IV

U prostrani hol hotela Dimitrije i Milica ulaze pomalo bojažljivo. Marko ih podstiče da slobodno uđu, idući ispred njih. Prilazi im jedan mlađi, lepo obučen mladić. Pruža ruku Marku.

"Vi ste sigumo gospodin Marko sa porodicom, ja sam Goran iz YU-estrade. Juše sam razgovarao sa Vama", predstavio se mladić.

Marko je uzvratio potvrdno.

"Da samo znate koliko smo problema imali dok smo Vas pronašli. Gospođa Rosario je čak uslovljavala dolazak u Beograd i održavanje koncerta, Vašim prisustvom. Kako pronaći Marka Ilića u Jugoslavili kada ljudi sa tim imenom i prezimenom ima mnogo. Tek kada nam je gospođa Rosario dala pobliže mesto Vašeg stanovanja pronašli smo Vašu majku. Posle je sve bilo lakše. Možete zamisliti kakva nas je panika zahvatila kada nam je gospođa Rosario rekla da je vaša adresa od pre deset - petnaest godina. Ipak sve je dobro ispalo. Ja sam se zapričao, oprostite, morao sam da Vam sve ovo kažem da bi bili svesni koliko vi i vaša porodica značite gospođi Rosario. Pođite za mnom, gospođa Vas očekuje", govorio je mladić u jednom dahu dok je pokazivao put do apartmana gospođe Rosario.

Pomalo zagonetno se smejući, sa dozom važnosti objasnio je da su gosti iz Venecuele zakupili ceo dvanaesti sprat.

"Slobodno", otegnuto i glasno odgovorila je osoba, iza velikih lepo ofarbanih vrata na Goranovo kucanje. On ih je otvorio.

Na sredini velike sobe, kao da je neko prekinuo u pokretu, stajala je žena u tamnoj haljini koja joj je dosezala do kolena. Lepo oblikovana frizura, skladne crte lica, oči - zrele crne trešnje, širok osmeh otkrio je prelepu nisku belih zuba, koje je taman ten, činio još beljim. Pružila je ruke prema Dimitriju i Milici. Pozvala ih je po imenu i oni su joj, kao da je odavno poznaju, prišli. Zagrlili su se i ona ih je poljubila. Milica je spretno podmetnula i drugi obraz pa je dobila još jedan poljubac.

Držeći decu za ruke prišla je Svetlani i Marku. Pustila je dečije ručice i pružila ih prema Svetlani.

"Svetlana ništa se niste promenili od onog dana kada sam Vas samo za trenutak videla na peronu one provincijske stanice. Poznala bih Vas da smo se srele bilo gde u svetu", rekla je Marija govoreći šarmantnom mešavinom špansko - englesko - srpskog jezika.

Posle pozdrava sa Svetlanom okrenula se prema Marku. Nekoliko trenutaka tišine. Trenuci u kojima su se međusobno ispitivali pogledima.

"Još uvek je izuzetno lepa. Godine su toj lepoti dodale zrelost i šarm. Nije ni čudo što joj se publika širom sveta divi", razmišljao je Marko.

"Zgodan, šarmantan, poneka seda vlas više, još uvek zrači dobrotom. Upravo sam ga takvog zamišljala", mislila je Marija pre nego se prepustila Markovom zagrljaju.

"Marko, Marko", uspela je samo da kaže pre nego što je počela da plače.

Marko ju je pustio iz zagrljaja, dlanovima joj je prihvatio obraze i povukao joj je lice nagore, kako bi joj video uplakane oči. Naoko ljutito, pitao ju je:

"Da li smo se gospođo Marija dogovorili da više nema suza? Suze su prošlost počela je sretna budućnost".

"Upravo se pridržavam našeg dogovora. Ovo su suze sreće, što sam te ponovo videla. Vidim da su ti se snovi ispunili, a i sam vidiš da sam i ja uspela u životu, i da sam sretna", uzvratila je Marija pozivajući ih da se raskomote i zauzmu mesta u velikim kožnim foteljama koje su stajale u uglu sobe.

Tek kada su seli, Marko je primetio dečačića, koji se vrzmao oko Dimitrija i Milice i već sa njima pokušavao da uspostavi konverzaciju na engleskom.

"Mnogo sam radosna, što ste tu, da sam skoro zaboravila da Vam predstavim svoga sina.

"Dimitrij",rekla je i rukom pokazala na mališana koji je po Markovoj proceni bio tek nešto stariji od njegovog Dimitrija.

Dimitrij je ustao sa naslona Miličine stolice, na kojem je sedeo i pokazivao joj nekakvu knjižicu, zauzeo je stav mirno, blago se naklonio Svetlani i Marku, i sa izrazito dugim r, rekao:

"Dobar dan. Dobro došli."

Marija je zapljeskala što su i svi ostali prihvatili.

"Ovo sam ga naučila pre polaska ovamo".

Čoveku koji je stajao između Marijine i Svetlanine stolice Marija je nešto govorila na španskom a onda je na istom jeziku obratila i svom sinčiću. On je ustao i pozvao Milicu i Dimitrija da ga slede i ubrzo su njih troje zamakli iza vrata susedne sobe.

"Neka se deca igraju u sobi od Dimitrija. Tamo će im poslužiti i doručak, tamo je i žena koja čuva Dimitrija i ne brinite za njih, imaće sve što im je potrebno. Za to vreme mi ćemo doručkovati i imati dovoljno mogućnosti da se ispričamo", objasnila je Marija sadržinu uputstva koje je izdala posluzi.

"Ne mogu da rečima iskažem, koliko sam sretna što Vas vidim. Svetlana, sigurna sam da ste Vi sretna žena. Moram Vam reći "ti", toliko ste mi dragi,da to više ne trpi ovo zvanično i ne tako prisno "vi".

Svetlanin osmeh bio je u isto vreme i znak prihvatanja onoga što je Marija predložila.

"Ako je gradnja Vaše sreće razlog tome što mi se nisi javljao na telefonske pozive, i odgovarao na pisma onda ti sve opraštam Marko. Bilo mi je stvamo krivo što mi ne uzvraćaš na pozive, i stalno sam mislila da sam te nečim uvredila u toku našeg zajedničkog puta. Nisam mogla da opravdam ničim te tvoje postupke. Ipak sam verovala da ću te jednom sresti i kada su me pozvali da ovde gostujem, pristala sam pod jednim uslovom. Morali su da mi potvrde da su te našli i da će obezbediti da se sretnem sa tobom i tvojom porodicom", počela je Marija da priča svoju priču prekorevajući Marka za ono za šta u stvari i nije bio kriv.

"Tvoja pisma i obaveštenja o telefonskim pozivima nisam dobijao. Moja majka mi ih nije prenosila, plašeći se baš za ono što si naslutila, da ne omete izgradnju moje i Svetlanine sreće. Ona nije znala da mi ta pisma niti pozivi ne bi narušili sreću. Moraš shvatiti majku, koja ne želi da razori srećnu budućnost svoga sina i snaje. "Predostrožnost je majka sigurnosti", zar ne? Ne mogu da joj zamerim zbog toga, iako bih voleo da smo se i ranije čuli i sreli", odgovorio je Marko.

Kada su seli oko stola Marko je započeo razgovor: "Našu priču, vidim da znaš. Život nam se odvijao onako kako smo planirali. Oženio sam se Svetlanom. Stanovali smo u "maloj kući". Ubrzo po venčanju, rodio se Dimitrije, pa Milica. Radimo na svojim radnim mestima. Kako nam se uvećala porodica morali smo da se preselimo u veću kuću. Živimo kao i sav ostali svet kod nas i uživamo da gledamo kako nam deca stasavaju."

Malo je zastao Marko, pa nastavio pitanjem: "Kuda su tebe nosile životne lađe, posle onog mog silaska iz voza? Sigurno si prošla kroz burnija događanja ovih godina nego mi?"

"Kada si ti izašao iz voza, i kada me je on poneo prema Italiji, osetila sam velik strah. Sama sam tek tada krenula u nepoznato. Do tada, valjda zbog tvog prisustva, to nisam osećala. Zahvaljujući tebi nastavila sam put iz Trsta i stigla u Barcelonu. Po njoj sam besciljno lutala. Na jednom od trgova srela sam glumce putujuće trupe iz Venecuele. Igrali su igre iz Južne Amerike i ja sam primetila da u svom programu nemaju pesme iz Kolumbije niti izvorne pesme naroda Inka.

U jednoj od pauza u programu, izasla sam na središte trga, i počela da pevam jednu od pesama iz mog kraja. Iznenadila sam i gledaoce i izvođače. Neko iz orkestra je počeo da me prati.

Ostali članovi orkestra su mu se pridružili. Gledaoci su počeli da tapšu u ritmu pesme. Na scenu u središtu trga, izašli su i ostali učesnici programa i pljeskali u ritmu pesme koju sam pevala. Na isti način otpevala sam još tri pesme.

Tada mi je prišao jedan od članova grupe kojeg sam zapazila dok sam pevala poslednju pesmu. Pretrčao je na drugu stranu ulice i iz posude za cveće jedne od prodavačica cveća, sa pijace, pokupio svo cveće. Držeći ga u jednoj ruci vratio se do mene. Uhvatio me za ruku i dalje držeći onaj buket u drugoj ruci i otpozdravljajući publici obratio im se otprilike ovako:

"Dame  i gospodo čuli ste, premijerno, gospođicu", zastao je i upitno me pogledao.

"Marija Adrijana Rosario iz Kolumbije", predstavila sam se.

Ponovio je moje ime, i dalje me držeći za ruku. Gledao me je pravo u oči, i  izgovorio:      "Romul Kontreras  iz Karakasa, Venecuela, vođa muzičke grupe "Kondor“. Onda mu je pogled skrenuo prema buketu koji je držao. Zastao je za trenutak, kao da broji cvetove predivnih žutih ruža. Pustio mi je ruku, počeo da izvlači jedan cvet iz buketa, a onda ga hitrim pokretom ruke prelomio negde na polovini drške. Otkinuti cvet sa prepolovljenom drškom stavio je u levi džep svoje košulje, a meni pružio buket.

"Jedanaest žutih ruža. Neparan broj, neka je sa srećom. Dvanaestu sam stavio blizu svog srca da me podseća na trenutak kada ste nam se pridružili".

Prihvatila sam buket, a on se, kao da je hteo da potvrdi ono što mi je rekao i da tim rečima da potrebnu dozu važnosti, blago naklonio.

"Dame i gospodo imali ste sreću i čast da prisustvujete prijemu novog član naše putujuće grupe", rekao je naglašavajući svaku reč, što je kod prisutnih izazvalo opšte oduševljenje.

Tako sam narednih meseci putovala sa grupom "Kondor", po Evropi i brižljivo sakupljala novac za povratak u moju Kolumbiju. Sa tih putovanja sam ti se javljala. Članovi grupe su bili iz raznih zemalja Južne Amerike. Međusobno smo se sporazumevali na španskom i engleskom jeziku. Kako je većina od njih zvanično studirala u evropskim gradovima, nisu imali nameru da se vraćaju u svoje zemlje.

Posle mesec dana boravka u Španiji u jednom od gradova Andaluzije, otišla sam do lekara. Mučnina je sve duže trajala i tih dana skoro nije ni prestajala. Lekar me je pregledao i konstatovao da su mučnina i obline koje su počele da se stvaraju oko bedara normalna posledica stanja u kojem sam se, već više od dva meseca, nalazila. U meni je bujao život a da ja nisam toga bila svesna.

"Dimitrij je Žilijev ....?!, iznenađeno je upitao Marko.

Kažiprst desne ruke na usnama, i plašljiv pogled ka sobi u kojoj su bila  deca, bili su odgovor na Markovo nedovršeno pitanje.

"Ja sam", nastavila je Marija, "posle tri meseca zajedničkog nastupanja rešila da se sa njima oprostim. i vratim u Kolumbiju.

"Romul, ja sam prikupila dovoljno novca i juče sam kupila kartu za brod koji putuje za Venecuelu. Odande ću do moje Kolumbije," rekla sam Romulu i članovima grupe, za vreme doručka jednog prolećnog jutra, na terasi pansiona u Barseloni. Oni su me odvraćali od te moje namere. Posebno me je Romul ubeđivao, da moje pevanje i igra vrede mnogo više nego što mogu i da sanjam, i da će mi on pomoći da postanem zvezda. Kada je shvatio da sam odlučna u svojoj nameri o povratku u Južnu Ameriku predložio mi je da sačekam još pola godine koliko je grupa imala obaveza u Evropi i da zajedno sa njim odem u Venecuelu. Tamo on ima prijatelje, koji će se pobrinuti za moju karijeru.

Možda je Romulova ponuda bila prava, no ja sam silno želela da zagrlim sestru i braću. Sanjala sam dan kada ću videti majku i oca, na vratima naše kuće. Znala sam da je tamo i Elza, žena uz koju smo odrasli.

U danima samoće sklapala sam oči i "videla ih" na tremu kuće. Otac je u rano poslepodne, čitao knjigu zavaljen u stolicu za Ijuljanje. Majka je sedela pored njega udobno zavaljena u sofu izrađenu od pletenog pruća, tapaciranu šarenim jastucima i vredno radila goblen. Obećala je sestri i meni po jedan svoj rad, koji ćemo poneti za uspomenu, pri odlasku od kuće. Prebrzo sam otišla i nisam ponela svoj goblen. Verovala sam da baš sada radi goblen koji je meni namenula.

Elza je uvek u ista vreme donosila čaj i očevu lulu, stavljajući ih na mali stočić, koji je stajao između majke i oca. Pored očevih nogu ležao je moj ljubimac, škotski ovčar "Po". Koliko sam bila samo tužna, kada bih se setila njegovih tužnih, krupnih očiju kojim me gledao kada sam odlazila. Znala sam da je cvileo danima, posle mog odlaska, tugujući za mnom. Braća i sestra su se tada spremali za neki od izlazaka u grad. Kada smo bili zajedni, večernja predavanja, koncerti i zabave u gradu, retko su prolazile bez našeg prisustva.

Slika koja mi je bila sve češće pred očima nije davala nikakve šanse Romulovim ubeđivanjima.

Brodska sirena i povici putnika i onih koji su stajali na doku i pratili odlazak broda u kojem su njihovi poznanici i rođaci sjedinili su se u jedan zvuk. Mahala sam mojim drugarima naslonjena na ogradu brodske palube. Slali su mi poljupce a ja sam im odmahivala rukom. Romul je plakao.

činilo mi se da je pomalo ljut na mene i da je zato njegov stisak ruke i poljubac u obraz, bio pomalo hladan.

"Javi mi se kada me se setiš. Živim za dan kada ću ponovo imati priliku da ti pomognem. Do tada će me u životu održavati sećanje na dan kada sam slomio ružu i stavio je blizu svog srca. Dana kada sam te upoznao na onom trgu, kraj male pijace cveća, u Barseloni. Nisam ni slutio da ćeš tako brzo, svojim odJaskom, slomiti moje srce", reko mi je na rastanku i okrenuo se da mu ne bih videla suze u očima.

Osećala sam Romulovu blagu naklonost prema meni, ali nikada to nisam povezivala sa nečim većim od običnog drugarstva i kolegijalne privlačnosti. U svojim mislima nikada ga nisam svrstavala u osobe koji bi mogli u mene da budu zaljubljeni, a još manje sam ga doživljavala kao čoveka u kojeg bih ja mogla da se zaljubim. Tokom putovanja, ležeći u jednoj od onih ležaljci poređanih na brodskim palubama, često sam o tome razmišljala. Proganjao me je osećaj da sam ga, možda, povredila, a da toga, kao ni njegovih osećanja nisam bila ni svesna.

Posle napomog puta, koji sam teško podnela, u rano poslepodne toplog prolećnog dana, izašla sam iz taksija ispred dvorišne kapije našeg imanja. Kiša koja je uobičajna u to doba godine je prestala, i sunce je obasjavaio našu kuću. Duboko sam udahnula vazduh i osetila svežinu koju sam osećala u snovima tokom proteklih godina provedenih u Evropi.

Stubovi na ulazu, trem, bela ivica krova, zavesa na prozoru moje sobe, koja gleda na ulaz, staza oivičena žutim sitnim cvetićima koji su cvetali u vreme kada se proleće približava ietu, nisu se promenili svih ovih godina. Držala sam u rukama one moje tri torbe, i laganim koracima prilazila ulazu u kuću.

Prisutni na tremu za trenutak su zastali i uprli pogled ka "neznanki", koja je prilazila. Stala sam, spustila torbe i osmehujući se očekivala dalju reakciju prisutnih.

Majka me je, upitno gledala, držala iglu kroz koju je bio provučen žuti konac, što je spajao potku goblena i njenu ruku, zastalu u vazduhu.

Otac je spustio knjigu na karirano ćebe koje mu je obavijalo noge i struk. Gledao me je preko naočara, malo sagnuvši glavu.

Elza je nepomično stajala, poluuvrnuta u struku, okrenuta prema meni. Držala je tacnu sa šoljama za čaj i čajnikom na kojima su se prelamali zraci sunca, i gledala me poluotvorenih usta.

"Da li ponovo sanjam ili su figure iz mog sna tako verno izradili umetnici iz onog pariskog muzeja u kojem sam sa Romulom odlazila da gledam voštane figure", pomislila sam. Kao da je neki čarobnjak svojim magičnim štapićem zaustavio vreme i ljude u pokretu i čekao moj povratak da bi ih ponovo pokrenuo.

Lavež psa pokrenuo je likove iz ”mog sna". Moj verni Po preskočio je ivicu trema i u dva skoka našao se u mom zagrljaju. Počeo je da mi liže ruke, neizmenično je lajao, vrteo se u krug, skako prema meni i nije se smirio sve dok se nisam spustila prema njemu i primila ga u zagrljaj. Privio je svoju glavu na moje grudi i tiho cvileo neprestano mrdajući repom u ritmu titraja svog srca koje sam jasno čula, tako ga držeći.

Majka je skočila iz sofe i rušeći sve pred sobom potrčala mi je u suret, praćena treskom tacne i šolja koje je Elza u uzbuđenju ispustila na pod. Otac se podigao iz svoje stolice. Ćebe je ležalo na podu oko njega. Lula mu je ispala iz ruke, i polako je dogorevao duvan u njoj, dok je ležala na daščanom podu trema.

Zagrlila sam majku. Braća i sestra su čuvši buku na tremu, pogledali kroz prozor svojih soba, i videvši me, uz povike strčali niz stepenice. Tako zagrljeni stajali smo nekoliko trenutaka. Sestra je jecala. Laganim korakom nam se približio otac. Svi su se odmakli od mene, ne bi li mu napravili prolaz.

Stao je naspram mene. Gledao me je blagim ispitivačkim pogledom. Posmatrala sam i ja njega. Njegovo lice dublje su izbrazdale bore. Vetar sa planina i prolećne kiše ostavile su trag na njemu. Kosa mu je i dalje potpuno crna. Oči,...pogIedala sam njegove tamne oči i jasno videla svoj lik u njima. Stajala sam tako nekoliko trenutaka, ogledajući se, a onda, sam primetila da se polako, u krajevima očevih očiju, prikupljajući sjaj iz njih, formiraju male okrugle kuglice.

Očeve suze?!

Njih nisu videli ni kada je odlazio u rat, ni kada su ga na nosilima ranjenog iz njega vratili, ni kada je u večnost pratio svoje roditelje, ni kada mu je u bespućima Amazona nestao brat... Prišao mi je, jedva čujno, položio ruku na moj stomak i rekao:

"Znao sam da ćeš uspeti da pronađeš znake, koji će ti pokazati put do kuće. Čekao sam te svih ovih meseci i osećao sam da ćeš se vratiti. Titraji moga srca nisu me prevarili. Dobro nam došla kući" Dugo smo, bez reči, stajali zagrljeni, na stazi ispred trema, dok nismo ušli u kuću.

Već sam bila u sedmom mesecu trudnoće, pa sam se odmarala, dugo šetala po imanju budno praćena blagim Poovim pogledom. Povratak među one koji me vole i koje ja neizmerno volim vraćao mi je snagu, veru u dalji život. Počela sam da razmišljam o svojoj budućnosti i budućnosti deteta, koje mi se sve češće javljalo svojim hitrim pokretima. Puno sam čitala. Želela sam da se pripremim za prijemni ispit na akademiji glume i scenskih pokreta".

Jednog poslepodneva, majka me je, blago drmusajući za rame, probudila iz poslepodnevnog sna. Zamolila je da se spremim i siđem u dnevnu sobu jer otac hoće da me predstavi svom poznaniku. Izvadila mi je iz ormanu haljinu koju smo prethodnog dana kupili u gradu, i predložila mi je da nju obučem. Zagonetno se smejući izašla je iz sobe.

Bila sam iznenađena ovakvim majčinim ponašanjem. Ništa u događajima i pričama prethodnih dana nije moglo da nagovesti nekakav važan događaj na našem imanju.

Haljina, koju treba da obučem, je kupljena za posebne i svečane priJike, značajni majčini pogledi, važnost koju je pridavala svakoj svojoj izgovorenoj reči, zagonetan osmeh pri izlasku... Koje to ja očeve poznanike ne poznajem, ili ko to mene ne poznaje...?

Tražila sam odgovore na mnoga pitanja i nisam ih nalazila.

Lagano sam silazila, niz drveno stepenište prostranog hola i videla oca i jednog gospodina kako sa majkom sede u uglu hola. Otac je nešto govorio i s vremena na vreme podizao ruku i važno klimao glavom. Nepoznati gospodin je govorio okrećući se čas prema majci čas prema ocu i puno se u govoru "pomagao" rukama.

Prišla sam im i stala između majke i neznanca. Otac je hitro ustao, iz fotelje, i predstavio me: "Ovo je naša kći, Marija Adrijana Rosario. Gospodim Pablo Morijento Madras, naš novi sused."

Pružila sam ruku našem novom susedu i dok mi je mati prinosila stolicu na koju ću da sednem, on je, moju ruku, prihvatio svojim ledenim debelim prstima, pogledao me nekakvim čudnim, mutnim pogledom, i poljubio ju je. Hladan dodir njegovih usana, ubodi dlačica njegovih negovanih brkova i taj čudan pogied, bili su povod da mi telo zadrhti, prateći nelagodne hladne titraje gađenja izazvane svim ovim što mi se dešava.

Seli smo i otac mi je saopštio da se gospodin Madras nedavno doselio u naše susedstvo, da ima veliko imanje koje se delom naslanja na naše. Iz njihovih izlaganja saznala sam da gospodin ima troje dece i da mu je nedavno, žena umrla rađajući i četvrtu devojčicu. O deci brinu dadilje a on je, pošto je čuo za mene voljan da se oženi sa mnom, prihvati moje dete "kao svoje", a ja za uzvrat treba da mu budem supruga i majka "naših dečaka", kako je on na kraju rekao, ružno se kezeći svojim žutim, retkim zubima.

Nemo sam ih posmatrala i pažljivo slušala svaku izgovorenu reč. Otac je govorio o tome kako je gospodin Madras prava i velika prilika za mene i moju budućnost i budućnost mog deteta. Majka mi je objašnjavala kako je vrlo dobro to što gospodin Madras ima letnjikovac na samo nekoliko kilometara od našeg imanja, pa ću moći tu da dolazim i budem blizu njih i naše kuće. O njegovom bogatstvu i dobroj volji da me usreći nije trebalo ni pričati... Dalju priču nisam čula. Vidokrug mi je potpuno zatamneo, spopala me je nekakva mučnina. Samo po iskricama koje su kroz tamu dolazile iz daleka i velikom brzinom išle ka meni, i "pogađale” najdalji deo mog mozga. mogla sam da zaključim da sam još živa.

Kada sam se "probudila" ležala sam u svojoj sobi. Oko mog kreveta stajali su moj otac i Elza, a majka je sedela pored mene i držala me za ruku. Gledala sam u oca. Ćutao je. Elza je hitrim i kratkim pokretima prilazila ka mom krevetu i još brže se udaljavala ne znajući da li treba i kako da mi pomogne. Majka je suznih očiju nešto mrmljala. Činilo mi se da izgovara reči molitve.

"Dobro mi je sada", rekla sam pokušavajući da ih umirim.

"Odmori se, brzo će stići lekar", izgovorio je otac pre nego su on i Elza izašli iz sobe.

"Ništa ne brini, gospodin Madras shvata ovu tvoju trenutnu slabost, verovatno uslovljenu stanjem u kojem se nalaziš. i njegova žena je, kako je rekao, imala takve tegobe", počela je da mi objašnjava majka.

Iako sam još osećala čudnu slabost, uspravila sam se i sela u krevet naslanjajući se na jastuke na uzglavlju i odlučno rekla:

"Mama molim te prestani sa tim pričama. Govoriš o tome kao da sam ja već udata za tog odvratnog gospodina. Kao da je sve dogovoreno, gotova stvar. Da li se i ja tu nešto pitam. Mogu li ja da kažem šta mislim i osećam. Kako da živim sa čovekom kojeg ni ne poznajem, koga ne volim i možda ga nikada neću voleti, kako da mu rađam decu...?", prosto su navirala pitanja na koja nisam imala odgovor.

Majka je naglo ustala, Ukočila se i kroz zube je procedila: "Mi smo ti dali priliku da biraš srcem i osećanjima. Izabrala si i to se završilo sama znaš kako. Ne pitaš se kome ćeš da rodiš dete koje nosiš, šta si dobila od čoveka kojeg si toliko ludo volela, da ni oca nisi poslušala?", uzvratila je majka još većom bujicom pitanja koja su u isto vreme bila odgovor na moja pitanja i nastavila:

"Otac je pronašao jedino moguće, za tebe spasonosno rešenje i ja sam potpuno saglasna sa njegovom odlukom. Postaćeš gospođa Madras pre nego se porodiš, kako dete koje nosiš, ne bi bilo rođeno vanbračno. Dovoijo si mlada i sposobna da gospodinu Madrasu rodiš još dvoje - troje dece. On ima mogućnosti da vas sve izdržava a i otac je spreman da uloži u poslove sa njim, određena sredstva i tako pomogne vaš dalji život. Zato ne razmišljaj na drugu temu, ako želiš da i dalje imaš našu podršku. Ukoliko smatraš da imaš bolje rešenje moraćeš potpuno sama da ga ostvariš. Što se nas tiče, nema više vremena za dalje, tvoje neozbiljnosti."

Zastala je još koji trenutak na vratima i ne čekajući moj odgovor izašla je iz sobe.

Tresak vrata za njom nadjačao je sve ostale zvuke koji su se do tada čuli.

"Mi smo ti pružili priliku da biraš srcem.... Postaćeš gospođa Madras pre nego što se porodiš... Zato ne razmišljaj na drugu temu.... Što se nas tiče, nema više vremena za tvoje neozbiljnosti...", kao eho ponavljalo se u mojoj glavi, i kao ploča na gramofonu sa istupljenom iglom vraćalo se na početak i vrtelo u krug. Ležala sam u mračnoj sobi, pogleda uprtog u plafon na kojem su se nazirali reljefni ukrasi oko svetiljke. Šta sada? Kuda dalje da idem. Još kod predstavljanja znala sam da nikada neću moći da živim sa gospodinom Madras. Moja utroba, moja duša i srce su se tome protivili. Da li je majka u pravu? Treba li samo srce da odlučuje u mom životu? Pozivala sam u pomoć razum. Nisam mogla da nađem ni jedan pravi razlog da postupim u skladu sa očevom i majčinom željom. Madrasovo bogatstvo, obezbeđena budućnost za mene i moje dete, blizina našeg poseda, deca koju ću roditi... Šta ću imati od tog bogatstva, kakva je ta obezbeđena budućnost za mene i moje dete u Madrasovom domu sa njegovom decom, mojim detetom i našom decom... Razum nije uspeo da "ubedi" srce.

Odlučila sam da odem iz roditeljske kuće. Ustala sam i počela da pakujem svoje stvari.

Moje tri putne torbe, koje sam izvukla iz tame ormana, čekale su da ih napunim i da krenemo. One su jedine bile svedoci svih mojih iskušenja, putovanja, neizvesnosti i patnji. Sa njima sam bila uvek kada mi je najteže. Kada tamni oblaci prođu one su po pravilu zauzimale svoja mesta u dnu ormana, a pouzdan znak da se tmina ponovo nadvija nada mnom je taj što moje saputnice i sapatnice izlaze na svetlost dana spremne da me i dalje prate.

Kuda poći? Grozničavo sam razmišljala o tome dok sam se pakovala. Pedesetak dana me deli od porođaja, najlepšeg događaja za svaku ženu, a ja sam u teškoj, za mnoge bezizlaznoj situaciji. Stavljam u torbu svoju omiljenu knjigu, i dok je okrećem u rukama, iz nje na pod pada neka razglednica. Uzimam tu razglednicu i gledam je. Na poleđini čitam tekst.

"Marija, najdraža moja devojčice. Cula sam da si se vratila kući. Drago mi je da si opet blizu mene i verujem da ćemo se ubrzo videti i site ispričati. Hoću svaki detalj da mi ispričaš, nemoj nešto slučajno da zaboraviš! Voli te i čeka tvoja strina V. Himenez."

Veronika Himenez Rosario, supruga mog pokojnog strica. Živela je u Venecueli. Stric je bio veleposednik i njegovi radnici proizvodili su hranu, koja je odvožena u gradove. Kao dete volela sam da provodim dane letnjeg raspusta kod strica i strine. Igrala sam se na njihovom posedu koji me je podsećao na naš u Kolumbiji. Reke i potoci koji sa padina Anda odvode vode u Orinoko. Vrh Bolivar koji se sa svojom snežnom kapom, u vedra jutra, jasno video sa prozora gostinske sobe u kojoj sam odsedala. Zelenilo trave i plavetnilo neba bili su slični kao u mojoj Kolumbiji i činili su moj boravak kod strine i strica izuzetno prijatnim. Strina nam je uvek poklanjala veliku pažnju, pa su se naši roditelji pomalo ljutili na nju, jer je uspevala da nas razmazi, za vreme koje smo provodili kod nje. Uvek nas je ispraćala sa punim torbama poklona. Lutke koje smo odabrale, sestra i ja, u prodavnici igraćaka u obližnjem gradu, nekolko najlepših haljinica, cipele "po poslednjoj modi" i mnoštvo sitnica, donosile smo kući kada smo se vraćale od strine iz Venecuele.

Ovu razglednicu sam dobila ubrzo po mom povratku u Kolumbiju. Verovatno joj je moja sestra javila da sam se vratila. Strina je, nju i mene, puno volela. Posle stričevog nestanka, od svih ukućana, jedino je sa nama kontaktirala. Ostali deo porodice ju je, iz meni nepoznatih razloga, odbacio. Jednom prilikom sam čula oca kako majci govori, da ona nije bila sposobna da njegovom bratu rodi dete. Možda je to bio razlog zašto su se veze naše porodice sa strinom skoro prekinule. U trenucima kada smo bile sigurne da niko ne može da nas čuje, okretale smo njen telefonski broj i grozničavo očekivale da se veza uspostavi i da joj kažemo sve što smo naumile, pre nego nas neko od ukućana ne prekine svojim dolaskom. Često sam joj pisala, duga pisma u kojima sam joj opisivala sve što mi se događalo. Znala je sve moje tajne, "volela" ili se "ljutila" na moje školske Ijubavi. Znala je i za Žilija i moju nameru da dođem u Jugoslaviju. Javila sam joj se jednom i iz Jugoslavije. Kasnije nisam htela da joj se javljam da je ne bi opterećivala svojim problemima, a posle razglednice koju mi je Elza krišom spustila na krilo jednog jutra po mom povratku, rešila sam da joj se javim. Počinjala sam da joj pišem pismo više puta, cepala napisano i kretala iz početka. Činilo mi se da sam preopšima, pa sam shvatila da sam neke događaje zaboravila da opišem ... Jednostavno nešto mi nije davalo da to pismo završim i javim se strini.

Da li je ona rešenje mog problema? Mogu li otići do nje nenajavljena, pred porođajem, bez para...?

Sedela sam na stolici, obučena, spakovanih torbi. U ruci mi je bio novčanik u obliku klovna u koji sam još od prvog honorara u Barceloni, stavila pozajmljenu količinu novca, i ljubomomo čuvala i njega i sadržinu u njemu u silnoj želji da ih jednom vratim vlasniku, kako sam i obećala. Klovn mi se "smeši" vrhom usne. Drugi kraj usne je tužno opušten, iz oka kaplje suza. Kako je samo njegovo raspoloženje blisko stvarnom životu. Pomisliš da si sretan, smeješ se sa radošću u oku a nisi ni svestan da sreća traje toliko da ti život već iz drugog oka mami suzu tuge i tužan izraz na licu. Prislonila sam klovna na gmdi i počela silno da plačem, sedeći sama u svojoj sobi u porodičnoj kući na imanju svojih roditelja, svesna da mi tu više povratka nema ako učinim ono što sam naumila.

Odlazim, možda zauvek odlazim iz porodičnog doma. Možda ću nekada doći u ovu kuću, na ovaj posed u ovu zemlju, ali to nikada više neće biti moj dom, moj posed. To je moj dom iz detinjstva i mladosti, posed koji sam volela i koji će mi ostati u neizbrisivoj uspomeni, svesna da ću na njega moći da dođem u posetu a ne da na njemu ostanem i živim.

Silazila sam i već sa stepeništa videla majku i oca kako ćutke sede u holu kuće. Gledaju različite zidove prostorije, odvojeni jedno od drugog nepremostivom daljinom misli u koje su se udubili.

Stala sam na vrata prostorije, i pre nego što su mi suze zagušile reči u grlu tiho rekla: "Neizmerno sam žalosna što ne mogu, ni ovog puta, da Vas poslušam. Ne zamerite mi to. Sve Vas mnogo volim, i nemam razloga da se na Vas Ijutim. Odlazim..."

"Neka ti Bog pomogne", rekao je otac ne skidajući pogled sa reljefa na zidu naspram njegove stolice. Majka, kao da je zaustavljena u pola reči, poluotvorenih usta me je nemo gledala.

Okrenula sam se i izašla na trem.

Za mnom tup udarac vrata koja se zatvaraju. Ponovo mi u glavi odzvanja lupa zatvorenih vrata. Lista se jedno od poglavlja mog života.

Parama koje uzimam iz "utrobe" klovna kupujem kartu za Venecuelu i počinjem da pišem novo poglavlje svoje životne knjige.

Pružajući novac usnuloj ženi, kroz otvor na staklu šaltera stanice u provinciji setila sam se voza na granici Jugoslavije. Žene bez budućnosti, čoveka koga je ona tokom kratkog zajedničkog putovanja upoznala i koji joj daje sav novac, što ga ima, znajući da će mu ga ona jednom vratiti, jer veruje u njeno bolje sutra.

"Isti novac" po drugi put mi je pozajmljen, i sav uložen na jedan, jedini broj. Krug ruleta se vrti. Hoće li kuglica mog života stati na pravo mesto? Da li novac ulažem u dobitnu kombinaciju?

Sa tim košmarom u glavi, prepunoj pitanja bez odgovora stajem pred kućna vrata, na imanju podno vrha Bolivar. Vrata mi otvara strina i uspeva da izgovori samo njen poznati uzvik: "Marija dete moje" pre nego što smo se jedna drugoj bacile u zagrljaj.

Pedesetog dana po dolasku u Venecuelu rodio se Dimitrij.

Strina mi je puno pomagala oko negovanja bebe, tako da sam ja već posle tri meseca od porođaja počela da pohađam kurs pevanja i glume. Dobro mi je išlo i ubrzo su mi ponudili da pevam u lokalnom baru. Tu sam zaradila i prvi novac od kada sam došla u Venecuelu.

Posle jednog od nastupa, dok sam sedela u garderobi i opuštala se posle napornog programa čula sam kucanje na vratima. Otvorila sam ih i ugledala mališana cmih krupnih očiju, koji je stajao na hodniku i držao buket žutih mža. Predao mi je cveće, sačekao napojnicu i hitro nestao niz hodnik koji je spajao garderobe i scenu lokala.

Pogledala sam buket. Jedanaest žutih ruža i ceduljica sa porukom: "11 ruža za sreću, obožavalac". Rukopis na poruci mi je bio nepoznat, možda je napisan i rukom prodavca cveća. Ko je nepoznati obožavalac? Romul možda? Verovatno ne. Otkud zna da sam u Venecueli, u ovom gradu, u ovom lokalu. Previše toga je trebalo da sazna o meni i mom kretanju, da bi me pronašao baš ovde. Javiće se nepoznati već narednih večeri, razmišljala sam dok sam uzimala prelepi buket da bih ga odnela kući na poklon mom Dimitriju i strini.

Scena sa buketom se ponavljala narednih dana i ja nikako nisam mogla da odgonetnem ko mi šalje to cveće. Počela su zadirkivanja članova orkestra, gazde lokala i stalnih gostiju. Svi smo pratili nepoznate goste koji bi mogli da budu "nepoznati obožavaoci" ali ništa nismo otkrili. Dečak koji donosi cveće kao ni cvećar, vlasnik cvećarske radnje na trgu, nisu hteli, ni po koju cenu, da otkriju ko je naručilac cveća koje su mi svakodnevno donosili.

Jedne večeri, posle predstave, u moju garderobu došla su dva gospodina u pratnji vlasnika lokala i ponudili mi ugovor kojim me angažuju da nastupam u ekskluzivnom varijeteu u Karakasu.

Prethodnih meseci sam završila tečajeve pevanja i glume. Osećala sam se spremnom, da prihvatim nove izazove. Posle dva dana, u kojima sam razrešila sve dileme, javila sam da prihvatam ponudu.

Ponovo rastanak. Ovoga puta morala sam da se rastanem sa strinom Veronikom. Nikada joj se neću odužiti i zahvaliti za ono što je za mene i Dimitrija učinila.

Dimitrij i ja smo se preselili u iznajmljeni stan u Karakasu. Bilo mi je izuzetno napomo. Teško sam se privikla na naporan rad na probama i nastupima. Bila sam na sceni dok je Dimitrij spavao na dve spojene fotelje u mojoj garderobi.

Često mi se činilo da u pola nastupa čujem njegov plač i čim sam završila numeru, kao "bez glave" sam jurila u garderobu. Dimitrij je božiji dar. Uglavnom je mimo spavao na foteljama ili se ležeći igrao sa svojim igračkama.

Vremenom sam se već privikla na rad u varijeteu i zaradila nešto novca kojim sam mogla da platim devojku koja će čuvati Dimitrija, dok sam ja na poslu. Moji nastupi nisu bili nezapaženi. Prvo lokalne novine, pa lokalne radio stanice i na kraju lokalni TV studiji, pravili su priloge o našoj predstavi. Iz nedelje u nedelju, sve više prostora posvećivali su meni. Počeli su već da me prepoznaju prodavci novina, pa kasirke u samousluzi, pa žitelji u kvartu u kom sam stanovala.

Veče uoči mog rođendana, toga se dobro sećam baš po tome što nam je te godine baš na moj rođendan bila zadnja predstava u sezoni i odlazili smo na jednomesečni odmor, došla sam da se pripremim za predstavu kada je u moju garderobu ušla jedna žena.

Plavokosa, činilo mi se nešto starija od mene. Delovala je dosta zapušteno, nekako umorno, neispavano, neočešljano, sa tamnim podočnjacima oko očiju, upalih obraza. Ono u čemu je obučena, čak i cipele na njenim nogama, bar za broj do dva veće su od onoga što bi joj odgovaralo. Ćutala je i netremice me gledala. "Nekoga tražite?" pitala sam je na španskom. Nije odmah odgovorila. Poćutala je za trenutak i rekla na srpskom koji odavno nisam čula: "Marija ja sam, Bosa". Koja Bosa, obraća mi se na srpskom jeziku u Karakasu... trebalo mi je par minuta da shvatim ko je žena koja stoji na vratima moje garderobe.

Moja "prijateljica" Bosa. Zadnji put smo se videle kada sam izlazila iz Žilijeve kuće u centru Beograda onog prohladnog jesenjeg jutra. Tada je bila obučena u Žilijevu pidžamu...

"Otkuda ti ovde?" pitala sam je i ponudila stolicu da sedne. Objasnila mi je da je sa Žilijem i nekim njegovim prijateljima pre šest meseci stigla u Karakas. Žili je trebalo da obavi neke poslove. Jedne večeri je otišao sa drugarima, navodno avionom za Ameriku. Više se nije vratio. Bosa nije smela da ga traži preko policije jer su ilegalno ušli u Venecuelu, sakriveni među tovarom jednog trgovačkog broda. Od nekakvih zajedničkih prijatelja koji se okupljaju na jednom ranču saznala da avion kojim je Žili otišao nikada nije stigao na odredište. Najverovatnije se srušio ili je čak oboren nadomak Floride. Ona je sada sama, bez igde ikog, bez para i mogućnosti da se vrati u Jugoslaviju, bez mogućnosti da pribavi dokumenta u jugoslovenskoj ambasadi. U novinama je slučajno videla moju sliku, i eto pronašla me je. Molila je da joj dam nešto para kako bi stigla do ambasade a posle do Beograda. Plaši se da ne dopadne zatvora u Karakasu. Čula je "da se iz njih teško izlazi".

Gledam je, na mogu da verujem sopstvenim očima i ušima. Bosa koja me je bukvalno istisnula iz Žilijeve kuće, zagorčala mi život i bila uzrok mnogim mojim životnim nedaćama, ima obraza, snage i duše da od mene traži pomoć. Srce mi "govori" da je izbacim iz garderobe i zauvek za njom zalupim vrata. Nešto u meni viče da treba da joj saspem u lice svu moju golgotu po Evropi, moje putovanje do Kolumbije... Stojim pogleda uprtog u nju, svesna sam da sam blizu časa kada ću skočiti na nju i počupati joj ono što je ostalo od njene plave kose.

Ona ćuti. Kao da je svesna svog i mog položaja. Uvukla se u svoj veliki kaput, koji sada izgleda još veći ili ona tako skupljena deluje još slabija. U rukama gužva nekakvu crnu stvar od vune za koju sam tek kasnije shvatila da joj je kapa.

"Zar ti nije žao bespomoćnog stvorenja pred tobom?" govori razum u meni. "Da li bi danas bila to što jesi da su te već na prvom koraku isterali, da ti nisu pomogli dobri ljudi?"

"Izbaci je, izbaci je", viče srce. U jednom trenutku čini mi se da mi telo kreće prema Bosi, pa mi se odmah potom čini da mirno stojim i gledam u bespomoćnu ženu, krećem, stajem, krećem, stajem... Izgleda da je i Bosa primetila te moje "trzaje" i kao da se pomerila u nazad pokretom osobe koja želi da izbegne ili bar lakše otrpi, nečiji udarac.

"Pomozi joj", kategoričan je razum. Kao omađijana, hitrim koracima dolazim do svoje torbe. Iz nje vadim novčanik u obliku klovna i iz njegove utrobe vadim novac koji sam ponovo pripremila ne bi li vratila dug.

"Ovaj novac je meni bio dovoljan da stignem do Kolumbije. Ukoliko budeš pametna biće dovoljan i tebi. Uzmi ga i odlazi. Ne vraćaj se u moj život nikada više", rekla sam Bosi pružajući joj novac dok mi je srce sve brže, odzvanjajući negde na sredini između levog uha i grla, ponavljalo: "Izbaci je, izbaci je..."

Bosa, kao da je čula šta srce od mene traži. Zgrabila me je za ruku u kojoj sam držala novac i pokušala da je poljubi. Istrgla sam ruku iz njene i hitrim pokretom bacila novac ispred nje. Poslednje što sam videla pre nego sam joj okrenula leđa je to kako grozničavo, kupi razbacan novac sa poda. Čula sam bat njenih velikih cipela na hodniku i tek tada sam ustala sa stolice i zatvorila vrata.

Sela sam ponovo na stolicu ispred ogledala koje su okruživale sijalice. Pogledala sam svoj lik u ogledalu. Podočnjaci, čak koja bora više. Delovala sam strašno umorno, a tako sam se i osećala. Ruke, noge, telo sve me je bolelo neki tupim bolom koji do tada nisam osećala. U glavi piskav zvuk koji se neprestano pojačava. Umila sam se, poprskala vodom grudi i potiljak. Tako pokvašene kose, bez snage, bez volje da se pomerim, pokušavala sam da dokučim šta mi se u stvari događa.

Poslušala sam razum ili srce? Ili oba? Nisam zadovoljila ni srce ni razum, možda je tako najbolje.

Bosu sam na žalost vrlo brzo "srela". Posle nekoliko dana u novinama sam pročitala da je nepoznata žena stara oko 35 godina pronađena mrtva na pločnicima Karakasa. Uzrok smrti je prevelika količina heroina u krvi. Žena na pločniku, koja je bila na slici u novina nesumnjivo je bila Bosa. Verovatno sam ja jedina osoba u Karakasu, koja je znala ko je nepoznata žena o kojoj su pisale novine. Prvo što sam pomislila kada sam videla tu sliku i tekst u novinama je to kako je moj klovn verna kopija života. Meni su pare iz njegove utrobe pomogle. Nasmešio mi se polovinom lica. Bosi je, nažalost. pokazao njegovu tužnu stranu.

Posle predstave, sutradan po Bosinom odlasku, u moju garderobu ponovo su doneli buket od jedanaest žutih ruža. Isti potpis na malom kartončiću, koji je na uzici visio zavezan za buket: "obožavalac". Nisam se još ni osvestila od iznenađenja kada se na vratima ponovo začulo kucanje. Otvorila sam ih. Srdačno se smejući, držeći u ruci prelomljenu ružu ispred njih je stajao Ramul.

"Odlična predstava, još bolje izvođenje, čestitam", rekao je i prihvatio me u zagrljaj. Silno sam mu se obradovala.

"Umakla si mi u zadnji čas iz onog malog, simpatičnog lokala. Posle svog onog cveća koje sm ti slao i tvojih razmišljanja o tome ko je nepoznati obožavalac odlučio sam da ti pošaljem buket sa prelomljenom ružom. Ti bi sigurno shvatila da ti ja šaljem cveće, a ja bih imao pravi razlog da dođem do tebe. Bio sam spreman da krenem na put, kada su mi rekli da si otišla za Karakas. Ponovo sam morao da te tražim i evo našao sam te. Ženu sa takvim glasom i takvom figurom i nije bilo teško pronaći u ovom gradu."

Pričao mi je da već izvesno vreme on i članovi njegove trupe prate ono što radim i da su danas rešili da mi ponude da sa njima nastupam za vreme pauze u radu varijetea. Oni nastupaju u zemlji i inostranstvu. Raul je isključivo za mene napisao nekoliko pesama i želi da ih ja izvodim. Odmah sam prihvatila Raulovu ponudu i to leto sam provela nezaboravne trenutke putujući i nastupajući po Južnoj i Severnoj Americi.

Pročula sam se po dobrom glasu. Počeli su da me pozivaju i drugi vrlo poznati orkestri, da nastupam sa njima.

I kao što to biva u holivudskim filmovima, kompozitori su počeli da pišu pesme za mene i moj orkestar, koji sam vrlo brzo okupila. Ponudili su mi ulogu u jednoj od serija. Raul je pisao muziku za nju. Naslovna pesma je ona koju je Raul posvetio meni. Zove se otprilike "Slomljena ruža, slomljeno srce". Veliki hit je u Venecueli, Kolumbiji i zemljama u kojima se serija prikazuje. Ja sam igrala glavnu ulogu u toj seriji i naravno pevala pesme i tako je sve počelo.

Sa Romulom i dalje povremeno sarađujem. Rekao mi je, i toga se drži, da će mi davati da pevam samo njegove najbolje pesme. Čast mi je što su, na mom repertoaru, najbolje pesme Romula Kontrerasa, vrlo popularnog kompozitora u Venecueli", završila je Marija svoju priču.

"Ovo što gledamo kod nas, je ta serija", pitala je Svetlana.

"Koliko ja znam Vi gledate šestu seriju koju sam snimila. To je druga, po gledanosti, serija u kojoj ja igram. Čula sam da će Vaši otkupiti i najgledaniju seriju koju sam radila. Dogovorićemo danas sa distributerom, da ti Svetlana i Markova majka dobijete kasete i pregledate taj materijal", odgovorila je Marija.

"Naravno nije sve kao u holivudskim pričama. Puno sam radila, svega se odricala da bih izgradila karijeru kakvu danas imam. Puno putujem i radim. Dimitrij je uvek sa mnom na snimanjima i putovanjima, bez njega ne mogu. Privatno pohađa školu i već pokazuje interesovanja za muziku. Po nešto "komponuje", doduše kompjuterom, kako je to sada u modi, ali primetim da ima dobar sluh i predivan glasić. Neka sam sebi odabere put kojim će ići a ja ću mu samo pomoći da, lakše nego ja, tim putem korača".

"Marija, kako si znala da Svetlana i ja imamo Dimitrija i Milicu?" prekinuo je Marijinu priču Marko.

"Kada sam od one žene, za koju čujem da ti je majka, telefonom čula da si se oženio i da si se odselio bila sam uverena da se kod tebe sve odvija po planu. Sam si mi pričao o maloj kući u kojoj ćete živeti o deci koju ćete imati o tome da ste im i imena odredili. Toliko si bio uveren da ćete baš tako proživeti život da za vas dvoje ustvari i nije bilo drugog puta. Kao pravi Srbin si zacrtao i ne odstupaš od svog ubeđenja. Nekada je to slabost, ali u vašem slučaju se eto to posrećilo. Dimitrije i Milica su dokaz tome, zar ne?"

"Oprosti Marija, ali moram nešto da te upitam. Kako to da za svo ovo vreme, nisi ostala uz nekog čoveka koji bi ti odgovarao, koji bi ti bio oslonac.

Romul, Madras... bilo ih je verovatno još.

Tako lepa i uspešna žena a da ne nađe sebi srodnu osobu, to mi je malo čudno? " pitala je Svetlana.

Marija se za tren zamislila. Kao da je smišljala kako da odgovori na postavljeno pitanje a onda je nastavila: "Kada sam izašla, onog prohladnog jutra, na ulicu i pošla u neizvestnost, sama, bez nade, vere u sebe, nesrećna sa jedinom željom da stanem na prag rodne kuće, zarekla sam se da nikada više neću pogledati ni jednog muškarca. Bog je hteo da, na kratko u vozu, sretnem Marka. Taj susret mi je dao snage i volje, da razmišljam na drugi način, da ne budem isključiva, da se ne povinujem uvek treptajima srca, već da ponekad poslušam i razum", odgovorila je Marija.

Ustala od stola i nastavila: "To što živim život na taj način, ne znači da nisam upoznala čoveka koji bi mi odgovarao i koji bi mogao da mi bude oslonac u životu. Upoznala sam ga, ali je, u tom trenutku, a i danas, mesto namenjeno životnom saputniku, u njegovom srcu, već bilo zauzeto. Poslušala sam razum, kako sam ti već rekla, primirila treptaje srca i odlučila da se ne borim za to mesto u njegovom srcu. Još uvek verujem da sam imala velike šanse da dobijem tu borbu, i da bih uz njega bila sretna. Razum mi, i danas, postavlja pitanje, da li bi moja sreća bila veća od nesreće žene koju bih potisnula iz njegovog srca? Da li bi on mogao da bude potpuno srećan uz mene a da, negde u deliću svoje svesti, ne pati zbog bola koji je naneo ženi sa kojom je planirao da provede svoj život?

Zato sam i pored mnoštva muškaraca koji su mi manje ili više značili u životu i karijeri odlučila da živim sama, da se posvetim Dimitriju i karijeri. Srce i razum se slažu u jednom. Još uvek mogu da sklopim oči, setim se lepih, čednih i sretnih trenutaka koji su me potpuno promenuli i usmerili moj život, i budem uverena da je upravo to sreća kojom težim. To su osećanja za koja znam da mi ih niko ne može oduzeti. Mogu da uživam u njima a da pri tome nikome ništa ne dugujem, niti bilo kome narušavam sreću. To me ispunjava.

Rekla sam da nikome ništa ne dugujem. Ipak još nisam vratila dug", govorila je Marija dok je stajala između Marka i Svetlane.

Marko je podigao pogled i video da Marija u ruci drži njegov mali novčaničić u obliku klovna. Izvadila je novac iz novčanika i brojeći ga, zvanično stavila na sto, pred Marka.

"Tačno u paru kao što smo se i dogovorili zar ne"? pitala je.

"Tačno u paru, kao što smo se dogovorili", ponovio je Marko.

"No pravi, poslovni i ozbiljni partneri bi konstatovali da nedostaje jedan mali detalj - kamata. Obračunao sam je i rešio sam da ti je ne naplatim, pod uslovom da, za uspomenu na naše prvo viđenje, zadržiš "klovna", a da ti meni pokloniš, ovaj tvoj novčanik, koji sam sve ove godine, čuvao kao zalog za dug", uzvratio je Marko pokazujući mali novčanik od kože koji je dobio od Marije.

Pružila mu je ruku. Marko je ustao.Rukovali su se i poljubili tri puta.

"Po naški" rekla je Marija.

"Razdužila sam se sa tobom Marko ali imam još jednu obavezu prema Svetlani".

Svetlana ju je začuđeno pogledala. Marija joj je prišla i pružila plastičnu fasciklu.

"Ovo je za tebe. To ti je nagrada što si izabrala pravog životnog saputnika i sačuvala ga do danas", smejući se rekla je Marija.

"Šalim   se ovo   za "čuvanje saputnika". Ovo je moja obaveza prema Vašoj porodici a ispunjavala sam je na sledeći način: U moj prvi komercijalni ugovor, po dolasku u Karakas, tražila sam da napišu odredbu po kojoj se pet odsto prihoda, koji       zaradim, uplaćuje na poseban račun koji sam otvorila na Markovo ime. Od tada pa do danas i u buduće od svake moje zarade, na Vaš račun će se uplaćivati pet posto. Marko i njegova žena mogu da koriste taj novac koji se evo već sedam godina sliva na način koji sam Vam objasnila.

Marko je još uvek stajao i ravnodušno gledao u Mariju. Svetlana je ustala i htela nešto da kaže, ali joj glasovi nisu izlazili iz poluotvorenih usta. Posle par trenutaka prvi se pribrao Marko, "Valjda ne misliš da bih mogao da pristanem na tako nešto? To je tvoj novac, zarađen uz mnogo truda i odricanja i nije fer da ga bilo kome poklanjaš", rekao je.

"Prvo Vi niste "bilo ko". Vaša sreća je i moja. Ja Vam novac ne poklanjam već Vam dajem ono što sam procenila da je deo tvoje zasluge Marko, za moj uspeh.

Da mi nisi dao svoj novac ja ne bih onog puta stigla u Barcelonu, ne bih na onom trgu srela grupu "Kondor" i ne bih tako brzo stigla do moje Kolumbije. Da li je potrebno da ti obrazlažem šta mi se ne bih baš tada dogodilo da sam putovanje toga dana završila u Trstu i da nisam odmah produžila za Barcelonu.

Da nije bilo tih para i malog novčanika u obliku klovna ja ne bih stigla do moje strine Veronike u Venecuelu. Tada si mi po drugi put pomogao. Ko zna šta bih sve doživela na očevom imanju. Tvoja pomoć mi nije "dolazila" bilo kada. Imala sam je u najtežim trenucima i to moram da cenim.

Ti si mi tada dao sve pare koje si tog momenta imao, ostao si "bez prebijene pare" kako vi to kažete, a ja Vama tek pet posto od onoga što ću tek zaraditi. Razmisli čija je žrtva veća", sa puno žara govorila je Marija.

"Ako tako posmatraš stvari, možda ima neke logike, ali ti ja nisam dao pare da bi mi vratila na ovaj način. Uopšte nisam imao takve pobude", nastavio je da se nećka Marko.

"Naravno da mi novac nisi dao iz tih pobuda. Zato i cenim svaku paru koju si mi dao i sav novac koji imam, kada bih ti ovog trenutka dala, ne bi bio dovoljan da ti isplatim ono što si ti tada učinio. Znao si tada da postoji mogućnost da ti novac nikada ne vratim. Čak si na to i računao, a predložio si mi zajam samo zato da me ne bi uvredio i jer si procenio da ću jedino na taj način uzeti taj novac.

Svetlana molim te uzmi ove papire i nastavite svoju i moju sreću koristeći ovo što Vam pripada", rekla je Marija i uzimajući Svetlaninu ruku u svoju, položila joj je na dlan fasciklu sa dokumentima.

Svetlana je gledala u Marka. Nije zatvarala šaku da bi prihvatila fasciklu.

"Ne nanosite mi bol, molim Vas. Sve ove godine živim za ovaj čas, kada ću ti vratiti dug a tvojoj porodici moći da uručim ovaj ugovor i čekove. Mnogo će, za moju buduću karijeru, da mi znači to što ste prihvatili da nastavimo da budemo partneri. To u stvari jesmo od trenutka kada mi je Marko dao pozajmicu a da toga niste bili svesni. Preklinjem Vas da nastavimo ortakluk ", završila je Marija, zatvorila Svetlaninu šaku, zagrlila je i počela da plače naslonivši glavu na Svetlanino rame.

Marko im je prišao i obe ih zagrlio. Marija i Svetlana su plakale.

"Marija to je veliki novac, nema potrebe, nisam ti dao one pare zbog ovoga", govorio joj je prislonivši svoju glavu na njeno čelo, još jednom pokušavajući da je odvrati od namere da im "pokloni" svoj novac.

"Daće bog zdravlja i sreće, da ovo tek bude velik novac. I sada ga već ima toliko da bi mogli bezbrižno da živite ili da školujete decu. Vaš je, radite sa njim šta hoćete", odgovorila je Marija brišući suze.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Sadržaj

Da li ste znali...

da je u Vranjevu je iz porodice sveštenika Luke Popovića poniklo - deca, unučad, zetovi i snaje, više od dvadesetak istaknutih glumaca u srpskom Na­rodnom pozorištu u Novom Sadu i u Narodnom pozorištu u Beogradu, što je do danas nenadmašen slučaj.