Petak boje urmi

Sa aerodroma sam otišao pravo na Dorćol, u Venizelosovu ulicu, blizu hotela „Nevski“,  da obiđem mesto zločina od pre 12 godina. U parku između hotela i restorana „Stara Hercegovina“ stradao je moj brat Filip, Cigan, Rom, kako hoćete. Imao je nepunih 13 godina. Ubili su ga skinhedsi, kako su svedoci rekli. Istraga je bila kratka, i nikad nikog nisu uhapsili. Pored njegove razbijene lobanje pronašli su  i naš mali narandžasti kineski tranzistor. Policija mi ga je posle vratila, tako, sa par kapljica skorene krvi. Ja sam ga kupio na buvljaku, vukao ga sa sobom 3-4 dana okačenog o kaiš,  pa sam mu ga  to poslepodne poklonio. Sedeli smo u dvorištu škole i grickali urme koje smo kupili na Bajloni-pijaci. Prvi put smo ih jeli. Bile su slatke kao med. Rekao je da poznaje jednu devojčicu koja ima istu takvu kožu, smeđu, meku i providnu, kao urme. Smejuljio se i dodao da će je kasnije videti i, ako Bog da, poljubiti. Dao sam mu svoj tranzistor za sreću i lupio ga po kratko ošišanoj glavi. Nije ništa odgovorio, samo se široko nasmejao pokazujući kao veverica bele zube, stavio ga u džep i nestao niz ulicu. Tad sam ga poslednji put video.

Sad, posle 12 godina sam opet tu. Rezervisao sam sobu u novom, renoviranom hotelu „Nevski“. Raspakovao sam stvari i pomerio sto do prozora, odakle se vidi park. Zavalio sam se u stolicu i stavio Fićin narandžasti tranzistor na sto. Pozvao sam recepcionara da mu kažem da očekujem posetu. Sa njim sam govorio na engleskom. S razlogom, jer sam dolazio iz Bruklina, iz Njujorka,  kao predstavnik američko-indijske kompanije „Magic softwares & Co.“ Sa pasošem na ime Prakaš Karat (ime koje je na svim mojim ličnim dokumentima i firmi koja jamči za mene). To je jedno pristojno indijsko ime kojim se ponosim. Kada sam stigao u Ameriku, pre osam godina, posle mog putešestvija i teške šljake u Nemačkoj, a zatim Francuskoj, gde mi se ideja za poduhvat o kom želim da pišem i javila,  konačno sam shvatio da je bolje da neko ko ima put kao moju, boje urme kao što je rekao Filip, moj mali Fića, bude Indijac.  Prvo sam hteo, shvativši  na mojoj velikoj odiseji  po Evropi, koliko su ljudi glupi, da dam sebi prezime, ni manje ni više, nego Gandi. Ali čitajući u to vreme o dinastiji, shvatio sam da je Mahatma bio šupalj, jednostavno zato što je bio hindus s tvrdom verom u kastinski sistem. Razume se, meni se nikako nije sviđalo da budem parija. Zato sam otišao na suprotnu stranu, i uzeo ime indijskog komuniste Karata. Moj drugar Denis, Cigan koji je u Bruklin došao iz Hrvatske davno pre mene, smejao se  izboru imena, ali kad je čuo priču, moju krajnju nameru, zaledio se. Nije mu bilo teško da me shvati. Zahvalan sam mu na tome.

Nekim danima govorio mi je da imam baš indijsko lice, i da u elegantnim odelima koje sam vežbajući za ulogu počeo da nosim, izgledam na momente kao bolivudska zvezda Salman Kan. I bio sam vitak kao on; trudio sam se da održavam kondiciju što je moguće više. Stvarno, bio sam zadovoljan, bar kad stanem ispred ogledala. Denis me je primio da radim kod njega u firmi za selidbe na crno, učio me jezik i upućivao kako mogu da zaradim dodatan keš, mada mi iskustva iz Frankfurta i Pariza nije nedostajalo. Počeli smo da radimo i po barovima u Fulton stritu, kao plesači, i da spavamo sa ženama za novac. Ništa lično. Zahvaljujući tome, moja ušteđevina je stalno rasla, pa sam i upisao kurs zvani Native English. I to baš kod jednog Indijca koji je, pored toga što je držao časove, dilovao travu i pravio lične karte za maloletnike kako bi mogli da kupe alkohol. Interesantan lik. On mi je pomogao da nabavim novi identitet. Za dobre pare iz Indije su mi poslali nova lična dokumenta, jer sam prethodna, kao, izgubio. Da bih osigurao ostanak u USA, Denis me je spojio sa tipom iz Meksika, druga generacija, koji je držao start up kompaniju za softvere. Stavio me je na listu zaposlenih, a ja sam mu u početku plaćao za to. Tokom našeg druženja, upućivao me je malo po malo u posao, elementarne stvari.  Uglavnom sam u popodnevnim satima radio za njega - sakupljanje informacija sa interneta i uređivanje podataka. Nastojao sam i da što više čitam i da se obrazujem. U svakom slučaju, bio sam formalno zaposlen i imao sam zelenu kartu. To mi je omogućilo, ta vrsta luksuza, da razvijem plan koji se rodio mnogo ranije. Plan koji je zaživeo zahvaljujući jednoj madame, zapravo mlle, tamo u Parizu.

Posle smrti mog brata Fiće, nije dugo prošlo kad sam odlučio da odem iz Srbije. Prvo do Frankfurta, gde su mi nakon nekoliko isporuka “polovnih” automobila u Hrvatsku i Srbiju, davnašnji poznanici, Cigani iz Marinkove bare, umesto novca, preko razrađenih veza sredili da dobijem pasoš. Tako  je moj dom postao EU. Odmah sam otišao za Pariz. Bez nekog posebnog razloga, sem možda što sam hteo da izbegnem staro društvo iz Beograda, i što sam mrzeo nemački jezik. Moja tragedija - moj mrtvi brat – terala me da postanem redovan građanin, da se uklopim, da ne štrčim, da budem nevidljiv, što manje Ciganin. To nije lako; posao sam dobio na jednoj od gradskih deponija. Dočekivao sam kamione sa smećem i pomagao pri istovaru. Verovatno najjadnija šljaka na planeti, ali uspeo sam da iznajmim malu sobu u 20. arondismanu, u kraju Menilmontant, i da upišem kurs francuskog jezika. I dobro mi je išlo. Tako sam živeo skoro tri godine. Zabava mi se svodila na lutanje ulicama i upoznavanju kvartova. A onda sam otkrio i ljubav prema plesu. Neretko sam posećivao klubove. Voleo sam da pokazujem uvežbane pokrete, talenat, i telo.  Zaista sam dobro igrao. Melodija i ritam su me nosili bez kapi alkohola. To su bili moji srećni momenti. Stalno sam unosio nove, atraktivnije pokrete.

Tako sam i tada bio opijen igrom, polumrakom i svetlima. Kad sam se  okrenuo, devojka od nekih 16-17 godina igrala je sa mnom, i to dugo. Imala je štrikanu sivu majicu na bretelice i šorts iz koga su virili donji delovi džepova. I bila je belkinja.  Posle dve tri pesme, pitala me je šta bih da popijem.

“Vodu”.

“Vodu? Na čemu si?”.

“Ni na čemu”.

Uhvatila me je za glavu i pogledala u oči.

“Stvarno. Čist si”, nasmešila se, nežno, kao Mona Liza. Igrali smo zajedno, ali nekako svako za sebe. Činilo mi se da igram bolje nego ikad, a ni ona nije bila loša.

“Sa kim si tu?”, približio sam da bi me čula.

“Sama. A znam da si i ti, posmatrala sam te”. Krenula je ka izlazu, a ja za njom.

“Hoćeš li da odemo kod mene?”, pitala je.

Sve vreme pratila je moj pogled da vidi da li je razumem. Išao sam ćutke za njom do izlaza, pa na ulicu. Najednom se uozbiljila. Taksijem smo stigli do 13. arondismana, u Rue Le Brun, pored hotela „Gobelins“. Stan je bio prilično velik, naslućivao sam to s obzirom da smo se dugo kretali po tami hodnika. Došli smo do jedne sobe. Uključila je televizor, a zatim stavila naočare . “Baš si lep”. Ćutao sam. “Ja sam se malko napila i treba mi usluga”, reče. “Ovo je jedan od retkih dana kada moji nisu tu, a ja sam… još uvek devica”, podigla je obrve. “To je za devojku mojih godina jedna baš frustrirajuća stvar”. Skinula je šorts i majicu, a zatim i gaćice. Bila je lepa, blago punačka, i bela kao slonovača. Nikad takvo nešto nisam ni dodirnuo, čak ni u prolazu. Bacila mi je kondom i legla na krevet.

Svega se toga sećam kao da je juče bilo. Ujutru rano, pre nego što se probudila, napisao sam joj svoj broj telefona i otišao.

I pozvala me je. Odmah sutra. Na moju veliku sreću, ispostavilo se da joj roditelji vikendom često nisu kod kuće. Dogovorili smo viđanje za sledeći vikend, i posle za sledeći. Uglavnom smo vodili ljubav, ali znala je i da napravi sendviče, i da mi priča doživljaje iz detinjstva i škole. Mahom je ona pričala. Odlazio sam kod nje jednom nedeljno, u petak uveče ili subotu popodne. Zvala se Žizela i išla je u Gimnaziju „Žan Kare“ u severnom delu grada. Sa svojim skromnim znanjem jezika, razoružan ovom gostoprimljivošću, ne bez straha, govorio sam joj o ciganskom životu i ispričao kako sam dospeo u Pariz. Smrt brata nisam pomenuo.

Ona se uglavnom smejala mojim pričama o radu na deponiji i mom francuskom. Gledala me je velikim očima nabijajući cvikere na nos. Govorila mi je da sam lep, i upućivala me kako da se moderno oblačim, kako da hodam i takve stvari. Međutim, nikada nije sa mnom prošetala gradom. Niti je htela da sedimo u kafeu, ni da zajedno kupujemo odeću.

Ponekad je znala i da ćuti. Samo bi me zagrlila, ili se samo skinula dajući mi znak da joj se pridružim u krevetu. Često se i udubljivala u školske zadatke. Ja sam u tim trenucim sedeo u fotelji ili na maloj hoklici i posmatrao je. Nije mi ništa nedostajalo. Pitala me je da li znam ko je Robinzon Kruso. “Kad smo se upoznali bio je petak. Ti ćeš biti moj Petko”, pomilovala me je po glavi. Proslavili smo to tako što je ispekla pile. Uz večeru, pričala mi je o Petku,  da je čitala jednu još bolju knjigu o Robinzonu i Petku, Vendredi ou les Limbes du Pacifique, Petko ili limbovi Pacifika, Mišela Turnijea, koji tako dobro opisuje te ljude i stvarni život na ostrvu. Ogoljava sve. I da nije bilo Petka, tog pravog Petka, Robonzon ne bi shvatio koliko je ostrvo lepo. Dodala je da može da me nauči da govorim bolji francuski, da i sam čitam, a zatim i stidljivo: “ I možda da zaradiš nešto para”. Kako? “Ja znam dosta devojaka iz škole, mi često pričamo o svemu, pa sam im rekla za tebe. Samo neke stvari”, lice joj se razvuklo u bezobrazan osmeh. “One bi htele da plate za defloraciju. Čak i 100-150 evra. Znaš li šta je defloracija? To je ono što si ti meni uradio kad smo se upoznali”, nežno je rekla.  Spustio sam glavu i ućutao.  “Šta ti je?”, čvrknula me po ušima. “Ok”, rekao sam.

“Ta-a-ako. Moj Petko Deflorator”, zagrlila me je i poljubila.

Već narednih dana sve je  organizovala. Devojke su me dva puta nedeljno čekale u jednoj motelskoj sobici u istočnom delu grada, obično oko 10 uveče. Često nisu ni govorile. Samo bi došle i skinule se, a posle otišle. Ali vikende sam i dalje provodio sa Žizelom. Iako nije tražila, davao sam joj polovinu novca. Ona je ispravljala moj francuski izgovor i pričala događaje iz škole, šta je učila, ko joj se od dečaka sviđa i takve stvari.

Jedne kišne subote jeli smo sendviče i slušali muziku. Puštala mi je setne klavirske kompozicije. “To ti je Didije Skiban. Moraš da naučiš da slušaš ovako nešto, naročito kad pada kiša”, rekla je.

Tada mi je, dok su se kiša i klavir međusobno dopunjavali, nehotice otkrila  suštinu mog života.

Pričala  je da su u školi za lektiru čitali sjajnu priču. Izvadila je iz torbe jednu tanku knjigu sa crnim revolverom na naslovnoj stranici. Tip se zvao Boris Vijan, taj koji je napisao. A knjiga  J'irai cracher sur vos tombes, Pljuvaću na vaše grobove. Junak je bio američki Crnac, ali bele puti jer je bio dete iz mešovitog braka. Tamo odakle je dolazio smatrali su ga crncem, pa je krenuo u drugo mesto, u mali bogati Bukton, da osveti svog brata kog su ubili belci iz Kju kluks klana. “Stani”, rekao sam. Osećao sam da će mi grunuti suze, pa sam otišao do toaleta. Povraćao sam, a onda sam se umio i vratio u sobu.  “Jesi li dobro?”, pitala je. “Čitaj mi”. Upijao sam svaku reč; kako je glavni junak, taj crnac, božjom voljom skrivenog identiteta, mamio  mlade bogate belce u svoju mrežu tako što se predstavljao kao prodavac knjiga. Samo da bi ostvario nameru, da im nanese patnju. Otkrivajući njihove slabosti, zabavu do krajnjih granica i truljenje u dokolici te zajednice, zaveo je devojke iz najmoćnijih porodica u kraju i – ubio ih. To je u najkraćem. Kasnije sam tu knjigu čitao još 50 i više puta. Ali tada mi se svet učinio jasnim. Kao dan. Kao noć.

Dok sam bio gotovo u bunilu od tog otkrića, Žizela je pričala da je i moglo da sledi samo ono što je on uradio - da se osveti. Da uništi deo samog jezgra beloga života, mlade bogate likove, nadmene, gadne, opijene moći, one koji su suština te zajednice, one koji su omogućili da KKK deluje bez takoreći ikakve osude. Oni su ti koje je trebalo napasti. “Do kraja. Hrabro i brutalno. Samo tako može da se stvarno shvati namera”, pričala je Žizela. Grudi su mi se tresle. Učinilo mi se da je volim.

„Ja stvarno tako mislim“, gledala me je u oči. „ Da sam neko kao ti, ja bih mene možda ubila“, uhvatila me je za vilicu, a zatim prasnula u smeh. Skinula se i vodili smo ljubav.

            U sledeća dva meseca mi je davala sve više i više zadataka. Spavao sam sa mnogo devojaka, a neke su se vraćale da steknu iskustvo. Ja uglavnom nisam osećao ništa, samo sam hteo da subotom vidim Žizelu, da joj dam što više novca i budem sa njom. Poslednjeg  petka stigla mi je SMS poruka da je zauzeta. Bio sam je pozvao ali nije se javljala. Poslala mi je još jednu poruku da misli da je našla dečka i pored rečenice znak smajlija. To je bilo to. Nije mi se više javljala.

Posle dve nedelje poslao sam joj poruku da ću je čekati ispred škole u utorak, da sam uzeo slobodan dan. Nije mi ništa odgovorila, ali ja sam ipak otišao i čekao. Umesto nje pojavio se kratko ošišani majmun u trenerci vukući za ruku jednu od Žizelinih pacijentkinja koje sam bio obradio. “Ti si Petko Deflorator?” Ćutao sam i gledao u uplašenu devojku. Za njim je došao još jedan pavijan. “On je”.  Udario me je kolenom u stomak, a drugi pesnicom u glavu. Privio sam se uz drvo. Majmun mi je stegao grlo ispod vilice i potpuno mi blokirao telo. “Nemoj više da te vidim, smrade ciganski!”, prodrao se. Pao sam na trotoar, pridigao sa i počeo da trčim. Trčao sam se do jedne kafanice u kojoj su svi bili smeđi, Alžirci i Marokanci, magreb united. Konobar mi je pokazao rukom na toalet. U ogledalu sam imao izderanu usnu i vlažno lice od suza. Umio sam se i, možda drugi put u životu, naručio alkoholno piće, votku. I odmah zatim još jednu. Uhvatio sam prevoz do Rue Le Brun. Stajao sam ispred ulaza Žizeline zgrade. Već je bio mrak. Zvonio sam na interfon. Javio se stariji muški glas, otac. “Tu je, sad će sići”. Prvo sam čuo kloparanje papuča, a onda sam je video, s džemperom prebačenim preko ramena. Gledala me je praznim očima. “Šta hoćeš?”. Uhvatio sam je za nadlakticu i odvukao dublje u haustor. Pre nego što je počela da vrišti stegao sam je za grlo obema šakama. “Mog brata su ubili, tamo u Beogradu”, šapnuo sam joj na uho. “I ja ću ubiti nekog”, odgurnuo sam je na kontejner u dvorištu. Pridigla se i stenjala dolazeći do vazduha. Gledala me je s prezirom, bez ikakvog straha. “Ubićeš nekog? Ne verujem ti”.

“Ubiću!”. Stajao sam skamenjen. Prišla je i poljubila me u obraz, a zatim ćutke ušla u zgradu i zatvorila vrata.

Sutradan sam se spakovao i napustio Francusku. Neko vreme lutao sam opet po Nemačkoj radeći sitne poslove, uglavnom na građevini, a kad sam uštedeo malo novca, odleteo sam u Ameriku, u Bruklin. Tamo sam osam godina radio s Denisom, puno čitao, mislio, i spremao se za ovo.

Sad sedim tu u hotelu „Nevski“ u Beogradu, pod imenom Prakaš Karat. Lepo obučeni i potentni Indijac. I imam novca za oko dve nedelje. Sasvim dovoljno da ostvarim svoj plan. Iz Bruklina sam, predstavljajući se kao suvlasnik kompanije, pre par meseci poslao mejlove na nekoliko adresa pažljivo odabranih bogatih „porodičnih“ firmi, tvrdeći da sam zainteresovan za saradnju, uglavnom za finansiranje projekata. Razume se, tamo gde u upravi sede ćerke. Sve smo dogovorili preko skajpa. A mejlove sam poslao i na adrese nevladinih organizacija koje pomažu Rome, migrante, i druge “ugrožene vrste”. Isto tako, interesantne su mi samo one organizacije čije su osnivači žene ili ćerke “uglednih” belih Beograđana. Oni su ti koji uživaju u privilegiji davanja milosrđa. Skinhedsi nisu bitni. Oni su jadnici kao i mi. Važni su oni koji sa svojih nedodirljivih pijedestala održavaju Beograd onakvim kakav jeste, dok njihove negovane mačke i psi jedu bolje od većine ljudi. Oni žele da takvo stanje zauvek traje.  A kapljice milostinje s vremena na vreme dobre su za imidž.

Imaću danas i sutra niz sastanaka. I tako odabrati plen. Mora da pati, mora da umre.  Pištolj mi ne treba. Imam jake ruke. Biće to u petak. Posle neka bude šta bude. Sigurno im neću pasti živ u ruke.

Postarao sam se da Denis, posle moje smrti, pošalje Žizeli, gde god da je, novinske isečke i televizijski materijal sa moje misije, kao i ove male zapise. Verujem da će biti ponosna na mene.

Sedim za stolom koji gleda na mali trg gde je moj Fića stradao i grickam urme. Recepcionar mi je javio da upravo dolazi prva “stranka”, jedna dvadesetpetogodišnja biznismenka. Pričali smo preko skajpa 6-7 puta. Ima plavu kosu i vesela je. Ćaskaćemo malo, možda i otići na večeru, za početak. Uključio sam mali narandžasti tranzistor. Ne može da uhvati nijednu stanicu. Ali odnekud, kunem se, dopire klavirska muzika. Didije Skiban.