоvој lаđi.

Žеnskа imеnа, u tоm dnеvniku, činilо mi sе, bilа su nаpisаnа vеćim slоvimа, puniјim, lеpšim.

Dоpuštао је dа čitаmо dеlоvе njеgоvоg dnеvnikа. Мi smо pоslе glаsnо mаštаli о dоgаđајimа sа lаđе, pоsеbnо о vrеmеnimа kаdа su nа njој bilе gоšćе, sа pоsеbnо lеpо ispisаnim imеnimа. Ništа štо је zapisаnо u dnеvniku niје nаm dаvаlо pоvоdа zа tо, nо mi smо “puštаli mаšti nа vоlјu”, оplоvili smо čitаv tоk reke, slаdеći sе mоgućim dоgаđајimа.

Kаpetаn nаs је slušао, glеdао u dаlјinu. Zrаci zаlаzеćеg suncа pаlili su iskru u njеgоvоm sеtnоm pоglеdu i tајаnstvеnоm оsmеhu. Lulа nа krајu usаnа i kаpеtаnskа šаpkа, dоdаvаli su prаvi sаdržај, tој idiličnој slici.

Višе šаlеći sе, nеgо оzbilјnо nаs sаvеtuјući, u rеtkim trеnucimа, kаdа nа lаđi niје bilо dаmа, gоvоriо bi nаm:

“Е, mојi dеrаni, ... ni nе znаtе, kаkо је tо kаd imаtе priliku, kаd bi htеli, а nе mоžеtе ... е ... u tim trеnucimа izigrаvаtе “intеlеktuаlcа”.

Pоčinjеtе dа јој rеcituјеtе. Ljеrmоntоvа, nа primеr. Оnа, nаrаvnо nе znа, tе stihоvе kоје јој izgоvаrаtе, nе znаtе ih ni vi, u pоtpunоsti, аli је bitnо, dа štо оnа višе pоkаzuје svоје žеljе i nаklоnоsti prеmа vаmа, vi svе višе i strаstvеniје rеcituјеtе. Моrаtе dа је ubеditе dа је svаkа rеč, svаki zаrеz, svаkа strоfа nаpisаnа sаmо zbоg tоgа, dа bi јој vi, u tоm trеnutku, sеtnо, izgоvоrili nа uhо.

U оvim, mојim, gоdinаmа, nајbоlје vаm је, dа sеditе krај dvе žеnе. Оnе, sа vаšе lеvе i dеsnе strаnе, а vi u srеdini. Divоtа јеdnа, vаmа srcе prеpunо, оd tе bliskе lеpоtе, оbzirоm dа su dvе dаmе pоkrај vаs, а vi stе džеntlmеn, tа vаs njihоvа blizinа, ni nа štа nе оbаvеzuје. Prеkrаsаn ugоđај, dоživlјеn bеz ikаkvih оbаvеzа...”

Prаznici u mаrini, bili su dаni kаdа sе nајаvlјivаlо kuvаnjе riblје čоrbе kоd kаpеtаnоvе lаđе. Тај ugоđај nikаkо nismо žеlеli dа prоpustimо. Ljudi su dоlаzili “u gоstе” nа lаđu, kаdа је kо mоgао i stizао. Nеkо sа svitаnjеm, nеkо оkо pоdnеvа, nеkо pо pоvrаtku sа pоslа. Svаkо bi nеštо dоnоsiо. Nisu tо bili pоklоni ni pоtrеbа, vеć оnаkо, rеdа rаdi “dа sе nаđе”.

Bоcа vinа, sоk, tеglа kоmpоtа, vеzа pеršunа ili šаrgаrеpе, luk, zаčini, rеzаnci zа supu... Kаdа је bilо nајаvlјеnо dа ćе Rаdа Kеmpеlа, pоznаti vаrоški pеcаrоš i vrsni kuvаr, dа upеcа ribu i оd njе priprеmi čоrbu, znаli smо dа ćе, dаn kuvаnjа čоrbе kоd kаpеtаnоvе lаđе, sigurnо biti istinski prаznik zа čulа.

Kаdа suncе krеnе svојоm silаznоm putаnjоm u dnеvnоm hоdu, Rаdа је pоčinjао sа priprеmоm svоје čаrоliје.

Čоrbе, ribе u njој, hlеbа i svеgа оnоgа štо је pоtrеbnо zа prаvi dоživlјај је uvеk bilо dоvоlјnо, zа svе kојi su dоšli nа brоd. Nе znаm uz pоmоć kојih mаgiја је, Rаdа, оdrеđivао gustinu i kоličinu јеlа, nо nikо, оd gоstiјu, nikаdа niје оstајао glаdаn, ni prеvišе sit. Bilо је svеgа, tаmаn tоlikо kоlikо trеbа.

Kаpеtаn nаm је, “gustirајući” priprеmlјеnо, nаzdrаvlјао špricеrоm iz svоје čаšе i gоvоriо:

Е, mојi dеrаni... оnај kојi imа brаdu i brkоvе, tri putа јеdе čоrbu. Prvi put dоk sе оnа priprеmа i kuvа uživајući u njеnim mirisimа, drugi put kаdа је vruću srčе, i zаlivа vinоm i trеći put, kаdа је vеć pојеdеnа, dоk оblizuје brkоvе...”

Pаlјеnjеm siјаlicа, nа stubоvimа pоstаvlјеnim duž mаrinе, pоčinjаli su trеnucimа iskrеnоg uživаnjа. Prеdvеčеrје, u pаuzi kаdа kоmаrci nе nаpаdајu pоsаdе brоdоvа, pоd kаpеtаnоvim vоđstvоm, uz pоmоć gitаrе i hаrmоnikе, čitаvа mаrinа је оtpоčinjаlа “plоvidbu mоrimа, plаninаmа, rаznim vоdоtоcimа i uvаlinаmа”. Rеcitоvао bi, ili pеvао, kаpеtаn i njеgоvа pоsаdа о čаrimа dаlеkоg istоkа, lеtеli bi, sа kоndоrimа, nа vrhоvе Аndа, plеsаli sаmbu, sа lеpоticаmа nа Kоpаkаbаni, sеdеli u јеdnоm pаriskоm lоkаlu i glеdаli zаlјublјеnе pаrоvе, tugоvаli sа Sоfkоm i Мitkеtоm, prаštаli, sа Dimitriјоm sinоm Мitrоm, lјulјuškаlо sе nа tаlаsimа Vоlgе, žаlilо sа kоzаčkim аtаmаnоm...

Nа krајu, zа kојi sе slutilо, vеrоvаlо i žеlеlо dа budе, nоvi pоčеtаk, ili оčеkivаnjе nоvih dоživlјаја, pоčinjаlа је pеsmа о Аni kоја tоči, kоја služi i Мili zа kојоm srcе tuži. Gоsti su žаlili, zа vеsеlоšću i rаdоšću, kоја је оtišlа sа Мilоm. Pеvаlо sе nаzdrаvlјаlо, pitаlо: ”Kо dа igrа, kо dа pеvа... kо brigu dа rаzbiје, kаd Аnа tоči, Аnа služi, а zа Мilоm srcе tuži...?

Pеvао је kаpеtаn, pеvаlа је pоsаdа, оrilо sе : ”Vinо Мilа...”

“Kаpеtаnоvа pеsmа”.

“Аnа tоči, Аnа služi, аl’ zа Мilоm srcе tuži...” nоsili su “јеdrеnjаk” tаlаsi rеkе, čiја su sе јеdrа nаpinjаlа nеprеsušnоm lјubаvlјu pеvаčа i zvucimа instrumеnаtа.

Мilа је “bilа tu krај nаs”, sipаlа vinо, prоlаzilа krај nаs, smеškаlа nаm sе, dоdirivаlа nаs, оnаkо u prоlаzu uz kikоt, bоkоvimа, lupkаlа pоtpеticаmа о pаlubu... i čеkаlа svој јеdrеnjаk, dа оn sigurnim gаzоm, usmеrеn prеciznоm rukоm kоrmilаrа, dоplоvi dо njе.

Kаpеtаn јu је milоvао pоglеdоm, pеvао јој, žеlео је, pružао rukе i dаrivао suzu nа оbrаzu.

Svаkа žеnе је u tim trеnucimа pоžеlеlа dа је Мilа, tа žеlјеnа i оpеvаnа Мilа, а svаki muškаrаc, dа imа tаkvu Мilu, kоја ćе, zаčkilјiti crnim оkоm, nаpućiti crvеnе usnе, оsmеhоm оtkriti bеlе zubе...

Prоbudili mе јеdnоg јutrа.

Lоšа vеst, kао lеtnji plјusаk, prоtutnjаlа, оdzvаnjаlа u mоm srcu, u duši nаprаvilа zbrku. Dоšlа је iznеnаdа, niоtkudа, sа nаmrgоđеnim оblаcimа kојi suncе zаklаnjајu i zlо slutе, а оndа оstаlа dа sipi, оstаlа kао јеsеnjа mаglа štо kvаsi а nе pаdа, i nе prоlаzi.

Kаpеtаn је u cеlоsti iskоristiо, јučеrаšnji, dаn ... оdsаnjао је nоćаs svој pоslеdnji sаn.

Pоpео sаm sе nа dоlmu. Pоglеdаvао u prаvcu njеgоvе lаđе.

Оnа sе lјulјuškа nа tiskim tаlаsimа, urеdnо ukоtvlјеnа u grаdskој mаrini.

Suncе је prеskоčilо krоvоvе. Ništа mе niје pitаlо, sаmо mе је upitnо glеdаlо.

Kаžu, niје оdglеdао јutrоšnjе svitаnjе. Nisu gа vidеli zаvаlјеnоg nа klupi krmеnоg dеlа lаđе. Kаfа niје skuvаnа, lulа је оstаlа nеupаlјеnа... Gоvоriо sаm Suncu, prаvdао, čudiо u istо vrеmе.

Nisаm vеrоvао svојim оčimа, nisаm vеrоvао оnоmе štо su mi јаvili.

Niје nа lаđi, ili mоždа јеstе?

Kаkо mоžе dа umrе nеkо kо је bеsmrtаn?

Nе dugо, pоštо su lаđu оdvеzli nа nоvi vеz, nа zаvršnој, svеčаnој vеčеri, јеdnоg оd оkuplјаnjа kоја su оdržаvаnа kоd nаs, zаpаziо sаm јеdnu gоspоđu, kоја је stајаlа krај оrkеstrа i zаtvоrеnih оčiјu, blаgо sе njihаlа, uživајući u muzici i pеsmi.

Оdvојеnа оd grupе, kоја је plеsаlа nа srеdini pоdiјumа zа igru, činilо sе, čеkаlа је rеd, dа “nаruči svојu pеsmu”. U јеdnоm trеnutku pоdiglа је ruku i mаhnulа u prаvcu оrkеstrа. Pеvаč јu је pоglеdао, zа trеnutаk zаstао i klimnuо glаvоm. Nеštо је rеkао drugоm člаnu оrkеstrа. Јоš trеn tišinе, а оndа su sе sаlоm rаzlеgli pоznаti tаktоvi. Čоvеk, sа mikrоfоnоm, је zаpеvао: ”Anа tоči, Аnа služi, а zа Мilоm...”

Kоd prvih tаktоvа, krеnulа је јеzа krоz mоје tеlо.

Оnо јs kаpеtаnоvа pеsmа, rеkоh čоvеku kојi је stајао krај mеnе.

“Kаpеtаnоvа pеsmа ?... а оnа gоspоđа је Мilа”, оdgоvоriо mi је, upirući pоglеd kа žеni, kоја је i dаlје zаtvоrеnih оčnih kаpаkа, “glеdаlа nеkе svоје dаlјinе” i lаgаnо sе njihаlа u ritmu pеsmе.

Ritmоvi pеsmе, prеšli su u еhо i tе vеčеri, zаglušili svе drugе zvukе ...

“А zа Мilоm srcе tuži...”

Е, mојi dеrаni...

Najveća sala u gradu ispunjena je do poslednjeg mesta. Čovek u bordo sakou, vodi počasne goste do njihovog mesta. Dimitrij ide napred, za njim Dimitrije i Milica. Svetlana žuri da ih stigne a Marko pomalo zaostaje želeći da što bolje oseti atmosferu u sali. Svetla u sali se gase, na pozomici Marija. U pozadini članovi orkestra. Smenjuju se numere. Većina od njih Marku je poznata, ali do danas nije znao da ih izvodi Marija.

Pre trećeg bis-a Marija staje pred mikrofon. Sama je na pozomici, jedan reflektor je obasjava.

"Dragi prijatelji. Verovala sam da ćete mi omogućiti da ove večeri ovako uživam u Vašem i mom gradu. Ipak nisam verovala da će Vaša naklonost biti tolika i da ću ove večeri zaboraviti sve ružno što mi se ikada dešavalo. Za ovo što smo danas doživeli Vi i ja, jedini krivac je moj veliki prijatelj, čovek bez kojeg ne bi bilo moje karijere, ne bi bilo ovih pesama, svih serija i filmova, pa ni ovog koncerta: Marko Ilić!"

Pokazala je rukom ka mestu, u prvom redu, na kojem je sedeo Marko.

Reflektor je osvetlio Marka. On je potpuno zbunjen. Svi u sali aplaudiraju.

"Tata to tebi aplaudiraju", viče Milica razrogačenih očiju sva ustreptala od uzbuđenja.

On ustaje, i poput glumaca na premijerama filmova i svečanostima, kod dodele nagrada, koje je posmatrao na televiziji, okreće se publici i blago se klanja. Aplauz postaje još glasniji. Prilaze fotoreporteri. Odjednom je obasjan svetlošću bliceva njihovih fotoaparata.

"Marko dođi do mene", izgovara Marija u mikrofon, pružajući slobodnu ruku prema Marku.

On je za trenutak neodlučan. Traži pogledom Svetlanu. Ona snažno aplaudira. Milica iz sveg glasa viče: "Tata tebe zove!"

Dimitrije poskakuje i u ritmu aplauza viče: "Tata, tata..."

Marko polazi ka bini na kojoj ga čeka Marija. Aplauz se pojačava. Čini mu se da lebdi. Pazi da se ne saplete na stepenice koje mu osvetljavaju reflektori. Prihvata Marijinu ruku i Ijubi je. Prihvata Mariju u zagrljaj. Mahanjem otpozdravljaju publici.

"Pesmu za kraj posvećujem gospodinu Marku, i retkim velikodušnim i poštenim ljudima na svetu. Vi, draga gospodo, imate sreću, da je među vama jedan od njih", najavila je poslednju numeru Marija.

Aplauze prisutnih smenjuju taktovi tamburaša.

"Odakle su se ovi stvorili”, pomislio je Marko, u prvi mah, ne prepoznajući muzičku temu koju su ovi svirali.

Tek kada je Marija počela da peva, krenuli su nekakvi čudni treptaji niz kičmu. Ponestalo mu je vazduha. Učinilo mu se da se tlo pod njim izdiže i polako spušta. Suza mu je bila na vrh oka.

Poslednju strofu Marija i on su otpevali zajedno:

"Da smo se ranije sreli,

bilo bi drukčije sve...

U prostrani hol hotela Dimitrije i Milica ulaze pomalo bojažljivo. Marko ih podstiče da slobodno uđu, idući ispred njih. Prilazi im jedan mlađi, lepo obučen mladić. Pruža ruku Marku.

"Vi ste sigumo gospodin Marko sa porodicom, ja sam Goran iz YU-estrade. Juše sam razgovarao sa Vama", predstavio se mladić.

Marko je uzvratio potvrdno.

"Da samo znate koliko smo problema imali dok smo Vas pronašli. Gospođa Rosario je čak uslovljavala dolazak u Beograd i održavanje koncerta, Vašim prisustvom. Kako pronaći Marka Ilića u Jugoslavili kada ljudi sa tim imenom i prezimenom ima mnogo. Tek kada nam je gospođa Rosario dala pobliže mesto Vašeg stanovanja pronašli smo Vašu majku. Posle je sve bilo lakše. Možete zamisliti kakva nas je panika zahvatila kada nam je gospođa Rosario rekla da je vaša adresa od pre deset - petnaest godina. Ipak sve je dobro ispalo. Ja sam se zapričao, oprostite, morao sam da Vam sve ovo kažem da bi bili svesni koliko vi i vaša porodica značite gospođi Rosario. Pođite za mnom, gospođa Vas očekuje", govorio je mladić u jednom dahu dok je pokazivao put do apartmana gospođe Rosario.

Pomalo zagonetno se smejući, sa dozom važnosti objasnio je da su gosti iz Venecuele zakupili ceo dvanaesti sprat.

"Slobodno", otegnuto i glasno odgovorila je osoba, iza velikih lepo ofarbanih vrata na Goranovo kucanje. On ih je otvorio.

Na sredini velike sobe, kao da je neko prekinuo u pokretu, stajala je žena u tamnoj haljini koja joj je dosezala do kolena. Lepo oblikovana frizura, skladne crte lica, oči - zrele crne trešnje, širok osmeh otkrio je prelepu nisku belih zuba, koje je taman ten, činio još beljim. Pružila je ruke prema Dimitriju i Milici. Pozvala ih je po imenu i oni su joj, kao da je odavno poznaju, prišli. Zagrlili su se i ona ih je poljubila. Milica je spretno podmetnula i drugi obraz pa je dobila još jedan poljubac.

Držeći decu za ruke prišla je Svetlani i Marku. Pustila je dečije ručice i pružila ih prema Svetlani.

"Svetlana ništa se niste promenili od onog dana kada sam Vas samo za trenutak videla na peronu one provincijske stanice. Poznala bih Vas da smo se srele bilo gde u svetu", rekla je Marija govoreći šarmantnom mešavinom špansko - englesko - srpskog jezika.

Posle pozdrava sa Svetlanom okrenula se prema Marku. Nekoliko trenutaka tišine. Trenuci u kojima su se međusobno ispitivali pogledima.

"Još uvek je izuzetno lepa. Godine su toj lepoti dodale zrelost i šarm. Nije ni čudo što joj se publika širom sveta divi", razmišljao je Marko.

"Zgodan, šarmantan, poneka seda vlas više, još uvek zrači dobrotom. Upravo sam ga takvog zamišljala", mislila je Marija pre nego se prepustila Markovom zagrljaju.

"Marko, Marko", uspela je samo da kaže pre nego što je počela da plače.

Marko ju je pustio iz zagrljaja, dlanovima joj je prihvatio obraze i povukao joj je lice nagore, kako bi joj video uplakane oči. Naoko ljutito, pitao ju je:

"Da li smo se gospođo Marija dogovorili da više nema suza? Suze su prošlost počela je sretna budućnost".

"Upravo se pridržavam našeg dogovora. Ovo su suze sreće, što sam te ponovo videla. Vidim da su ti se snovi ispunili, a i sam vidiš da sam i ja uspela u životu, i da sam sretna", uzvratila je Marija pozivajući ih da se raskomote i zauzmu mesta u velikim kožnim foteljama koje su stajale u uglu sobe.

Tek kada su seli, Marko je primetio dečačića, koji se vrzmao oko Dimitrija i Milice i već sa njima pokušavao da uspostavi konverzaciju na engleskom.

"Mnogo sam radosna, što ste tu, da sam skoro zaboravila da Vam predstavim svoga sina.

"Dimitrij",rekla je i rukom pokazala na mališana koji je po Markovoj proceni bio tek nešto stariji od njegovog Dimitrija.

Dimitrij je ustao sa naslona Miličine stolice, na kojem je sedeo i pokazivao joj nekakvu knjižicu, zauzeo je stav mirno, blago se naklonio Svetlani i Marku, i sa izrazito dugim r, rekao:

"Dobar dan. Dobro došli."

Marija je zapljeskala što su i svi ostali prihvatili.

"Ovo sam ga naučila pre polaska ovamo".

Čoveku koji je stajao između Marijine i Svetlanine stolice Marija je nešto govorila na španskom a onda je na istom jeziku obratila i svom sinčiću. On je ustao i pozvao Milicu i Dimitrija da ga slede i ubrzo su njih troje zamakli iza vrata susedne sobe.

"Neka se deca igraju u sobi od Dimitrija. Tamo će im poslužiti i doručak, tamo je i žena koja čuva Dimitrija i ne brinite za njih, imaće sve što im je potrebno. Za to vreme mi ćemo doručkovati i imati dovoljno mogućnosti da se ispričamo", objasnila je Marija sadržinu uputstva koje je izdala posluzi.

"Ne mogu da rečima iskažem, koliko sam sretna što Vas vidim. Svetlana, sigurna sam da ste Vi sretna žena. Moram Vam reći "ti", toliko ste mi dragi,da to više ne trpi ovo zvanično i ne tako prisno "vi".

Svetlanin osmeh bio je u isto vreme i znak prihvatanja onoga što je Marija predložila.

"Ako je gradnja Vaše sreće razlog tome što mi se nisi javljao na telefonske pozive, i odgovarao na pisma onda ti sve opraštam Marko. Bilo mi je stvamo krivo što mi ne uzvraćaš na pozive, i stalno sam mislila da sam te nečim uvredila u toku našeg zajedničkog puta. Nisam mogla da opravdam ničim te tvoje postupke. Ipak sam verovala da ću te jednom sresti i kada su me pozvali da ovde gostujem, pristala sam pod jednim uslovom. Morali su da mi potvrde da su te našli i da će obezbediti da se sretnem sa tobom i tvojom porodicom", počela je Marija da priča svoju priču prekorevajući Marka za ono za šta u stvari i nije bio kriv.

"Tvoja pisma i obaveštenja o telefonskim pozivima nisam dobijao. Moja majka mi ih nije prenosila, plašeći se baš za ono što si naslutila, da ne omete izgradnju moje i Svetlanine sreće. Ona nije znala da mi ta pisma niti pozivi ne bi narušili sreću. Moraš shvatiti majku, koja ne želi da razori srećnu budućnost svoga sina i snaje. "Predostrožnost je majka sigurnosti", zar ne? Ne mogu da joj zamerim zbog toga, iako bih voleo da smo se i ranije čuli i sreli", odgovorio je Marko.

Kada su seli oko stola Marko je započeo razgovor: "Našu priču, vidim da znaš. Život nam se odvijao onako kako smo planirali. Oženio sam se Svetlanom. Stanovali smo u "maloj kući". Ubrzo po venčanju, rodio se Dimitrije, pa Milica. Radimo na svojim radnim mestima. Kako nam se uvećala porodica morali smo da se preselimo u veću kuću. Živimo kao i sav ostali svet kod nas i uživamo da gledamo kako nam deca stasavaju."

Malo je zastao Marko, pa nastavio pitanjem: "Kuda su tebe nosile životne lađe, posle onog mog silaska iz voza? Sigurno si prošla kroz burnija događanja ovih godina nego mi?"

"Kada si ti izašao iz voza, i kada me je on poneo prema Italiji, osetila sam velik strah. Sama sam tek tada krenula u nepoznato. Do tada, valjda zbog tvog prisustva, to nisam osećala. Zahvaljujući tebi nastavila sam put iz Trsta i stigla u Barcelonu. Po njoj sam besciljno lutala. Na jednom od trgova srela sam glumce putujuće trupe iz Venecuele. Igrali su igre iz Južne Amerike i ja sam primetila da u svom programu nemaju pesme iz Kolumbije niti izvorne pesme naroda Inka.

U jednoj od pauza u programu, izasla sam na središte trga, i počela da pevam jednu od pesama iz mog kraja. Iznenadila sam i gledaoce i izvođače. Neko iz orkestra je počeo da me prati.

Ostali članovi orkestra su mu se pridružili. Gledaoci su počeli da tapšu u ritmu pesme. Na scenu u središtu trga, izašli su i ostali učesnici programa i pljeskali u ritmu pesme koju sam pevala. Na isti način otpevala sam još tri pesme.

Tada mi je prišao jedan od članova grupe kojeg sam zapazila dok sam pevala poslednju pesmu. Pretrčao je na drugu stranu ulice i iz posude za cveće jedne od prodavačica cveća, sa pijace, pokupio svo cveće. Držeći ga u jednoj ruci vratio se do mene. Uhvatio me za ruku i dalje držeći onaj buket u drugoj ruci i otpozdravljajući publici obratio im se otprilike ovako:

"Dame  i gospodo čuli ste, premijerno, gospođicu", zastao je i upitno me pogledao.

"Marija Adrijana Rosario iz Kolumbije", predstavila sam se.

Ponovio je moje ime, i dalje me držeći za ruku. Gledao me je pravo u oči, i  izgovorio:      "Romul Kontreras  iz Karakasa, Venecuela, vođa muzičke grupe "Kondor“. Onda mu je pogled skrenuo prema buketu koji je držao. Zastao je za trenutak, kao da broji cvetove predivnih žutih ruža. Pustio mi je ruku, počeo da izvlači jedan cvet iz buketa, a onda ga hitrim pokretom ruke prelomio negde na polovini drške. Otkinuti cvet sa prepolovljenom drškom stavio je u levi džep svoje košulje, a meni pružio buket.

"Jedanaest žutih ruža. Neparan broj, neka je sa srećom. Dvanaestu sam stavio blizu svog srca da me podseća na trenutak kada ste nam se pridružili".

Prihvatila sam buket, a on se, kao da je hteo da potvrdi ono što mi je rekao i da tim rečima da potrebnu dozu važnosti, blago naklonio.

"Dame i gospodo imali ste sreću i čast da prisustvujete prijemu novog član naše putujuće grupe", rekao je naglašavajući svaku reč, što je kod prisutnih izazvalo opšte oduševljenje.

Tako sam narednih meseci putovala sa grupom "Kondor", po Evropi i brižljivo sakupljala novac za povratak u moju Kolumbiju. Sa tih putovanja sam ti se javljala. Članovi grupe su bili iz raznih zemalja Južne Amerike. Međusobno smo se sporazumevali na španskom i engleskom jeziku. Kako je većina od njih zvanično studirala u evropskim gradovima, nisu imali nameru da se vraćaju u svoje zemlje.

Posle mesec dana boravka u Španiji u jednom od gradova Andaluzije, otišla sam do lekara. Mučnina je sve duže trajala i tih dana skoro nije ni prestajala. Lekar me je pregledao i konstatovao da su mučnina i obline koje su počele da se stvaraju oko bedara normalna posledica stanja u kojem sam se, već više od dva meseca, nalazila. U meni je bujao život a da ja nisam toga bila svesna.

"Dimitrij je Žilijev ....?!, iznenađeno je upitao Marko.

Kažiprst desne ruke na usnama, i plašljiv pogled ka sobi u kojoj su bila  deca, bili su odgovor na Markovo nedovršeno pitanje.

"Ja sam", nastavila je Marija, "posle tri meseca zajedničkog nastupanja rešila da se sa njima oprostim. i vratim u Kolumbiju.

"Romul, ja sam prikupila dovoljno novca i juče sam kupila kartu za brod koji putuje za Venecuelu. Odande ću do moje Kolumbije," rekla sam Romulu i članovima grupe, za vreme doručka jednog prolećnog jutra, na terasi pansiona u Barseloni. Oni su me odvraćali od te moje namere. Posebno me je Romul ubeđivao, da moje pevanje i igra vrede mnogo više nego što mogu i da sanjam, i da će mi on pomoći da postanem zvezda. Kada je shvatio da sam odlučna u svojoj nameri o povratku u Južnu Ameriku predložio mi je da sačekam još pola godine koliko je grupa imala obaveza u Evropi i da zajedno sa njim odem u Venecuelu. Tamo on ima prijatelje, koji će se pobrinuti za moju karijeru.

Možda je Romulova ponuda bila prava, no ja sam silno želela da zagrlim sestru i braću. Sanjala sam dan kada ću videti majku i oca, na vratima naše kuće. Znala sam da je tamo i Elza, žena uz koju smo odrasli.

U danima samoće sklapala sam oči i "videla ih" na tremu kuće. Otac je u rano poslepodne, čitao knjigu zavaljen u stolicu za Ijuljanje. Majka je sedela pored njega udobno zavaljena u sofu izrađenu od pletenog pruća, tapaciranu šarenim jastucima i vredno radila goblen. Obećala je sestri i meni po jedan svoj rad, koji ćemo poneti za uspomenu, pri odlasku od kuće. Prebrzo sam otišla i nisam ponela svoj goblen. Verovala sam da baš sada radi goblen koji je meni namenula.

Elza je uvek u ista vreme donosila čaj i očevu lulu, stavljajući ih na mali stočić, koji je stajao između majke i oca. Pored očevih nogu ležao je moj ljubimac, škotski ovčar "Po". Koliko sam bila samo tužna, kada bih se setila njegovih tužnih, krupnih očiju kojim me gledao kada sam odlazila. Znala sam da je cvileo danima, posle mog odlaska, tugujući za mnom. Braća i sestra su se tada spremali za neki od izlazaka u grad. Kada smo bili zajedni, večernja predavanja, koncerti i zabave u gradu, retko su prolazile bez našeg prisustva.

Slika koja mi je bila sve češće pred očima nije davala nikakve šanse Romulovim ubeđivanjima.

Brodska sirena i povici putnika i onih koji su stajali na doku i pratili odlazak broda u kojem su njihovi poznanici i rođaci sjedinili su se u jedan zvuk. Mahala sam mojim drugarima naslonjena na ogradu brodske palube. Slali su mi poljupce a ja sam im odmahivala rukom. Romul je plakao.

činilo mi se da je pomalo ljut na mene i da je zato njegov stisak ruke i poljubac u obraz, bio pomalo hladan.

"Javi mi se kada me se setiš. Živim za dan kada ću ponovo imati priliku da ti pomognem. Do tada će me u životu održavati sećanje na dan kada sam slomio ružu i stavio je blizu svog srca. Dana kada sam te upoznao na onom trgu, kraj male pijace cveća, u Barseloni. Nisam ni slutio da ćeš tako brzo, svojim odJaskom, slomiti moje srce", reko mi je na rastanku i okrenuo se da mu ne bih videla suze u očima.

Osećala sam Romulovu blagu naklonost prema meni, ali nikada to nisam povezivala sa nečim većim od običnog drugarstva i kolegijalne privlačnosti. U svojim mislima nikada ga nisam svrstavala u osobe koji bi mogli u mene da budu zaljubljeni, a još manje sam ga doživljavala kao čoveka u kojeg bih ja mogla da se zaljubim. Tokom putovanja, ležeći u jednoj od onih ležaljci poređanih na brodskim palubama, često sam o tome razmišljala. Proganjao me je osećaj da sam ga, možda, povredila, a da toga, kao ni njegovih osećanja nisam bila ni svesna.

Posle napomog puta, koji sam teško podnela, u rano poslepodne toplog prolećnog dana, izašla sam iz taksija ispred dvorišne kapije našeg imanja. Kiša koja je uobičajna u to doba godine je prestala, i sunce je obasjavaio našu kuću. Duboko sam udahnula vazduh i osetila svežinu koju sam osećala u snovima tokom proteklih godina provedenih u Evropi.

Stubovi na ulazu, trem, bela ivica krova, zavesa na prozoru moje sobe, koja gleda na ulaz, staza oivičena žutim sitnim cvetićima koji su cvetali u vreme kada se proleće približava ietu, nisu se promenili svih ovih godina. Držala sam u rukama one moje tri torbe, i laganim koracima prilazila ulazu u kuću.

Prisutni na tremu za trenutak su zastali i uprli pogled ka "neznanki", koja je prilazila. Stala sam, spustila torbe i osmehujući se očekivala dalju reakciju prisutnih.

Majka me je, upitno gledala, držala iglu kroz koju je bio provučen žuti konac, što je spajao potku goblena i njenu ruku, zastalu u vazduhu.

Otac je spustio knjigu na karirano ćebe koje mu je obavijalo noge i struk. Gledao me je preko naočara, malo sagnuvši glavu.

Elza je nepomično stajala, poluuvrnuta u struku, okrenuta prema meni. Držala je tacnu sa šoljama za čaj i čajnikom na kojima su se prelamali zraci sunca, i gledala me poluotvorenih usta.

"Da li ponovo sanjam ili su figure iz mog sna tako verno izradili umetnici iz onog pariskog muzeja u kojem sam sa Romulom odlazila da gledam voštane figure", pomislila sam. Kao da je neki čarobnjak svojim magičnim štapićem zaustavio vreme i ljude u pokretu i čekao moj povratak da bi ih ponovo pokrenuo.

Lavež psa pokrenuo je likove iz ”mog sna". Moj verni Po preskočio je ivicu trema i u dva skoka našao se u mom zagrljaju. Počeo je da mi liže ruke, neizmenično je lajao, vrteo se u krug, skako prema meni i nije se smirio sve dok se nisam spustila prema njemu i primila ga u zagrljaj. Privio je svoju glavu na moje grudi i tiho cvileo neprestano mrdajući repom u ritmu titraja svog srca koje sam jasno čula, tako ga držeći.

Majka je skočila iz sofe i rušeći sve pred sobom potrčala mi je u suret, praćena treskom tacne i šolja koje je Elza u uzbuđenju ispustila na pod. Otac se podigao iz svoje stolice. Ćebe je ležalo na podu oko njega. Lula mu je ispala iz ruke, i polako je dogorevao duvan u njoj, dok je ležala na daščanom podu trema.

Zagrlila sam majku. Braća i sestra su čuvši buku na tremu, pogledali kroz prozor svojih soba, i videvši me, uz povike strčali niz stepenice. Tako zagrljeni stajali smo nekoliko trenutaka. Sestra je jecala. Laganim korakom nam se približio otac. Svi su se odmakli od mene, ne bi li mu napravili prolaz.

Stao je naspram mene. Gledao me je blagim ispitivačkim pogledom. Posmatrala sam i ja njega. Njegovo lice dublje su izbrazdale bore. Vetar sa planina i prolećne kiše ostavile su trag na njemu. Kosa mu je i dalje potpuno crna. Oči,...pogIedala sam njegove tamne oči i jasno videla svoj lik u njima. Stajala sam tako nekoliko trenutaka, ogledajući se, a onda, sam primetila da se polako, u krajevima očevih očiju, prikupljajući sjaj iz njih, formiraju male okrugle kuglice.

Očeve suze?!

Njih nisu videli ni kada je odlazio u rat, ni kada su ga na nosilima ranjenog iz njega vratili, ni kada je u večnost pratio svoje roditelje, ni kada mu je u bespućima Amazona nestao brat... Prišao mi je, jedva čujno, položio ruku na moj stomak i rekao:

"Znao sam da ćeš uspeti da pronađeš znake, koji će ti pokazati put do kuće. Čekao sam te svih ovih meseci i osećao sam da ćeš se vratiti. Titraji moga srca nisu me prevarili. Dobro nam došla kući" Dugo smo, bez reči, stajali zagrljeni, na stazi ispred trema, dok nismo ušli u kuću.

Već sam bila u sedmom mesecu trudnoće, pa sam se odmarala, dugo šetala po imanju budno praćena blagim Poovim pogledom. Povratak među one koji me vole i koje ja neizmerno volim vraćao mi je snagu, veru u dalji život. Počela sam da razmišljam o svojoj budućnosti i budućnosti deteta, koje mi se sve češće javljalo svojim hitrim pokretima. Puno sam čitala. Želela sam da se pripremim za prijemni ispit na akademiji glume i scenskih pokreta".

Jednog poslepodneva, majka me je, blago drmusajući za rame, probudila iz poslepodnevnog sna. Zamolila je da se spremim i siđem u dnevnu sobu jer otac hoće da me predstavi svom poznaniku. Izvadila mi je iz ormanu haljinu koju smo prethodnog dana kupili u gradu, i predložila mi je da nju obučem. Zagonetno se smejući izašla je iz sobe.

Bila sam iznenađena ovakvim majčinim ponašanjem. Ništa u događajima i pričama prethodnih dana nije moglo da nagovesti nekakav važan događaj na našem imanju.

Haljina, koju treba da obučem, je kupljena za posebne i svečane priJike, značajni majčini pogledi, važnost koju je pridavala svakoj svojoj izgovorenoj reči, zagonetan osmeh pri izlasku... Koje to ja očeve poznanike ne poznajem, ili ko to mene ne poznaje...?

Tražila sam odgovore na mnoga pitanja i nisam ih nalazila.

Lagano sam silazila, niz drveno stepenište prostranog hola i videla oca i jednog gospodina kako sa majkom sede u uglu hola. Otac je nešto govorio i s vremena na vreme podizao ruku i važno klimao glavom. Nepoznati gospodin je govorio okrećući se čas prema majci čas prema ocu i puno se u govoru "pomagao" rukama.

Prišla sam im i stala između majke i neznanca. Otac je hitro ustao, iz fotelje, i predstavio me: "Ovo je naša kći, Marija Adrijana Rosario. Gospodim Pablo Morijento Madras, naš novi sused."

Pružila sam ruku našem novom susedu i dok mi je mati prinosila stolicu na koju ću da sednem, on je, moju ruku, prihvatio svojim ledenim debelim prstima, pogledao me nekakvim čudnim, mutnim pogledom, i poljubio ju je. Hladan dodir njegovih usana, ubodi dlačica njegovih negovanih brkova i taj čudan pogied, bili su povod da mi telo zadrhti, prateći nelagodne hladne titraje gađenja izazvane svim ovim što mi se dešava.

Seli smo i otac mi je saopštio da se gospodin Madras nedavno doselio u naše susedstvo, da ima veliko imanje koje se delom naslanja na naše. Iz njihovih izlaganja saznala sam da gospodin ima troje dece i da mu je nedavno, žena umrla rađajući i četvrtu devojčicu. O deci brinu dadilje a on je, pošto je čuo za mene voljan da se oženi sa mnom, prihvati moje dete "kao svoje", a ja za uzvrat treba da mu budem supruga i majka "naših dečaka", kako je on na kraju rekao, ružno se kezeći svojim žutim, retkim zubima.

Nemo sam ih posmatrala i pažljivo slušala svaku izgovorenu reč. Otac je govorio o tome kako je gospodin Madras prava i velika prilika za mene i moju budućnost i budućnost mog deteta. Majka mi je objašnjavala kako je vrlo dobro to što gospodin Madras ima letnjikovac na samo nekoliko kilometara od našeg imanja, pa ću moći tu da dolazim i budem blizu njih i naše kuće. O njegovom bogatstvu i dobroj volji da me usreći nije trebalo ni pričati... Dalju priču nisam čula. Vidokrug mi je potpuno zatamneo, spopala me je nekakva mučnina. Samo po iskricama koje su kroz tamu dolazile iz daleka i velikom brzinom išle ka meni, i "pogađale” najdalji deo mog mozga. mogla sam da zaključim da sam još živa.

Kada sam se "probudila" ležala sam u svojoj sobi. Oko mog kreveta stajali su moj otac i Elza, a majka je sedela pored mene i držala me za ruku. Gledala sam u oca. Ćutao je. Elza je hitrim i kratkim pokretima prilazila ka mom krevetu i još brže se udaljavala ne znajući da li treba i kako da mi pomogne. Majka je suznih očiju nešto mrmljala. Činilo mi se da izgovara reči molitve.

"Dobro mi je sada", rekla sam pokušavajući da ih umirim.

"Odmori se, brzo će stići lekar", izgovorio je otac pre nego su on i Elza izašli iz sobe.

"Ništa ne brini, gospodin Madras shvata ovu tvoju trenutnu slabost, verovatno uslovljenu stanjem u kojem se nalaziš. i njegova žena je, kako je rekao, imala takve tegobe", počela je da mi objašnjava majka.

Iako sam još osećala čudnu slabost, uspravila sam se i sela u krevet naslanjajući se na jastuke na uzglavlju i odlučno rekla:

"Mama molim te prestani sa tim pričama. Govoriš o tome kao da sam ja već udata za tog odvratnog gospodina. Kao da je sve dogovoreno, gotova stvar. Da li se i ja tu nešto pitam. Mogu li ja da kažem šta mislim i osećam. Kako da živim sa čovekom kojeg ni ne poznajem, koga ne volim i možda ga nikada neću voleti, kako da mu rađam decu...?", prosto su navirala pitanja na koja nisam imala odgovor.

Majka je naglo ustala, Ukočila se i kroz zube je procedila: "Mi smo ti dali priliku da biraš srcem i osećanjima. Izabrala si i to se završilo sama znaš kako. Ne pitaš se kome ćeš da rodiš dete koje nosiš, šta si dobila od čoveka kojeg si toliko ludo volela, da ni oca nisi poslušala?", uzvratila je majka još većom bujicom pitanja koja su u isto vreme bila odgovor na moja pitanja i nastavila:

"Otac je pronašao jedino moguće, za tebe spasonosno rešenje i ja sam potpuno saglasna sa njegovom odlukom. Postaćeš gospođa Madras pre nego se porodiš, kako dete koje nosiš, ne bi bilo rođeno vanbračno. Dovoijo si mlada i sposobna da gospodinu Madrasu rodiš još dvoje - troje dece. On ima mogućnosti da vas sve izdržava a i otac je spreman da uloži u poslove sa njim, određena sredstva i tako pomogne vaš dalji život. Zato ne razmišljaj na drugu temu, ako želiš da i dalje imaš našu podršku. Ukoliko smatraš da imaš bolje rešenje moraćeš potpuno sama da ga ostvariš. Što se nas tiče, nema više vremena za dalje, tvoje neozbiljnosti."

Zastala je još koji trenutak na vratima i ne čekajući moj odgovor izašla je iz sobe.

Tresak vrata za njom nadjačao je sve ostale zvuke koji su se do tada čuli.

"Mi smo ti pružili priliku da biraš srcem.... Postaćeš gospođa Madras pre nego što se porodiš... Zato ne razmišljaj na drugu temu.... Što se nas tiče, nema više vremena za tvoje neozbiljnosti...", kao eho ponavljalo se u mojoj glavi, i kao ploča na gramofonu sa istupljenom iglom vraćalo se na početak i vrtelo u krug. Ležala sam u mračnoj sobi, pogleda uprtog u plafon na kojem su se nazirali reljefni ukrasi oko svetiljke. Šta sada? Kuda dalje da idem. Još kod predstavljanja znala sam da nikada neću moći da živim sa gospodinom Madras. Moja utroba, moja duša i srce su se tome protivili. Da li je majka u pravu? Treba li samo srce da odlučuje u mom životu? Pozivala sam u pomoć razum. Nisam mogla da nađem ni jedan pravi razlog da postupim u skladu sa očevom i majčinom željom. Madrasovo bogatstvo, obezbeđena budućnost za mene i moje dete, blizina našeg poseda, deca koju ću roditi... Šta ću imati od tog bogatstva, kakva je ta obezbeđena budućnost za mene i moje dete u Madrasovom domu sa njegovom decom, mojim detetom i našom decom... Razum nije uspeo da "ubedi" srce.

Odlučila sam da odem iz roditeljske kuće. Ustala sam i počela da pakujem svoje stvari.

Moje tri putne torbe, koje sam izvukla iz tame ormana, čekale su da ih napunim i da krenemo. One su jedine bile svedoci svih mojih iskušenja, putovanja, neizvesnosti i patnji. Sa njima sam bila uvek kada mi je najteže. Kada tamni oblaci prođu one su po pravilu zauzimale svoja mesta u dnu ormana, a pouzdan znak da se tmina ponovo nadvija nada mnom je taj što moje saputnice i sapatnice izlaze na svetlost dana spremne da me i dalje prate.

Kuda poći? Grozničavo sam razmišljala o tome dok sam se pakovala. Pedesetak dana me deli od porođaja, najlepšeg događaja za svaku ženu, a ja sam u teškoj, za mnoge bezizlaznoj situaciji. Stavljam u torbu svoju omiljenu knjigu, i dok je okrećem u rukama, iz nje na pod pada neka razglednica. Uzimam tu razglednicu i gledam je. Na poleđini čitam tekst.

"Marija, najdraža moja devojčice. Cula sam da si se vratila kući. Drago mi je da si opet blizu mene i verujem da ćemo se ubrzo videti i site ispričati. Hoću svaki detalj da mi ispričaš, nemoj nešto slučajno da zaboraviš! Voli te i čeka tvoja strina V. Himenez."

Veronika Himenez Rosario, supruga mog pokojnog strica. Živela je u Venecueli. Stric je bio veleposednik i njegovi radnici proizvodili su hranu, koja je odvožena u gradove. Kao dete volela sam da provodim dane letnjeg raspusta kod strica i strine. Igrala sam se na njihovom posedu koji me je podsećao na naš u Kolumbiji. Reke i potoci koji sa padina Anda odvode vode u Orinoko. Vrh Bolivar koji se sa svojom snežnom kapom, u vedra jutra, jasno video sa prozora gostinske sobe u kojoj sam odsedala. Zelenilo trave i plavetnilo neba bili su slični kao u mojoj Kolumbiji i činili su moj boravak kod strine i strica izuzetno prijatnim. Strina nam je uvek poklanjala veliku pažnju, pa su se naši roditelji pomalo ljutili na nju, jer je uspevala da nas razmazi, za vreme koje smo provodili kod nje. Uvek nas je ispraćala sa punim torbama poklona. Lutke koje smo odabrale, sestra i ja, u prodavnici igraćaka u obližnjem gradu, nekolko najlepših haljinica, cipele "po poslednjoj modi" i mnoštvo sitnica, donosile smo kući kada smo se vraćale od strine iz Venecuele.

Ovu razglednicu sam dobila ubrzo po mom povratku u Kolumbiju. Verovatno joj je moja sestra javila da sam se vratila. Strina je, nju i mene, puno volela. Posle stričevog nestanka, od svih ukućana, jedino je sa nama kontaktirala. Ostali deo porodice ju je, iz meni nepoznatih razloga, odbacio. Jednom prilikom sam čula oca kako majci govori, da ona nije bila sposobna da njegovom bratu rodi dete. Možda je to bio razlog zašto su se veze naše porodice sa strinom skoro prekinule. U trenucima kada smo bile sigurne da niko ne može da nas čuje, okretale smo njen telefonski broj i grozničavo očekivale da se veza uspostavi i da joj kažemo sve što smo naumile, pre nego nas neko od ukućana ne prekine svojim dolaskom. Često sam joj pisala, duga pisma u kojima sam joj opisivala sve što mi se događalo. Znala je sve moje tajne, "volela" ili se "ljutila" na moje školske Ijubavi. Znala je i za Žilija i moju nameru da dođem u Jugoslaviju. Javila sam joj se jednom i iz Jugoslavije. Kasnije nisam htela da joj se javljam da je ne bi opterećivala svojim problemima, a posle razglednice koju mi je Elza krišom spustila na krilo jednog jutra po mom povratku, rešila sam da joj se javim. Počinjala sam da joj pišem pismo više puta, cepala napisano i kretala iz početka. Činilo mi se da sam preopšima, pa sam shvatila da sam neke događaje zaboravila da opišem ... Jednostavno nešto mi nije davalo da to pismo završim i javim se strini.

Da li je ona rešenje mog problema? Mogu li otići do nje nenajavljena, pred porođajem, bez para...?

Sedela sam na stolici, obučena, spakovanih torbi. U ruci mi je bio novčanik u obliku klovna u koji sam još od prvog honorara u Barceloni, stavila pozajmljenu količinu novca, i ljubomomo čuvala i njega i sadržinu u njemu u silnoj želji da ih jednom vratim vlasniku, kako sam i obećala. Klovn mi se "smeši" vrhom usne. Drugi kraj usne je tužno opušten, iz oka kaplje suza. Kako je samo njegovo raspoloženje blisko stvarnom životu. Pomisliš da si sretan, smeješ se sa radošću u oku a nisi ni svestan da sreća traje toliko da ti život već iz drugog oka mami suzu tuge i tužan izraz na licu. Prislonila sam klovna na gmdi i počela silno da plačem, sedeći sama u svojoj sobi u porodičnoj kući na imanju svojih roditelja, svesna da mi tu više povratka nema ako učinim ono što sam naumila.

Odlazim, možda zauvek odlazim iz porodičnog doma. Možda ću nekada doći u ovu kuću, na ovaj posed u ovu zemlju, ali to nikada više neće biti moj dom, moj posed. To je moj dom iz detinjstva i mladosti, posed koji sam volela i koji će mi ostati u neizbrisivoj uspomeni, svesna da ću na njega moći da dođem u posetu a ne da na njemu ostanem i živim.

Silazila sam i već sa stepeništa videla majku i oca kako ćutke sede u holu kuće. Gledaju različite zidove prostorije, odvojeni jedno od drugog nepremostivom daljinom misli u koje su se udubili.

Stala sam na vrata prostorije, i pre nego što su mi suze zagušile reči u grlu tiho rekla: "Neizmerno sam žalosna što ne mogu, ni ovog puta, da Vas poslušam. Ne zamerite mi to. Sve Vas mnogo volim, i nemam razloga da se na Vas Ijutim. Odlazim..."

"Neka ti Bog pomogne", rekao je otac ne skidajući pogled sa reljefa na zidu naspram njegove stolice. Majka, kao da je zaustavljena u pola reči, poluotvorenih usta me je nemo gledala.

Okrenula sam se i izašla na trem.

Za mnom tup udarac vrata koja se zatvaraju. Ponovo mi u glavi odzvanja lupa zatvorenih vrata. Lista se jedno od poglavlja mog života.

Parama koje uzimam iz "utrobe" klovna kupujem kartu za Venecuelu i počinjem da pišem novo poglavlje svoje životne knjige.

Pružajući novac usnuloj ženi, kroz otvor na staklu šaltera stanice u provinciji setila sam se voza na granici Jugoslavije. Žene bez budućnosti, čoveka koga je ona tokom kratkog zajedničkog putovanja upoznala i koji joj daje sav novac, što ga ima, znajući da će mu ga ona jednom vratiti, jer veruje u njeno bolje sutra.

"Isti novac" po drugi put mi je pozajmljen, i sav uložen na jedan, jedini broj. Krug ruleta se vrti. Hoće li kuglica mog života stati na pravo mesto? Da li novac ulažem u dobitnu kombinaciju?

Sa tim košmarom u glavi, prepunoj pitanja bez odgovora stajem pred kućna vrata, na imanju podno vrha Bolivar. Vrata mi otvara strina i uspeva da izgovori samo njen poznati uzvik: "Marija dete moje" pre nego što smo se jedna drugoj bacile u zagrljaj.

Pedesetog dana po dolasku u Venecuelu rodio se Dimitrij.

Strina mi je puno pomagala oko negovanja bebe, tako da sam ja već posle tri meseca od porođaja počela da pohađam kurs pevanja i glume. Dobro mi je išlo i ubrzo su mi ponudili da pevam u lokalnom baru. Tu sam zaradila i prvi novac od kada sam došla u Venecuelu.

Posle jednog od nastupa, dok sam sedela u garderobi i opuštala se posle napornog programa čula sam kucanje na vratima. Otvorila sam ih i ugledala mališana cmih krupnih očiju, koji je stajao na hodniku i držao buket žutih mža. Predao mi je cveće, sačekao napojnicu i hitro nestao niz hodnik koji je spajao garderobe i scenu lokala.

Pogledala sam buket. Jedanaest žutih ruža i ceduljica sa porukom: "11 ruža za sreću, obožavalac". Rukopis na poruci mi je bio nepoznat, možda je napisan i rukom prodavca cveća. Ko je nepoznati obožavalac? Romul možda? Verovatno ne. Otkud zna da sam u Venecueli, u ovom gradu, u ovom lokalu. Previše toga je trebalo da sazna o meni i mom kretanju, da bi me pronašao baš ovde. Javiće se nepoznati već narednih večeri, razmišljala sam dok sam uzimala prelepi buket da bih ga odnela kući na poklon mom Dimitriju i strini.

Scena sa buketom se ponavljala narednih dana i ja nikako nisam mogla da odgonetnem ko mi šalje to cveće. Počela su zadirkivanja članova orkestra, gazde lokala i stalnih gostiju. Svi smo pratili nepoznate goste koji bi mogli da budu "nepoznati obožavaoci" ali ništa nismo otkrili. Dečak koji donosi cveće kao ni cvećar, vlasnik cvećarske radnje na trgu, nisu hteli, ni po koju cenu, da otkriju ko je naručilac cveća koje su mi svakodnevno donosili.

Jedne večeri, posle predstave, u moju garderobu došla su dva gospodina u pratnji vlasnika lokala i ponudili mi ugovor kojim me angažuju da nastupam u ekskluzivnom varijeteu u Karakasu.

Prethodnih meseci sam završila tečajeve pevanja i glume. Osećala sam se spremnom, da prihvatim nove izazove. Posle dva dana, u kojima sam razrešila sve dileme, javila sam da prihvatam ponudu.

Ponovo rastanak. Ovoga puta morala sam da se rastanem sa strinom Veronikom. Nikada joj se neću odužiti i zahvaliti za ono što je za mene i Dimitrija učinila.

Dimitrij i ja smo se preselili u iznajmljeni stan u Karakasu. Bilo mi je izuzetno napomo. Teško sam se privikla na naporan rad na probama i nastupima. Bila sam na sceni dok je Dimitrij spavao na dve spojene fotelje u mojoj garderobi.

Često mi se činilo da u pola nastupa čujem njegov plač i čim sam završila numeru, kao "bez glave" sam jurila u garderobu. Dimitrij je božiji dar. Uglavnom je mimo spavao na foteljama ili se ležeći igrao sa svojim igračkama.

Vremenom sam se već privikla na rad u varijeteu i zaradila nešto novca kojim sam mogla da platim devojku koja će čuvati Dimitrija, dok sam ja na poslu. Moji nastupi nisu bili nezapaženi. Prvo lokalne novine, pa lokalne radio stanice i na kraju lokalni TV studiji, pravili su priloge o našoj predstavi. Iz nedelje u nedelju, sve više prostora posvećivali su meni. Počeli su već da me prepoznaju prodavci novina, pa kasirke u samousluzi, pa žitelji u kvartu u kom sam stanovala.

Veče uoči mog rođendana, toga se dobro sećam baš po tome što nam je te godine baš na moj rođendan bila zadnja predstava u sezoni i odlazili smo na jednomesečni odmor, došla sam da se pripremim za predstavu kada je u moju garderobu ušla jedna žena.

Plavokosa, činilo mi se nešto starija od mene. Delovala je dosta zapušteno, nekako umorno, neispavano, neočešljano, sa tamnim podočnjacima oko očiju, upalih obraza. Ono u čemu je obučena, čak i cipele na njenim nogama, bar za broj do dva veće su od onoga što bi joj odgovaralo. Ćutala je i netremice me gledala. "Nekoga tražite?" pitala sam je na španskom. Nije odmah odgovorila. Poćutala je za trenutak i rekla na srpskom koji odavno nisam čula: "Marija ja sam, Bosa". Koja Bosa, obraća mi se na srpskom jeziku u Karakasu... trebalo mi je par minuta da shvatim ko je žena koja stoji na vratima moje garderobe.

Moja "prijateljica" Bosa. Zadnji put smo se videle kada sam izlazila iz Žilijeve kuće u centru Beograda onog prohladnog jesenjeg jutra. Tada je bila obučena u Žilijevu pidžamu...

"Otkuda ti ovde?" pitala sam je i ponudila stolicu da sedne. Objasnila mi je da je sa Žilijem i nekim njegovim prijateljima pre šest meseci stigla u Karakas. Žili je trebalo da obavi neke poslove. Jedne večeri je otišao sa drugarima, navodno avionom za Ameriku. Više se nije vratio. Bosa nije smela da ga traži preko policije jer su ilegalno ušli u Venecuelu, sakriveni među tovarom jednog trgovačkog broda. Od nekakvih zajedničkih prijatelja koji se okupljaju na jednom ranču saznala da avion kojim je Žili otišao nikada nije stigao na odredište. Najverovatnije se srušio ili je čak oboren nadomak Floride. Ona je sada sama, bez igde ikog, bez para i mogućnosti da se vrati u Jugoslaviju, bez mogućnosti da pribavi dokumenta u jugoslovenskoj ambasadi. U novinama je slučajno videla moju sliku, i eto pronašla me je. Molila je da joj dam nešto para kako bi stigla do ambasade a posle do Beograda. Plaši se da ne dopadne zatvora u Karakasu. Čula je "da se iz njih teško izlazi".

Gledam je, na mogu da verujem sopstvenim očima i ušima. Bosa koja me je bukvalno istisnula iz Žilijeve kuće, zagorčala mi život i bila uzrok mnogim mojim životnim nedaćama, ima obraza, snage i duše da od mene traži pomoć. Srce mi "govori" da je izbacim iz garderobe i zauvek za njom zalupim vrata. Nešto u meni viče da treba da joj saspem u lice svu moju golgotu po Evropi, moje putovanje do Kolumbije... Stojim pogleda uprtog u nju, svesna sam da sam blizu časa kada ću skočiti na nju i počupati joj ono što je ostalo od njene plave kose.

Ona ćuti. Kao da je svesna svog i mog položaja. Uvukla se u svoj veliki kaput, koji sada izgleda još veći ili ona tako skupljena deluje još slabija. U rukama gužva nekakvu crnu stvar od vune za koju sam tek kasnije shvatila da joj je kapa.

"Zar ti nije žao bespomoćnog stvorenja pred tobom?" govori razum u meni. "Da li bi danas bila to što jesi da su te već na prvom koraku isterali, da ti nisu pomogli dobri ljudi?"

"Izbaci je, izbaci je", viče srce. U jednom trenutku čini mi se da mi telo kreće prema Bosi, pa mi se odmah potom čini da mirno stojim i gledam u bespomoćnu ženu, krećem, stajem, krećem, stajem... Izgleda da je i Bosa primetila te moje "trzaje" i kao da se pomerila u nazad pokretom osobe koja želi da izbegne ili bar lakše otrpi, nečiji udarac.

"Pomozi joj", kategoričan je razum. Kao omađijana, hitrim koracima dolazim do svoje torbe. Iz nje vadim novčanik u obliku klovna i iz njegove utrobe vadim novac koji sam ponovo pripremila ne bi li vratila dug.

"Ovaj novac je meni bio dovoljan da stignem do Kolumbije. Ukoliko budeš pametna biće dovoljan i tebi. Uzmi ga i odlazi. Ne vraćaj se u moj život nikada više", rekla sam Bosi pružajući joj novac dok mi je srce sve brže, odzvanjajući negde na sredini između levog uha i grla, ponavljalo: "Izbaci je, izbaci je..."

Bosa, kao da je čula šta srce od mene traži. Zgrabila me je za ruku u kojoj sam držala novac i pokušala da je poljubi. Istrgla sam ruku iz njene i hitrim pokretom bacila novac ispred nje. Poslednje što sam videla pre nego sam joj okrenula leđa je to kako grozničavo, kupi razbacan novac sa poda. Čula sam bat njenih velikih cipela na hodniku i tek tada sam ustala sa stolice i zatvorila vrata.

Sela sam ponovo na stolicu ispred ogledala koje su okruživale sijalice. Pogledala sam svoj lik u ogledalu. Podočnjaci, čak koja bora više. Delovala sam strašno umorno, a tako sam se i osećala. Ruke, noge, telo sve me je bolelo neki tupim bolom koji do tada nisam osećala. U glavi piskav zvuk koji se neprestano pojačava. Umila sam se, poprskala vodom grudi i potiljak. Tako pokvašene kose, bez snage, bez volje da se pomerim, pokušavala sam da dokučim šta mi se u stvari događa.

Poslušala sam razum ili srce? Ili oba? Nisam zadovoljila ni srce ni razum, možda je tako najbolje.

Bosu sam na žalost vrlo brzo "srela". Posle nekoliko dana u novinama sam pročitala da je nepoznata žena stara oko 35 godina pronađena mrtva na pločnicima Karakasa. Uzrok smrti je prevelika količina heroina u krvi. Žena na pločniku, koja je bila na slici u novina nesumnjivo je bila Bosa. Verovatno sam ja jedina osoba u Karakasu, koja je znala ko je nepoznata žena o kojoj su pisale novine. Prvo što sam pomislila kada sam videla tu sliku i tekst u novinama je to kako je moj klovn verna kopija života. Meni su pare iz njegove utrobe pomogle. Nasmešio mi se polovinom lica. Bosi je, nažalost. pokazao njegovu tužnu stranu.

Posle predstave, sutradan po Bosinom odlasku, u moju garderobu ponovo su doneli buket od jedanaest žutih ruža. Isti potpis na malom kartončiću, koji je na uzici visio zavezan za buket: "obožavalac". Nisam se još ni osvestila od iznenađenja kada se na vratima ponovo začulo kucanje. Otvorila sam ih. Srdačno se smejući, držeći u ruci prelomljenu ružu ispred njih je stajao Ramul.

"Odlična predstava, još bolje izvođenje, čestitam", rekao je i prihvatio me u zagrljaj. Silno sam mu se obradovala.

"Umakla si mi u zadnji čas iz onog malog, simpatičnog lokala. Posle svog onog cveća koje sm ti slao i tvojih razmišljanja o tome ko je nepoznati obožavalac odlučio sam da ti pošaljem buket sa prelomljenom ružom. Ti bi sigurno shvatila da ti ja šaljem cveće, a ja bih imao pravi razlog da dođem do tebe. Bio sam spreman da krenem na put, kada su mi rekli da si otišla za Karakas. Ponovo sam morao da te tražim i evo našao sam te. Ženu sa takvim glasom i takvom figurom i nije bilo teško pronaći u ovom gradu."

Pričao mi je da već izvesno vreme on i članovi njegove trupe prate ono što radim i da su danas rešili da mi ponude da sa njima nastupam za vreme pauze u radu varijetea. Oni nastupaju u zemlji i inostranstvu. Raul je isključivo za mene napisao nekoliko pesama i želi da ih ja izvodim. Odmah sam prihvatila Raulovu ponudu i to leto sam provela nezaboravne trenutke putujući i nastupajući po Južnoj i Severnoj Americi.

Pročula sam se po dobrom glasu. Počeli su da me pozivaju i drugi vrlo poznati orkestri, da nastupam sa njima.

I kao što to biva u holivudskim filmovima, kompozitori su počeli da pišu pesme za mene i moj orkestar, koji sam vrlo brzo okupila. Ponudili su mi ulogu u jednoj od serija. Raul je pisao muziku za nju. Naslovna pesma je ona koju je Raul posvetio meni. Zove se otprilike "Slomljena ruža, slomljeno srce". Veliki hit je u Venecueli, Kolumbiji i zemljama u kojima se serija prikazuje. Ja sam igrala glavnu ulogu u toj seriji i naravno pevala pesme i tako je sve počelo.

Sa Romulom i dalje povremeno sarađujem. Rekao mi je, i toga se drži, da će mi davati da pevam samo njegove najbolje pesme. Čast mi je što su, na mom repertoaru, najbolje pesme Romula Kontrerasa, vrlo popularnog kompozitora u Venecueli", završila je Marija svoju priču.

"Ovo što gledamo kod nas, je ta serija", pitala je Svetlana.

"Koliko ja znam Vi gledate šestu seriju koju sam snimila. To je druga, po gledanosti, serija u kojoj ja igram. Čula sam da će Vaši otkupiti i najgledaniju seriju koju sam radila. Dogovorićemo danas sa distributerom, da ti Svetlana i Markova majka dobijete kasete i pregledate taj materijal", odgovorila je Marija.

"Naravno nije sve kao u holivudskim pričama. Puno sam radila, svega se odricala da bih izgradila karijeru kakvu danas imam. Puno putujem i radim. Dimitrij je uvek sa mnom na snimanjima i putovanjima, bez njega ne mogu. Privatno pohađa školu i već pokazuje interesovanja za muziku. Po nešto "komponuje", doduše kompjuterom, kako je to sada u modi, ali primetim da ima dobar sluh i predivan glasić. Neka sam sebi odabere put kojim će ići a ja ću mu samo pomoći da, lakše nego ja, tim putem korača".

"Marija, kako si znala da Svetlana i ja imamo Dimitrija i Milicu?" prekinuo je Marijinu priču Marko.

"Kada sam od one žene, za koju čujem da ti je majka, telefonom čula da si se oženio i da si se odselio bila sam uverena da se kod tebe sve odvija po planu. Sam si mi pričao o maloj kući u kojoj ćete živeti o deci koju ćete imati o tome da ste im i imena odredili. Toliko si bio uveren da ćete baš tako proživeti život da za vas dvoje ustvari i nije bilo drugog puta. Kao pravi Srbin si zacrtao i ne odstupaš od svog ubeđenja. Nekada je to slabost, ali u vašem slučaju se eto to posrećilo. Dimitrije i Milica su dokaz tome, zar ne?"

"Oprosti Marija, ali moram nešto da te upitam. Kako to da za svo ovo vreme, nisi ostala uz nekog čoveka koji bi ti odgovarao, koji bi ti bio oslonac.

Romul, Madras... bilo ih je verovatno još.

Tako lepa i uspešna žena a da ne nađe sebi srodnu osobu, to mi je malo čudno? " pitala je Svetlana.

Marija se za tren zamislila. Kao da je smišljala kako da odgovori na postavljeno pitanje a onda je nastavila: "Kada sam izašla, onog prohladnog jutra, na ulicu i pošla u neizvestnost, sama, bez nade, vere u sebe, nesrećna sa jedinom željom da stanem na prag rodne kuće, zarekla sam se da nikada više neću pogledati ni jednog muškarca. Bog je hteo da, na kratko u vozu, sretnem Marka. Taj susret mi je dao snage i volje, da razmišljam na drugi način, da ne budem isključiva, da se ne povinujem uvek treptajima srca, već da ponekad poslušam i razum", odgovorila je Marija.

Ustala od stola i nastavila: "To što živim život na taj način, ne znači da nisam upoznala čoveka koji bi mi odgovarao i koji bi mogao da mi bude oslonac u životu. Upoznala sam ga, ali je, u tom trenutku, a i danas, mesto namenjeno životnom saputniku, u njegovom srcu, već bilo zauzeto. Poslušala sam razum, kako sam ti već rekla, primirila treptaje srca i odlučila da se ne borim za to mesto u njegovom srcu. Još uvek verujem da sam imala velike šanse da dobijem tu borbu, i da bih uz njega bila sretna. Razum mi, i danas, postavlja pitanje, da li bi moja sreća bila veća od nesreće žene koju bih potisnula iz njegovog srca? Da li bi on mogao da bude potpuno srećan uz mene a da, negde u deliću svoje svesti, ne pati zbog bola koji je naneo ženi sa kojom je planirao da provede svoj život?

Zato sam i pored mnoštva muškaraca koji su mi manje ili više značili u životu i karijeri odlučila da živim sama, da se posvetim Dimitriju i karijeri. Srce i razum se slažu u jednom. Još uvek mogu da sklopim oči, setim se lepih, čednih i sretnih trenutaka koji su me potpuno promenuli i usmerili moj život, i budem uverena da je upravo to sreća kojom težim. To su osećanja za koja znam da mi ih niko ne može oduzeti. Mogu da uživam u njima a da pri tome nikome ništa ne dugujem, niti bilo kome narušavam sreću. To me ispunjava.

Rekla sam da nikome ništa ne dugujem. Ipak još nisam vratila dug", govorila je Marija dok je stajala između Marka i Svetlane.

Marko je podigao pogled i video da Marija u ruci drži njegov mali novčaničić u obliku klovna. Izvadila je novac iz novčanika i brojeći ga, zvanično stavila na sto, pred Marka.

"Tačno u paru kao što smo se i dogovorili zar ne"? pitala je.

"Tačno u paru, kao što smo se dogovorili", ponovio je Marko.

"No pravi, poslovni i ozbiljni partneri bi konstatovali da nedostaje jedan mali detalj - kamata. Obračunao sam je i rešio sam da ti je ne naplatim, pod uslovom da, za uspomenu na naše prvo viđenje, zadržiš "klovna", a da ti meni pokloniš, ovaj tvoj novčanik, koji sam sve ove godine, čuvao kao zalog za dug", uzvratio je Marko pokazujući mali novčanik od kože koji je dobio od Marije.

Pružila mu je ruku. Marko je ustao.Rukovali su se i poljubili tri puta.

"Po naški" rekla je Marija.

"Razdužila sam se sa tobom Marko ali imam još jednu obavezu prema Svetlani".

Svetlana ju je začuđeno pogledala. Marija joj je prišla i pružila plastičnu fasciklu.

"Ovo je za tebe. To ti je nagrada što si izabrala pravog životnog saputnika i sačuvala ga do danas", smejući se rekla je Marija.

"Šalim   se ovo   za "čuvanje saputnika". Ovo je moja obaveza prema Vašoj porodici a ispunjavala sam je na sledeći način: U moj prvi komercijalni ugovor, po dolasku u Karakas, tražila sam da napišu odredbu po kojoj se pet odsto prihoda, koji       zaradim, uplaćuje na poseban račun koji sam otvorila na Markovo ime. Od tada pa do danas i u buduće od svake moje zarade, na Vaš račun će se uplaćivati pet posto. Marko i njegova žena mogu da koriste taj novac koji se evo već sedam godina sliva na način koji sam Vam objasnila.

Marko je još uvek stajao i ravnodušno gledao u Mariju. Svetlana je ustala i htela nešto da kaže, ali joj glasovi nisu izlazili iz poluotvorenih usta. Posle par trenutaka prvi se pribrao Marko, "Valjda ne misliš da bih mogao da pristanem na tako nešto? To je tvoj novac, zarađen uz mnogo truda i odricanja i nije fer da ga bilo kome poklanjaš", rekao je.

"Prvo Vi niste "bilo ko". Vaša sreća je i moja. Ja Vam novac ne poklanjam već Vam dajem ono što sam procenila da je deo tvoje zasluge Marko, za moj uspeh.

Da mi nisi dao svoj novac ja ne bih onog puta stigla u Barcelonu, ne bih na onom trgu srela grupu "Kondor" i ne bih tako brzo stigla do moje Kolumbije. Da li je potrebno da ti obrazlažem šta mi se ne bih baš tada dogodilo da sam putovanje toga dana završila u Trstu i da nisam odmah produžila za Barcelonu.

Da nije bilo tih para i malog novčanika u obliku klovna ja ne bih stigla do moje strine Veronike u Venecuelu. Tada si mi po drugi put pomogao. Ko zna šta bih sve doživela na očevom imanju. Tvoja pomoć mi nije "dolazila" bilo kada. Imala sam je u najtežim trenucima i to moram da cenim.

Ti si mi tada dao sve pare koje si tog momenta imao, ostao si "bez prebijene pare" kako vi to kažete, a ja Vama tek pet posto od onoga što ću tek zaraditi. Razmisli čija je žrtva veća", sa puno žara govorila je Marija.

"Ako tako posmatraš stvari, možda ima neke logike, ali ti ja nisam dao pare da bi mi vratila na ovaj način. Uopšte nisam imao takve pobude", nastavio je da se nećka Marko.

"Naravno da mi novac nisi dao iz tih pobuda. Zato i cenim svaku paru koju si mi dao i sav novac koji imam, kada bih ti ovog trenutka dala, ne bi bio dovoljan da ti isplatim ono što si ti tada učinio. Znao si tada da postoji mogućnost da ti novac nikada ne vratim. Čak si na to i računao, a predložio si mi zajam samo zato da me ne bi uvredio i jer si procenio da ću jedino na taj način uzeti taj novac.

Svetlana molim te uzmi ove papire i nastavite svoju i moju sreću koristeći ovo što Vam pripada", rekla je Marija i uzimajući Svetlaninu ruku u svoju, položila joj je na dlan fasciklu sa dokumentima.

Svetlana je gledala u Marka. Nije zatvarala šaku da bi prihvatila fasciklu.

"Ne nanosite mi bol, molim Vas. Sve ove godine živim za ovaj čas, kada ću ti vratiti dug a tvojoj porodici moći da uručim ovaj ugovor i čekove. Mnogo će, za moju buduću karijeru, da mi znači to što ste prihvatili da nastavimo da budemo partneri. To u stvari jesmo od trenutka kada mi je Marko dao pozajmicu a da toga niste bili svesni. Preklinjem Vas da nastavimo ortakluk ", završila je Marija, zatvorila Svetlaninu šaku, zagrlila je i počela da plače naslonivši glavu na Svetlanino rame.

Marko im je prišao i obe ih zagrlio. Marija i Svetlana su plakale.

"Marija to je veliki novac, nema potrebe, nisam ti dao one pare zbog ovoga", govorio joj je prislonivši svoju glavu na njeno čelo, još jednom pokušavajući da je odvrati od namere da im "pokloni" svoj novac.

"Daće bog zdravlja i sreće, da ovo tek bude velik novac. I sada ga već ima toliko da bi mogli bezbrižno da živite ili da školujete decu. Vaš je, radite sa njim šta hoćete", odgovorila je Marija brišući suze.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak