Kraj plovidbe

U utorak, 31. januara 2017. u galeriji ‘’Selo’’ Doma kulture otvorena je Izložba umetničkih fotografija pod nazivom ‘’Kraj plovidbe’’ Milana Živkovića fotografa iz Kovina.

Serija fotografija koja je predstavljena novobečejskoj publici prikazuje seriju brodova u kovinskoj luci koji su pretopljeni u smederevskoj železari.

Novica Blažin, direktor Doma kulture, iskazao je zadovoljstvo što je izložba stigla i u Novi Bečej. „Gospodin Živković je profesionalni fotograf ili kako se to u tom svetu kaže, majstor fotografije. Veliko iskustvo i njega i njegovih kolega se vidi na svakoj fotografiji. Od ovog umetnika možemo mnogo naučiti, i možda dobiti i inspiraciju za neke svoje radove“ rekao je direktor Blažin koji se i sam amaterski bavi fotografijom.

‘’......Jedne nedelje pre više od deset godina na kovinskom Dunavcu grupa fotografa okupljena pod imenom našeg prvog fotografa Anastasa Jovanovića pronašla je brod “Morava” na čijem je boku zjapio veliki otvor kroz koji su radnici doslovno izbacivali utrobu lađe na obalu - ostavljajući samo metalni skelet. Scena je izgledala kao ogromna i groteskna autopsija koja je otkrivala organe mrtvog i nepoznatog pacijenta. Nakon malo razgovora i objašnjavanja majstori su nam dozvolili da snimamo pa je tako započelo vikend-hodočašće (jer su radnim danima svi bili zauzeti svojim obavezama) koje je trajalo od 2003 do 2007.

Veliki je broj anegdota i dogodovština koje su se desile tokom druženja sa majstorima. Bili su spremni da bez pitanja “a šta će ti to” iseku parče broda kako bih ga sklonio sa sunca i snimio onako kako hoću. Nosili smo im fotografije, a gledali smo i one koje je snimao Milan Grubor, stari dunavski vuk, zaljubljenik u fotografiju. Jedan od majstora, starina po imenu Stanoje, odneo je svoje fotografije, a vratio se na Dunavac sa flašom rakije koju je poslala njegova žena. Oduševljena fotografijama odmah ih je uramila - to su bile prve slike na zidu u njihovoj kući.

‘’......Fotografija, kako je to već dobro poznato, ima neverovatnu sposobnost da sačuva sve ono što možemo da vidimo, a u pojedinim oblastima i ono što ne možemo. Njen prozračan veo posthumne ironije prekriva svaku snimljenu scenu terajući one koji fotografije čitaju, umesto onih koji ih samo posmatraju, da razmišljaju o mnogim stvarima koje i jesu i nisu važne. Odgovor na ovu (ne)logičnu konstataciju leži u činjenici da je nekome važniji estetski dok drugome najviše značenja ima dokumentarni aspekt snimljene scene. Kada već spominjem dokumentarnost sudbina brodova je poznata: istopljeni metal pretvoren je u limove od kojih su napravljeni kojekakvi predmeti. Meni se sviđa misao da je, ako ima ikakve kosmičke pravde, barem neki deo završio na reci, makar i u obliku šiklje, poznatog rečnog čamca. Sudbine majstora metalaca su najvećim delom nepoznate, ali pojedini nisu više sa nama. Slična je sudbina zadesila i grupu “Anastas” koju su različiti životni putevi razdvojili. Ostale su samo fotografije i čudan osećaj u stomaku dok se, gledajući ih, prisećamo trenutaka prošlosti iznova otkrivajući zaboravljene detalje.

Najveći broj ovih “enformelističnih” fotografija nastao je u vremenu koje je proticalo između snimanja radnika koji su meni bili primarni, tada bez neke posebne ideje šta sa tim fotografijama može još da se uradi. Jednostavno rečeno svi ti neobični oblici i boje stvoreni interakcijom plamena, gvožđa i boje bili su motiv kome nije bilo moguće odoleti. Nažalost oni su nastajali u jednom tužnom procesu komadanja starih brodova, prelepih i ponosnih lađa koje su neumorno radile na našim plovnim rekama. Vreme ih je pregazilo ostavljajući rane koje niko nije hteo da leči, a železara je vapila za sirovinama koje mogu biti obrađene - lako i brzo.

Sve se promenilo. Žrtvovane lađe nisu spasle železaru. Majstori su otišli negde drugde da svoje umeće zavarivača iskoriste kako bi nešto sagradili. Dunavac je delimično preuređen sa nejasnom i nikad ostvarenom idejom da postane velika luka. Članovi grupe ponekad se sretnu, ali niko od njih više ne fotografiše ništa drugo osim porodičnih slika. Isprobavali smo prve Umax Astra i Yamada “digitalce” koji se više ne proizvode. Ja više nemam Nikon Coolpix 5000 niti Nikon D70, a ni Olympus E20 koji sam sačuvao više ne radi. Deset godina snimci su bili samo latentne slike u elektronskom formatu (osim jednog analognog dela) i samo je mala igra slučajnosti dovela do toga da postanu papirnata stvarnost koju sada mogu da pokažem....’’’’’

Milan Živković

Iz teksta Poetski dokumentarizam mr Ivane Tomanović:

‘’...On se igra glomaznim železnim truplom kao da je igračka, pomno je posmatrajući sa svih strana, iz svih uglova, pod različitim svetlom, iz različite perspektive. Izdvaja detalje i kreira nove, maštovite forme; naglašava teksturu dok ne postane opipljiva; znalački istražuje kolorit kako bi kreirao savršen valerski niz.Iz očiglednog prelazi u magično, iz realnog u mistično, dajući brodu ljudske obrise dok stvarnog čoveka vidimo tek kao deo veće slike, samo jednog od zupčanika divovskog mehanizma. Ono što fascinira jeste lakoća kojom Milan Živković fotografski secira brodove, baš kao i njihovi pravi dželati, razlažući ih na hiljade slojeva od kojih svaki nosi trag vremena, ožiljak plovidbe, tragove stopala, peska, blata i školjki...’’