Zamak! U zamku ptica. Kavez!

U kavezu uspavani slavuj. Pesma!

Ne čuje. Nisu joj potrebne reči. Tišina!

Slutnja bez kraja i početka. Vetar!

Lagano trepere nagoveštaji. Sumnja!

Modre oči zaspale u talasima nekog bića. Strepnja!

Nejasni zvuk koraka koji se neprimetno udaljavaju.

Lepota!

Miris nečije duše u mojim očima. Mir!

Upaljena sveća na oltaru stare crkve. Radost!

Odletela ptica iz zamka. Sreća!

Pesma slavuja u mojoj čistoj ljubavi prema nepoznatim

dubinama sutrašnjeg dana. Reči!

Kafkin „Proces" i Kundrera zapreteni u mojim mislima.

Izlaz!

Oproštaj crnom leptiru.

Milost za izgovorene rečenice i tiho življenje do jasnog poimanja vrednosti moga bića i moga uma, paralelnih koloseka za odlazeće vozove.

Setiću se, još me suze služe, da sam te imala u lepom vremenu nekom, pospanom i dalekom, malo duže.

Godine su bile mlade, vezle priču, letnje vruću, ljubavnu, ili njoj sličnu. U to vreme, tada je još ova dama bila lepa, privlačna i pomalo sama.

Ujutro smo pili kafu, na poslu, naravno, tursku i običnu. Potom smo poslom žurno završavali i potpisivali rešenja, hodnikom jurili, tek da bi se dotakli i sreli.

Ako me moje suze još služe, sreli smo se u aprilu, kao u nebeskom plavetnom krilu. Do tada smo se gurkali samo, pili sokiće o rođendanu, zaključavali neku godina zabranu.

Hteo si mene, hteo si samo vreme da stane, a sve da ostane isto tako, da se i dalje smejemo lako, drugarski gledamo u oči badema pune, a bili smo napeti kao strune.

Krajem aprila bila sam tvoja verna vila, a svaki put plakala izlazeći iz automobila i male sobe elegantne, kao za prijem crne leptir mašne.

Trajalo je to duže, nije mi rekao da sam ličila na nekog naturščika u Kusturičinom filmu.

Nije hteo doktorat, nisam htela magistraturu, i ko zna koliko bi trajalo, jer je dopadanja itekako bilo, da me put nije razvejao u neki drugi grad da započnem novo štivo.

Nema brige šta će dalje priču da stigne.

Garava mi duša u garavim stihovima.

Garava lutalica u garavim čergama.

Samo vatra narandžasta i samo pesma bela,

od sećanja, od čekanja, od ljubavi, možda.

 

Senko moja od damara, daj mi gutljaj vina

iz prašnjave olbe i komad hleba, da zapevam

tugu večnosti i sreću slutnje, od ljubavi, možda.

 

Garava mi kosa i meka od drhtaja čežnje,

u garavim obrvama, od ruku što tumaraju

nepoznatim svetovima garavim od nevinih dana,

samo mi lice belo od straha svemira.

 

Lepoto čergi, u noćima, u proleće,

zanesi oči moje garave u daljina zvezda pune,

u pesme razbuđene plačom i smehom violina.

Brate moj garavi, u pesme bele, od sećanja, od čekanja,

od ljubavi, možda.

Dvorci Loare. Obala mokra sa puno oblutaka, šara. Ja držim za ruku klošara sa dva franka u džepu blejzera. Držim u ruci poklonjenu lutku od metala, od svog drugara, odbačenog beskućnika. U kontejneru je pronašao žice i napravio njeno lice, tek iz ljubavi prema meni.

Prolaznici i putnici zanemeli. Dama od svile i somota i muškarac sa zakrpom od papirnog omota vele da je to „grehota". Baciše nam pred noge nekoliko penija i brzo odoše do „Tifanija" gde su lica bogataški sjajnija.

Moj zaljubljeni klošar, aristokratskog porekla, sa diplomom akademskog slikara, tek se nasmeja, jer na blejzeru nema džepa. U tihoj sobi, sa setom lampe, na zidu čežnjivo zuji diploma, kao da mora.

Putnici i prolaznici čedni, nikada nećete shvatiti bedni, da je, mom čoveku i meni, potreban samo pogled sneni, puno volim i jedina slika poklonjena meni.

Bacite vaš peni u fontanu želja, dok budete lutali Rimom, a mi ćemo, sa prvom plimom, već biti u sobičku toplom, sa mislima o „Моnа Lizi", Krivom tornju u Pizi, ili u Crkvi „Sv. Marka".

Klošaru i meni potrebna je samo mašta, barka i jedan dukat žut da krenemo na put i pohodimo ljudske molitve i bogomolje, za sve one tužne i ružne ljudske živote pune pohote u ovom svetu kužne sramote.

Poklanjaćemo slike i Aladinove lampe od čipke!

Hej, budne ciganske noći plave, noći lude, noći setne!

Hej, ciganske noći ravnice, što plaču tugu ljubavi moje

za čilašima upregnutim u karuca paradna,

za sreću neke tuđe breze.

 

Hej, ciganske noći magle pune, i tambura, i vina.

Magle neke paučinaste, tek vidljive oku crnom.

Hej, ciganske noći banatske, što vajate neslućenu suzu

za žutim dukatom koga izgubih.

 

Hej, ciganske noći moje, šarene i pospane, i razbuđene

od smeha zelenoga sa crnim tačkama neba.

Hej, noći moje ciganske, od sreće nasmejanih obrva

i žalostive od ruku što nazirahu samo čerge

sa kosama nekim plavim, kao u anđela.

 

Ja ostadoh u noćima ovim belim,

crnokosa ciganka bez čilaša i dukata,

sa dušom neba ljubavi i pijanom pesmom vina, ali neka...

Hej, nek mi noćas strune violina i tambura jecaju

i pevaju ceo život u jednoj ciganskoj noći plavoj, noći ludoj.

A, možda ti je malo i dam!

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak