Avgust je, bio sasvim običan, mesec u mojoj ravnici. Nјegov peti dan sasvim običan dan.

Stari govorili: „Posle svetog Ilije, sunce sve milije"

Ne volim avgust.

Proslave nekih rođendana, na koje me više ne pozivaju. Te datume, ne znam zašto, ne zaboravljam. Prolazi leto. Dani su sve kraći.

Tiska voda postaje toplija od vazduha.

Avgust je, u mom kraju, počinjao slavom u susednom selu, na svetog Iliju, pa se nastavljao slavom kod moje tetke i brata, u Idvoru, a završavao se Velikom gospojinom, i slavom u Novom Bečeju.

Posle toga, se kretalo u školu.

E, i zato nisam voleo avgust.

Septembar je često bio topliji. „Miholјsko leto", govorili, a mi smo morali da sedimo u školskim klupama, i tako jeftino proarčimo, Božiji dar,... sunce i toplotu reke.

Poslednje trzaje blaženstva, pred jutarnje izmaglice.

Kola puna kukuruza i đačke odlaske na branje tog kukuruza...

Onda, u petom danu jednog avgusta, poremetiše ga.

Poremetiše hilјadu života i sudbina, učiniše avgust ružnijim nego što jeste.

Video sam ljude u kolonama.

Video sam ljude koji spavaju u sportskim dvoranama.

Ljude koji se hrane u zajedničkim kuhinjama.

Ljude koji od mene očekuju pomoć, a ja znam da ne mogu da im je pružim.

Proganjaju me ti pogledi, dečiji plač, i pogled majke koja nema budućnost, nema kod koga, nema gde, nema šta...

Čeka vesti o mužu, ocu, bratu... nada se, jer joj je to jedino ostalo.

Zahladnelo u mom srcu od tog avgusta, i on je od tada, u mojoj duši, zimski mesec.

Siv, hladan i surov.

Mesec što miriše na krv, garež, i barut.

Spiraju ih suze, sa lica, ne i iz duše, ostavlјajući musav trag.

Boli glava, boli čitavo telo, jer za bol, moga naroda, nema leka.

Kažu: „Vreme leči sve"...

Verujem da, vreme koje daje šansu, ima perspektivu i viziju, možda može da potisne neka osećanja, i „zaleči" neku bol.

Ovo vreme, koje me pritiska, iz dana u dan, svojim protekom, ne leči rane.

Ovo vreme dodaje so, na njih.

Otvara nove rane neizvesnosti, sa samo jednim sigurnim epilogom.

Narode moj ... ovo nije kraj tvojoj patnji.

Nije đavo završio svoje.

Sklopio je pakt, sa onima koji se imenom našeg naroda zovu, ali nam ne pripadaju. Ne zato što oni to ne bi hteli, već zato što takvi nama ne trebaju, ni oni i ni njihova trupla, sa smetišta proteklih događaja.

Počeli su davno... Još od onog boja, na livadi posle kojeg su na njoj rasle samo crvene bulke, obojene krvlju mog naroda.

Od posađenih vešala kraj reke, koju je đavo prešao, kada je rešio da da se napije naše krvi, iščupa srce i osakati dušu.

Od vremena kada su vešala preneli na trg glavnog grada, odveli mladost iz škola, zabavlјajući se igrali šah, uživali u „konjičkom skoku", krvavoj kami i lјudima bačenim u rupu zaleđene reke...

Sklopili pakt sa „milosrdnim anđelom" i čekaju neki novi avgust, novi maj ili jun da nam ga ocrne.

Sa smrću, ruku pod ruku, pohode nas. Za njima ostaje dim nagorelih kuća i svetinja, krv, krstače, krajputaši, crnim maramama obavijeni.

Ne raspakuj svoje zbegovske naramke, moj narode.

Ne veruj onima, koji se u tebe najviše zaklinju.

Za nas spremaju nove jame i grobove, ...  sve je u ponudi, sve je na rasprodaji, za malo vlasti, opore slasti, koja samo njima pripada.

Živote naše, ne nude nikome.

Niko ništa, ni ne daje za njih.

Koliko đavolu i njegovima, u odori "milosrdnih anđela", vredi jedan naš život?

Ništa.

Milion puta ništa,... opet je ništa.

Jednima pokor, drugima slavlјe ... Bože, kako bar ti ne poravnaš terazije.

Zašto sam baš ja uvek, među onima koji trpe pokore, onima koji solju leče rane, onima koji imaju prošlost - ne i budućnost...

Spreman sam da ponesem svoj krst.

Ne pitam: “zašto baš ja?”

Neko to već zna, neko će valjda znati, možda će I neko moj nekada saznati.

Moje livade i neba iznad nje više nema. Potrošili ih oni, što ih zgrabiše, I ja koji to nisam hteo da im dopustim. Okrunilo se, iscurio prah kroz prste stisnutih pesnica.

Ima li smisla težiti pravcu, koji ne biram, već hodam zapisanim I Božijom kaznm određenim…

Moj narode!

Ne raspakuj, svoje zbegovske naramke!

Obavezna literatura, u osnovnoj školi beše "Sve će to narod pozlatiti"....

Plakao sam, čitajući, kako o obogalјenim junacima Prelaska preko Albanije, stanovnicima ostrva Vido i Bizerte, junacima iz rovova kod Soluna i radosnim oslobodiocima južnoslovenskih krajeva, u trenutku, kada su nemoćni, država ne brine, već o tome mora, da vodi računa, narod, koji će sve to pozlatiti....

„Krvavi, beskrupulozni, kralj i njegov režim", nije brinuo o svom narodu, o svojoj vojsci, o svojim junacima.... učili nas.

Putovao sam 1977. u Moskvu.

Na Surčinskom aerodromu, zapazo sam jedan stariji bračni par. Gospođa se isticala glasnim govorom, a gospodin, je dostojanstveno i ćutlјivo trpeo njena naređenja, pošalice, primedbe... Kada smo došli do vrata čekaonice, obavestili su nas da smo dužni da platimo aerodromsku taksu. Svi smo bespogovorno pripremili traženu sumu novca i čekali na ukrcavanje. U ruci je držo novac i onaj gospodin, i pružio ga je devojci na šalteru.

Uradi je to nevoljno, rekao bih sa velikom dozom sete, čak tuge, i suzom koja je napunila oko.

Supruga plaća svoju taksu i na glas psuje državu i rukovodstvo, pitajući se: "odakle im obraza da to i od njenog supruga traže".

U avionu sam "slučajno" seo kraj tog gospodina. Supruga ga je oslovalјavala sa Drakče (verovatno od Dragoljub) i to je sve što sam, do tada, znao o tom, verovao sam, čoveku sa zanimljivom životnom pričom, koju sam želeo da saznam.

Tokom leta saznao sam, da je gospodin Drakče, do penzije, bio pilot u JAT-u. Sa mnogo biranih reči, uz puno pauza između rečenica, ispričao mi je, da je pre drugog rata, a i posle dolaska iz zaroblјeništva, bio i vojni pilot. Toliko od njega.

Tek mi je njegova supruga, na sebi svojstven način, sa puno vike i gestikuliranja, ispričala da je njen Drakče sa svojim drugovima 6. aprila 1941. branio nebo nad Beogradom. Obaran je više puta, ali se svaki put vraćao na aerodrom i ponovo poletao, hitajući rojevima nemačkih aviona. Poslednji put, kada je poleteo već je imao slomlјenu nogu. Tako ranjenog su ga i uhvatili i internirali u logor.

Gospodin Drakče je, videvši ushićenje i zaprepašćenost u mojim očima, odmahnuo rukom i kratko prokomentarisao: “Bilo ih je mnogo više od nas, a naši avioni su bili i slabije tehnički opremljeni... srce može protiv čelika,... jedno vreme,... ali ne u beskraj..."

Ovih dana gledam emisije i dokumentarne filmove o našim novim junacima neba, koji su poletali da bi bili mete NATO "anđelima".

Slušam "zvanična obrazloženja", a kao da ponovo čujem one kratke, isprekidane, rečenice gospodina Drakčeta: "Avioni su nam bili tehnički slabije opremlјeni, neispravni, bilo ih je neuporedivo više... Drugovi koje sa setom pominju "izvršili su svoj ratni zadatak"- ubijeni su boreći se sa nadmoćnijim svemircima. Poletali su svesni da idu u smrt...

Danas su, ovi preživeli, van vojske. Mladi, iskusni, prekaljeni, sa velikom manom - nije im bilo prijatno kada su "bratski NATO" avioni došli u „prijateljsku posetu" Batajnici.

Isti oni koji su je besomučno bombardovali, i istoj onoj koju su oni, onako "lako naoružani" branili.

Sada su pekar, cvećar, trener tenisera .... doškovali ih, jer je iz programa, po kojem su oni učili izbačeno nekoliko predmeta. Kao za inat, baš iz njih oni su imali najbolјe ocene, kako iz teorijskog tako i iz praktičnog dela.

Izbacili su: hrabrost, ljubav prema otadžbini, ljubav prema svom narodu, rodoljublje, neustrašivost...

Stvarno, zbog čega bi izučavali i polagali te predmete, koji danas nikome ne trebaju?

Danas se izučavaju drugačiji prepisani i izdiktirani programi. Programi „HLEBA   I IGARA".

Kako se sve ponavlja, verujem da će i današnji, kada budu “bivši", morati da plaćaju aerodromsku taksu, živeće kao podstanari, jer njima i ne trebaju stanovi, njihov stan je nebo. Oni žive u oblacima...

Ni kralj, ni narod, to neće pozlatiti, valjda će sve to (barem) SHVATITI.

Pisma objavlјena na NovoMiloševačkom sajtu pisana bivšem i sadašnjem drugaru i bivšem Predsedniku opštine (postavlјen tamo iz nehata, zato je kod mene amnestiran)

Nema fesa za moju glavu

27.09.2005

Beodra od "3. oktobra" do krivine ka Kikindi!

Pozdrav od Turčina iz bivšeg Novog Bečeja.

08.09.2005

Da malo pojasnim:

Mislio sam od fabrike "3. oktobar" pa do kraja sela, tamo gde put skreće za Kikindu, dok ti oko seže (ne i pamet) sve Beodra. Em lepo, em poučno, a ti na ulazu pa naplaćuješ ulaz u selo, i što je još važnije izlaz iz sela. U forintama naravno, a još ti vrate "afu"...

Danas je ipak, novi dan i nova zajebancija. Najviše sam se brinuo oko fesa i onog perčina (kike).

Nema fesa za moju glavu!

A kose na tom mestu nemam ni za dva pranja, pogotovo ako kosu operem onim kvalitetnim, kumanskim šamponom (lepim zelenim) od koprive.

Šalvare bih još nekako istrpeo, na gumu su, i ne stežu stomak.

Još uvek mi nije jasno i čekao sam opštinski službeni list, pa da vidim, kako je zamišlјeno da u šalvarama igramo čardaš...

Ja znam samo one lake okretne igre i volem kad mi je partnerka lice u lice. Možeš štogođ i da joj šapneš i primakneš kada je prilika... Sve jasno i transparentno.

A ovo danas?.... Nisam za ove nove ritmove i položaje a i čardaš mi baš ne ide. Zamisli umesto "Hej komšije sa svih strana, upregnite petoprege....  sigurno bi, kao himnu pevali Crven fesić nano"... Ne mogu ni da zamislim kako bi to otpevali u ritmu dva tamo dva ovamo...

Doduše tome si i ti kumovao. Teo da pokažeš tehniku, pa potpisivo radio vezom. Ne mogu da ne prihvatim ni ličnu odgovornost, i ja sam, išao da utvrdim gradivo. Možda mi je i zato malko muka.

Vino (i sve ostalo) je bilo odlično, no mora da mi je teško leglo na stomak.

Mal, mal pa podrignem od same pomisli da će mi ona peruška sa fesa češkati nos ili potilјak.

Inače "aktivirao sam se".

Prodaću jednu od kuća, i kupiti dva vola.

Oba idu na ražanj, pa to i dva kamion ladna piva pa u bazu.

Edukujem glasače, i garant će, posle dva tri piva i „kile ispod sača", u Nacionalnom savetu, gde su zastuplјeni, tražiti da se Novi Bečej zove "K….. vrh" a Miloševo "P….. dolina" (tako je po njihovoj tradiciji iz krajeva iz kojih su (nekada davno) došli. Niko ne zna i ne seća se, (niko se ne seća ni ovih drugih predloga) no tradicija je tradicija.

Zamisli kako će biti efektno kada se kaže: "Idem iz „one" doline na „onaj" vrh, u banku. Posle, kada se vraćaš javiš ženi (ili ona tebi): „Svršio sam poso na „onom" brezobraznom vrhu i vraćam se u „onu brezobraznu dolinu".

Ma puna ti usta, a u pitanju samo toponimi „u skladu sa tradicijom".

To ti je tolerancija na naš način,.... kakva Evropa, Engleska i njihovi bobiji. Oni dan danas ne znaju da su protestanti i katolici iz iste fele.

Trebe se ko vaške, a mi tolerantno sa vrha u dolinu i obratno, bez vaški. Sve u svemu, sranje neviđeno, ali za šaku čvaraka, sve može da se izlobira, da se izglasa, proglasi, istakne, napiše i dopiše...

Pozdrav Karlovčanu od Novobečejca koji polako prodaje nekretnine i odlazi ispod Save i Dunava.

Ranije smo išli putevima AVNOJ-a.

Znaš ono Jasenovac, Zagreb, Kumrovec (obavezno), Plitvice, Bihać, Jajce, Mrkonjić Grad, Banja Luka, Kozara... pa preko Tise skelom.

E... sada, kolko vidim odavde, prave nam novu turističku destinaciju. Pošto je ona Knin, Okučani, Pavlovićeva ćuprija imala jako dobru posećenost, s razlogom. Em jeftina, em u jednom pravcu ... sada osmišlјavaju onu "Putevima Čarnojevića.

Lepa turica, no malo su je, obzirom na uslove i želje (što naše, što njihove) modifikovali. Obrnuli su smer kretanja. Zbog istorijskih fakata ostao je isti pravac no smer je promenjen, sada je u nazad.

Kažem ti lepa turica. U Sentandreji pokupe ono 6-7 Srba, od nekoliko desetina hiljada što su došli u prethodnoj turi, pa se usput preudali ili kako to sada zovu asimilirali. Tokom čitavog puta do granice, trajaće intenzivan kurs Srpskog jezika. Ne da obnove, jer ne mož obnavlјati nešto što ne znaš, već ima da ih nauče ... Obavezna poseta svih prelaza, ćuprija,... Radi podsećanja gone stada ispred sebe (praktično jer ima i za ranu i za odevanje) ...

To ti je skoro gotova stvar. Samo da oforme turističke saveze i prođu sve sajmove turizma (onaj u Berlinu im dođe ko diplomski ispit), pa da uokvire program.

Ima tu raznih zanimljivosti, ne mogu ni da se odma' setim svega, no šta nam je tu nam je.

Ja inače, znaš me, ne volim kada pale - gase svetla u kafani, da bi izašao iz nje. Poštujem opštinske odluke o radnom vremenu birceva.

Izađem sam ranije, da me ne teraju.

Uskoro će fajront, pa da me ne bi isterali, sam ću ja....

Nepregledne kolone lјudi u raznoraznim prevoznim sredstvima, napuaštale su svoj zavičaj, svoja ognjišta, svoje bivše živote i kretale se ka Pavlovića ćupriji.

Odatle, ko zna kojim razlogom, upućivane su do nas, u srce Vojvodine, prelazeći most na Tisi. Prognanika je bivalo sve više, a mi smo imali sve manje mogućnosti da im obezbedimo bilo kakav pristojan smeštaj, hranu, odeću...

Sportska dvorana puna žena, staraca, dece, bilo je i nešto muškaraca srednjih godina.

Dosta vremena sam provodio sa njima. Nisam imao baš mnogo mogućnosti da im pomognem, no valјda zbog moje pojave i stalnog prisustva, procenjivali su da bih ja mogao nešto značajnije da im pomognem u rešavanju njihovih ogromnih problema.

Pokušao sam, bar svakoga da saslušam. Sa podjednakom pažnjom slušao sam priču i onoga koji je za nešto molio i onoga koji je pretio bombom (pa se posle izvinjavao, a nije imao zašto, shvatao sam njegovu muku)

Moj, a i njihov, problem je bio taj, što je poslove oko smeštaja i prihvata vodio Crveni krst, a svi mi ostali smo im samo pomagali, i ja nisam imao baš mnogo mogućnosti da udovolјim zahtevima prognanika.

Jednog jutra, pre početka radnog vremena, na vrata moje kancelarije zakucala je, a potom ušla mlađa žena.

Iznenadila me je svojim ranim dolaskom.

"Videla sam svetlo, pa ko velim tu ste... ja imam nerešiv problem, a nemam kome da se obratim. Možda bi vi mogli...", birajući reči govorila je neznanka.

Ponudio sam joj da sedne i bio spreman da čujem još jednu od teških sudbina koje su pritisle moj, prognani, narod.

"Majku i mene su, čim smo prešli Drinu, iz naših traktorskih prikolica prebacili u autobus i dovezli nas dovde. Našeg komšiju, maloletnog dečačića koji je vozio traktor, starijeg nismo imali", kao da se pravdala, "usmerili su prema Valјevu i on je tamo odvezao naš traktor. Traktor je se pokvario i ostao u nekom selu pred Valјevom, dalje nije izdržao.

"Taj traktor nam je sva imovina, sve što je ostalo od majčinog i očevog života, sva moja mladost i mladost moga brata, sve što mi je ostalo iz Krajine. Dobro i šta sada, pitao sam?

Da li postoji mogućnost da ga nekako prebacimo ovde", izgovorila mi je i pružila parče papira na kojem je pisala adresa, zadnja pošta zaseoka do koga je izdržao traktor iz krajine? Ostao sam zatečen pitanjem. Shvatam da je taj pokvareni traktor sve što devojka i njena majka imaju, od imovine, ali kako da joj objasnim, i koliko joj to objašnjenje znači, da ga je, u sred nestašice goriva, doneti iz Valјeva u centar Vojvodine, skoro neizvodljivo?

Pitao sam devojku, gde je smeštena, i tek kada mi je rekla u čijoj je porodici setio sam se da sam ih dan - dva pre ovog susreta, odveo u jednu od porodica koje su se prijavile za prihvat izbeglica.

"Ostavi mi podatke i dođi sutra, nešto ću pokušati", rekao sam joj ne bih li je ohrabrio, a zapravo nisam imao nikakvo rešenje.

Izašla je iz kancelarije, činilo mi se, malo manje zabrinuta, a ja sam ostao sam sa "nerešivim problemom”.

Iz razmišljanja, povratila me je zvonjava telefona. Zvao me je poznanik koji treba da preveze brašno u Kraljevo, i pita da li bih mogao da mu obezbedim bar bure nafte, kako bi mogao da ode i da se vrati sa tog puta.

Može, iznenadio sam ga odgovorom, ako ideš preko Valјeva, odgovorio sam.

"Kraljevo, ne Valjevo", vikao mi je on u slušalicu.

Čujem te dobro, nema potrebe da vičeš, odgovorio sam, i objasnio mu moj plan. Odneće brašno u Kraljevo, pa će otići po traktor u to selo, blizu Valjeva i dovesti ga do ljudi čiji je, taj traktor, sva imovina koju poseduju. Gorivo koje ćeš dobiti je u stvari ono koje bi oni dobili za traktor, da je tu, a pošto ovi imaju traktor (doduše u Valjevu) dobićeš njihovo sledovanje.

Ujutro sam imao radosne vesti, za moju novu poznanicu.

Kamion je na putu za Valjevo. Ne znam kako da vam zahvalim, ali ja imam još jedan problem", rekla mi je postiđeno.

Šta se sada dogodilo, pitao sam misleći na to da im ne odgovara smeštaj ili tako nešto.

"Trebalo bi mi tri obroka".

Vas je dve, pitao sam?

"Došao je i moj verenik, sinoć je stigao...", odgovorila je stidljivo.

Ništa, sredićemo to, sada ćemo da ga prijavimo i dobićete tri obroka", rekao sam joj i uhvatio telefonsku slušalicu, ne bih li obavio formalnosti oko prijavlјivanja.

Javila mi se koleginica iz Crvenog krsta, zamolio sam je da malo sačeka i zatražio podatke o vereniku, od moje "poznanice".

Ona je ćutala. Oborila pogled, počela je da plače.

Šta se sada događa, upitao sam je?

"Ja njega, ne smem da prijavim. Samo sam vama rekla da je on tu, verujući da nas nećete odati".

Ništa mi nije bilo jasno, kome ne treba da je odam.

"Kada se mladići prijave, pokupe ih i vrate na ratište. Mi nemamo tamo više nikoga, i ja ne dam da se on vraća na ratište. On mi je sve. Oca i brata su mi ubili, njegovog rođenog brata su ubili, drugi je u logoru, kuće su nam popalјene i uništene, škole u kojima smo radili više nema ko da pohađa... Ne smemo da se više izgubimo. Ni on mene ni ja njega", zajecala je.

Ja sam sama, majka mi je bolesna, nemam nikakvu imovinu, ko će mene, da paziti, pitala me je kroz suze?

Miro, rekao sam u slušalicu, umesto dva obroka povećaj na tri, za devojku i njenu majku u kući preko puta pošte...

"Nјih je dve, i kako da povećam na tri?" pitala me je aktiviskinja crvenog krsta.

Mlađa žena je trudna, potrebna joj je pojačana ishrana, uradi kako sam ti rekao, a ja ću to pokušati da objasnim našim šefovima, završio sam kratak razgovor i spustio slušalicu.

Imate tri obroka, a traktor vam stiže sutra, obavestio sam devojku koja je čekala ishod mog razgovora.

***

Prošle su tri godine od tada. Moja kći od pet godina, je dobila nagradu na međunarodnom konkursu za likovni rad, na temu "Železnica u očima dece". Stotinu dece i njihovih roditelјa u sali železničkog muzeja u Beogradu. Direktor železničkog preduzeća dodelјuje nagrade. Sevaju blicevi fotoreportera.

Ja bih "iz kože da iskočim", presrećan što je moja devojčica među tri nagrađena deteta. Propinjem se na prste ne bih li je što bolјe video, kako se kočoperi kraj direktora i rukovodioca konkursa, obasjana reflektorima i zaslepljujućim odblescima bliceva.

U opštoj gužvi prilazi mi jedan mladić, pruža ruku i kaže: "Vi ste Dimitrije, da li me se sećate"?

Da, ja sam taj, odgovaram neznancu, pokušavajući da se setim odakle znam tog čoveka.

Čuo sam da je među nagrađenima i devojčica sa vašim prezimenom. Još kada sam saznao iz kog je mesta bio sam siguran da je sa vama u rodu. Budno sam pratio odakle će se dete pojaviti, kada je prozovu i kada sam vas ugledao nisam izdržao da vam ne priđem i ne pozdravim vas.

Moja supruga i ja vas nikada nećemo zaboraviti. To što ste za nas učinili,... to niko ne bi učinio, i mi smo vam neizmerno zahvalni. Vaš lik, glas bez povike i to vaše čudno prezime, pogotovo."

Lepo je sve to o čemu pričate, verovatno malo i preterujete u pohvalama, ali ja se stvarno uz veliko izvinjenje, ne sećam gde smo se mi to sreli. Verovatno ste me zamenuli sa nekim. Prezime jeste malo čudno, ali nas ima pravilno raspoređenih po svetu, pokušao sam malo i da se našalim odgovarajući mu.

"Ne, ne, nisam vas zamenio, siguran sam da nisam, sećate se: izbeglice, sportska hala, traktor iz Krajine, verenik i "trudna žena".

Blaga toplina u glavi, setio sam se.

Traktor iz Krajine, stao kod Valjeva...?!

“Da, da taj traktor", obradova se mladić što sam ga se setio.

Prodali smo traktor, ja sam se zaposlio kao nastavnik likovnog vaspitanja u školi, i evo, ovde sam sa svojim đacima".

A verenica?

"Zaposlila se i moja verenica, ona je profesor srpskog jezika, biće joj jako žao što jutros nije pošla sa mnom,... i nije mi više verenica, prorekli ste nam, imamo sina, venčali smo se i živimo u iznajmljenom stanu" u jednom dahu ispričao mi je, vidno uzbuđen, sve najbitnije detalje iz svog proteklog života, mladić.

Pozdravi suprugu i reci joj da sada stvarno mora da jede za dvoje, našalio sam se, obradovan ovim kratkim susretom, toliko kratkim da nismo stigli ni da razmenimo adrese.

Ako..., ukoliko budemo jedno drugome zaista potrebni, pronaći ćemo se.

Bio sam presretan saznanjem, da su se dvoje mladih ljudi snašli i prevazišli beznadežnost u kojoj su bili.

Ako sam im ja, i malo u tome pomogao, moja sreća je nemerljiva.

Vesti na dnevniku, koji je počeo da produžuje svoje trajanje sve su sumornije. Hrvatska vojska napala Krajinu. Na Kninskom ratištu napreduje velikom brzinom.

Gledamo spikera kako čita ove vesti. Ni jedne slike koja bi ilustrovala rečeno. Već smo navikli na ovakav novinarski i uređivački pristup.

"Tamo je i Bojan", užasnuta vestima prokomentarisala je moja supruga.

"Bojan i mnogi drugi Bojani..", odgovorio sam joj pokušavajući da dokučim šta se tamo u stvari dešava.

Bojana sam video poslednji put pre mesec dana. Onog dana kada su ga pod milicijskom pratnjom, u papučama, odveli nekuda.

Posle se javio da je negde na ratištu. Brani Knin ili njegovu okolinu, nisam mogao to tačno da razaberem iz telefonskog razgovora sa njegovom ženom koja nije mogla da obuzda jecaje.

"Kakve veze on ima sa tim vojnim formacijama", pitala me je supruga toga dana.

Jedina veza je ta što je izvesno vreme, pred rat radio u Sarajevu i uoči rata sa ženom i decom pobegao poslednjim letom u svoje rodno selo. Sada su ga "pokupili" da "brani svoju imovinu koju je tamo ostavio".

Od Bojana više nismo dobijali vesti i jedini izvor informacija su bili televizijski izveštaji.

Sutradan, hitno zakazan sastanak.

Kratka informacija o događajima u Krajini i Republici Srpskoj. Kolone vozila i ljudi se kreću prema Srbiji, ali po procenama okružnih rukovodioca neće doći u naše mesto.

"Nemaju kod nas svoje rođake", bilo je objašnje predsednika.

"Šta ćemo da uradimo ako ipak neko dođe?", pomislio sam, i glasno rekao, izazvavši oštre poglede prisutnih u sali, uperene ka onom ko nije slušao ili ne veruje u predsednikovu reč.

Popodne poziv iz SUP-a.

"Iz pravca...prema vama kreće se kolona traktora i vozila. Ljudi putuju tri četiri dana i na izmaku su snaga, preduzmi sve što možeš da ih prihvatite, rečeno nam je da ti koordiniraš.

"Kako dolaze, pa kod nas nemaju rođaka..", začuđen je bio predsednik, kada sam ga pozvao i pitao šta da sada da radimo.

Sa prvim sumrakom prvih dvadesetak vozila stiglo je u našu varoš, u nameri da se tu zaustavi.

Dalje nisu mogli, nisu imali gde, nisu znali kuda.

Nešto pre njihovog dolaska javio mi se Bojan.

Stigao je i on, ustvari pobegao kao i svi ostali. Čim se naspava doći će do mene da mi sve ispriča...

Razgovaram sa ljudima. Potresne priče. Stotinu sudbina, stotinu različitih priča, napuštenih domova, izgublјenih ili umorenih rođaka.

Pokušavamo da uspostavimo evidenciju pristiglih ljudi.

Vrag je odneo šalu.

Crveni krst preuzima prihvat, oni su za to obučeni i organizovani.

Skoro je nemoguće da tačno utvrdimo broj pridošlih. Svakog časa, u talasima dolaze nova prevozna sredstva, nove sudbine, nove tragične priče i gorčine.

Posmatram preplašene i izneverene ljude, njihove žene i decu. Ono što je zajedničko svim pristiglim osobama, sa hiljadu sudbina je njihov pogled.

"Oči su ogledalo duše", shvatio sam u prvom satu njihovog dolaska.

Pogled u kojem se video strah, beznađe, tuga...

Pogled koji nije gledao sagovornika, nego neke dalјine u kojima su prebirana sećanja, postavlјana pitanja: "šta dalje, kuda dalje..."

Taj "izbeglički pogled" je nešto najtužnije, što sam do tada doživeo. Svi sa kojima sam razgovarao, a razgovarao sam bar sa po jednim članom svake porodice, imali su svoju, uglavnom tragičnu i neveselu priču. Svaka osoba druga priča, rana na srcu, praznina u duši i svi su imali isti pogled, pogled koji je počeo da me proganja i u onim kratkim časovima sna, koje sam mogao sebi da priuštim.

Kada se broj upisanih približio cifri od 1500 znao sam da svim tim ljudima nećemo moći da obezbedimo ni najosnovnije potrepštine, a kamoli smeštaj, odeću, obuću...

Prognanici veruju u to da ćemo im pomoći, veruju bar onoliko koliko su verovali nekima na koje su se u našim razgovorima pozivali, a koji su im pri polasku sa njihovih ognjišta obećali prazne kuće u Rumi, Novom Sadu, Beogradu, Nišu....

Prevareni su očigledno, prevareni smo i mi koji smo pokušavali da im pomognemo i umanjimo patnje.

Slomlјen sopstvenom nemoći, silazim niz stepenice i po ko zna koji put odlazim da pogledam ponuđene kuće, za smeštaj porodica koje noći provode u fiskulturnoj sali i svojim traktorskim prikolicama.

Neko me, na stepeništu, povlači za ruku. Muž mi je poginuo pre dve godine, komšija me je dovezao sa dvoje dece, stariji sin i ja bi mogli nešto da radimo, možda bi mogla i curica, punih joj je 16...", počela je svoju priču žena kojoj su godine koje je preživela utisnule zastrašujući izraz na lice. Oči upale, nos se izdužio, podočnjaci u ogromnim kolutovima, sivkasto-žuta boja lica, kosa odavno osedela i onaj pogled, pogled koji me obara.

Reče da je nešto mlađa od mene. Po izgledu bi rekao da je starija bar jedno 15-tak godina. Kraj nje, stjala je devojčica ili devojka, šesnaestogodišnji devojčurak. Strah, stid, nelagodnost oborili su joj pogled.

Sudeći po godinama njene majke, mogla bi mi biti kćer. Pomilovao sam je po kratkoj crnoj kosi.

Podigla je glavu i pogledala me, očima boje badema. Oči preplašene srne, krupne sa velikim trepavicama.

Oči, koje plaču bez suza koje su potrošene ko zna kada i gde, očima koje mole. Bistar pogled beznađa, straha i neizvesnosti koji preklinje i obavezuje.

"Oči su ogledalo duše", ova duša veruje da je neću izneveriti.

Rekao sam njenoj majci da ću sve učiniti da im pomognem, da se samo prijave, da ... ne znam šta sam sve tada mogao da kažem, ne bi li bar malo utešio neutešne.

A kuće, uglavnom nisu za stanovanje. Mogle bi da se preurede, ali za to je potrebno vreme a nama treba smeštaj odmah, trebalo je još pre tri dana. Po ko zna koji put prolazim varoškim ulicama.

Kako da se vratim i onim očima boje badema kažem da i dalje moraju da sede na stepeništu moje kancelarije?

"Majka Kovo, da li bi primili ženu sa dvoje dece...? , objašnjavam zajedničku muku jednoj starijoj meštanki.

Baš sam htela da idem u centar i nađem nekoga ko bi pristao da dođe kod mene. Šta imamo ja i moj unuk imaće i oni. Moj unuk pomaže u Crvenom krstu, od prvog dana. Ne dolazi ni kući na spavanje... Samo ih ti dovedi derane", glasio je odgovor majka Kove, odgovor koji je na mene delovao poput najlepše bajke.

Jurim da obavestim majku sa decom o tome da sam im pronašao smeštaj. Nalazim baka Kovinog unuka koji im pomaže da utovarimo ono malo njihovih stvari u auto.

Posle dva dana, u Crvenom krstu, pitam devojku koja upisuje pristigle i otišle "koliko imamo izbeglica danas?"

Devojka podiže pogled sa spiska. Oči srne, boje badema. Primetih novi titraj u njima, osmeh, bistrinu.

"Nenad, Nenad mi predložio da im pomognem, pa ja mislila što ne bih..." počela je da se bezrazložno pravda curica, osmehujući se.

Pogledao sam Nenada. Dodavao je džakove sa brašnom pekaru, koji je prognanima pekao hleb.

"Ona je sama pristala, nisam je terao", pravdao se i on sa sličnim titrajem na kraju usana.

"Da li te Nenad sluša?", upitah je.

"Sluša", odgovori ona na brzinu, a onda kao da se nečeg dosetila nastavi, "šta on ima mene da sluša?

Mama je rekla da vam se zahvalim, ako vas vidim. Hvala vam, mnogo nam znači to što nas je baba Kova primila. Brat bere voće na plantaži, mama pomaže babi, a ja eto..."

Pozdravi mamu i ne zahvaljujte nikome, uradili smo ono što smo mogli, a vas dvoje da se pazite, Nenade zadužujem te da paziš na ove oči. Takve nećeš još jednom lako naći. Kada dođe za to vreme, hoću ja da vam budem kum.

Dogovoreno? Moje pitanje nateralo je rumenilo u njihove obraze a preko lica im prelete zračak sreće.

O Bože, ovo dvoje su svetlost u mraku beznađa, pomislio sam dok sam se penjao do kancelarije.

***

Prošle su dve godine ili nešto više. Privikli smo se na život sa ljudima koje su prognali. Navikli se i oni na nas. Još uvek im nije lako, štaviše.

Zamišljen koračam ulicom, i skoro da sam naleteo na dečija kolica pred sobom.

Pogledam bebu, koja je hitro mahala razgolićenim ručicama i nožicama. Bela kapica joj je uokvirivala lice. Dete se smejalo i gledalo me krupnim, prelepim očima boje badema. Očima koje sam već negde video. Odvajam pogled sa deteta u kolicima i susrećem se sa pogledom devojke koja je gurala kolica.

Oči boje badema, iskre u njima koje imaju majke koje se ponose svojim detetom, smejala se grohotom.

Umalo se ne sudarismo, zamislili ste se?", pitala me je.

Ma pusti, ne znam kuda ću pre, a ti..., ti i Nenad?, pitao sam, želeći da čujem potvrdan odgovor.

Da Nenad i ja, tražili smo vas, ali ste bili odsutni, a i Nenad ima neko staro kumstvo pa mi reče da se to ne kvari. No mislili smo na Vas, nadenuli smo mu ime po vama. Zove se Dimitrije, lepo ime zar ne?" reče mi mlada majka.

Da, lepo je, manje nego ovaj mališan. Da si mi živ i zdrav imenjače", poželeo sam mu, dok sam mu pod jastuk, kako je red, stavljao novčanicu, za sreću.

Potkategorije

 

Strana 1 od 172

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak