Sunce se tek pomaljalo iza kuća na periferiji i stvaralo duge senke po peronu željezničke stanice. Tri starije seljanke, držale su robu, koju nose na pijac u obližnji grad i dok su čekale voz, nešto su u glas govorile. Para, koja im je pri govoru, izlazila iz usta, stvarala je oreol oko njihovih glava. Delovale su nestvarno. Poredane u krug, u čijem središtu su stajale korpe i kofe, sa glavama koje su s vremena na vreme nestajale u oblacima pare.

Dva mladića i dve devojke stajali su po strani. Tiho su razgovarali, i svaku rečenicu završavali kikotanjem. Po punim putnim torbama kraj njih, moglo je da se zaključi da se vraćaju sa vikenda, u grad, na fakultet.

Grupa ljudi, obučenih u radnička odela i jakne, sašivene od grubog platna i postavljene krznom, stajali su na početku perona.

Marko, naslonjen na ogradu, koja je delila prostor između čekaonice i perona, držao je u zagrljaju Svetlanu. Ona se pripila uz njega obuhvatajući ga oko pasa. Plava kosa joj je padala preko Markove mornaričke bluze i stvarala plavo beli kontrast. Vrtela je u ruci njegovu belu kapu, i mrsila trake koje je okružuju. Plakala je. Ustvari, suze su joj same tekle, i kada se smejala, i kada je nešto na uvo, poverljivo, govorila Marku i kada se pretvarala da je ljuta, mršteći čelo. Marko joj je poljupcima brisao suze.

Iza krivine, kod prvih seoskih kuća, pojavio se voz, najavljujući svoj dolazak prodornim zvukom sirene.

Svetlana je još za trenutak zadržala Markovu ruku u svojoj, dok je voz kretao. Samo oni koji prate, drage osobe, znaju kako voz, brzo krene i još brže se izgubi u poljima kukuruza na drugom kraju sela. Ostala je sama na peronu i dugo mahala za vozom. Činilo joj se da vidi Markovu kapu, kojom joj je mahao, sve dok je videla vagon u kome je on bio. Više nije videla voz, nešto zbog srna, koje su granule u potocima, a nešto zbog njegovog brzog nestanka u daljini.

"Još oko tri meseca, duga i hladna tri meseca, i Marko će se vratiti iz vojske ", mislila je dok je brišući suze, odlazila sa perona.

Marko je, nagnut kroz prozor na hodniku vagona, mahao svojom belom kapom sve dok mu se činilo da vidi Svetlaninu plavu kosu i žuti mantil. Kada se iz vidika izgubila i kućica željezničara, obrisao je suze sa lica, za koje nije bio siguran da li su od vetra zbog rastanka od Svetlane, uzeo svoju vreću i krenuo kroz vagon.

Otvarao je kupe za kupeom, tražeći slobodno mesto.

U jednom su se smestile one žene sa robom, i sa istom žestinom nastavile priču, započetu na peronu. U drugom kupeu jedva je, u gustom dimu od cigareta, prepoznao radnike sa perona. U trećem muškarac i žena sa troje dece. Žena, koja je deci verovatno bila majka, davala im je pohovanu piletinu i velike komade hleba, koje su oni jeli, a u isto vreme ih koristili kao tacne dok su žvakali zagrizlu piletinu. Vrata u sledećim kupeima nije mogao ni da otvori. Bila su zaključana, a oni prepuni putnika koji su još spavali.

Vidik, u unutrašnjost zadnjeg kupea u vagonu, zatvarale su zeleno-sive zavese. Mislio je da su i tu usnuli putnici i više reda radi pokušao da ih otvori. Vrata su sa lakoćom kliznula. U kupeu je , sklupčana u uglu do prozora, sa podavijenim nogama poda se sedela jedna "crnka". Ostala sedišta bila su prazna.

"Slobodno?" upitao je Marko.

Po mrzovoljnom, suvom, rekao bi odbojnom, "Yes", Marko je shvatio da "crnki” nije do razgovora, još manje do društva nekog saputnika.

Ipak nije propustio priliku da se udobno smesti, i tako sebi olakša dug put do luke, u kojoj ga je čekao brod.

Odložio je svoju mornaričku vreću, na policu koja mu se nalazila iznad glave, i seo na sedište do vrata, preko puta saputnice. Razgledao je unutrašnjost kupea. Na zidu, u ritmu kloparanja voza, klatila se fotografija pulske arene.

Pažljivo ju je zagledao. Poznavao je svaki delić tog starog zdanja. Puno je, svog vojničkog, vremena proveo unutar zidova arene, i oko nje radeći na obezbeđenju objekta i "visokih ličnosti", kako su zvanično nazivali poznate ljude iz politike, nauke, filma, sporta... koji su dolazili da posete zidine arene.

Najprijatniji trenuci unutar zidina arene bili su mu oni koje je proveo sa Svetlanom, dok je ona letovala u Puli, i svakodnevno dolazila po njega u kasarnu. Zatvorio je oči, kao da spava. Osećao je, na svojim dlanovima, toplinu Svetlaninih kolena, koja je ona u toku dana sunčala a uveče, tokom večernjih filmskih projekcija u areni, prepuštala njegovim rukama.

Setio se i nezaboravih trenutaka, njihovog prvog viđenja, posle njegovog dolaska u vojsku.

On, mornar. Plava elegantna, uniforma. Bela kapa na glavi. Ona plavokosa, krhka, pomalo zbunjena stoji na kapiji kasarne. Vetar se poigrava sa svetlim pramenovima. Gleda u masu mornara koja se vrzma po krugu, odlučna da u toj masi prepozna svog Marka.

Prišao je sasvim blizu nje. Nije ga prepoznala, u nepreglednoj masi istih uniformi.

"Da li čekate nekoga gospođice? Možda ste večeras slobodni i željni izlaska sa jednim mornarom", pitao ju je Marko.

Pogledi su im se susreli. Stala je za tren. Obraća joj se neznanac u uniformi i sa kratko ošišanom kosom? Nedoumica je trajala samo tren, ili nešto kraće, a onda mu se bacila u zagrljaj, oborila mu kapu sa glave,   jecajući i jedva izgovarajući njegovo ime, u sav glas plakala. Činilo mu se da ih svi mornari sa kruga gledaju. Možda je i bio u pravu, no to mu nije smetalo da prigrli Svetlanu, podigne je i zadrži u naručju.

Svetlana je ravnomerno disala, utonula u san. Njene grudi, koje su se ocrtavale ispod tankog pokrivača, su se podizale i spuštale u ritmu njenih uzdisaja. Gole butine virile su ispod pokrivača i upotpunjavale sliku "usnule boginje".

Naslađivao se Marko tim prizorom, a Svetlana je bezbrižno spavala dubokim snom. Samo do pre par minuta, tiho mu je šaptala, da ga voli i da se nikada tako lepo nije osećala.

Seća se, i ulica na periferiji, kojima se vraćao te noći u kasarnu, ne bi li izbegao susret sa vojnom policijom i obaveznog pravdanja vođi patrole, zbog čega je u gradu po isteku dozvoljenog vremena, za odsustvovanje iz kasarne...

Tresak naglo otvorenih vrata kupea i neartikulisan smeh vratili su ga u stvarnost, i na vratima kupea stajao je ogroman čovek.

Neobrijano lice sa neurednom bradom koja mu je dosezala skoro do očiju, duga masna kosa i guste obrve. Krzneni prsluk i pantalone od grubog platna. U ruci flaša piva do pola ispijena. Drugom rukom se uhvatio iznad vrata kupea, tačno ispod one crvene, blindirane ručice, kojom se, u slučaju opasnosti, zaustavlja voz. Video je Marka i devojku, i neprirodno se cereći, pitao da li za njega i njegove "jarane" ima slobodnog mesta.

Marko se pomerio na sedište do prozora, prekoputa crnokose devojke i pokretom ruke pokazao na prazna mesta do sebe. Onaj neobrijani seo je pored devojke, a dvojica njegovih "jarana" do vrata kupea, jedan preko puta drugog. Požurivali su jedan drugog da ispiju pivo. Naišao je prodavač pića, gurajući kroz hodnik kolica u kojima su stajale flaše sa raznim napicima, i glasno nudio svoju robu putnicima. Povicima one dvojice pored vrata, zaustavljen je pred kupeom.

"Tri pive, i šta ćeš ti mornar ", pitao je neobrijani.

Marko se zahvalio rekavši da ne pije.

"Šta se tu foliraš, k'o neka fufica, popi, jednu pivu" , i dalje ga je nudio saputnik.

Marko ga je oštro pogledao, pa skrenuo pogled prema devojci.

Mrzeo je te neotesane tipove. Nikada nije imao hrabrosti da im se suprotstavi, ali je uvek pokušavao da izbegne njihovo društvo. Samo jednom, još u trećem razredu, pokušao je da zaštiti Nevenu, devojčicu sa kojom je išao od kuće do škole. Ona je imala najduže, i najlepše, kike u razredu i uvek, na njihovim krajevima, tamo gde gumice učvršćuju upletenu kosu, dve crvene masnice od svile. Miomir, ponavljač i mangupčić stalno je Nevenu vukao za kike i razvezivao joj mašne vukući ih za jedan kraj. Marka je nerviralo Miomirovo ponašanje ali mu se nije suprotstavljao, jer ga se plašio. Ipak, jednom prilikom je savladao strah, onako nejak, odlučno je stao ispred Nevene i odgurnuo, za glavu višeg od sebe, Miomira. Ovaj se pridigao, i tako ga jako lupio, otvorenom šakom po licu, da mu se učinilo kako mu se glava okreće u pravcu udarca. Uho i obraz nije osećao, bili su pod "lokalnom anestezijom".

Uspeo je da zadrži suze i samo procedio: "Mene možeš da udariš kada hoćeš, ali Nevenu više da ne diraš". Za pravo čudo, od tada, Miomir nije maltretirao Nevenu.

Kasnije ga je Nevena poljubila u, onaj obraz, koji je Miomir udario. Zao mu je i danas, što vrelinu tog prvog devojačkog poljupca nije osetio, jer mu je obraz još bio utrnuo od udarca. Sutradan je na zidu škole bilo nacrtano srce u kojem je pisalo da Marko voli Nevenu. Marko je, uistinu, voleo Nevenu, sve dok ih nisu razdvojili, u petom razredu, formirajući tri manja odeljenja od dva velika. Marko je bio u petom jedan a Nevena u petom tri. U početku je Nevenu viđao za vreme odmora, i pre početka školskih časova. Uporno je stajao na izlazu iz škole ne bi li video nju i njene razredne drugarice kako izlaze iz škole. Često mu je to uspevalo i bio bi presretan kada bi mu Nevena poklonila svoj osmeh pri pozdravu. Dugo bi gledao kike na leđima i zaljubljeno odmahivao glavom u ritmu njihanja njenih masnica. Ona je kasnije skratila kosu, zaljubila se u Miomira, a Marka pri susretima, u prolazu, od milja, pozdravljala sa "moj spasioče."

"Šta se ti obazireš na ovu", vratio ga je u stvarnost neobrijani, "vidiš da je mutava i samo bulji kroz prozor".

"Mala o'š sok? ", nastavio je svoje šenlučenje. Povukao je crnokosu za rame tako grubo da ju je skoro okrenuo na sedištu.

Devojka je iznenađeno pogledala u pravcu neznanca. Marko je tek tada video da su joj prelepe oči, boje čokolade, crvene od plača.

Tiho je rekla "ne" i ponovo se okrenula prema prozoru još više se povlačeći prema zidu.

"Š'a cmizdriš, neće ti Alija ništa", nastavio je neznanac da drmusa crnokosu.

"Ostavi je Alija", odlučno je rekao Marko.

"Š'o, da ti je nije mati rodila, majke ti?" iskezio se neobrijani, za koga je Marko tek tada, saznao da se zove Alija.

"Tak'e ko š'o je ova treba samo... znaš ti mornar već š'a. A možda zato i cmizdri š'o do sada to nisi obavio. Jarani čini vam se da ovde ima pedera?" Otkrivajući žute, kvarne zube nastavio je da se ceri Alija.

"Ne, ne, nisu oni ovde, nego u susednom kupeu", ozbiljno je odgovorio Marko.

"Pogledajte kroz prozor", ubedljivo govoreći, pokaza Marko na ogledalo koje je visilo na zidu kupea, naspram slike pulske arene.

Alija skoči i radoznalo pogleda u ogledalo, za njim i ona dvojica. Pogledaše se iznenađeno, poćutaše za čas, a onda jedan od one dvojice kreštećim glasom povika:

"Alija, ovaj nas zajebaje!"

Marko je podigao pogled i video Aliju, kako je jurnuo prema njemu. Za tren mu se učini da ponovo vidi Miomirovu šaku. Naglo se izmače i Alija svom silinom tresnu, prvo flašom, pa onda licem o metalne police na zidu. Za trenutak nasta tajac. Marko nije mogao da dokuči da li se Alija okrenuo ili zateturao. Smrskanog nosa, iz koga je liptala krv, i rasečene ruke iznad šake, sa unutrašnje strane, na mestu gde se obično proverava puis, ležao je na podu kupea i zapomagao:

"Pomagaj mornar, matere ti, iskrvariću.."

"Jarani" su izleteli na hodnik i nisu se više pojavljivali.

Marku je, u grlu, nešto pulsiralo velikom brzinom. Nije mogao ni reč da prozbori. Ustao je i osetio da mu kolena klecaju. Pribrao se već u narednom trenutku i istrčao iz kupea. Pozvao je milicionare koji su, malo dalje od njihovog kupea, ćaskali sa prodavcem pića, prolazeći kroz hodnik. Odveli su Aliju u službeni kupe. Marko ga je video na peronu naredne stanice. Ispod otkopčanog i krvavog desnog rukava košulje, jasno mu se video beo zavoj. Povez preko nosa pokrivao mu je trećinu neobrijanog lica. Osvrtao se, kao da nekog traži, dok su ga milicionari sprovodili do plavog auta, sa rotacionim svetlom. Njegove "jarane" video je da silaze iz voza na sledećoj stanici.

Dok je kondukter brisao kupe, Marko je uspeo da se smiri. Još mu je nešto kucalo u grlu, ali mnogo slabije i sporije. Klecanje u kolenima je sasvim prestalo. Sedeo je zagledan u plavu sijalicu iznad vrata kupea na kojoj je nekada davno bilo nešto napisano, i pokušavao da dokuči kakva je to bila poruka. Nastavio je, da bez cilja, posmatra predmete po unutrašnjosti kupea. U njemu se čulo ujednačeno kloparanje voza i po koji uzdah devojke kraj prozora.

U svom traganju pogledom, po kupeu, Marko se zaustavio na devojčinim ramenima. Ona je, i dalje, sedela leđima okrenuta prema prozoru , zagledana u polja pod kukuruzom koja su promicala.

Duga cma kosa padala joj je preko ramena. Privukao ga je sjaj crne kose. Pokušavao je da dokuči da li je taj svilenkasti sjaj prirodan, ili je kosa nečim namazana. Misli su mu odlutale, i nije primetio kada se crnokosa okrenula. Prvo je podigla pogled, pa polako okrenula glavu prema Marku. Spustila je noge na pod kupea i pogledala ga. Kada su im se pogledi sreli, Marko je iznenađen, poskočio unazad. Učinilo mu se, da je ovim naglim trzajem, naterao crnokosu da se krajem usana nasmeje.

"Hvala Vam što ste me spasli onih napasnika. Tako ste hrabri. Zovem se Marija Adrijana Rosario", govorila je crnokosa pružajući ruku Marku.

"Marko..., Marko Ilić, za prijatelje samo, Marko", odgovorio joj je prihvatajući pruženu, meku, lepo negovanu ruku. Osetio je drhtaj Marijinog tela koji se prenosio preko ruke, i da nije pred sobom gledao vitku, crnokosu ženu, nešto tamnije puti, bio bi siguran da u svojoj ruci drži preplašenog zečića.

"Uvek tako drhtite, ili se još niste smirili posle onoga što nam se dogodilo", pitao je Marko zadržavajući Marijinu ruku, nešto duže u svojoj, nego što bi to bilo potrebno kod običnog pozdravljanja.

Kao da ju je na nešto podsetio, Marija je briznula u plač, glasno jecajući.

"Gospođice šta Vam se desilo? Čime sam Vas povredio da tako plačete. Molim Vas da prestanete. Ne mogu da podnesem  da žene plaču, pogotovo ne tako mlade i lepe žene kao što ste Vi", laskao joj je Marko, pokušavajući da je smiri.

"Amor, amor, samo mi je govorio amor, a sada idi ne volim te više, odlazi iz moje zemlje", u fragmentima, između jecaja, govorila je Marija.

Pre nego što je nastavio razgovor, Marko je sačekao da se Marija smiri. Kada su jecaji skoro prestali i pretvorili se u povremene duboke uzdahe Marko ju je pitao:

"Ko Vam je to učinio, ne mogu da verujem da bi neko nežnom stvorenju, kao što ste Vi, tako nešto mogao da kaže, a pogotovo ne, da tako nešto učini".

"Srbi, svi ste Vi Srbi isti. Videli ste i onu trojicu kakvi su nasilnici", odgovorila je Marija.

"Ne znam kakvu sliku o Srbima imate, i na osnovu čega ste je formirali. Ona trojica, od malo pre , ukoliko je to uopšte bitno, po svoj prilici i nisu Srbi. Pokušajte evo na mom primeru, da steknete bolju sliku o Srbima. Zar ja nisam dovoljan dokaz da svi Srbi nisu isti? " pitao je Marko.

"Ti si Srbin? " začuđeno je rekla Marija.

"Dopada mi se što smo prešli na "ti". To od samog početka našeg razgovora hoću da predložim. Reci mi Marija zašto ti je čudno to što sam Srbin", pitao je Marko.

Marija je ćutala. Kao da smišlja odgovor. Podigla je pogled i u Markovim zenicama, ugledala je svoje uplakane oči. Ogledala se u tom plavetnilu nekoliko trenutaka a onda nastavila.

"Zaštitio si me od onih napasnika, i ne bih volela da te uvredim, ovim što ću ti reći", rekla je Marija.

"Samo nastavi", podstrekivao ju je Marko.

"Srbe, koje sam upoznala, a upoznala sam Žilijeve drugove, i njihove devojke, ne mogu baš puno da pohvalim.

Muškarci su bili dosta grubi prema ženama. Zapostavljali su ih kad god bi im se za to pružila prilika. Međusobno su pričali uglavnom o svojim poslovnim transakcijama, tuđim ženama, fudbalu, politici i automobilima. Iako su znali da imam nameru da se udam za Žilija, skoro svi su mi nudili da Žilija prevarim i pođem sa njima u postelju. Kada sam to odbijala bili su grubi, vikali su, nazivali me pogrdnim rečima, pretili.

Žene su opet samo pravile spletke, pričale o novcu, zaradama, šopingu, muškarcima i neverstvima. Samo sam za Bosiljku mislila da mi je odana prijateljica ali me je na kraju i ona izdala. Sve sam to izdržavala zbog Žilija".

"Ko ti je taj Žili?" prekinuo je njeno pričanje, svojim pitanjem Marko.

Ponovo je Marija počela da plače. Nije mogla da nastavi priču. Okrenula se ponovo prozoru i tiho plakala.

I Marko je u uglu kupea video uzdrhtalo lane. Slušajući njen plač, čuo je plač mladunčeta, koje se izgubilo od čopora i svoje majke, i sada bez snage, sklupčeno u uglu do prozora tiho tuguje.

Stavio joj je ruku na rame. Osetio je lagani drhtaj ali ne i odbijanje.

"Marija, molim te ne plači. Ukoliko želiš možemo da pričamo i o nečem drugom. Slušao sam da je ljudima lakše kada svoju muku iskažu. Očigledno te nešto muči. Spreman sam da te saslušam", blago joj je rekao.

"Veliku muku imam. Nerešivu. Juče i danas sam pomišljala i na to da se ubijem i skratim ovo mučenje", odgovorila je Marija brišući suzne oči.

"Nema problema, koji živ čovek ne može da reši, niti ima bilo kakvog razloga za koji vredi umreti", rekao joj je Marko, ono što mu je njegov otac često govorio. Dalje nije govorio više ništa. Gledao je Mariju i čekao da počne svoju priču.

Marija je ćutala. Ukrstila je prste na rukama, i tako ih stegnula da se jasno video sklop vena na njenoj ruci.

"Moram svoju priču da počnem od početka, kako bi razumeo zašto imam takvo mišljenje o vama Srbima. Ne znam zašto, ali tebi verujem, da nećeš zloupotrebiti ovu moju ispovest i još više me omalovažiti i ismejati.

Ja sam se rodila u Kolumbiji. Moj otac tamo ima veliku farmu. Na ljanosima sam odrasla. Kada sam završila školu, obzirom na bogatstvo i ugled moga oca, imala sam prilike da posećujem zabave, izložbe, književne večeri pesnika iz Kolumbije i inostranstva u prestonici. Na nekima od tih priredbi sam pevala pesme naroda Kolumbije. Posebno sam volela da pevam pesme koje su pevali pripadnici Inka plemena. Moji roditelji su veliki ljubitelji knjiga. Naša kuća ima veliku biblioteku, sa nekoliko hiljada knjiga. Čak sam i ja dobila ime po delu Horhea Isaksa.

Na jednoj od tih priredbi upoznala sam Žilija. On se zove Žarko, ali to se kod nas teško izgovara pa smo ga mi zvali Žili. Njegov otac je u to vreme bio sekretar ambasade, a Žili je živeo u mojoj zemlji. Slabo je govorio moj jezik i uz dosta napora i komičnih situacija sporazumevali smo se na engleskom. Pored svega dopao mi se na prvi pogled. Visok, lepo građen, posvećivao mi je pažnju. Nije prošao dan da mi nije telefonirao, za vikende dolazio kod nas na farmu. Voleli smo da šetamo kraj jezera, na našem imanju. Satima smo posle kiša šetali i uživali u mirisu bujnog zelenila i izniklih trava. Kupali smo se u podnožju vodopada, u rečici koja je vode, sa obronaka Anda, velikom brzinom nosila ka Amazonu, kralju svih reka. Ulazili smo u pećinu iza vodopada. Tamo niko nije mogao da nas vidi. U toj pećini me je Žili strasno ljubio. Stalno je ponavljao "amor, amor" jedinu špansku reč koju sam ga naučila.

Jednom prilikom, dok sam mu prevodila moje omiljene pesme, mi je, na mestu skrivenom od pogleda radoznalaca, predložio da pođem sa njim u Jugoslaviju.

Silno sam ga volela i taj poziv mi je bio kao ulaznica za raj.

Moj otac nije bio voljan da odemo u Jugoslaviju, a da se prethodno ne venčamo u Kolumbiji. Žili je obećao da ćemo se venčati u Jugoslaviji, po običaju njegovog kraja. Uverio me je da je venčanje samo forma, deo folklora, i da ne brinem ništa za to. Verovala sam mu. Nisam smela da izgubim njegovu nežnost, iskrenu ljubav. Plašila sam se da nikada više neću videti tako bistre, plave oči. Za njima bih pošla na kraj sveta, a ne u Jugoslaviju.

Kod ulaza u avion otac me je upozorio da sam sama izabrala svoj put, i da na njemu ne tražim "kamenčiće sreće", koje je on razbacao po svetu, za mene, moju sestru i braću.

"Krećeš na dalek put, i vrapci će pokljucati mrvice koje ćeš možda ostavljati za sobom. Zato, bolje ne troši kriške hleba koje nosiš, za obeležavanje puta. Možda ćeš jednom morati da ih pojedeš, da bi preživela..." govorio mi je otac držeći me za ruku jedva zadržavajući suze.

Skoro polovinu puta sam u avionu preplakala. Da je postojala mogućnost, da izađem iz njega, mislim da bih se u tim trenucima pešice vratila na našu farmu.

Žili me je nežno držao za ruku. Poljupcima mi brisao suzne oči. Tešio me i pričao o, selu svoga oca, u koje će me voditi, o svojoj baki koja spravlja najbolji sir i kajmak u kraju. Ubeđivao me je da tako čistih potoka, svežeg vazduha i netaknute prirode nema nigde u svetu. "Amor, amor... i ponavljao mi je." Ja sam pored tebe i ti kraj mene, šta nam više treba", govorio mi je Žili. Bila sam sigurna da mi stvarno ništa više od toga ne treba.

Stigli smo u Jugoslaviju, i od samog dolaska u njegovu kuću počeli su moji problemi. Njegova majka me nije prihvatila. Žili me je sve češće ostavljao, u toj velikoj kući, samu, a on je izlazio da se sretne sa starim društvom, pa sa prijateljima iz škole, drugovima iz bivšeg kluba... i tako u nedogled. Slabo sam govorila srpski, pa se ni na ulici nisam najbolje snalazila. Ipak velikim trudom naučila sam vaš jezik, koji je dozlaboga težak za učenje. Trebalo mi je skoro godinu dana dok se nisam prilagodila tom usamljeničkom životu. Povremeno sam uspevala da ga privolim da me povede sa sobom. Već sam ti rekla u kakvom smo se društvu kretali.

Pri pomenu na naše venčanje dobijao je napade besa. Jednom, kada sam mu se usprotivila, me je čak udario. Nije dozvoljavao da se zaposlim, i na neki način osamostalim. Strogo je kontrolisan svaki moj izlazak iz kuće. Nisam smela, a ni imala para, da bilo šta kupujem. Sve ovo što je na meni i u onim torbama je ono što sam ponela sa sobom iz moje zemlje i nešto malo zimske odeće koju mi je kupio prve zime po dolasku u Beograd.

Svojima u Kolumbiji naravno nisam smela ništa da kažem o onome kako živim. Ne zato što me oni ne bi razumeli. Naprotiv, braća bi odmah došla po mene i kada bi videli kako živim nastao bi haos. Nisam to želela, a i moj ponos mi nije to dopuštao. Sama sam rešila da dođem i sama ću se izboriti sa svim  problemima.  Nisam  mogla  da poverujem da je Žili tako naprasno prestao da me voli. Mislila sam da je to samo momentalno loš uticaj njegove majke, na njega, i da će se on od toga otrgnuti, kao što sam se ja usprotivila očevom odbijanju da me pusti u Jugoslaviju.

Znao je i Žili da ja ne želim da se požalim svojima. Često, pogotovo kada je popio koju više, podsmevao mi se tako što mi je nudio telefonsku slušalicu i govorio da će on da plati telefonski poziv i da slobodno pozovem taticu, da mi kaže gde su "kamenčići sreće".

Puno sam patila. Danima plakala u svojoj sobi. Žili je sve kasnije dolazio kući. Jedno vreme je proveo negde u inostranstvu navodno u vezi sa nekim poslom.

Juče je došao pijan. Nisam mogla da ga više gledam takvog.

"Kakav je to život koji živimo, nigde ne idemo zajedno, sama sam u ovoj velikoj kući", pitala sam ga.

"Baš sam to hteo da ti kažem, nikakav ovo nije život. Gde da te vodim? Kad god se negde pojavim sa tobom, svi te gutaju očima. Nema onog ko ne bi "naskočio na tebe". Nisam ti ja telesna garda i nemam živaca da izigravam šmokljana kraj tebe. Skupi svoje stvari i idi kuda hoćeš. Nemamo nikakve obaveze jedno prema drugom, i slobodni ti putevi gospodnji", rekao je Žili.

"Bosa i ja idemo kod ćaleta u Meksiko iduće nedelje, a ti da te sutra ne vidim ovde. Nisi valjda toliko glupa, da si mislila da ću ceo život sa tobom da izdangubim, kontrolišući da mi ne nabijaš rogove sa nekim od ovih dripaca. Koliko li ih je već "omastilo brke" dok ja nisam u kući? Lud sam bio što sam te i ovoliko držao ovde, i nisam raskinuo još kod prvog Bosinog upozorenja", završio je svoju priču Žili.

"Žili ti se šališ, reci svojoj Mariji da se šališ. Sta sam ja tome kriva što me u restoranima gledaju. Sam si govorio da imaju šta i da vide, i šta će ti žena koju niko neće ni da pogleda, ni tebi da zavidi, zbog nje. Zbog tvoje ljubavi došla sam u ovu zemlju čak iz Kolumbije. Reci mi "amor", kleknula sam ispred njega, obgrlila mu noge, položila glavu na njegova kolena i počela da ga molim, ne verujući u ono što je govorio.

"Kakvo "amor", prestalo je to još onda kada si cmizdrila, za tatom u avionu. Kako bih samo pogrešio da sam se sa tobom tamo venčao. Ponavljam ti, nemamo nikakve obaveze jedno prema drugom. Nisi mi ništa dužna, nisam ni ja tebi, na sreću nemamo ni dece koja bi mi bila za vratom. Rok da odeš ti je do sutra u podne", potvrdio je Žili i grubo me odgurnuo od sebe.

U glavi košnica, pred očima tamne tačkice. Želela sam da viknem, držala sam otvorena usta, ali glas nije izlazio.

Mučnina, koju sam prethodnih dana osećala, neprestalno me je terala na povraćanje. Nikada se do sada nisam tako osećala. Čas mi je hladno, čas me obuzimala silna toplota. Usne su mi suve, a već u sledećem času usta su mi puna pljuvačke koju sa mukom gutam. Stalno sam gladna, no ne mogu svu hranu da jedem. Od kada sam u Jugoslaviji najviše mi se svidelo kiselo povrće, "turšija" ga zovete. Puno sam je jela i mislim da mi je od nje stradao želudac. Htela sam da odem do lekara, čim Žili dođe kući, no događaji od noćas sve su prekinuli.

Noć sam provela sklupčana na fotelji u uglu svoje sobe. U svanuće sve svoje stvari spakovala sam, u ove tri torbe i jutros sela u voz.

Htela sam da se javim Žiliju pre nego što odem, da se poslednji put pogledamo u oči. Na ulazu u našu sobu srela me je Bosa. Bila je obučena u Žilijev gornji deo pidžame. Odvratila me je od namere da vidim Žilija, rekavši da on još spava, da se noćas malo žešće "ubio" i da je izgleda i malo "naduvan" pa nije sposoban za bilo kakav razgovor.

Krenula je da me isprati, ali sam ja to odbila.

“Ja znam gde su vrata u ovoj kući, preko njihovog praga Žili me je preneo kada smo u nju ulazili. Ja sam tako, a ne preko spavaće sobe ušla u ovu kuću", grubo sam odgovorila Bosi.

Ona, kao da nije mnogo obraćala pažnju na ono što joj govorim, bezvoljno se okrenula i vratila u sobu. Izašla sam na ulicu i pošla, ne okrećući se, ka željezničkoj stanici. Potmuli tresak ulaznih vrata odzvanjao mi je u ušima. Bilo je to, adekvatno, zvučno, obeležje završetka dela mog života.

To ti je moja priča.

Bez igde ikoga u Evropi, bez para, vraćam se u Kolumbiju", završila je svoju ispovest Marija.

"Kuda ćeš sada, i kako ćeš stići do Kolumbije bez para", pitao je Marko.

"Sačuvala sam ovaj mali, kožni novčanik. Njega mi je poklonio moj najmlađi brat na odlasku", govorila je Marija pokazujući Marku mali novčanik od meke žute kože, opšiven po rubovima kožnim trakama iste boje.

"Slušajući očev savet u njega sam stavila nešto para, zlu ne trebalo. Zadnju paru, iz tog novčaničića, dala sam jutros za voznu kartu do Trsta. Trst je velik grad, luka, valjda ću i pored toga što ne znam jezik domaćina, naći posao i zaraditi za dalje putovanje. Posle ću do nekog od većih gradova-luka u Španiji. Tamo ću, nadam se, lakše, obzirom da govorim španski, uspeti da zaradim novac za povratak kući" govorila je Marija, nekakvim odsutnim glasom sa voštanim izrazom lica, zagledana u prostranstvo slavonske ravnice.

Dugo su posle ove Marijine ispovesti ćutali. Marija je gledala u pod, Marko kroz prozor kupea preko njenog ramena.

Priča koju je ispričala Marku i način na koji je on saslušao, bilo je veliko olakšanje za Mariju. Osećala je da je obuzima plima čudnih osećanja. Da li zbog Markovog upitnog pogleda, njegove blizine koja je zračila samouverenošću, ili zbog njegovog iskrenog saosećanja sa njenim patnjama i neskrivene želje da joj pomogne, ili iz nekog nepoznatog razloga, koji nije mogla da dokuči oseća kako joj se vraća vera u život. Podstaknut je u njoj urođeni instikt samoodržanja, godinama, od Žilija, potiskivan. Bila je sigurna da će nastaviti da se bori i da će ponovo ugledati prostranstva njihovog imanja u Kolumbiji. Žili je samo ružno iskustvo u njenom životu. Ima još vremena da mnoge stvari popravi i već tada je bila svesna da za to vredi da se bori.

Marko se čudio odakle Mariji tolika hrabrost i volja. On je sasvim drugačije vaspitan. Teško da bi iko devojku iz njegovog kraja, naterao na tako dug put od kuće bez pristanka roditelja. Ni on sam, kao muškarac, ne bi se usudio da krene u takvu neizvesnost. Mnogo kockica je falilo u tom mozaiku, na kojem je namera dvoje zaljubljenih da žive zajedno| On bi ipak pre svega pronašao rešenja za sve kockice i sklopio, u najboljem slučaju, velik deo tog mozaika, pre nego što bi se odlučio na takav poduhvat.

Previše se mi oslanjamo na taj naš razum. Zbog toga je život kod nas manje dinamičan i manje neizvestan. Zato se ljudi iz našeg kraja teže odlučuju na rizične poduhvate.

Pitao se koji su još uzroci tome. Možda je razlog sigurnost da se preživi, koju daje plodna zemlja u njegovom kraju. Znao je da su kroz vekove bez obzira na sve teškoće, ratove, suše, poplave, zime... ljudi ostajali na tim prostorima ili su se, neki drugi, doseljavali na te prostore privučeni plodnom ravnicom i sigurnošću opstanka koju im je ona nudila. Moralo je uvek puno da se radi. Zemlji se mora davati i krv i znoj, ali ona uvek vraća, najmanje toliko, koliko je dovoljno da se preživi.

U ovom Marijinom postupku mnogo je ludosti, rekao bi čak i neodgovornosti, i ne može da shvati odakle mu to osećanje divljenja, kojim je pokušavao da opravda takav njen postupak. Malo joj je ipak zavideo na tom avanturističkom duhu, na slobodnoj i neukroćenoj ljubavi, na spremnosti da prati titraje srca, nesputane međama razuma, na hrabrosti da između osećaja sigurnosti koju joj je nudilo očevo imanje i neizvesne sudbine uz čoveka koga je volela, i samo zato mu verovala, izabere ovo drugo. Da li i ona snosi deo krivice za ovo što joj se događa? Da li je mogla bar malo da utiče na svoju sudbinu?

Možda je i mogla da bude opreznija, razumnija, ali šta bi time dobila", pitao se Marko. "Večno bi patila zbog onog što nije uradila, i nisam siguran da bi joj bilo lakše nego sada kada je probala ono što je naumila".

"Marko da li sam u pravu kada sam na osnovu iskustva koje sam imala stekla takvu sliku o Srbima", prekinula je ćutanje Marija.

"Naravno da ću ti odgovoriti kako nisi u pravu. Zašto bi na osnovu jednog čoveka, grupe njegovih poznanika, za koje verovatno i ne znaš da li su svi Srbi, ili na osnovu jednog lošeg iskustva, kakvo si ti imala, stvarala sliku o narodima, zemljama kontinentima.

Da li ja, koji ne znam mnogo o Kolumbiji treba da stvorim sliku o njoj gledajući u tebe. Kako bi bilo lepo da ona liči na tebe, da je to lepa, skladna, nežna, hrabra, iskrena zemlja. Ona je verovatno delom i takva, ali je to i zemlja u kojoj se na primer proizvodi droga, koja seje smrt po svetu. Koje utiske i činjenice da isključivo prihvatim u formiranju mišljenja o Kolumbiji i njenim stanovnicima. Istina nije verovatno ni jedno ni drugo. Mnogo bi još trebalo da saznam o tvojoj zemlji i tvom narodu da bih doneo pravi sud. Verujem da će mi se za to pružiti prilika i da ću po završetku vojnog roka uspeti da posetim tvoju daleku zemlju.

Ja sam član organizacije omladine koja sarađuje sa omladinom drugih zemalja i već sam upoznao mnoge evropske zemlje na taj način", nastavio je da govori Marko dok se podizao da uzme svoj vojnički ranac. Stavio je ranac u krilo i počeo da pretražuje njegovu sadržinu. Izvadio je dva zamotuljka, odložio ranac i dok je ponovo sedao, ponudio je Mariji jedan od tih zamotuljaka.

"Verujem da si ogladnela od puta i svega što ti se danas dogodilo. Uzmi, molim te, ovaj sendvič. Nadam se da će ti oni prijati, i da ti neće izazvati nove stomačne tegobe. Jutros ih je, pre polaska na stanicu, Svetlana pripremila. Ona je majstor za "carske sendviče", rekao je Marko.

"Ne mogu da uzmem taj sendvič. Za tebe su spremani, nije pošteno da ih sada deliš sa mnom. Šta će ti reći Svetlana kada joj kažeš da si mi dao jedan od njih...", odbijala je da primi ponuđeni sendvič Marija.

Imam dovoljno sendviča za sve putnike u vagonu, i ništa ne brini za Svetlanu. Biće ponosna kada čuje mišljenje, o svom specijalitetu, od degustatora iz Kolumbije. Kako da odeš iz naše zemlje a da ne probaš "specijalitet naše kuhinje" i na kraju kako ćeš da daš svoje mišljenje o kvalitetu sendviča, ako ga ne probaš. Zato molim te da ga uzmeš i praviš mi društvo pri jelu. Kada već hoćeš da daješ ocenu o Srbima moraš da prihvatiš i to da ovde nije običaj da jedni jedu a dragi gledaju u njih. Ono što imamo, rado podelimo, a to očekujemo i da nam se vrati, kada bude mogućnosti za to.

Marija je jela sendvič odgrizajući male zalogaje. Dugo je žvakala zagrizli komad dok je zamišljeno gledala u pod.

"Izvrsno je pripremljen ovaj sendvič", rekla je Marija, kada je završila sa jelom. "Poruči Svetlani da je pravi majstor za "carske sendviče".

Svetlana je ona plavokosa, krhka dama koja te je onako strasno ljubila na rastanku", nastavila je Marija pitanjem?

"Videla si nas", začuđeno je odgovorio Marko.

"Doduše nismo se ni krili. Svetlana i ja smo već dugo zajedno. Od srednjoškolskih dana, i čim završim vojni rok, mi ćemo se venčati. Sve smo isplanirali. Živećemo u maloj kućici koju preuređujemo za nas. Sanjamo o tome da imamo dvoje dece. Sina Dimitrija i ćerku Milicu. Dugo smo zajedno i za nas nema tajni. Verujem da će nam se snovi ispuniti.

"To je toliko romantično, pomalo liči na bajku. Volela bih da vam se želje ispune, i da ne prođete kao ja", setno je rekla Marija. Suze su joj se ponovo pojavile u krajevima očiju. Marko ju je hitro uhvatio za ruke. Ona je podigla pogled a on joj je, ništa ne govoreći, pripretio kažiprstom desne ruke. Ljutito ju je gledao u oči sve dok se ona nije nasmejala. Upravo to je i želeo da postigne.

To hoću da vidim na tvom licu. Sama si rekla da su prošla vremena za suze i da dolaze vremena za nastavak borbe, bori se i osmehom", ohrabrivao ju je Marko.

To je lakše reći nego sprovesti, no trudiću se da se tako ponašam", odgovorila je Marija.

Voz je grabio kroz ravnicu. Marija i Marko su se već ponašali kao stari znanci. On joj je dao svoju adresu, broj telefona i zamolio je da mu se obavezno javi gde je i kako joj je. Ona njemu, na žalost nije mogla da da adresu boravišta jer nije znala gde će se zaustaviti u toku puta ka domovini.

Približavala se stanica na kojoj je Marko trebalo da siđe iz voza. Ustao je, uzeo svoj ranac. Iz njega je izvadio mali novčanik u obliku klovna, kojeg mu je davno kupio otac u Trstu. Na vrh glave dugačka kapa, narandžasta tršava kosa, okrugao crveni nosić, polovina lica mu je nasmejana a druga tužna. Iz tužnog oka kaplje suza, crvena usta, žuta kragna, zeleno-crveno odelo, široke pantalone sa tregerima, nesrazmerno velike cipele sa nacrtanom rupom na vrhu. Na boku mah patent za otvaranje novčanika. U unutrašnjosti novac, koji je Marko dobio od majke i rođaka da pri povratku iz vojske kupi sebi odelo. Pružio je malog klovna Mariji.

"Uzmi ovo, da ti se nađe u toku puta do Kolumbije", rekao je vadeći novac.

Marija je začuđeno pogledala u Marka. Znala je da je novac koji joj Marko nudi velika para u njegovoj zemlji.

"Ne mogu ovo da primim. Ovo je nekoliko plata kod vas", govorila je.

"Da, to je tačno. Ja ih nisam zaradio, pošto još ne radim. Mama, otac, stričevi. ujaci... utrkivali su se ko će mi više dati. Trebalo je da za te pare kupim odelo koje ću obući kada budem odlazio iz vojske. Nije mi to odelo baš nužno. Kupovina novog odela kod izlaska iz vojske je više stvar prestiža i polako to postaje nekakav običaj. Nikada se posebno nisam držao običaja pa ne moram ni ovaj put. Pisaću Svetlani da mi pošalje farmerke, i džemper. Snaći ću se ja već nekako. Pare su u svakom slučaju potrebnije tebi nego meni, i žao mi je samo što nemam više da ti dam.

Ustvari hajde da sklopimo jednu pogodbu. Ovaj novac ti ne dajem već ti ga pozajmljujem. Obećaj da ćeš mi ga vratiti pri našem prvom susretu."

Marija je sa nevericom gledala Marka. Držala je "klovnića" i posle svega što je u ovoj zemlji propatila, nije mogla da veruje da joj jedan neznanac nudi novac za nastavak puta. Činilo joj se da je pred njom dobra vila, da maše svojim čarobnim štapićem, i da će čarolija svakog trenutka prestati.

"Uzeću ovaj novac na zajam ako ti, na ime garancije da ću ti ovo vratiti, od mene uzmeš moj novčanik, koji sam dobila od brata, kada sam kretala ovamo. On mi je posebno drag i verujem da ćeš ga sačuvati, i da ćeš mi ga vratiti kada ti ja vratim novac, koji si mi pozajmio."

Marko je uzeo u ruke novčaničić od kože. Marija je ispružila ruke i dlanove prislonila na Markove obraze. Zadržala ih tako neko vreme, a onda strasno zagrlila Marka. Samo za tren je stajao, raširenih ruku, zbunjen ovim njenim postupkom. Ona ga je čvrsto grlila, a on ju je prihvatio oko pasa.

Telo gazele čvrsto se pripilo uz njegovo. Čvrstoću njenih butina, koje je osećao između svojih kolena, povećavalo je to što se propela na prste, da bi ga što žešće zagrlila. Osećao je njene čvrste grudi na svojima. Glavu mu je položila na rame i tiho govorila:

"Marko, Marko... da te nisam lično upoznala ne bih verovala da postoji neko kao što si ti. Da li Svetlana zna koliko je sretna što te ima."

Uživao je u prijatnom mirisu kojim je zračila. Nije mogao da odgonetne marku parfema koji je koristila. Kosa joj je imala poseban, prijatan miris.

Zatvorio je oči. Držao je u naručju mirise Anda, vetrove sa Kordiljera koji sa vrha Piko Kristobal nose svežinu snegova dolinom reke Kauke, mirise Tihog i Atlantskog okeana, ravnica na istoku i reka koje jure ka Amazonu. Marija je zračila mirisom! svoje Kolumbije i tu prijatnu mešavinu mirisa, koja je budila osećanja i nagone, ni jedna modna kuća ne može da proizvede. To su mirisi koji se jednom udahnu, i ostaju u sećanju za ceo život.

"Žao mi je, što mi bog nije dao mogućnost, da tebe ranije sretnem. Sigurna sam da te sada Svetlana ne bi imala", rekla mu je Marija držeći ga za ruke dok se Marko spremao da izađe iz voza koji se polako zaustavljao.

"Ima kod nas jedna pesma,u kojoj se kaže:

"Da smo se ranije sreli,

bilo bi drukčije sve..."

Nije slučajno to ispevano, puno takvih sudbina ima. Ti si rekla da lepo pevaš. Ova pesma se peva uz pratnju tamburaša. Naučiću te tu pesmu kada se ponovo sretnemo", dobacio je Marko uz pozdrav, Mariji dok je voz polazio sa stanice, noseći je u neizvesnost.

Ostao je sam na peronu. Mahao je za vozom u kojem je bila Marija, slučajni saputnik na putu ka brodu ukotvljenom u luci. U ušima mu je odzvanjalo

"Da smo se ranije sreli,

bilo bi drukčije sve..."

Pogledao je maleni kožni novčaničić koji je držao u ruci. Prineo ga je svom obrazu. Njegova glatka površina ga je neodoljivo podsećala na mekoću njenih ruku. Pomirisao ga je.

"Neverovatno", pomislio je. Zatvorio je oči. Ponovo je osetio mirise Anda, vetrova, svežinu snegova, okeana, ravnica i Amazona. Držao je u ruci mirise Kolumbije i ta neodoljiva mešavina mirisa, ponovo mu je razbudila osećanja i nagone.

Žuti novčaničić, "delić Marije", nikada mu neće dozvoliti da zaboravi, sjaj kose, iskru u očima, belinu osmeha, ruku u ruci, drhtaj tela, čvrstinu grudi i bedara, vrelinu usne na obrazu, trenutke koje su jedno drugome poklonili... "

"Marija, Marija... sretan ti put, neka ti je bog u pomoći!" viknuo je glasno za vozom koji je odlazio.

Začuđeni pogled otpravnika vozova. Kažiprstom desne ruke podigao je svoju plavu kapu sa crvenim šiltom. Pod pazuhom leve ruke držao je okruglu tablicu, kojom je davao znak vozovođama za polazak voza. U čudu se prekrstio. Pružni radnik je okretao ručicu za podizanje rampe, uz karakterističan zvuk lanca koji prelazi preko zubaca zamajca, što ga je vratilo u stvarnost.

Seo je na klupu.

Pred njim slike od prethodne noći, koju su on i Svetlana proveli zajedno u stanu njegovog drugara. Svetlanine suze na ispraćaju. Događaji iz voza. Lepa saputnica Marija. Peron stanice u provinciji, na putu za Pulu... Šta će mu se još danas desiti?... Šta će još doživeti dok ne stigne do luke i "uplovi" u dosadnu svakodnevicu vojničkog života?

Bilo je kasno predvečerje kada se auto zaustavio ispred kuće u centru varoši. Vozač je pomogao Marku da pokupi sve svoje stvari iz prtljažnika automobila. Tašna za akta, torba za odela i obavezni pokloni upakovani, u šarene vreće, za Dimitrija, Milicu i Svetlanu. Iza ulaznih vrata dva para radoznalih očiju, nestrpljivo očekuju očev povratak sa službenog puta. Nadaju se da će im i ovog puta tata doneti nekakav poklončić. Vrata se otvaraju. Malene ručice stežu se Marku oko vrata. Poljupci i uzvici "tata, tata...”

Milica prihvata vreće sa poklonima da bi "pomogla tati" i znatiželjno ih gleda, ne bi li dokučila šta je u njima. Nestrpljivo počinje da pogađa: "lutka - nije, kocke - nisu, crtanka..."

Dimitrije je "kao stariji brat" savetuje da se strpi, dozvoli tati da spusti stvari i raskomoti se iako bi i on najradije odmah počeo sa otvaranjem upakovanih paketića.

Marko im daje paketiće. Počinje grozničavo otpakivanje, i radosni uzvici kada su otkrili njihovu sadržinu. Odmah počinju igre sa novim igračkama.

Marko i Svetlana napokon mogu bez buke da popričaju o danima koje su proveli jedno bez dragog. Uzajamno raspitivanje o zdravlju, Dimitrijevim i Miličinim obavezama u školi, poslovima koji predstoje i obavezni Svetlanini prekori zbog toga što je Marko i ovog puta trošio pare na poklone.

Dok ispija pripremljenu kafu, Marko se smeši. Zna da su deca bila tužna kada je polazio na put, i bar isto toliko radosna kada se vratio. Svestan je, da posebnu draž ima očekivanje njegovog povratka. Voleo je da Svetlani i deci priušti takvu radost. Gledajući kako ga dočekuju, kako se raduju dobijenim poklončićima, sećao se svog detinjstva, kada je i on, mnogo pre očevog povratka s puta, sedeo, na ležaju u kuhinji kraj ulaznih vrata, i igrajući se očekivao da se otac pojavi na njima. Dimitrije a posebno Milica ga neodoljivo podsećaju na te njegove postupke.

"Serija, počinje serija", dovikuje baka iz susedne sobe. Kao po komadni Svetlana i deca sedaju pred televizor, kako bi odgledali ko zna koji nastavak omiljene televizijske serije. Marka ne interesuju takva ostvarenja i ne gleda ih. Nema ništa protiv što ih ukućani netremice posmatraju, čak mu godi što ga, u vreme njihovog emitovanja, niko ne uznemirava pa može da se posveti sebi i svojim hobijima. Danas, kada su deca i Svetlana skočili i izašli iz sobe, na tren mu se učini kako mu je žao, što mu ukućani nisu posvetili malo više vremena.

"Možda je taj osećaj samo posledica umora od napornih dana provedenih van kuće", pomislio je.

Ušao je u sobu u kojoj su ukućani sedeli oko televizora i netremice gledali u njegov ekran.

U prolazu Svetlana mu je rekla: "Umalo da zaboravim. Tražili su te danas, više puta neki sa estrade. Zapisala sam njihovo ime i broj telefona. Tražili su te i kod tvoje majke. Zvaće te danas ili sutra. Rekla sam im i tvoj broj telefona na poslu. Nešto im hitno trebaš", govorila mu je, ne skidajući pogled sa ekrana. Deca su glasno negodovala, zbog toga što je Svetlana prestala da im čita prevod serije.

Pogledao je u ekran na kojem je bila scena u kojoj glumica okrenuta leđima, tiho plače. Polako se okreće i u kadru su dva prelepa, uplakana crna oka.

Najednom kao da mu je neka kosmička sila prikovala pogled za ekran. Osetio je poznate mirise, svežinu planina, mirise trava, isparenje reka. U trenu nije mogao da dokuči odakle mu takvi utisci. Prebirao je po sećanju, ali nije uspevao da se seti odakle je taj, već viđeni kadar, i doživljeno osećanje.

"Tata je počeo sa nama da gleda seriju", rekla je Milica trijumfalnim glasom, glasom osobe koja je slomila nečiji duh i privolela je da se ponaša kao ona.

"Ne neću da vam smetam. Učinilo mi se samo da poznajem ovu ženu. Kako se ona zove", pitao je Marko.

"Veronika", odgovorila su deca u glas, "ona je majka Izabelinde, one devojke u žutoj haljini, koja je jako nesretna jer ju je ostavio Enrike...", nastavili su da objašnjavaju Dimitrije i Milica.

"Nemam nameru da gledam dalje seriju, samo sam siguran da sam ovu ženu, ili neku sličnu njoj, već negde video", odsutno je odgovorio Marko i krenuo iz sobe.

"Da, tata poznaje i ovu gospođu. Čak su jako dobri poznanici. Pošto je ona svetski poznata pevačica iz Venecuele, a tata samo takve upoznaje, i ovih dana sa svojim orkestrom gostuje u Beogradu, zvaće nas na koncert. Takav poziv tata ne smemo odbiti. Usput ćemo se kod nje raspitati o tome kako će se serija završiti", zadirkivala ga je Svetlana.

"Tata hoćemo i mi da idemo na taj koncert Molimo te", vikali su Dimitrije i Milica, držeći sklopljene dlanove, kao kod molitve, prihvatajući Svetlaninu šalu, kao istinu.

"Ako nas pozovu sigurno idemo", odgovorio je Marko deci, dok je izlazio iz sobe, slatko se smejući dečijoj naivnosti.

Na papiru koji je stajao na pisaćem stolu, kraj telefona ispisano "Goran" i nepoznati broj telefona. Ni ime ni broj mu nisu bili poznati.

"Zvaće me ponovo ukoliko im trebam", pomislio je dok je, držeći knjigu, sedao u svoju fotelju kraj podne lampe.

Sutradan mnoštvo jutarnjih telefonskih poziva. To se uvek događalo kada je Marko bio odsutan iz kancelarije nekoliko dana.

"Šefe, beogradska estrada na vezi, zvali su i juče, čuo je u telefonskoj slušalici glas svoje sekretarice.

"Marko ovde izvolite", preuzeo je vezu.

"Gospodine tražimo Vas od juče. Kod nas je gošća koja žarko želi da Vas čuje. U ostalom poslušajte je", govorio je muški glas s druge strane žice.

"Ponovo neka ujdurma mojih drugara sa fakulteta. Verovatno su pomalo ljuti što nisam juče, u povratku, svratio do njih. Sada spremaju jednu od svojih poznatih igrarija. Odakle im toliko vremena i volje da prave ovakve smicalice", razmišljao je Marko dok se, sa druge strane žice čuo žagor.

"Marko... ti si", pitao je ženski glas.

"Ja sam, odgovorio je Marko," pokušavajući da dokuči koja od koleginica učestvuje u ovoj novoj šali njegovih drugara.

"Gde si čoveče, jedva sam te pronašla", nastavio je onaj ženski glas, činilo mu se, namerno pokušavajući da ne govori čisto srpskim jezikom.

"Bio sam ovih dana na putu", odgovorio je, prihvatajući igru i udobno se namestio u stolicu.

"Ne, ne pitam te gde si bio prethodnih dana, već gde si sve ove godine? Ne odgovaraš ni na pisma, ni na telefonske pozive, još od kada si sišao iz voza, na putu za kasarnu. Hoćeš da me uveriš u to, da ste ipak svi Srbi isti", prekorno je nastavio glas s druge strane.

Marko se naglo ispravio u stolici. Čvršće je stegao slušalicu i priljubio je na uho.

"Marija, da li je moguće, tu sam, odakle me zoveš, kako ne odgovaram na pisma. Ja od tebe nisam dobio nikakvo pismo", i dalje zatečen, odgovarao je i postavljao pitanja, u isto vreme.

Kod Vas sam u Jugoslaviji. Sutra imam koncert pa tebe, Svetlanu, Dimitrija i Milicu pozivam da mi budete gosti. Ne prihvatam ni jedan razlog za vaš nedolazak. Dođite još pre podne, da se ispričamo. Dugo se nismo videli", govorila je Marija.

"Da li me čuješ", pitala je, pošto Marko očigledno potpuno zbunjen, ništa nije odgovarao.

"Čujem te, dobro te čujem i ne mogu sebe da uverim da ne sanjam", još ne verujući u ono što čuje u slušalici, odgovarao je Marko. Možda je ovo Svetlanina neslana šala, posumnjao je i da bi odagnao svaku sumnju pitao je Mariju ono što su samo njih dvoje znali: "Da li da ti donesem kožni novčaničić, koji si mi ostavila na čuvanje"

"Obavezno, zašto tako nešto i pitaš. To si mi obećao. Izvini molim te, zovu me da krenemo na probu. Neizmerno sam sretna što sam te pronašla. Očekujem Vas sutra u deset u mom hotelu. Pozdravi Svetlanu, Dimitrija i Milicu".

“Hej”, kao da se nečega setila nastavila je Marija, "ukoliko slučajno ne dođeš dolazim sa celom ekipom posle koncerta kod Vas. Ima nas preko sedamdeset i toliko novinara, pa ti gledaj šta ćeš. Vidimo se, u svakom slučaju, Marko", rekla je Marija i spustila slušalicu.

Marko je dugo ćutao. Nije odgovarao na telefonske pozive.

Iz fioke, pisaćeg stola, izvadio je mali kožni novčanik. Počeo je da ga vrti među prstima.

Kad god bi se poslovi nagomilali, nevolje se utrkivale koja će pre da ga sustigne, umor sklapao oči, Marko je posezao ka fioci i uzimao taj novčanik. On mu je bio vise od sećanja, više od amajlije, anđeo čuvar, čednost i greh, slast i gorčina, porok i vrlina u isti čas. Verovao je da mu taj mali kožni novčanik vraća snagu, tera zlo, uliva poverenje u sopstvene mogućnosti Uzimao ga je u ruku, okretao ga je među prstima, milovao ga. Obično bi se zagledao u jednu tačku na zidu i dobri duh koji je sigurno stanovao u njemu, baš kao u bajci o Aladinu i lampi, bi pronalazio rešenja za sve probleme, umor bi nestajao, zle vetrove zamenjivao je razigrani povetarac koji mu je rasanjivao pospane oči...

Sada, zagledan u tačku u uglu kancelarije, sećao se susreta sa Marijom. Pored toga što je prošlo toliko godina, mogao je da se seti skoro svakog detalja.

Sećao se kada mu se predstavila, kada ju je ubedio da ne plače, kada mu je pružila ruke, kako ga je strasno zagrlila na rastanku...

Okrećući novčanik, prislonio ga je na obraz. Osetio je mekoću kože. Pomirisao ga je. Duboko je udahnuo. Zavrtelo mu se u glavi. Ponovo je osetio mirise Anda, okeana, nabujalog rastinja i Amazona, tu divnu mešavinu mirisa koju ni vreme nije moglo da izbriše, a on da zaboravi.

Toliko toga mu se vrzmalo u mislima.

Šta, ako se ipak neko grubo našalio sa njim?

Nemoguće?!

Samo je Svetlani pričao o devojci kojoj je pozajmio pare za nastavak putovanja.

Poverovala mu, je jer je znala da je on spreman da tako nešto učini. Jedino je on, iz njihovog društva, uvek spuštao na dlan neku paru prosjaku, ili na raskrsnici ulica, plaćao dečačiću za oprano staklo na autu! Ipak smatrala je da je tog puta glupo postupio i da taj novac više nikada neće videti.

Poslala mu je odeću u kojoj je došao kući iz vojske, i više o tome nikada nisu pričali. Ona ga ništa nije pitala, a on nije smatrao da zbog tog postupka treba da se pravda. Jedino ga je malo čudilo što se Marija nikada nije javila. Ili je dotakla životno dno, i zbog toga se ne javlja ili joj je "krenulo u životu" pa neće da se seća loših dana. Očekivao je i želeo da mu se javi i kaže kako je. Da li je uspela da ponovo prošeta ljanosom, udahne mirise nabujalih trava, okupa se u jezeru podno vodopada...

I dalje nije bio siguran da ga je stvarno Marija zvala. Ponavljao je u sebi prethodni razgovor, od reči do reči.

"Kako Marija, ukoliko je to stvarno ona, zna za Dimitrija i Milicu", pitao se, ne mogavši da nađe logičan odgovor na ovo pitanje.

"Mora da se ipak Svetlana šali", posumnjao je.

"Dobro ću je izgrditi, ako joj je to danas palo na pamet", odlučio je. Grozničavo je okretao broj Svetlaninog telefona.

"Svetlana, zamoli da ti sutra odobre odsustvo. Vodim vas na koncert one pevačice", rekao joj je očekujući da ona prasne u smeh, i otkrije da ga je nasamarila.

"Marko, nemoguć si. Valjda nisi rezervisao karte za taj koncert. To samo na tebe liči. Valjda ne vodimo i decu sa nama", radosno je odgovarala Svetlana.

"Dobio sam karte od prijatelja. Budi spremna da krenemo još u toku prepodneva. Moramo da se vidim sa tim drugarima", nastavio je Marko ubeden da Svetlana nije učestvovala u prevari.

Nastavio je da poziva drugare za koje je sumnjao da su smislili još jednu od njihovih igara. Jedan se izvinjavao što nije prethodnih nekoliko dana bio kod kuće i nervirao se što mu se nije ostvarila želja da se vidi sa Markom. Drugi je imao puno posla i nije se ni setio da Marko prolazi kroz njegov grad. Treći, četvrti, peti... niko nije imao nikakve veze sa mogućom prevarom. Čak mu je jedan, na kojeg je Marko najviše sumnjao, objasnio da je oko koncerta one Venecuelanke "velika frka" i da nema karata, čak ni za majku pevačice kada bi se ona kojim slučajem pojavila.

"Kako se zove majka, glavne ličnosti u seriji koju pratite", pitao je svoju sekretaricu.

"Veronika", odgovorila mu je.

"Ne interesuje me ime iz serije, već kako se zove ta glumica", nastavio je Marko.

To ne znam, ali brzo ćemo to saznati. Danas je u novinama izašao intervju sa njom. Evo, šefe, pročitajte, rekla mu je pružajući mu časopis.

Zatvorio se u svoju kancelariju. Seo za sto. Otvorio srednju stranu časopisa i počeo da čita naslov ispisan krupnim slovima: "Veronika u Beogradu". U podnaslovu je stajalo: "Poznata venecuelanska pevačica i glumica, Marija Adrijana Rosario , Veronika iz poznate serije, sa svojim orkestrom nastupiće u Beogradu".

"Došla sam posle mnogo godina ponovo u Beograd, jer imam obavezu da se sretnem sa prijateljem, izjavila je po dolasku na aerodrom, prilično dobro govoreći naš jezik", čitao je dalje Marko.

"Neću nekoliko dana dolaziti u kancelariju", rekao je sekretarici vraćajući joj novine, dok ga je ona začuđeno pratila pogledom.

"Da li vam je dobro, bledi ste", uspela je jedino da ga upita dok je izlazio.

"Dobro sam, dobro, šta više odlično, vidimo se", odgovorio je, gledajući negde u daljinu, Marko.

Mali mešanac veselo je lajao. Repić mu je titrao u taktu učestalih laveža a on se neprestano vrteo u krug, sretan što je ugledao svog gazdu Marka.

Majka je bila u sobi. Čitala je knjigu udobno zavaljena u fotelju. Podigla se, i pošla ka ulazu, kada je čula Markov glas i korake.

Obradovala se što ga vidi. U poslednje vreme, prezauzet poslovima i čestim putovanjima, sve ređe je dolazio kod nje. Dok su se pozdravljali hitro je stavljala posudu za kuvanje kafe na ploču štednjaka. Marko je voleo da popije kafu kod nje.

Ta kafa ga je podsećala na studentske dane. U danima pred ispit, kada je puno vremena provodio nad knjigom, sedeći za pisaćim stolom u uglu sobe i učio, majka mu je, više puta u toku dana, u dogovoreno vreme, unosila tacnu na kojoj je bila mala narandžasta posuda za kuvanje kafe. U nju je bilo taman toliko toplog napitka, koliko je moglo da stane u šoljicu što je stajala na tacni pored posude. Ta tečnost ga je ostavljala budnim i verovao je da mu popravlja koncentraciju pri učenju. Danas, kada mu služe često kafu u toku dana, samo ona prva, jutarnja ima draž i aromu, koje su imale kafe koje mu je kuvala majka.

Majka je znala da Marko voli da sa njom popije kafu i nije propuštala priliku da mu je posluži.

"Mama, da li sam ja dobijao neka pisma dok sam bio u vojsci ili posle povratka iz vojske, adresirana na ovu, našu adresu?" upitao ju je Marko.

"E baš si našao šta da me pitaš. Da li si dobijao pisma pre deset - petnaest godina. Dobijao si ih i više nego što si mogao da odgovoriš. Znaš da sam se sama čudila odakle ti toliko poznanika, i poznanica, i čime ih osvojiš kada ti posle svakog tvog putovanja, tolikom dugo pišu.

Kasnije je, kada smo dobili telefonski priključak, tek počeo haos. Počeli su da te, neprekidno, pozivaju telefonom. Problem je bio da upamtim, kome i kojoj, da kažem da si tu, a kome da si odsutan.

Seti se samo: Ingrid, Elza, Mihael, Franc, Mario, ona plavooka Marina Jehtajeva, a naročito ona Tamara. Ona je je čak dolazila ovamo da te traži, a ti si, kao hajduk, bežao u komšiluk, da se ne bi sreo sa njom. I sada me ti pitaš da li ti je neko pisao. Svaki poziv sam ti ja prijavljivala i svako pismo uručivala", odgovorila mu je mama, dok mu je posluživala kafu.

"Ipak seti se, da li si pred kraj mog vojnog roka nešto propustila da mi prijaviš", insistirao je Marko.

Polako ispijajući gutljaje kafe, zagledala se u sat sa klatnom koji je visio na zidu, i počela je da se priseća.

"Bila je, ta Čehinja Tamara. Često se javljala. Tražila je adresu tvoje vojne pošte, koju joj ja, naravno nisam dala. Posle je promenula taktiku. Potpisivala se kao Marija.  Slala  pisma  iz  Italije, Francuske, Španije čak iz Južne Amerike. Nisam nasela na to. Isti rukopis, ista slova. Ta se naputovala i napisala ti se iz raznih krajeva sveta. Kada se jednom javila, posle tvog venčanja sa Svetlanom, sam joj rekla:

"Tamara znam da si ti, a ne nekakva Marija i više ne zovi. Marko nije na ovoj adresi. Oženio si se i otišao". Više , hvala bogu, nije dosađivala.

Ta ti pisma naravno nisam davala. Bio si pred ženidbom sa Svetlanom. Bez obzira što je i ona putovala s tobom, odsedala u tim vašim omladinskim kampovima, i znala sve tvoje poznanike, nisam htela da ta pisma nešto pokvare među vama. Uostalom zašto nije zvala Svetlanu kada je rekla da je zna. Ona je bar bila kod kuće. Pusti ti te belosvetske. Bolje je ovako. Svetlani i tebi i ovako ništa ne fali. Volite se, dobro živite, imate zlatnu decu, i šta si sada zapeo za ta pisma, kao da su ona sada važna. Nego, reci mi kako su moji golupčići", završila je pitanjem mama svoje prisećanje?

"Mama, ta Marija nije bila ona Čehinja Tamara. Stvarno se žena tako zove. Sada je poznata glumica i pevačica i igra ulogu Veronike u seriji koju pomno pratiš. Sutra ima koncert u Beogradu i pozvala nas je da budemo gosti na tom njenom koncertu", pokušao je da objasni majci novonastalu situaciju Marko.

"Jeste, i usput te je zamolila da zameniš Luisa u seriji, jer svetska publika ne može da izdrži, a da tebe ne vidi.

Mene si našao da varaš. Znam da ne voliš te serije koje mi gledamo, ali nisi morao baš Veroniku da mi diraš. Ona je nesretna majka i bori se za sreću svoje kćeri kao što bi se sve prave majke borile za sreću svoje dece. Znam da je to sve samo priča, ali volim da gledam te serije. Opuštaju me i ma koliko ti to čudno bilo, jedva čekam da počne nova epizoda. Za nekoliko minuta je repriza jučerašnje epizode, i pošto gledam i reprize molim te da pređemo u sobu u kojoj je televizor", pomalo srdito ga je prekorila.

"Moram da idem. Ti i dalje slobodno gledaj seriju. Veronika se zove Marija Adrijana Rosario, proveri to na špici. Mi sutra idemo na njen koncert.

Gledaj televizijski prenos, videćeš nas u prvom redu", pozdravio se Marko sa majkom i krenuo ka izlazu pazeći da ne nagazi pseto, koje mu se vrzmalo oko nogu.

"Uzmi i za mene autogram, kada već budeš tako blizu nje", sa puno neverice uzvratila mu je majka na rastanku, i žurno zatvorila vrata kako ne bi zakasnila na početak serije.

Baka je na sto stavljala posudu sa jelom. Dimitrije i Milica su nestrpljivo čekali da im se ono posluži. Čitava porodica bila je okupljena oko stola. Pre nego što su počeli sa obedom Marko je kucnuo kašikom o rub čaše. Svi su pogledali u njega i on je svečanim glasom počeo da govori:

"Gospođo tašta, mila moja Svetlana i draga deco. Kao što sam Vam juče obećao, sutra Vas vodim na koncert gospođe Marije Adrijane Rosario. Ta gospođa je tatina poznanica i pozvala nas je da joj, sutra, budemo gosti na koncertu. Vi je znate kao Veroniku, majku Izabelinde iz serije koju gledate. Kao što vidite ja sam svoje obećanje ispunio, a sad prijatno", završio je Marko i teatralnim pokretom ruke počeo da jede supu.

"Jeee"! povikala su deca, u glas.

Svetlana je sa podsmehom gledala u Marka. Verovala je, da samo ona, od ukućana, zna istinu o tome na koji način je Marko došao do karata za koncert.

"Stvarno, deco, sutra idemo na koncert. Tata je kupio karte preko nekih svojih prijatelja i na našu radost slušaćemo gospođu Veroniku i njen orkestar", zvanično je objasnila deci.

Marko je između zalogaja, nemarno prokomentarisao:

"Da, tata je nabavio ulaznice od "prijatelja" koji se zove Marija i glumi u seriji Veroniku, što sam Vam već rekao. Idemo odmah ujutro da bi posetili gospođu Rosario u hotelu u kom je odsela. Ko ne veruje ne mora da ide sa mnom, već neka dođe popodne uoči koncerta".

"E zete, zete. Hajde što zamajavaš decu, ali to što se poigravaš i sa starijom ženom, kao što sam ja, nije lepo od tebe, zar ne deco", kroz smeh je pitala baka.

"To vam je ta zla kob što me prati čitavog života. Najbolji način da mi niko ništa ne veruje je da kažem potpunu, ogoljenu istinu. Momentalno je istina ono što sam Vam rekao, i tome nemam šta da dodam. Auto kreće sutra u devet. Ko bude spreman polazi sa mnom, a ko ne veruje neka uveče u devet uključi televizor i sve odgleda u direktnom prenosu", završio je Marko priču, ustao od stola i izašao iz trpezarije.

Ukućani, za stolom, su se zbunjeno pogledali. Deca su poverovala tati i odmah rešila da budu spremna sutra u devet ujutro za polazak.

"Možda, Marko - i poznaje tu glumicu. Znaš da on poznaje puno raznoraznog sveta", pokušala je baka da opravda Marka.

"Hajde mama. Ti kao da si podetinjila. Zar ne vidiš da zbija šalu sa nama, zato što tako uporno gledamo tu seriju. Bio je četiri dana na putu i baš danas mu se javila poznanica, koja je uz to i poznata glumica. Baš bi on, da poznaje tu ženu , mogao do sada, da to prećuti. Znaš da, čim vidi nekog od svojih poznanika na ekranu, odmah počinje da ređa sve o njemu, o mestu gde su se upoznali, šta su jedan drugome rekli... ne bi li nas uverio da se znaju. Sada je tek, posle sto dvanaest epizoda u kojima se pojavljivala Veronika, baš rešio, da nas iznenadi pričom, kako on tu gospođu poznaje", ubeđivala je Svetlana majku kako im Marko priprema prevaru.

"Ne budi tako sigurna Svetlana. Znam da on voli da se našali, pogotovo sa decom. Koliko ga ja poznajem, ovog puta mi se čini da misli ozbiljno ono što govori. Seti se samo da ga je više puta, dok je bio odsutan zvao onaj Goran sa estrade. I ja sam dva puta primila poruku od njega", nije se dala baka.

"Mama molim te!? Stalno si spremna da ga opravdavaš, valjda ga ja više poznajem od tebe. Zvao ga je Goran sa estrade da mu ponudi neki od njihovih programa. Marko je samo iskoristio priliku, i zamolio ga da mu rezerviše karte. To je sve, a onda nam je smislio priču u koju treba da povenijemo", već pomalo ljutito je nastavila da ubeđuje majku Svetlana.

“Ne znam Svetlana? Moguće je da je i tako kako ti kažeš, ali evo u novinama piše da karata nema ni za lek", nastavila je baka, govoreći više za sebe, dok je izlazila iz trpezarije.

"Novine pišu, novine pišu. Možeš misliti "novine pišu". Pa šta kada pišu. Ne misliš valjda da će da napisu kako je organizator koncerta, svojim poslovnim partnerima, ostavio koje slobodno mesto. Bože šta je sve spremna da mu poveruje? A i Marko, nema drugog posla, već zaluđuje decu i mamu", gunđala je ljutito sebi u bradu Svetlana dok je raspremala sto.

"Misliš li ti da nam spremiš odeću koju ćemo sutra ujutro obući?" pitao je Marko Svetlanu pošto su odgledali epizodu omiljene serije.

"Marko ne počinji ponovo. Jedva sam u podne raspravila sa mamom to tvoje ludovanje. Čak je i tvoja mama zvala, da ti kaže da je proverila na odjavnoj špici serije i da se Veronika stvarno zove Marija Adrijana Rosario, ali da ti ipak ne veruje to za poznanstvo sa njom, jer si Veronikino pravo ime mogao da pročitaš u današnjim novinama. Gledaće prenos koncerta i "jedva čeka da te vidi u prvom redu." Što se tiče onoga što ćemo obući, sve ću to pripremiti sutra po povratku sa posla i toliko o tome", pokazujući odrično nikom, sa puno autoriteta, završila je priču Svetlana.

"Deco spremite se za odlazak na spavanje. Bako i Svetlana vidim da mi ne verujete i pošto ste odgledale seriju i pozavršavale dnevne poslove moraću sve lepo, do detalja, da Vam objasnim. Uzgred Svetlana, budi spremna da nam pripremiš odeću, pošto sutra ujutro, u devet polazimo", odgovorio je Marko.

Deca nisu otišla na spavanje. Sedeli su svi u sobi i Marko je pričao sve što je doživeo na svom putu za kasarnu. Svetlana se prisetila da joj je Marko pričao o nekoj devojci kojoj je pozajmio pare, i da nije mogao da kupi novo odelo pri izlasku iz vojske... Kasno su otišli na počinak. Nestrpljivo su očekivali sutrašnji dan.

U prostrani hol hotela Dimitrije i Milica ulaze pomalo bojažljivo. Marko ih podstiče da slobodno uđu, idući ispred njih. Prilazi im jedan mlađi, lepo obučen mladić. Pruža ruku Marku.

"Vi ste sigumo gospodin Marko sa porodicom, ja sam Goran iz YU-estrade. Juše sam razgovarao sa Vama", predstavio se mladić.

Marko je uzvratio potvrdno.

"Da samo znate koliko smo problema imali dok smo Vas pronašli. Gospođa Rosario je čak uslovljavala dolazak u Beograd i održavanje koncerta, Vašim prisustvom. Kako pronaći Marka Ilića u Jugoslavili kada ljudi sa tim imenom i prezimenom ima mnogo. Tek kada nam je gospođa Rosario dala pobliže mesto Vašeg stanovanja pronašli smo Vašu majku. Posle je sve bilo lakše. Možete zamisliti kakva nas je panika zahvatila kada nam je gospođa Rosario rekla da je vaša adresa od pre deset - petnaest godina. Ipak sve je dobro ispalo. Ja sam se zapričao, oprostite, morao sam da Vam sve ovo kažem da bi bili svesni koliko vi i vaša porodica značite gospođi Rosario. Pođite za mnom, gospođa Vas očekuje", govorio je mladić u jednom dahu dok je pokazivao put do apartmana gospođe Rosario.

Pomalo zagonetno se smejući, sa dozom važnosti objasnio je da su gosti iz Venecuele zakupili ceo dvanaesti sprat.

"Slobodno", otegnuto i glasno odgovorila je osoba, iza velikih lepo ofarbanih vrata na Goranovo kucanje. On ih je otvorio.

Na sredini velike sobe, kao da je neko prekinuo u pokretu, stajala je žena u tamnoj haljini koja joj je dosezala do kolena. Lepo oblikovana frizura, skladne crte lica, oči - zrele crne trešnje, širok osmeh otkrio je prelepu nisku belih zuba, koje je taman ten, činio još beljim. Pružila je ruke prema Dimitriju i Milici. Pozvala ih je po imenu i oni su joj, kao da je odavno poznaju, prišli. Zagrlili su se i ona ih je poljubila. Milica je spretno podmetnula i drugi obraz pa je dobila još jedan poljubac.

Držeći decu za ruke prišla je Svetlani i Marku. Pustila je dečije ručice i pružila ih prema Svetlani.

"Svetlana ništa se niste promenili od onog dana kada sam Vas samo za trenutak videla na peronu one provincijske stanice. Poznala bih Vas da smo se srele bilo gde u svetu", rekla je Marija govoreći šarmantnom mešavinom špansko - englesko - srpskog jezika.

Posle pozdrava sa Svetlanom okrenula se prema Marku. Nekoliko trenutaka tišine. Trenuci u kojima su se međusobno ispitivali pogledima.

"Još uvek je izuzetno lepa. Godine su toj lepoti dodale zrelost i šarm. Nije ni čudo što joj se publika širom sveta divi", razmišljao je Marko.

"Zgodan, šarmantan, poneka seda vlas više, još uvek zrači dobrotom. Upravo sam ga takvog zamišljala", mislila je Marija pre nego se prepustila Markovom zagrljaju.

"Marko, Marko", uspela je samo da kaže pre nego što je počela da plače.

Marko ju je pustio iz zagrljaja, dlanovima joj je prihvatio obraze i povukao joj je lice nagore, kako bi joj video uplakane oči. Naoko ljutito, pitao ju je:

"Da li smo se gospođo Marija dogovorili da više nema suza? Suze su prošlost počela je sretna budućnost".

"Upravo se pridržavam našeg dogovora. Ovo su suze sreće, što sam te ponovo videla. Vidim da su ti se snovi ispunili, a i sam vidiš da sam i ja uspela u životu, i da sam sretna", uzvratila je Marija pozivajući ih da se raskomote i zauzmu mesta u velikim kožnim foteljama koje su stajale u uglu sobe.

Tek kada su seli, Marko je primetio dečačića, koji se vrzmao oko Dimitrija i Milice i već sa njima pokušavao da uspostavi konverzaciju na engleskom.

"Mnogo sam radosna, što ste tu, da sam skoro zaboravila da Vam predstavim svoga sina.

"Dimitrij",rekla je i rukom pokazala na mališana koji je po Markovoj proceni bio tek nešto stariji od njegovog Dimitrija.

Dimitrij je ustao sa naslona Miličine stolice, na kojem je sedeo i pokazivao joj nekakvu knjižicu, zauzeo je stav mirno, blago se naklonio Svetlani i Marku, i sa izrazito dugim r, rekao:

"Dobar dan. Dobro došli."

Marija je zapljeskala što su i svi ostali prihvatili.

"Ovo sam ga naučila pre polaska ovamo".

Čoveku koji je stajao između Marijine i Svetlanine stolice Marija je nešto govorila na španskom a onda je na istom jeziku obratila i svom sinčiću. On je ustao i pozvao Milicu i Dimitrija da ga slede i ubrzo su njih troje zamakli iza vrata susedne sobe.

"Neka se deca igraju u sobi od Dimitrija. Tamo će im poslužiti i doručak, tamo je i žena koja čuva Dimitrija i ne brinite za njih, imaće sve što im je potrebno. Za to vreme mi ćemo doručkovati i imati dovoljno mogućnosti da se ispričamo", objasnila je Marija sadržinu uputstva koje je izdala posluzi.

"Ne mogu da rečima iskažem, koliko sam sretna što Vas vidim. Svetlana, sigurna sam da ste Vi sretna žena. Moram Vam reći "ti", toliko ste mi dragi,da to više ne trpi ovo zvanično i ne tako prisno "vi".

Svetlanin osmeh bio je u isto vreme i znak prihvatanja onoga što je Marija predložila.

"Ako je gradnja Vaše sreće razlog tome što mi se nisi javljao na telefonske pozive, i odgovarao na pisma onda ti sve opraštam Marko. Bilo mi je stvamo krivo što mi ne uzvraćaš na pozive, i stalno sam mislila da sam te nečim uvredila u toku našeg zajedničkog puta. Nisam mogla da opravdam ničim te tvoje postupke. Ipak sam verovala da ću te jednom sresti i kada su me pozvali da ovde gostujem, pristala sam pod jednim uslovom. Morali su da mi potvrde da su te našli i da će obezbediti da se sretnem sa tobom i tvojom porodicom", počela je Marija da priča svoju priču prekorevajući Marka za ono za šta u stvari i nije bio kriv.

"Tvoja pisma i obaveštenja o telefonskim pozivima nisam dobijao. Moja majka mi ih nije prenosila, plašeći se baš za ono što si naslutila, da ne omete izgradnju moje i Svetlanine sreće. Ona nije znala da mi ta pisma niti pozivi ne bi narušili sreću. Moraš shvatiti majku, koja ne želi da razori srećnu budućnost svoga sina i snaje. "Predostrožnost je majka sigurnosti", zar ne? Ne mogu da joj zamerim zbog toga, iako bih voleo da smo se i ranije čuli i sreli", odgovorio je Marko.

Kada su seli oko stola Marko je započeo razgovor: "Našu priču, vidim da znaš. Život nam se odvijao onako kako smo planirali. Oženio sam se Svetlanom. Stanovali smo u "maloj kući". Ubrzo po venčanju, rodio se Dimitrije, pa Milica. Radimo na svojim radnim mestima. Kako nam se uvećala porodica morali smo da se preselimo u veću kuću. Živimo kao i sav ostali svet kod nas i uživamo da gledamo kako nam deca stasavaju."

Malo je zastao Marko, pa nastavio pitanjem: "Kuda su tebe nosile životne lađe, posle onog mog silaska iz voza? Sigurno si prošla kroz burnija događanja ovih godina nego mi?"

"Kada si ti izašao iz voza, i kada me je on poneo prema Italiji, osetila sam velik strah. Sama sam tek tada krenula u nepoznato. Do tada, valjda zbog tvog prisustva, to nisam osećala. Zahvaljujući tebi nastavila sam put iz Trsta i stigla u Barcelonu. Po njoj sam besciljno lutala. Na jednom od trgova srela sam glumce putujuće trupe iz Venecuele. Igrali su igre iz Južne Amerike i ja sam primetila da u svom programu nemaju pesme iz Kolumbije niti izvorne pesme naroda Inka.

U jednoj od pauza u programu, izasla sam na središte trga, i počela da pevam jednu od pesama iz mog kraja. Iznenadila sam i gledaoce i izvođače. Neko iz orkestra je počeo da me prati.

Ostali članovi orkestra su mu se pridružili. Gledaoci su počeli da tapšu u ritmu pesme. Na scenu u središtu trga, izašli su i ostali učesnici programa i pljeskali u ritmu pesme koju sam pevala. Na isti način otpevala sam još tri pesme.

Tada mi je prišao jedan od članova grupe kojeg sam zapazila dok sam pevala poslednju pesmu. Pretrčao je na drugu stranu ulice i iz posude za cveće jedne od prodavačica cveća, sa pijace, pokupio svo cveće. Držeći ga u jednoj ruci vratio se do mene. Uhvatio me za ruku i dalje držeći onaj buket u drugoj ruci i otpozdravljajući publici obratio im se otprilike ovako:

"Dame  i gospodo čuli ste, premijerno, gospođicu", zastao je i upitno me pogledao.

"Marija Adrijana Rosario iz Kolumbije", predstavila sam se.

Ponovio je moje ime, i dalje me držeći za ruku. Gledao me je pravo u oči, i  izgovorio:      "Romul Kontreras  iz Karakasa, Venecuela, vođa muzičke grupe "Kondor“. Onda mu je pogled skrenuo prema buketu koji je držao. Zastao je za trenutak, kao da broji cvetove predivnih žutih ruža. Pustio mi je ruku, počeo da izvlači jedan cvet iz buketa, a onda ga hitrim pokretom ruke prelomio negde na polovini drške. Otkinuti cvet sa prepolovljenom drškom stavio je u levi džep svoje košulje, a meni pružio buket.

"Jedanaest žutih ruža. Neparan broj, neka je sa srećom. Dvanaestu sam stavio blizu svog srca da me podseća na trenutak kada ste nam se pridružili".

Prihvatila sam buket, a on se, kao da je hteo da potvrdi ono što mi je rekao i da tim rečima da potrebnu dozu važnosti, blago naklonio.

"Dame i gospodo imali ste sreću i čast da prisustvujete prijemu novog član naše putujuće grupe", rekao je naglašavajući svaku reč, što je kod prisutnih izazvalo opšte oduševljenje.

Tako sam narednih meseci putovala sa grupom "Kondor", po Evropi i brižljivo sakupljala novac za povratak u moju Kolumbiju. Sa tih putovanja sam ti se javljala. Članovi grupe su bili iz raznih zemalja Južne Amerike. Međusobno smo se sporazumevali na španskom i engleskom jeziku. Kako je većina od njih zvanično studirala u evropskim gradovima, nisu imali nameru da se vraćaju u svoje zemlje.

Posle mesec dana boravka u Španiji u jednom od gradova Andaluzije, otišla sam do lekara. Mučnina je sve duže trajala i tih dana skoro nije ni prestajala. Lekar me je pregledao i konstatovao da su mučnina i obline koje su počele da se stvaraju oko bedara normalna posledica stanja u kojem sam se, već više od dva meseca, nalazila. U meni je bujao život a da ja nisam toga bila svesna.

"Dimitrij je Žilijev ....?!, iznenađeno je upitao Marko.

Kažiprst desne ruke na usnama, i plašljiv pogled ka sobi u kojoj su bila  deca, bili su odgovor na Markovo nedovršeno pitanje.

"Ja sam", nastavila je Marija, "posle tri meseca zajedničkog nastupanja rešila da se sa njima oprostim. i vratim u Kolumbiju.

"Romul, ja sam prikupila dovoljno novca i juče sam kupila kartu za brod koji putuje za Venecuelu. Odande ću do moje Kolumbije," rekla sam Romulu i članovima grupe, za vreme doručka jednog prolećnog jutra, na terasi pansiona u Barseloni. Oni su me odvraćali od te moje namere. Posebno me je Romul ubeđivao, da moje pevanje i igra vrede mnogo više nego što mogu i da sanjam, i da će mi on pomoći da postanem zvezda. Kada je shvatio da sam odlučna u svojoj nameri o povratku u Južnu Ameriku predložio mi je da sačekam još pola godine koliko je grupa imala obaveza u Evropi i da zajedno sa njim odem u Venecuelu. Tamo on ima prijatelje, koji će se pobrinuti za moju karijeru.

Možda je Romulova ponuda bila prava, no ja sam silno želela da zagrlim sestru i braću. Sanjala sam dan kada ću videti majku i oca, na vratima naše kuće. Znala sam da je tamo i Elza, žena uz koju smo odrasli.

U danima samoće sklapala sam oči i "videla ih" na tremu kuće. Otac je u rano poslepodne, čitao knjigu zavaljen u stolicu za Ijuljanje. Majka je sedela pored njega udobno zavaljena u sofu izrađenu od pletenog pruća, tapaciranu šarenim jastucima i vredno radila goblen. Obećala je sestri i meni po jedan svoj rad, koji ćemo poneti za uspomenu, pri odlasku od kuće. Prebrzo sam otišla i nisam ponela svoj goblen. Verovala sam da baš sada radi goblen koji je meni namenula.

Elza je uvek u ista vreme donosila čaj i očevu lulu, stavljajući ih na mali stočić, koji je stajao između majke i oca. Pored očevih nogu ležao je moj ljubimac, škotski ovčar "Po". Koliko sam bila samo tužna, kada bih se setila njegovih tužnih, krupnih očiju kojim me gledao kada sam odlazila. Znala sam da je cvileo danima, posle mog odlaska, tugujući za mnom. Braća i sestra su se tada spremali za neki od izlazaka u grad. Kada smo bili zajedni, večernja predavanja, koncerti i zabave u gradu, retko su prolazile bez našeg prisustva.

Slika koja mi je bila sve češće pred očima nije davala nikakve šanse Romulovim ubeđivanjima.

Brodska sirena i povici putnika i onih koji su stajali na doku i pratili odlazak broda u kojem su njihovi poznanici i rođaci sjedinili su se u jedan zvuk. Mahala sam mojim drugarima naslonjena na ogradu brodske palube. Slali su mi poljupce a ja sam im odmahivala rukom. Romul je plakao.

činilo mi se da je pomalo ljut na mene i da je zato njegov stisak ruke i poljubac u obraz, bio pomalo hladan.

"Javi mi se kada me se setiš. Živim za dan kada ću ponovo imati priliku da ti pomognem. Do tada će me u životu održavati sećanje na dan kada sam slomio ružu i stavio je blizu svog srca. Dana kada sam te upoznao na onom trgu, kraj male pijace cveća, u Barseloni. Nisam ni slutio da ćeš tako brzo, svojim odJaskom, slomiti moje srce", reko mi je na rastanku i okrenuo se da mu ne bih videla suze u očima.

Osećala sam Romulovu blagu naklonost prema meni, ali nikada to nisam povezivala sa nečim većim od običnog drugarstva i kolegijalne privlačnosti. U svojim mislima nikada ga nisam svrstavala u osobe koji bi mogli u mene da budu zaljubljeni, a još manje sam ga doživljavala kao čoveka u kojeg bih ja mogla da se zaljubim. Tokom putovanja, ležeći u jednoj od onih ležaljci poređanih na brodskim palubama, često sam o tome razmišljala. Proganjao me je osećaj da sam ga, možda, povredila, a da toga, kao ni njegovih osećanja nisam bila ni svesna.

Posle napomog puta, koji sam teško podnela, u rano poslepodne toplog prolećnog dana, izašla sam iz taksija ispred dvorišne kapije našeg imanja. Kiša koja je uobičajna u to doba godine je prestala, i sunce je obasjavaio našu kuću. Duboko sam udahnula vazduh i osetila svežinu koju sam osećala u snovima tokom proteklih godina provedenih u Evropi.

Stubovi na ulazu, trem, bela ivica krova, zavesa na prozoru moje sobe, koja gleda na ulaz, staza oivičena žutim sitnim cvetićima koji su cvetali u vreme kada se proleće približava ietu, nisu se promenili svih ovih godina. Držala sam u rukama one moje tri torbe, i laganim koracima prilazila ulazu u kuću.

Prisutni na tremu za trenutak su zastali i uprli pogled ka "neznanki", koja je prilazila. Stala sam, spustila torbe i osmehujući se očekivala dalju reakciju prisutnih.

Majka me je, upitno gledala, držala iglu kroz koju je bio provučen žuti konac, što je spajao potku goblena i njenu ruku, zastalu u vazduhu.

Otac je spustio knjigu na karirano ćebe koje mu je obavijalo noge i struk. Gledao me je preko naočara, malo sagnuvši glavu.

Elza je nepomično stajala, poluuvrnuta u struku, okrenuta prema meni. Držala je tacnu sa šoljama za čaj i čajnikom na kojima su se prelamali zraci sunca, i gledala me poluotvorenih usta.

"Da li ponovo sanjam ili su figure iz mog sna tako verno izradili umetnici iz onog pariskog muzeja u kojem sam sa Romulom odlazila da gledam voštane figure", pomislila sam. Kao da je neki čarobnjak svojim magičnim štapićem zaustavio vreme i ljude u pokretu i čekao moj povratak da bi ih ponovo pokrenuo.

Lavež psa pokrenuo je likove iz ”mog sna". Moj verni Po preskočio je ivicu trema i u dva skoka našao se u mom zagrljaju. Počeo je da mi liže ruke, neizmenično je lajao, vrteo se u krug, skako prema meni i nije se smirio sve dok se nisam spustila prema njemu i primila ga u zagrljaj. Privio je svoju glavu na moje grudi i tiho cvileo neprestano mrdajući repom u ritmu titraja svog srca koje sam jasno čula, tako ga držeći.

Majka je skočila iz sofe i rušeći sve pred sobom potrčala mi je u suret, praćena treskom tacne i šolja koje je Elza u uzbuđenju ispustila na pod. Otac se podigao iz svoje stolice. Ćebe je ležalo na podu oko njega. Lula mu je ispala iz ruke, i polako je dogorevao duvan u njoj, dok je ležala na daščanom podu trema.

Zagrlila sam majku. Braća i sestra su čuvši buku na tremu, pogledali kroz prozor svojih soba, i videvši me, uz povike strčali niz stepenice. Tako zagrljeni stajali smo nekoliko trenutaka. Sestra je jecala. Laganim korakom nam se približio otac. Svi su se odmakli od mene, ne bi li mu napravili prolaz.

Stao je naspram mene. Gledao me je blagim ispitivačkim pogledom. Posmatrala sam i ja njega. Njegovo lice dublje su izbrazdale bore. Vetar sa planina i prolećne kiše ostavile su trag na njemu. Kosa mu je i dalje potpuno crna. Oči,...pogIedala sam njegove tamne oči i jasno videla svoj lik u njima. Stajala sam tako nekoliko trenutaka, ogledajući se, a onda, sam primetila da se polako, u krajevima očevih očiju, prikupljajući sjaj iz njih, formiraju male okrugle kuglice.

Očeve suze?!

Njih nisu videli ni kada je odlazio u rat, ni kada su ga na nosilima ranjenog iz njega vratili, ni kada je u večnost pratio svoje roditelje, ni kada mu je u bespućima Amazona nestao brat... Prišao mi je, jedva čujno, položio ruku na moj stomak i rekao:

"Znao sam da ćeš uspeti da pronađeš znake, koji će ti pokazati put do kuće. Čekao sam te svih ovih meseci i osećao sam da ćeš se vratiti. Titraji moga srca nisu me prevarili. Dobro nam došla kući" Dugo smo, bez reči, stajali zagrljeni, na stazi ispred trema, dok nismo ušli u kuću.

Već sam bila u sedmom mesecu trudnoće, pa sam se odmarala, dugo šetala po imanju budno praćena blagim Poovim pogledom. Povratak među one koji me vole i koje ja neizmerno volim vraćao mi je snagu, veru u dalji život. Počela sam da razmišljam o svojoj budućnosti i budućnosti deteta, koje mi se sve češće javljalo svojim hitrim pokretima. Puno sam čitala. Želela sam da se pripremim za prijemni ispit na akademiji glume i scenskih pokreta".

Jednog poslepodneva, majka me je, blago drmusajući za rame, probudila iz poslepodnevnog sna. Zamolila je da se spremim i siđem u dnevnu sobu jer otac hoće da me predstavi svom poznaniku. Izvadila mi je iz ormanu haljinu koju smo prethodnog dana kupili u gradu, i predložila mi je da nju obučem. Zagonetno se smejući izašla je iz sobe.

Bila sam iznenađena ovakvim majčinim ponašanjem. Ništa u događajima i pričama prethodnih dana nije moglo da nagovesti nekakav važan događaj na našem imanju.

Haljina, koju treba da obučem, je kupljena za posebne i svečane priJike, značajni majčini pogledi, važnost koju je pridavala svakoj svojoj izgovorenoj reči, zagonetan osmeh pri izlasku... Koje to ja očeve poznanike ne poznajem, ili ko to mene ne poznaje...?

Tražila sam odgovore na mnoga pitanja i nisam ih nalazila.

Lagano sam silazila, niz drveno stepenište prostranog hola i videla oca i jednog gospodina kako sa majkom sede u uglu hola. Otac je nešto govorio i s vremena na vreme podizao ruku i važno klimao glavom. Nepoznati gospodin je govorio okrećući se čas prema majci čas prema ocu i puno se u govoru "pomagao" rukama.

Prišla sam im i stala između majke i neznanca. Otac je hitro ustao, iz fotelje, i predstavio me: "Ovo je naša kći, Marija Adrijana Rosario. Gospodim Pablo Morijento Madras, naš novi sused."

Pružila sam ruku našem novom susedu i dok mi je mati prinosila stolicu na koju ću da sednem, on je, moju ruku, prihvatio svojim ledenim debelim prstima, pogledao me nekakvim čudnim, mutnim pogledom, i poljubio ju je. Hladan dodir njegovih usana, ubodi dlačica njegovih negovanih brkova i taj čudan pogied, bili su povod da mi telo zadrhti, prateći nelagodne hladne titraje gađenja izazvane svim ovim što mi se dešava.

Seli smo i otac mi je saopštio da se gospodin Madras nedavno doselio u naše susedstvo, da ima veliko imanje koje se delom naslanja na naše. Iz njihovih izlaganja saznala sam da gospodin ima troje dece i da mu je nedavno, žena umrla rađajući i četvrtu devojčicu. O deci brinu dadilje a on je, pošto je čuo za mene voljan da se oženi sa mnom, prihvati moje dete "kao svoje", a ja za uzvrat treba da mu budem supruga i majka "naših dečaka", kako je on na kraju rekao, ružno se kezeći svojim žutim, retkim zubima.

Nemo sam ih posmatrala i pažljivo slušala svaku izgovorenu reč. Otac je govorio o tome kako je gospodin Madras prava i velika prilika za mene i moju budućnost i budućnost mog deteta. Majka mi je objašnjavala kako je vrlo dobro to što gospodin Madras ima letnjikovac na samo nekoliko kilometara od našeg imanja, pa ću moći tu da dolazim i budem blizu njih i naše kuće. O njegovom bogatstvu i dobroj volji da me usreći nije trebalo ni pričati... Dalju priču nisam čula. Vidokrug mi je potpuno zatamneo, spopala me je nekakva mučnina. Samo po iskricama koje su kroz tamu dolazile iz daleka i velikom brzinom išle ka meni, i "pogađale” najdalji deo mog mozga. mogla sam da zaključim da sam još živa.

Kada sam se "probudila" ležala sam u svojoj sobi. Oko mog kreveta stajali su moj otac i Elza, a majka je sedela pored mene i držala me za ruku. Gledala sam u oca. Ćutao je. Elza je hitrim i kratkim pokretima prilazila ka mom krevetu i još brže se udaljavala ne znajući da li treba i kako da mi pomogne. Majka je suznih očiju nešto mrmljala. Činilo mi se da izgovara reči molitve.

"Dobro mi je sada", rekla sam pokušavajući da ih umirim.

"Odmori se, brzo će stići lekar", izgovorio je otac pre nego su on i Elza izašli iz sobe.

"Ništa ne brini, gospodin Madras shvata ovu tvoju trenutnu slabost, verovatno uslovljenu stanjem u kojem se nalaziš. i njegova žena je, kako je rekao, imala takve tegobe", počela je da mi objašnjava majka.

Iako sam još osećala čudnu slabost, uspravila sam se i sela u krevet naslanjajući se na jastuke na uzglavlju i odlučno rekla:

"Mama molim te prestani sa tim pričama. Govoriš o tome kao da sam ja već udata za tog odvratnog gospodina. Kao da je sve dogovoreno, gotova stvar. Da li se i ja tu nešto pitam. Mogu li ja da kažem šta mislim i osećam. Kako da živim sa čovekom kojeg ni ne poznajem, koga ne volim i možda ga nikada neću voleti, kako da mu rađam decu...?", prosto su navirala pitanja na koja nisam imala odgovor.

Majka je naglo ustala, Ukočila se i kroz zube je procedila: "Mi smo ti dali priliku da biraš srcem i osećanjima. Izabrala si i to se završilo sama znaš kako. Ne pitaš se kome ćeš da rodiš dete koje nosiš, šta si dobila od čoveka kojeg si toliko ludo volela, da ni oca nisi poslušala?", uzvratila je majka još većom bujicom pitanja koja su u isto vreme bila odgovor na moja pitanja i nastavila:

"Otac je pronašao jedino moguće, za tebe spasonosno rešenje i ja sam potpuno saglasna sa njegovom odlukom. Postaćeš gospođa Madras pre nego se porodiš, kako dete koje nosiš, ne bi bilo rođeno vanbračno. Dovoijo si mlada i sposobna da gospodinu Madrasu rodiš još dvoje - troje dece. On ima mogućnosti da vas sve izdržava a i otac je spreman da uloži u poslove sa njim, određena sredstva i tako pomogne vaš dalji život. Zato ne razmišljaj na drugu temu, ako želiš da i dalje imaš našu podršku. Ukoliko smatraš da imaš bolje rešenje moraćeš potpuno sama da ga ostvariš. Što se nas tiče, nema više vremena za dalje, tvoje neozbiljnosti."

Zastala je još koji trenutak na vratima i ne čekajući moj odgovor izašla je iz sobe.

Tresak vrata za njom nadjačao je sve ostale zvuke koji su se do tada čuli.

"Mi smo ti pružili priliku da biraš srcem.... Postaćeš gospođa Madras pre nego što se porodiš... Zato ne razmišljaj na drugu temu.... Što se nas tiče, nema više vremena za tvoje neozbiljnosti...", kao eho ponavljalo se u mojoj glavi, i kao ploča na gramofonu sa istupljenom iglom vraćalo se na početak i vrtelo u krug. Ležala sam u mračnoj sobi, pogleda uprtog u plafon na kojem su se nazirali reljefni ukrasi oko svetiljke. Šta sada? Kuda dalje da idem. Još kod predstavljanja znala sam da nikada neću moći da živim sa gospodinom Madras. Moja utroba, moja duša i srce su se tome protivili. Da li je majka u pravu? Treba li samo srce da odlučuje u mom životu? Pozivala sam u pomoć razum. Nisam mogla da nađem ni jedan pravi razlog da postupim u skladu sa očevom i majčinom željom. Madrasovo bogatstvo, obezbeđena budućnost za mene i moje dete, blizina našeg poseda, deca koju ću roditi... Šta ću imati od tog bogatstva, kakva je ta obezbeđena budućnost za mene i moje dete u Madrasovom domu sa njegovom decom, mojim detetom i našom decom... Razum nije uspeo da "ubedi" srce.

Odlučila sam da odem iz roditeljske kuće. Ustala sam i počela da pakujem svoje stvari.

Moje tri putne torbe, koje sam izvukla iz tame ormana, čekale su da ih napunim i da krenemo. One su jedine bile svedoci svih mojih iskušenja, putovanja, neizvesnosti i patnji. Sa njima sam bila uvek kada mi je najteže. Kada tamni oblaci prođu one su po pravilu zauzimale svoja mesta u dnu ormana, a pouzdan znak da se tmina ponovo nadvija nada mnom je taj što moje saputnice i sapatnice izlaze na svetlost dana spremne da me i dalje prate.

Kuda poći? Grozničavo sam razmišljala o tome dok sam se pakovala. Pedesetak dana me deli od porođaja, najlepšeg događaja za svaku ženu, a ja sam u teškoj, za mnoge bezizlaznoj situaciji. Stavljam u torbu svoju omiljenu knjigu, i dok je okrećem u rukama, iz nje na pod pada neka razglednica. Uzimam tu razglednicu i gledam je. Na poleđini čitam tekst.

"Marija, najdraža moja devojčice. Cula sam da si se vratila kući. Drago mi je da si opet blizu mene i verujem da ćemo se ubrzo videti i site ispričati. Hoću svaki detalj da mi ispričaš, nemoj nešto slučajno da zaboraviš! Voli te i čeka tvoja strina V. Himenez."

Veronika Himenez Rosario, supruga mog pokojnog strica. Živela je u Venecueli. Stric je bio veleposednik i njegovi radnici proizvodili su hranu, koja je odvožena u gradove. Kao dete volela sam da provodim dane letnjeg raspusta kod strica i strine. Igrala sam se na njihovom posedu koji me je podsećao na naš u Kolumbiji. Reke i potoci koji sa padina Anda odvode vode u Orinoko. Vrh Bolivar koji se sa svojom snežnom kapom, u vedra jutra, jasno video sa prozora gostinske sobe u kojoj sam odsedala. Zelenilo trave i plavetnilo neba bili su slični kao u mojoj Kolumbiji i činili su moj boravak kod strine i strica izuzetno prijatnim. Strina nam je uvek poklanjala veliku pažnju, pa su se naši roditelji pomalo ljutili na nju, jer je uspevala da nas razmazi, za vreme koje smo provodili kod nje. Uvek nas je ispraćala sa punim torbama poklona. Lutke koje smo odabrale, sestra i ja, u prodavnici igraćaka u obližnjem gradu, nekolko najlepših haljinica, cipele "po poslednjoj modi" i mnoštvo sitnica, donosile smo kući kada smo se vraćale od strine iz Venecuele.

Ovu razglednicu sam dobila ubrzo po mom povratku u Kolumbiju. Verovatno joj je moja sestra javila da sam se vratila. Strina je, nju i mene, puno volela. Posle stričevog nestanka, od svih ukućana, jedino je sa nama kontaktirala. Ostali deo porodice ju je, iz meni nepoznatih razloga, odbacio. Jednom prilikom sam čula oca kako majci govori, da ona nije bila sposobna da njegovom bratu rodi dete. Možda je to bio razlog zašto su se veze naše porodice sa strinom skoro prekinule. U trenucima kada smo bile sigurne da niko ne može da nas čuje, okretale smo njen telefonski broj i grozničavo očekivale da se veza uspostavi i da joj kažemo sve što smo naumile, pre nego nas neko od ukućana ne prekine svojim dolaskom. Često sam joj pisala, duga pisma u kojima sam joj opisivala sve što mi se događalo. Znala je sve moje tajne, "volela" ili se "ljutila" na moje školske Ijubavi. Znala je i za Žilija i moju nameru da dođem u Jugoslaviju. Javila sam joj se jednom i iz Jugoslavije. Kasnije nisam htela da joj se javljam da je ne bi opterećivala svojim problemima, a posle razglednice koju mi je Elza krišom spustila na krilo jednog jutra po mom povratku, rešila sam da joj se javim. Počinjala sam da joj pišem pismo više puta, cepala napisano i kretala iz početka. Činilo mi se da sam preopšima, pa sam shvatila da sam neke događaje zaboravila da opišem ... Jednostavno nešto mi nije davalo da to pismo završim i javim se strini.

Da li je ona rešenje mog problema? Mogu li otići do nje nenajavljena, pred porođajem, bez para...?

Sedela sam na stolici, obučena, spakovanih torbi. U ruci mi je bio novčanik u obliku klovna u koji sam još od prvog honorara u Barceloni, stavila pozajmljenu količinu novca, i ljubomomo čuvala i njega i sadržinu u njemu u silnoj želji da ih jednom vratim vlasniku, kako sam i obećala. Klovn mi se "smeši" vrhom usne. Drugi kraj usne je tužno opušten, iz oka kaplje suza. Kako je samo njegovo raspoloženje blisko stvarnom životu. Pomisliš da si sretan, smeješ se sa radošću u oku a nisi ni svestan da sreća traje toliko da ti život već iz drugog oka mami suzu tuge i tužan izraz na licu. Prislonila sam klovna na gmdi i počela silno da plačem, sedeći sama u svojoj sobi u porodičnoj kući na imanju svojih roditelja, svesna da mi tu više povratka nema ako učinim ono što sam naumila.

Odlazim, možda zauvek odlazim iz porodičnog doma. Možda ću nekada doći u ovu kuću, na ovaj posed u ovu zemlju, ali to nikada više neće biti moj dom, moj posed. To je moj dom iz detinjstva i mladosti, posed koji sam volela i koji će mi ostati u neizbrisivoj uspomeni, svesna da ću na njega moći da dođem u posetu a ne da na njemu ostanem i živim.

Silazila sam i već sa stepeništa videla majku i oca kako ćutke sede u holu kuće. Gledaju različite zidove prostorije, odvojeni jedno od drugog nepremostivom daljinom misli u koje su se udubili.

Stala sam na vrata prostorije, i pre nego što su mi suze zagušile reči u grlu tiho rekla: "Neizmerno sam žalosna što ne mogu, ni ovog puta, da Vas poslušam. Ne zamerite mi to. Sve Vas mnogo volim, i nemam razloga da se na Vas Ijutim. Odlazim..."

"Neka ti Bog pomogne", rekao je otac ne skidajući pogled sa reljefa na zidu naspram njegove stolice. Majka, kao da je zaustavljena u pola reči, poluotvorenih usta me je nemo gledala.

Okrenula sam se i izašla na trem.

Za mnom tup udarac vrata koja se zatvaraju. Ponovo mi u glavi odzvanja lupa zatvorenih vrata. Lista se jedno od poglavlja mog života.

Parama koje uzimam iz "utrobe" klovna kupujem kartu za Venecuelu i počinjem da pišem novo poglavlje svoje životne knjige.

Pružajući novac usnuloj ženi, kroz otvor na staklu šaltera stanice u provinciji setila sam se voza na granici Jugoslavije. Žene bez budućnosti, čoveka koga je ona tokom kratkog zajedničkog putovanja upoznala i koji joj daje sav novac, što ga ima, znajući da će mu ga ona jednom vratiti, jer veruje u njeno bolje sutra.

"Isti novac" po drugi put mi je pozajmljen, i sav uložen na jedan, jedini broj. Krug ruleta se vrti. Hoće li kuglica mog života stati na pravo mesto? Da li novac ulažem u dobitnu kombinaciju?

Sa tim košmarom u glavi, prepunoj pitanja bez odgovora stajem pred kućna vrata, na imanju podno vrha Bolivar. Vrata mi otvara strina i uspeva da izgovori samo njen poznati uzvik: "Marija dete moje" pre nego što smo se jedna drugoj bacile u zagrljaj.

Pedesetog dana po dolasku u Venecuelu rodio se Dimitrij.

Strina mi je puno pomagala oko negovanja bebe, tako da sam ja već posle tri meseca od porođaja počela da pohađam kurs pevanja i glume. Dobro mi je išlo i ubrzo su mi ponudili da pevam u lokalnom baru. Tu sam zaradila i prvi novac od kada sam došla u Venecuelu.

Posle jednog od nastupa, dok sam sedela u garderobi i opuštala se posle napornog programa čula sam kucanje na vratima. Otvorila sam ih i ugledala mališana cmih krupnih očiju, koji je stajao na hodniku i držao buket žutih mža. Predao mi je cveće, sačekao napojnicu i hitro nestao niz hodnik koji je spajao garderobe i scenu lokala.

Pogledala sam buket. Jedanaest žutih ruža i ceduljica sa porukom: "11 ruža za sreću, obožavalac". Rukopis na poruci mi je bio nepoznat, možda je napisan i rukom prodavca cveća. Ko je nepoznati obožavalac? Romul možda? Verovatno ne. Otkud zna da sam u Venecueli, u ovom gradu, u ovom lokalu. Previše toga je trebalo da sazna o meni i mom kretanju, da bi me pronašao baš ovde. Javiće se nepoznati već narednih večeri, razmišljala sam dok sam uzimala prelepi buket da bih ga odnela kući na poklon mom Dimitriju i strini.

Scena sa buketom se ponavljala narednih dana i ja nikako nisam mogla da odgonetnem ko mi šalje to cveće. Počela su zadirkivanja članova orkestra, gazde lokala i stalnih gostiju. Svi smo pratili nepoznate goste koji bi mogli da budu "nepoznati obožavaoci" ali ništa nismo otkrili. Dečak koji donosi cveće kao ni cvećar, vlasnik cvećarske radnje na trgu, nisu hteli, ni po koju cenu, da otkriju ko je naručilac cveća koje su mi svakodnevno donosili.

Jedne večeri, posle predstave, u moju garderobu došla su dva gospodina u pratnji vlasnika lokala i ponudili mi ugovor kojim me angažuju da nastupam u ekskluzivnom varijeteu u Karakasu.

Prethodnih meseci sam završila tečajeve pevanja i glume. Osećala sam se spremnom, da prihvatim nove izazove. Posle dva dana, u kojima sam razrešila sve dileme, javila sam da prihvatam ponudu.

Ponovo rastanak. Ovoga puta morala sam da se rastanem sa strinom Veronikom. Nikada joj se neću odužiti i zahvaliti za ono što je za mene i Dimitrija učinila.

Dimitrij i ja smo se preselili u iznajmljeni stan u Karakasu. Bilo mi je izuzetno napomo. Teško sam se privikla na naporan rad na probama i nastupima. Bila sam na sceni dok je Dimitrij spavao na dve spojene fotelje u mojoj garderobi.

Često mi se činilo da u pola nastupa čujem njegov plač i čim sam završila numeru, kao "bez glave" sam jurila u garderobu. Dimitrij je božiji dar. Uglavnom je mimo spavao na foteljama ili se ležeći igrao sa svojim igračkama.

Vremenom sam se već privikla na rad u varijeteu i zaradila nešto novca kojim sam mogla da platim devojku koja će čuvati Dimitrija, dok sam ja na poslu. Moji nastupi nisu bili nezapaženi. Prvo lokalne novine, pa lokalne radio stanice i na kraju lokalni TV studiji, pravili su priloge o našoj predstavi. Iz nedelje u nedelju, sve više prostora posvećivali su meni. Počeli su već da me prepoznaju prodavci novina, pa kasirke u samousluzi, pa žitelji u kvartu u kom sam stanovala.

Veče uoči mog rođendana, toga se dobro sećam baš po tome što nam je te godine baš na moj rođendan bila zadnja predstava u sezoni i odlazili smo na jednomesečni odmor, došla sam da se pripremim za predstavu kada je u moju garderobu ušla jedna žena.

Plavokosa, činilo mi se nešto starija od mene. Delovala je dosta zapušteno, nekako umorno, neispavano, neočešljano, sa tamnim podočnjacima oko očiju, upalih obraza. Ono u čemu je obučena, čak i cipele na njenim nogama, bar za broj do dva veće su od onoga što bi joj odgovaralo. Ćutala je i netremice me gledala. "Nekoga tražite?" pitala sam je na španskom. Nije odmah odgovorila. Poćutala je za trenutak i rekla na srpskom koji odavno nisam čula: "Marija ja sam, Bosa". Koja Bosa, obraća mi se na srpskom jeziku u Karakasu... trebalo mi je par minuta da shvatim ko je žena koja stoji na vratima moje garderobe.

Moja "prijateljica" Bosa. Zadnji put smo se videle kada sam izlazila iz Žilijeve kuće u centru Beograda onog prohladnog jesenjeg jutra. Tada je bila obučena u Žilijevu pidžamu...

"Otkuda ti ovde?" pitala sam je i ponudila stolicu da sedne. Objasnila mi je da je sa Žilijem i nekim njegovim prijateljima pre šest meseci stigla u Karakas. Žili je trebalo da obavi neke poslove. Jedne večeri je otišao sa drugarima, navodno avionom za Ameriku. Više se nije vratio. Bosa nije smela da ga traži preko policije jer su ilegalno ušli u Venecuelu, sakriveni među tovarom jednog trgovačkog broda. Od nekakvih zajedničkih prijatelja koji se okupljaju na jednom ranču saznala da avion kojim je Žili otišao nikada nije stigao na odredište. Najverovatnije se srušio ili je čak oboren nadomak Floride. Ona je sada sama, bez igde ikog, bez para i mogućnosti da se vrati u Jugoslaviju, bez mogućnosti da pribavi dokumenta u jugoslovenskoj ambasadi. U novinama je slučajno videla moju sliku, i eto pronašla me je. Molila je da joj dam nešto para kako bi stigla do ambasade a posle do Beograda. Plaši se da ne dopadne zatvora u Karakasu. Čula je "da se iz njih teško izlazi".

Gledam je, na mogu da verujem sopstvenim očima i ušima. Bosa koja me je bukvalno istisnula iz Žilijeve kuće, zagorčala mi život i bila uzrok mnogim mojim životnim nedaćama, ima obraza, snage i duše da od mene traži pomoć. Srce mi "govori" da je izbacim iz garderobe i zauvek za njom zalupim vrata. Nešto u meni viče da treba da joj saspem u lice svu moju golgotu po Evropi, moje putovanje do Kolumbije... Stojim pogleda uprtog u nju, svesna sam da sam blizu časa kada ću skočiti na nju i počupati joj ono što je ostalo od njene plave kose.

Ona ćuti. Kao da je svesna svog i mog položaja. Uvukla se u svoj veliki kaput, koji sada izgleda još veći ili ona tako skupljena deluje još slabija. U rukama gužva nekakvu crnu stvar od vune za koju sam tek kasnije shvatila da joj je kapa.

"Zar ti nije žao bespomoćnog stvorenja pred tobom?" govori razum u meni. "Da li bi danas bila to što jesi da su te već na prvom koraku isterali, da ti nisu pomogli dobri ljudi?"

"Izbaci je, izbaci je", viče srce. U jednom trenutku čini mi se da mi telo kreće prema Bosi, pa mi se odmah potom čini da mirno stojim i gledam u bespomoćnu ženu, krećem, stajem, krećem, stajem... Izgleda da je i Bosa primetila te moje "trzaje" i kao da se pomerila u nazad pokretom osobe koja želi da izbegne ili bar lakše otrpi, nečiji udarac.

"Pomozi joj", kategoričan je razum. Kao omađijana, hitrim koracima dolazim do svoje torbe. Iz nje vadim novčanik u obliku klovna i iz njegove utrobe vadim novac koji sam ponovo pripremila ne bi li vratila dug.

"Ovaj novac je meni bio dovoljan da stignem do Kolumbije. Ukoliko budeš pametna biće dovoljan i tebi. Uzmi ga i odlazi. Ne vraćaj se u moj život nikada više", rekla sam Bosi pružajući joj novac dok mi je srce sve brže, odzvanjajući negde na sredini između levog uha i grla, ponavljalo: "Izbaci je, izbaci je..."

Bosa, kao da je čula šta srce od mene traži. Zgrabila me je za ruku u kojoj sam držala novac i pokušala da je poljubi. Istrgla sam ruku iz njene i hitrim pokretom bacila novac ispred nje. Poslednje što sam videla pre nego sam joj okrenula leđa je to kako grozničavo, kupi razbacan novac sa poda. Čula sam bat njenih velikih cipela na hodniku i tek tada sam ustala sa stolice i zatvorila vrata.

Sela sam ponovo na stolicu ispred ogledala koje su okruživale sijalice. Pogledala sam svoj lik u ogledalu. Podočnjaci, čak koja bora više. Delovala sam strašno umorno, a tako sam se i osećala. Ruke, noge, telo sve me je bolelo neki tupim bolom koji do tada nisam osećala. U glavi piskav zvuk koji se neprestano pojačava. Umila sam se, poprskala vodom grudi i potiljak. Tako pokvašene kose, bez snage, bez volje da se pomerim, pokušavala sam da dokučim šta mi se u stvari događa.

Poslušala sam razum ili srce? Ili oba? Nisam zadovoljila ni srce ni razum, možda je tako najbolje.

Bosu sam na žalost vrlo brzo "srela". Posle nekoliko dana u novinama sam pročitala da je nepoznata žena stara oko 35 godina pronađena mrtva na pločnicima Karakasa. Uzrok smrti je prevelika količina heroina u krvi. Žena na pločniku, koja je bila na slici u novina nesumnjivo je bila Bosa. Verovatno sam ja jedina osoba u Karakasu, koja je znala ko je nepoznata žena o kojoj su pisale novine. Prvo što sam pomislila kada sam videla tu sliku i tekst u novinama je to kako je moj klovn verna kopija života. Meni su pare iz njegove utrobe pomogle. Nasmešio mi se polovinom lica. Bosi je, nažalost. pokazao njegovu tužnu stranu.

Posle predstave, sutradan po Bosinom odlasku, u moju garderobu ponovo su doneli buket od jedanaest žutih ruža. Isti potpis na malom kartončiću, koji je na uzici visio zavezan za buket: "obožavalac". Nisam se još ni osvestila od iznenađenja kada se na vratima ponovo začulo kucanje. Otvorila sam ih. Srdačno se smejući, držeći u ruci prelomljenu ružu ispred njih je stajao Ramul.

"Odlična predstava, još bolje izvođenje, čestitam", rekao je i prihvatio me u zagrljaj. Silno sam mu se obradovala.

"Umakla si mi u zadnji čas iz onog malog, simpatičnog lokala. Posle svog onog cveća koje sm ti slao i tvojih razmišljanja o tome ko je nepoznati obožavalac odlučio sam da ti pošaljem buket sa prelomljenom ružom. Ti bi sigurno shvatila da ti ja šaljem cveće, a ja bih imao pravi razlog da dođem do tebe. Bio sam spreman da krenem na put, kada su mi rekli da si otišla za Karakas. Ponovo sam morao da te tražim i evo našao sam te. Ženu sa takvim glasom i takvom figurom i nije bilo teško pronaći u ovom gradu."

Pričao mi je da već izvesno vreme on i članovi njegove trupe prate ono što radim i da su danas rešili da mi ponude da sa njima nastupam za vreme pauze u radu varijetea. Oni nastupaju u zemlji i inostranstvu. Raul je isključivo za mene napisao nekoliko pesama i želi da ih ja izvodim. Odmah sam prihvatila Raulovu ponudu i to leto sam provela nezaboravne trenutke putujući i nastupajući po Južnoj i Severnoj Americi.

Pročula sam se po dobrom glasu. Počeli su da me pozivaju i drugi vrlo poznati orkestri, da nastupam sa njima.

I kao što to biva u holivudskim filmovima, kompozitori su počeli da pišu pesme za mene i moj orkestar, koji sam vrlo brzo okupila. Ponudili su mi ulogu u jednoj od serija. Raul je pisao muziku za nju. Naslovna pesma je ona koju je Raul posvetio meni. Zove se otprilike "Slomljena ruža, slomljeno srce". Veliki hit je u Venecueli, Kolumbiji i zemljama u kojima se serija prikazuje. Ja sam igrala glavnu ulogu u toj seriji i naravno pevala pesme i tako je sve počelo.

Sa Romulom i dalje povremeno sarađujem. Rekao mi je, i toga se drži, da će mi davati da pevam samo njegove najbolje pesme. Čast mi je što su, na mom repertoaru, najbolje pesme Romula Kontrerasa, vrlo popularnog kompozitora u Venecueli", završila je Marija svoju priču.

"Ovo što gledamo kod nas, je ta serija", pitala je Svetlana.

"Koliko ja znam Vi gledate šestu seriju koju sam snimila. To je druga, po gledanosti, serija u kojoj ja igram. Čula sam da će Vaši otkupiti i najgledaniju seriju koju sam radila. Dogovorićemo danas sa distributerom, da ti Svetlana i Markova majka dobijete kasete i pregledate taj materijal", odgovorila je Marija.

"Naravno nije sve kao u holivudskim pričama. Puno sam radila, svega se odricala da bih izgradila karijeru kakvu danas imam. Puno putujem i radim. Dimitrij je uvek sa mnom na snimanjima i putovanjima, bez njega ne mogu. Privatno pohađa školu i već pokazuje interesovanja za muziku. Po nešto "komponuje", doduše kompjuterom, kako je to sada u modi, ali primetim da ima dobar sluh i predivan glasić. Neka sam sebi odabere put kojim će ići a ja ću mu samo pomoći da, lakše nego ja, tim putem korača".

"Marija, kako si znala da Svetlana i ja imamo Dimitrija i Milicu?" prekinuo je Marijinu priču Marko.

"Kada sam od one žene, za koju čujem da ti je majka, telefonom čula da si se oženio i da si se odselio bila sam uverena da se kod tebe sve odvija po planu. Sam si mi pričao o maloj kući u kojoj ćete živeti o deci koju ćete imati o tome da ste im i imena odredili. Toliko si bio uveren da ćete baš tako proživeti život da za vas dvoje ustvari i nije bilo drugog puta. Kao pravi Srbin si zacrtao i ne odstupaš od svog ubeđenja. Nekada je to slabost, ali u vašem slučaju se eto to posrećilo. Dimitrije i Milica su dokaz tome, zar ne?"

"Oprosti Marija, ali moram nešto da te upitam. Kako to da za svo ovo vreme, nisi ostala uz nekog čoveka koji bi ti odgovarao, koji bi ti bio oslonac.

Romul, Madras... bilo ih je verovatno još.

Tako lepa i uspešna žena a da ne nađe sebi srodnu osobu, to mi je malo čudno? " pitala je Svetlana.

Marija se za tren zamislila. Kao da je smišljala kako da odgovori na postavljeno pitanje a onda je nastavila: "Kada sam izašla, onog prohladnog jutra, na ulicu i pošla u neizvestnost, sama, bez nade, vere u sebe, nesrećna sa jedinom željom da stanem na prag rodne kuće, zarekla sam se da nikada više neću pogledati ni jednog muškarca. Bog je hteo da, na kratko u vozu, sretnem Marka. Taj susret mi je dao snage i volje, da razmišljam na drugi način, da ne budem isključiva, da se ne povinujem uvek treptajima srca, već da ponekad poslušam i razum", odgovorila je Marija.

Ustala od stola i nastavila: "To što živim život na taj način, ne znači da nisam upoznala čoveka koji bi mi odgovarao i koji bi mogao da mi bude oslonac u životu. Upoznala sam ga, ali je, u tom trenutku, a i danas, mesto namenjeno životnom saputniku, u njegovom srcu, već bilo zauzeto. Poslušala sam razum, kako sam ti već rekla, primirila treptaje srca i odlučila da se ne borim za to mesto u njegovom srcu. Još uvek verujem da sam imala velike šanse da dobijem tu borbu, i da bih uz njega bila sretna. Razum mi, i danas, postavlja pitanje, da li bi moja sreća bila veća od nesreće žene koju bih potisnula iz njegovog srca? Da li bi on mogao da bude potpuno srećan uz mene a da, negde u deliću svoje svesti, ne pati zbog bola koji je naneo ženi sa kojom je planirao da provede svoj život?

Zato sam i pored mnoštva muškaraca koji su mi manje ili više značili u životu i karijeri odlučila da živim sama, da se posvetim Dimitriju i karijeri. Srce i razum se slažu u jednom. Još uvek mogu da sklopim oči, setim se lepih, čednih i sretnih trenutaka koji su me potpuno promenuli i usmerili moj život, i budem uverena da je upravo to sreća kojom težim. To su osećanja za koja znam da mi ih niko ne može oduzeti. Mogu da uživam u njima a da pri tome nikome ništa ne dugujem, niti bilo kome narušavam sreću. To me ispunjava.

Rekla sam da nikome ništa ne dugujem. Ipak još nisam vratila dug", govorila je Marija dok je stajala između Marka i Svetlane.

Marko je podigao pogled i video da Marija u ruci drži njegov mali novčaničić u obliku klovna. Izvadila je novac iz novčanika i brojeći ga, zvanično stavila na sto, pred Marka.

"Tačno u paru kao što smo se i dogovorili zar ne"? pitala je.

"Tačno u paru, kao što smo se dogovorili", ponovio je Marko.

"No pravi, poslovni i ozbiljni partneri bi konstatovali da nedostaje jedan mali detalj - kamata. Obračunao sam je i rešio sam da ti je ne naplatim, pod uslovom da, za uspomenu na naše prvo viđenje, zadržiš "klovna", a da ti meni pokloniš, ovaj tvoj novčanik, koji sam sve ove godine, čuvao kao zalog za dug", uzvratio je Marko pokazujući mali novčanik od kože koji je dobio od Marije.

Pružila mu je ruku. Marko je ustao.Rukovali su se i poljubili tri puta.

"Po naški" rekla je Marija.

"Razdužila sam se sa tobom Marko ali imam još jednu obavezu prema Svetlani".

Svetlana ju je začuđeno pogledala. Marija joj je prišla i pružila plastičnu fasciklu.

"Ovo je za tebe. To ti je nagrada što si izabrala pravog životnog saputnika i sačuvala ga do danas", smejući se rekla je Marija.

"Šalim   se ovo   za "čuvanje saputnika". Ovo je moja obaveza prema Vašoj porodici a ispunjavala sam je na sledeći način: U moj prvi komercijalni ugovor, po dolasku u Karakas, tražila sam da napišu odredbu po kojoj se pet odsto prihoda, koji       zaradim, uplaćuje na poseban račun koji sam otvorila na Markovo ime. Od tada pa do danas i u buduće od svake moje zarade, na Vaš račun će se uplaćivati pet posto. Marko i njegova žena mogu da koriste taj novac koji se evo već sedam godina sliva na način koji sam Vam objasnila.

Marko je još uvek stajao i ravnodušno gledao u Mariju. Svetlana je ustala i htela nešto da kaže, ali joj glasovi nisu izlazili iz poluotvorenih usta. Posle par trenutaka prvi se pribrao Marko, "Valjda ne misliš da bih mogao da pristanem na tako nešto? To je tvoj novac, zarađen uz mnogo truda i odricanja i nije fer da ga bilo kome poklanjaš", rekao je.

"Prvo Vi niste "bilo ko". Vaša sreća je i moja. Ja Vam novac ne poklanjam već Vam dajem ono što sam procenila da je deo tvoje zasluge Marko, za moj uspeh.

Da mi nisi dao svoj novac ja ne bih onog puta stigla u Barcelonu, ne bih na onom trgu srela grupu "Kondor" i ne bih tako brzo stigla do moje Kolumbije. Da li je potrebno da ti obrazlažem šta mi se ne bih baš tada dogodilo da sam putovanje toga dana završila u Trstu i da nisam odmah produžila za Barcelonu.

Da nije bilo tih para i malog novčanika u obliku klovna ja ne bih stigla do moje strine Veronike u Venecuelu. Tada si mi po drugi put pomogao. Ko zna šta bih sve doživela na očevom imanju. Tvoja pomoć mi nije "dolazila" bilo kada. Imala sam je u najtežim trenucima i to moram da cenim.

Ti si mi tada dao sve pare koje si tog momenta imao, ostao si "bez prebijene pare" kako vi to kažete, a ja Vama tek pet posto od onoga što ću tek zaraditi. Razmisli čija je žrtva veća", sa puno žara govorila je Marija.

"Ako tako posmatraš stvari, možda ima neke logike, ali ti ja nisam dao pare da bi mi vratila na ovaj način. Uopšte nisam imao takve pobude", nastavio je da se nećka Marko.

"Naravno da mi novac nisi dao iz tih pobuda. Zato i cenim svaku paru koju si mi dao i sav novac koji imam, kada bih ti ovog trenutka dala, ne bi bio dovoljan da ti isplatim ono što si ti tada učinio. Znao si tada da postoji mogućnost da ti novac nikada ne vratim. Čak si na to i računao, a predložio si mi zajam samo zato da me ne bi uvredio i jer si procenio da ću jedino na taj način uzeti taj novac.

Svetlana molim te uzmi ove papire i nastavite svoju i moju sreću koristeći ovo što Vam pripada", rekla je Marija i uzimajući Svetlaninu ruku u svoju, položila joj je na dlan fasciklu sa dokumentima.

Svetlana je gledala u Marka. Nije zatvarala šaku da bi prihvatila fasciklu.

"Ne nanosite mi bol, molim Vas. Sve ove godine živim za ovaj čas, kada ću ti vratiti dug a tvojoj porodici moći da uručim ovaj ugovor i čekove. Mnogo će, za moju buduću karijeru, da mi znači to što ste prihvatili da nastavimo da budemo partneri. To u stvari jesmo od trenutka kada mi je Marko dao pozajmicu a da toga niste bili svesni. Preklinjem Vas da nastavimo ortakluk ", završila je Marija, zatvorila Svetlaninu šaku, zagrlila je i počela da plače naslonivši glavu na Svetlanino rame.

Marko im je prišao i obe ih zagrlio. Marija i Svetlana su plakale.

"Marija to je veliki novac, nema potrebe, nisam ti dao one pare zbog ovoga", govorio joj je prislonivši svoju glavu na njeno čelo, još jednom pokušavajući da je odvrati od namere da im "pokloni" svoj novac.

"Daće bog zdravlja i sreće, da ovo tek bude velik novac. I sada ga već ima toliko da bi mogli bezbrižno da živite ili da školujete decu. Vaš je, radite sa njim šta hoćete", odgovorila je Marija brišući suze.

Najveća sala u gradu ispunjena je do poslednjeg mesta. Čovek u bordo sakou, vodi počasne goste do njihovog mesta. Dimitrij ide napred, za njim Dimitrije i Milica. Svetlana žuri da ih stigne a Marko pomalo zaostaje želeći da što bolje oseti atmosferu u sali. Svetla u sali se gase, na pozomici Marija. U pozadini članovi orkestra. Smenjuju se numere. Većina od njih Marku je poznata, ali do danas nije znao da ih izvodi Marija.

Pre trećeg bis-a Marija staje pred mikrofon. Sama je na pozomici, jedan reflektor je obasjava.

"Dragi prijatelji. Verovala sam da ćete mi omogućiti da ove večeri ovako uživam u Vašem i mom gradu. Ipak nisam verovala da će Vaša naklonost biti tolika i da ću ove večeri zaboraviti sve ružno što mi se ikada dešavalo. Za ovo što smo danas doživeli Vi i ja, jedini krivac je moj veliki prijatelj, čovek bez kojeg ne bi bilo moje karijere, ne bi bilo ovih pesama, svih serija i filmova, pa ni ovog koncerta: Marko Ilić!"

Pokazala je rukom ka mestu, u prvom redu, na kojem je sedeo Marko.

Reflektor je osvetlio Marka. On je potpuno zbunjen. Svi u sali aplaudiraju.

"Tata to tebi aplaudiraju", viče Milica razrogačenih očiju sva ustreptala od uzbuđenja.

On ustaje, i poput glumaca na premijerama filmova i svečanostima, kod dodele nagrada, koje je posmatrao na televiziji, okreće se publici i blago se klanja. Aplauz postaje još glasniji. Prilaze fotoreporteri. Odjednom je obasjan svetlošću bliceva njihovih fotoaparata.

"Marko dođi do mene", izgovara Marija u mikrofon, pružajući slobodnu ruku prema Marku.

On je za trenutak neodlučan. Traži pogledom Svetlanu. Ona snažno aplaudira. Milica iz sveg glasa viče: "Tata tebe zove!"

Dimitrije poskakuje i u ritmu aplauza viče: "Tata, tata..."

Marko polazi ka bini na kojoj ga čeka Marija. Aplauz se pojačava. Čini mu se da lebdi. Pazi da se ne saplete na stepenice koje mu osvetljavaju reflektori. Prihvata Marijinu ruku i Ijubi je. Prihvata Mariju u zagrljaj. Mahanjem otpozdravljaju publici.

"Pesmu za kraj posvećujem gospodinu Marku, i retkim velikodušnim i poštenim ljudima na svetu. Vi, draga gospodo, imate sreću, da je među vama jedan od njih", najavila je poslednju numeru Marija.

Aplauze prisutnih smenjuju taktovi tamburaša.

"Odakle su se ovi stvorili”, pomislio je Marko, u prvi mah, ne prepoznajući muzičku temu koju su ovi svirali.

Tek kada je Marija počela da peva, krenuli su nekakvi čudni treptaji niz kičmu. Ponestalo mu je vazduha. Učinilo mu se da se tlo pod njim izdiže i polako spušta. Suza mu je bila na vrh oka.

Poslednju strofu Marija i on su otpevali zajedno:

"Da smo se ranije sreli,

bilo bi drukčije sve...

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak