Noćas ću da volim samo ove snežne drumove, što me vode izvan neizvesnih pogleda, nedovršenih rečenica, nerazumevanja cvetova što savijaju samo stabljike pod naletima vozova života.

Otići treba daleko, nekude van domašaja hladnih prašnjavih stanica, stalnih odlazaka sa kratkim pozdravom nekim sasvim tuđim glasom, što ostavlja znane prazne ruke i neku usputnu epizodu pokretnog umornog pozorišta.

Noćas ću da volim samo ove moje snegom posute platane, i pokušaću se sviti u krilu bliskih mi svetiljki zvezda, na svom komadu neba, da otuda ispratim sve odlazeće vozove, a neotpozdravim ni jednom od njih.

Noćas ću da volim i ove snežne drumove, i bele tihe platane i sve odlaske zakasnelih vozova, i sva zadovoljstva zbog nesna moje duše i paperja damara mojih misli.

Večeras ću da volim prašnjave mirise prošlosti. Neću pozdraviti povratak nostalgične iluzije vetra, tako retko mog, deliće mozaika savesti. Kazaljku sata večeras ću da volim. Neka zastane u svom krugu tačno u ponoć i ostavi samo usputnu epizodu pokretnog umornog pozorišta izvan svoje uvek znane putanje.

Ne dodiruj ovu dušu od somota neba, od šapata poznog leta, od svilenih damara violine! Dušu od borovih tajni. Ne dodiruj nit drhtavu, dok ti oči ne proniknu ljubav nevinu, neiskazanu strahom tvog čudnog svemira.

Ne gledaj oči moje ciganske, oči od uroka leptirovog krila, oči od pesama što gore tugom, što gore smehom, oči bosonogih čergi i osedlanih konja.

Ne gledaj mi oči garave u kojima zaspa mesec, dok ti ruka ne naslika obrvu moju od ritma daira.

Ne sanjaj nikada u uranku milosrđa kosu moju od čempresa i vetrova, kosu moju crnu kao dar bogova, dok bela paučina polako naslanja usne na njene mirise.

Ne sanjaj moju kosu u zabludi nežnosti, u trenutku osmeha, ne sanjaj, dok ti htenje ne dotakne pramen nežnošću belom.

Bila je to nema soba. Reći su zastale u grlu, kao ptica u letu, gledali smo se kroz čudno neko ogledalo, nas dvoje sami na svetu.

Ljubila sam ti oči boje lešnika, usne boje višnje, a ti si spretnim rukama oblikovao moje telo.

U mislima mi tekla muzika Ravelovog „Bolera", tek da u meni prekine tišinu slutnje. Nikada se više nećemo sresti, znao si već danas, ali si ćutao kao i juče.

Možda bi postojalo sutra da je volje više bilo, ali si ti morao otići u svoje dane, u svoje noći.

Zaboraviti ta bela nedra, te usne, pogled i ramena čedna, vrat labuda, kao na nekom jezeru na kraju sveta i reći svojima „Dobro jutro, kakav običan započe dan".

Nisam smela više gledati tvoje usne, ruke, prodirati u dušu. Bolje da odživim sušu budućih godina i nikada ne zaboravim malu priču na najneobičnijem mestu na svetu, odselim se na drugu planetu, ili nestanem u nebo nevina znajući da za nas nema volje, ni biće bolje i ko zna šta može da se desi da bismo ponovo bili sami, samo nekoliko dana u tami neke nerođene zemlje.

Hvala ti za rana jutra, za poklonjenu nadu, za ljubav koju ću poneti kao serenadu koju mi nisi uspeo otpevati.

Nismo čuli glasove, ali ostaje da slutimo da su takvi, kakve smo zamišljali mi, dva putnika, dva različita koloseka.

Nismo se uspeli pozdraviti, ali ti poklanjam pesme, jer to se srne, baš srne u ovoj ludoj noći nesna, dok nestajem među zvezdama, bez broja telefona, jer ti neću trebati, a ovde me ne smeš imati.

Ljubavi moja mila, poneću i krila da brže odletim i bol ne osetim! Ostavljam ti kristala suzu, svilenu bluzu, iluziju usana i belih nedara, a čuvaću tvoju sliku skrivenu u svemiru.

Nauči me životu. Onom pravom, što stoji naglavačke, što ga posmatram naopačke.

Nauči me da ne stojim u tramvaju. Nauči me osmehu - grubim rečima i hodanju.

Nauči me da ne volim do nepogleda očiju.

Nauči me da ne ljubim do pobeglog poljupca.

Nauči me da da ne zborim istinu srca do poslednjeg damara.

Nauči me životu, prijatelju! Onom pravom, što stoji naglavačke, što ga posmatram naopačke. Ne, prijatelju, zastani! Pogledaj mi oči. Ta lekcija nije u mom rasporedu časova života.

Ne verujte večeras, ako iznenada nestanem iz ovog tihog prostora prepoznatljivih mirisa nostalgije Nataše Rostove, Džejn Ejr, Emine, pa Kore Potočnik i Ines.

Ne verujte, ako čujete šapat strepnje i opomene Desankine i raskošni smeh Laure i tihi šapat „indolentnog mužika" među stranicama „Registrature". Ako se lomi hleb i pije vino cigansko Mikine „Vojvodine", ako slutite da sakupljam krpice neke Preverove „kada mi lepo kaže". Ne verujte...

To je leptir sleteo tiho u svet večnih reči da sluša iz prikrajka imena nezaborava.

Velim vam, prijatelji moji, ne verujte ni sutra zraku sunca na vašem prozoru. To je samo crni leptir sleteo po naslov za po neku večerašnju pesmu, ako je možda neki drhtavi stih zaspao u vašim damarima „pomilovanja".

Hvala vam, prijatelji, za tišinu poštovanja stihovima baršunaste bisernice, dok rasprostirala sam plavo od mojih trepavica noći do lepote vaše duše, koju sam osetila kao pticu.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak