Ti za mene možeš postati sve, iako znam da si samo iluzija, a ja za tebe prolazna vezilja ljubavnog vodvilja. Zašto bih se ponovno razbolela od emotivnih čuda? Ja, zeba i grlica, Anakonda i Đokonda.

Na Šekspirovsko sudbinsko pitanje „biti ili ne biti” rešila sam se skriti, dušom pokriti i otploviti na pusto ostrvo svojih snova, poput Robinzona Krusoa, zajedno sa Kevinom Kostnerom u poodmaklim godinama. Samo još čekam da nas ponese plima...

Ovo je pesma pisana za moje drago večno živo plavo mače, koje zna da se smeje i plače. Prošlo vreme ne postoji i ne broji se nijedna kap posmrtne kiše, ni suza više.

Ni večni ležaj ne postoji, jer se otvaraju rajske dveri za dušu od meda i oraha, badema i lešnika, boje tvoje očiju. Ti si moj večni osmeh, sa pomalo jeda, a kako drugačije i može dvoje brodolomnika da se slože?

Voleli smo iste i pomalo različite stvari, ti, mače, koje sve najbolje zna, i da je zemlja čvrsta podloga za život od obloga. Ja žena poezijom zanesena i puna neba i svetlucave srme, koja ne zna da okreće krme.

Sve je sadašnjost, jer si uvek ozbiljnost i šala u mojoj duši od hiljadu velova. Znam da ne bi želeo formalnosti i plač, crne duge i neke druge bezvredne stvari. To kvari, po tebi, svetlost večnosti, radost živuću i kuću punu toplih pesama.

I, ko to kaže da te nema!? Ti spavaš sa mnom u istom krevetu, mala moja svađalice iz inata i lepoto iz Banata. Gledamo iste filmove, vodimo burne dialoge oko značaja politike, guramo se ispod jorgana, a naša velika kuca i dalje te brani od svake ruke i pogleda tek, za neke buduće pouke.

Jer, ti si večno živ! Nevinoga srca i dobre duše, a takvi samo mogu Bogu da služe. Zapevajmo sada: „Ne, ne pitaj“ i zbilja, ne pitajte šta se zbilo, samo nazdravimo za mog dragog od osmeha i hrabrosti. On je tu... Sada će doći. Zvezda će pasti, moja zvezda padalica, moja zvezda smejalica.

U osvetljenoj prestonici, koja kipti od licemerja i zverja, da li bi te trebalo potražiti?

Tebe, koga sam upoznala u polumraku pozorišne sale, volšebnom promšlju ili Božjim duhom i teškom mukom, drhtavom rukom stavila masku raspoloženja inteligentnog klovna. Vrcale su zvezde, osmesi su padali na teme, a mi smo šaputali nebulozne teme. Kamere su bile usmerene ka sceni, ti ka meni, a ja ka nekoj grešnoj ljubavnoj komediji kao temi.

Još se pozorišna zavesa nije spustila, a nas još prevrtljiva strast nije napustila, te smo otišli na piće, s razlikom što sam ja znala da spadaš u mladiće, a ti nisi znao da sam vekovima daleko iz neke druge priče.

Na osvetljenom trgu malog grada, sa više htenja i poštenja, da li bismo se trebali sresti u neko veče, što teče u nevinosti i u grehove pred proleće?

Žena sam od inata i prkosa, od molitve i rana, od nevinosti i greha, od molitve i pohote. Ako me neki takvu vole, mogu me potražiti na kraju veka, u kolibi od slame, uz romantičnu samoću palme.

Žena sam od dijamanata i blata, od safira i papira, od klečanja i sećanja, od lukavstva i monaštva. Ako me još neko takvu voli, može potražiti na kraju veka u kolibi, sa kriškom hleba i soli.

Žena sam slasna i opasna, žena sam nevina kao čaša mleka, tiha i meka, i zato me ne tražite u kolibi na kraju veka, jer sam sazdana samo za čoveka od ljubavi „na vjeki vjeka“.

Znam da te nikada neću sresti, ja vernica i nevernica na pustoj cesti. Čula sam tvoj glas i činilo mi se da jato ptica u letu peva baš za nas. Zavolela sam taj dubok zvuk, kao želju, kao muk, kao strele luk. Tvoj glas, kao u omiljenoj melodiji bas.

Znam da te nikada neću sresti. Ja ničija verenica, ni grešnica, ni miljenica tuge, ni sreća pokude, ja sama bez osude, gledam tvoj lik preko velova, preko jela. Put kandelabra sve do sivila, dok ti živiš na brzinu, daleko od romantičnog snežnog keja, negde na trgu, na bulevaru, čekaš lakeja.

Znam da te nikada neću sresti, ja od svilenih niti i Božje biti. Slike tvoje će se nizati u albumu „Ljubavi koje ne postoje". Dok ja pišem ovu običnu pesmu, ti planiraš večernji izlazak sa nekom „otmenom“ damom, na nekom fensi mestu. A, sve izgovorene reči, bile su samo iluzija jednog svetskog putnika, koji zna dobro da zbori, glumi poput Džordža Klunija, a ja sam samo iz varoši neke daleke, što skuplja lekovite travke, Bisenija.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak