II

Bilo je kasno predvečerje kada se auto zaustavio ispred kuće u centru varoši. Vozač je pomogao Marku da pokupi sve svoje stvari iz prtljažnika automobila. Tašna za akta, torba za odela i obavezni pokloni upakovani, u šarene vreće, za Dimitrija, Milicu i Svetlanu. Iza ulaznih vrata dva para radoznalih očiju, nestrpljivo očekuju očev povratak sa službenog puta. Nadaju se da će im i ovog puta tata doneti nekakav poklončić. Vrata se otvaraju. Malene ručice stežu se Marku oko vrata. Poljupci i uzvici "tata, tata...”

Milica prihvata vreće sa poklonima da bi "pomogla tati" i znatiželjno ih gleda, ne bi li dokučila šta je u njima. Nestrpljivo počinje da pogađa: "lutka - nije, kocke - nisu, crtanka..."

Dimitrije je "kao stariji brat" savetuje da se strpi, dozvoli tati da spusti stvari i raskomoti se iako bi i on najradije odmah počeo sa otvaranjem upakovanih paketića.

Marko im daje paketiće. Počinje grozničavo otpakivanje, i radosni uzvici kada su otkrili njihovu sadržinu. Odmah počinju igre sa novim igračkama.

Marko i Svetlana napokon mogu bez buke da popričaju o danima koje su proveli jedno bez dragog. Uzajamno raspitivanje o zdravlju, Dimitrijevim i Miličinim obavezama u školi, poslovima koji predstoje i obavezni Svetlanini prekori zbog toga što je Marko i ovog puta trošio pare na poklone.

Dok ispija pripremljenu kafu, Marko se smeši. Zna da su deca bila tužna kada je polazio na put, i bar isto toliko radosna kada se vratio. Svestan je, da posebnu draž ima očekivanje njegovog povratka. Voleo je da Svetlani i deci priušti takvu radost. Gledajući kako ga dočekuju, kako se raduju dobijenim poklončićima, sećao se svog detinjstva, kada je i on, mnogo pre očevog povratka s puta, sedeo, na ležaju u kuhinji kraj ulaznih vrata, i igrajući se očekivao da se otac pojavi na njima. Dimitrije a posebno Milica ga neodoljivo podsećaju na te njegove postupke.

"Serija, počinje serija", dovikuje baka iz susedne sobe. Kao po komadni Svetlana i deca sedaju pred televizor, kako bi odgledali ko zna koji nastavak omiljene televizijske serije. Marka ne interesuju takva ostvarenja i ne gleda ih. Nema ništa protiv što ih ukućani netremice posmatraju, čak mu godi što ga, u vreme njihovog emitovanja, niko ne uznemirava pa može da se posveti sebi i svojim hobijima. Danas, kada su deca i Svetlana skočili i izašli iz sobe, na tren mu se učini kako mu je žao, što mu ukućani nisu posvetili malo više vremena.

"Možda je taj osećaj samo posledica umora od napornih dana provedenih van kuće", pomislio je.

Ušao je u sobu u kojoj su ukućani sedeli oko televizora i netremice gledali u njegov ekran.

U prolazu Svetlana mu je rekla: "Umalo da zaboravim. Tražili su te danas, više puta neki sa estrade. Zapisala sam njihovo ime i broj telefona. Tražili su te i kod tvoje majke. Zvaće te danas ili sutra. Rekla sam im i tvoj broj telefona na poslu. Nešto im hitno trebaš", govorila mu je, ne skidajući pogled sa ekrana. Deca su glasno negodovala, zbog toga što je Svetlana prestala da im čita prevod serije.

Pogledao je u ekran na kojem je bila scena u kojoj glumica okrenuta leđima, tiho plače. Polako se okreće i u kadru su dva prelepa, uplakana crna oka.

Najednom kao da mu je neka kosmička sila prikovala pogled za ekran. Osetio je poznate mirise, svežinu planina, mirise trava, isparenje reka. U trenu nije mogao da dokuči odakle mu takvi utisci. Prebirao je po sećanju, ali nije uspevao da se seti odakle je taj, već viđeni kadar, i doživljeno osećanje.

"Tata je počeo sa nama da gleda seriju", rekla je Milica trijumfalnim glasom, glasom osobe koja je slomila nečiji duh i privolela je da se ponaša kao ona.

"Ne neću da vam smetam. Učinilo mi se samo da poznajem ovu ženu. Kako se ona zove", pitao je Marko.

"Veronika", odgovorila su deca u glas, "ona je majka Izabelinde, one devojke u žutoj haljini, koja je jako nesretna jer ju je ostavio Enrike...", nastavili su da objašnjavaju Dimitrije i Milica.

"Nemam nameru da gledam dalje seriju, samo sam siguran da sam ovu ženu, ili neku sličnu njoj, već negde video", odsutno je odgovorio Marko i krenuo iz sobe.

"Da, tata poznaje i ovu gospođu. Čak su jako dobri poznanici. Pošto je ona svetski poznata pevačica iz Venecuele, a tata samo takve upoznaje, i ovih dana sa svojim orkestrom gostuje u Beogradu, zvaće nas na koncert. Takav poziv tata ne smemo odbiti. Usput ćemo se kod nje raspitati o tome kako će se serija završiti", zadirkivala ga je Svetlana.

"Tata hoćemo i mi da idemo na taj koncert Molimo te", vikali su Dimitrije i Milica, držeći sklopljene dlanove, kao kod molitve, prihvatajući Svetlaninu šalu, kao istinu.

"Ako nas pozovu sigurno idemo", odgovorio je Marko deci, dok je izlazio iz sobe, slatko se smejući dečijoj naivnosti.

Na papiru koji je stajao na pisaćem stolu, kraj telefona ispisano "Goran" i nepoznati broj telefona. Ni ime ni broj mu nisu bili poznati.

"Zvaće me ponovo ukoliko im trebam", pomislio je dok je, držeći knjigu, sedao u svoju fotelju kraj podne lampe.

Sutradan mnoštvo jutarnjih telefonskih poziva. To se uvek događalo kada je Marko bio odsutan iz kancelarije nekoliko dana.

"Šefe, beogradska estrada na vezi, zvali su i juče, čuo je u telefonskoj slušalici glas svoje sekretarice.

"Marko ovde izvolite", preuzeo je vezu.

"Gospodine tražimo Vas od juče. Kod nas je gošća koja žarko želi da Vas čuje. U ostalom poslušajte je", govorio je muški glas s druge strane žice.

"Ponovo neka ujdurma mojih drugara sa fakulteta. Verovatno su pomalo ljuti što nisam juče, u povratku, svratio do njih. Sada spremaju jednu od svojih poznatih igrarija. Odakle im toliko vremena i volje da prave ovakve smicalice", razmišljao je Marko dok se, sa druge strane žice čuo žagor.

"Marko... ti si", pitao je ženski glas.

"Ja sam, odgovorio je Marko," pokušavajući da dokuči koja od koleginica učestvuje u ovoj novoj šali njegovih drugara.

"Gde si čoveče, jedva sam te pronašla", nastavio je onaj ženski glas, činilo mu se, namerno pokušavajući da ne govori čisto srpskim jezikom.

"Bio sam ovih dana na putu", odgovorio je, prihvatajući igru i udobno se namestio u stolicu.

"Ne, ne pitam te gde si bio prethodnih dana, već gde si sve ove godine? Ne odgovaraš ni na pisma, ni na telefonske pozive, još od kada si sišao iz voza, na putu za kasarnu. Hoćeš da me uveriš u to, da ste ipak svi Srbi isti", prekorno je nastavio glas s druge strane.

Marko se naglo ispravio u stolici. Čvršće je stegao slušalicu i priljubio je na uho.

"Marija, da li je moguće, tu sam, odakle me zoveš, kako ne odgovaram na pisma. Ja od tebe nisam dobio nikakvo pismo", i dalje zatečen, odgovarao je i postavljao pitanja, u isto vreme.

Kod Vas sam u Jugoslaviji. Sutra imam koncert pa tebe, Svetlanu, Dimitrija i Milicu pozivam da mi budete gosti. Ne prihvatam ni jedan razlog za vaš nedolazak. Dođite još pre podne, da se ispričamo. Dugo se nismo videli", govorila je Marija.

"Da li me čuješ", pitala je, pošto Marko očigledno potpuno zbunjen, ništa nije odgovarao.

"Čujem te, dobro te čujem i ne mogu sebe da uverim da ne sanjam", još ne verujući u ono što čuje u slušalici, odgovarao je Marko. Možda je ovo Svetlanina neslana šala, posumnjao je i da bi odagnao svaku sumnju pitao je Mariju ono što su samo njih dvoje znali: "Da li da ti donesem kožni novčaničić, koji si mi ostavila na čuvanje"

"Obavezno, zašto tako nešto i pitaš. To si mi obećao. Izvini molim te, zovu me da krenemo na probu. Neizmerno sam sretna što sam te pronašla. Očekujem Vas sutra u deset u mom hotelu. Pozdravi Svetlanu, Dimitrija i Milicu".

“Hej”, kao da se nečega setila nastavila je Marija, "ukoliko slučajno ne dođeš dolazim sa celom ekipom posle koncerta kod Vas. Ima nas preko sedamdeset i toliko novinara, pa ti gledaj šta ćeš. Vidimo se, u svakom slučaju, Marko", rekla je Marija i spustila slušalicu.

Marko je dugo ćutao. Nije odgovarao na telefonske pozive.

Iz fioke, pisaćeg stola, izvadio je mali kožni novčanik. Počeo je da ga vrti među prstima.

Kad god bi se poslovi nagomilali, nevolje se utrkivale koja će pre da ga sustigne, umor sklapao oči, Marko je posezao ka fioci i uzimao taj novčanik. On mu je bio vise od sećanja, više od amajlije, anđeo čuvar, čednost i greh, slast i gorčina, porok i vrlina u isti čas. Verovao je da mu taj mali kožni novčanik vraća snagu, tera zlo, uliva poverenje u sopstvene mogućnosti Uzimao ga je u ruku, okretao ga je među prstima, milovao ga. Obično bi se zagledao u jednu tačku na zidu i dobri duh koji je sigurno stanovao u njemu, baš kao u bajci o Aladinu i lampi, bi pronalazio rešenja za sve probleme, umor bi nestajao, zle vetrove zamenjivao je razigrani povetarac koji mu je rasanjivao pospane oči...

Sada, zagledan u tačku u uglu kancelarije, sećao se susreta sa Marijom. Pored toga što je prošlo toliko godina, mogao je da se seti skoro svakog detalja.

Sećao se kada mu se predstavila, kada ju je ubedio da ne plače, kada mu je pružila ruke, kako ga je strasno zagrlila na rastanku...

Okrećući novčanik, prislonio ga je na obraz. Osetio je mekoću kože. Pomirisao ga je. Duboko je udahnuo. Zavrtelo mu se u glavi. Ponovo je osetio mirise Anda, okeana, nabujalog rastinja i Amazona, tu divnu mešavinu mirisa koju ni vreme nije moglo da izbriše, a on da zaboravi.

Toliko toga mu se vrzmalo u mislima.

Šta, ako se ipak neko grubo našalio sa njim?

Nemoguće?!

Samo je Svetlani pričao o devojci kojoj je pozajmio pare za nastavak putovanja.

Poverovala mu, je jer je znala da je on spreman da tako nešto učini. Jedino je on, iz njihovog društva, uvek spuštao na dlan neku paru prosjaku, ili na raskrsnici ulica, plaćao dečačiću za oprano staklo na autu! Ipak smatrala je da je tog puta glupo postupio i da taj novac više nikada neće videti.

Poslala mu je odeću u kojoj je došao kući iz vojske, i više o tome nikada nisu pričali. Ona ga ništa nije pitala, a on nije smatrao da zbog tog postupka treba da se pravda. Jedino ga je malo čudilo što se Marija nikada nije javila. Ili je dotakla životno dno, i zbog toga se ne javlja ili joj je "krenulo u životu" pa neće da se seća loših dana. Očekivao je i želeo da mu se javi i kaže kako je. Da li je uspela da ponovo prošeta ljanosom, udahne mirise nabujalih trava, okupa se u jezeru podno vodopada...

I dalje nije bio siguran da ga je stvarno Marija zvala. Ponavljao je u sebi prethodni razgovor, od reči do reči.

"Kako Marija, ukoliko je to stvarno ona, zna za Dimitrija i Milicu", pitao se, ne mogavši da nađe logičan odgovor na ovo pitanje.

"Mora da se ipak Svetlana šali", posumnjao je.

"Dobro ću je izgrditi, ako joj je to danas palo na pamet", odlučio je. Grozničavo je okretao broj Svetlaninog telefona.

"Svetlana, zamoli da ti sutra odobre odsustvo. Vodim vas na koncert one pevačice", rekao joj je očekujući da ona prasne u smeh, i otkrije da ga je nasamarila.

"Marko, nemoguć si. Valjda nisi rezervisao karte za taj koncert. To samo na tebe liči. Valjda ne vodimo i decu sa nama", radosno je odgovarala Svetlana.

"Dobio sam karte od prijatelja. Budi spremna da krenemo još u toku prepodneva. Moramo da se vidim sa tim drugarima", nastavio je Marko ubeden da Svetlana nije učestvovala u prevari.

Nastavio je da poziva drugare za koje je sumnjao da su smislili još jednu od njihovih igara. Jedan se izvinjavao što nije prethodnih nekoliko dana bio kod kuće i nervirao se što mu se nije ostvarila želja da se vidi sa Markom. Drugi je imao puno posla i nije se ni setio da Marko prolazi kroz njegov grad. Treći, četvrti, peti... niko nije imao nikakve veze sa mogućom prevarom. Čak mu je jedan, na kojeg je Marko najviše sumnjao, objasnio da je oko koncerta one Venecuelanke "velika frka" i da nema karata, čak ni za majku pevačice kada bi se ona kojim slučajem pojavila.

"Kako se zove majka, glavne ličnosti u seriji koju pratite", pitao je svoju sekretaricu.

"Veronika", odgovorila mu je.

"Ne interesuje me ime iz serije, već kako se zove ta glumica", nastavio je Marko.

To ne znam, ali brzo ćemo to saznati. Danas je u novinama izašao intervju sa njom. Evo, šefe, pročitajte, rekla mu je pružajući mu časopis.

Zatvorio se u svoju kancelariju. Seo za sto. Otvorio srednju stranu časopisa i počeo da čita naslov ispisan krupnim slovima: "Veronika u Beogradu". U podnaslovu je stajalo: "Poznata venecuelanska pevačica i glumica, Marija Adrijana Rosario , Veronika iz poznate serije, sa svojim orkestrom nastupiće u Beogradu".

"Došla sam posle mnogo godina ponovo u Beograd, jer imam obavezu da se sretnem sa prijateljem, izjavila je po dolasku na aerodrom, prilično dobro govoreći naš jezik", čitao je dalje Marko.

"Neću nekoliko dana dolaziti u kancelariju", rekao je sekretarici vraćajući joj novine, dok ga je ona začuđeno pratila pogledom.

"Da li vam je dobro, bledi ste", uspela je jedino da ga upita dok je izlazio.

"Dobro sam, dobro, šta više odlično, vidimo se", odgovorio je, gledajući negde u daljinu, Marko.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Sadržaj

Da li ste znali...

1. juna 1952. godine otkriven spomenik palim borcima i otvoren Zadružni dom u Kumanu.