Zamak! U zamku ptica. Kavez!

U kavezu uspavani slavuj. Pesma!

Ne čuje. Nisu joj potrebne reči. Tišina!

Slutnja bez kraja i početka. Vetar!

Lagano trepere nagoveštaji. Sumnja!

Modre oči zaspale u talasima nekog bića. Strepnja!

Nejasni zvuk koraka koji se neprimetno udaljavaju.

Lepota!

Miris nečije duše u mojim očima. Mir!

Upaljena sveća na oltaru stare crkve. Radost!

Odletela ptica iz zamka. Sreća!

Pesma slavuja u mojoj čistoj ljubavi prema nepoznatim

dubinama sutrašnjeg dana. Reči!

Kafkin „Proces" i Kundrera zapreteni u mojim mislima.

Izlaz!

Oproštaj crnom leptiru.

Milost za izgovorene rečenice i tiho življenje do jasnog poimanja vrednosti moga bića i moga uma, paralelnih koloseka za odlazeće vozove.

Setiću se, još me suze služe, da sam te imala u lepom vremenu nekom, pospanom i dalekom, malo duže.

Godine su bile mlade, vezle priču, letnje vruću, ljubavnu, ili njoj sličnu. U to vreme, tada je još ova dama bila lepa, privlačna i pomalo sama.

Ujutro smo pili kafu, na poslu, naravno, tursku i običnu. Potom smo poslom žurno završavali i potpisivali rešenja, hodnikom jurili, tek da bi se dotakli i sreli.

Ako me moje suze još služe, sreli smo se u aprilu, kao u nebeskom plavetnom krilu. Do tada smo se gurkali samo, pili sokiće o rođendanu, zaključavali neku godina zabranu.

Hteo si mene, hteo si samo vreme da stane, a sve da ostane isto tako, da se i dalje smejemo lako, drugarski gledamo u oči badema pune, a bili smo napeti kao strune.

Krajem aprila bila sam tvoja verna vila, a svaki put plakala izlazeći iz automobila i male sobe elegantne, kao za prijem crne leptir mašne.

Trajalo je to duže, nije mi rekao da sam ličila na nekog naturščika u Kusturičinom filmu.

Nije hteo doktorat, nisam htela magistraturu, i ko zna koliko bi trajalo, jer je dopadanja itekako bilo, da me put nije razvejao u neki drugi grad da započnem novo štivo.

Nema brige šta će dalje priču da stigne.

Garava mi duša u garavim stihovima.

Garava lutalica u garavim čergama.

Samo vatra narandžasta i samo pesma bela,

od sećanja, od čekanja, od ljubavi, možda.

Senko moja od damara, daj mi gutljaj vina

iz prašnjave olbe i komad hleba, da zapevam

tugu večnosti i sreću slutnje, od ljubavi, možda.

Garava mi kosa i meka od drhtaja čežnje,

u garavim obrvama, od ruku što tumaraju

nepoznatim svetovima garavim od nevinih dana,

samo mi lice belo od straha svemira.

Lepoto čergi, u noćima, u proleće,

zanesi oči moje garave u daljina zvezda pune,

u pesme razbuđene plačom i smehom violina.

Brate moj garavi, u pesme bele, od sećanja, od čekanja,

od ljubavi, možda.

Dvorci Loare. Obala mokra sa puno oblutaka, šara. Ja držim za ruku klošara sa dva franka u džepu blejzera. Držim u ruci poklonjenu lutku od metala, od svog drugara, odbačenog beskućnika. U kontejneru je pronašao žice i napravio njeno lice, tek iz ljubavi prema meni.

Prolaznici i putnici zanemeli. Dama od svile i somota i muškarac sa zakrpom od papirnog omota vele da je to „grehota". Baciše nam pred noge nekoliko penija i brzo odoše do „Tifanija" gde su lica bogataški sjajnija.

Moj zaljubljeni klošar, aristokratskog porekla, sa diplomom akademskog slikara, tek se nasmeja, jer na blejzeru nema džepa. U tihoj sobi, sa setom lampe, na zidu čežnjivo zuji diploma, kao da mora.

Putnici i prolaznici čedni, nikada nećete shvatiti bedni, da je, mom čoveku i meni, potreban samo pogled sneni, puno volim i jedina slika poklonjena meni.

Bacite vaš peni u fontanu želja, dok budete lutali Rimom, a mi ćemo, sa prvom plimom, već biti u sobičku toplom, sa mislima o „Моnа Lizi", Krivom tornju u Pizi, ili u Crkvi „Sv. Marka".

Klošaru i meni potrebna je samo mašta, barka i jedan dukat žut da krenemo na put i pohodimo ljudske molitve i bogomolje, za sve one tužne i ružne ljudske živote pune pohote u ovom svetu kužne sramote.

Poklanjaćemo slike i Aladinove lampe od čipke!

Hej, budne ciganske noći plave, noći lude, noći setne!

Hej, ciganske noći ravnice, što plaču tugu ljubavi moje

za čilašima upregnutim u karuca paradna,

za sreću neke tuđe breze.

Hej, ciganske noći magle pune, i tambura, i vina.

Magle neke paučinaste, tek vidljive oku crnom.

Hej, ciganske noći banatske, što vajate neslućenu suzu

za žutim dukatom koga izgubih.

Hej, ciganske noći moje, šarene i pospane, i razbuđene

od smeha zelenoga sa crnim tačkama neba.

Hej, noći moje ciganske, od sreće nasmejanih obrva

i žalostive od ruku što nazirahu samo čerge

sa kosama nekim plavim, kao u anđela.

Ja ostadoh u noćima ovim belim,

crnokosa ciganka bez čilaša i dukata,

sa dušom neba ljubavi i pijanom pesmom vina, ali neka...

Hej, nek mi noćas strune violina i tambura jecaju

i pevaju ceo život u jednoj ciganskoj noći plavoj, noći ludoj.

A, možda ti je malo i dam!