XIV

Hajnalka je krenula uz stepenice ispred Boška. On ju je bez razmišlјanja propustio, rizikujući da zbog tog gesta, koji je u neskladu sa pravilima lepog ponašanja, ostavi loš utisak.

Pela se laganim korakom.

Znala je da je Boško posmatra. Nije li to i želela kada je krenula uz stepenice ispred njega?

Nije žurila. Noga pred nogu. Haljina joj je mokra i priljubljena uz telo i više ne prikriva ni ono što bi trebala da pokrije. Kukovi igraju svoju igru.

Najzad su na prvom spratu. Hajnalka staje ispred vrata svog apartmana.

"Soba 1212" prokomentarisao je Boško.

"Ti. kao Branka.

"Apartman 1212 !"

Da li je kod vas u modi "čarolija brojeva" primetila je Hajnalka.

“Da, odavno je u modi ta čarolija", setno je odgovorio Boško prijatno iznenađen što je saznao da i Branki još uvek nešto znači taj broj.

"Brzo ću biti gotova. Pusti molim te muziku sa kasetofona" govorila je Hajnalka ulazeći u kupatilo.

Boško je prišao muzičkoj liniji i pritisnuo prekidač.

"Jedne zime voleli se dvoje

noć je bila zvezdana i hladna

u snegu i sada tragovi stoje..."

"Odakle ti ova kaseta" viknuo je Hajnalki.

"Pozajmila mi je Branka. Molim te pazi na nju. Moram da joj je vratim. Mnogo joj ta kaseta znači." dovikivala je Hajnalka iz kupatila iz kojeg se jasno čulo pljuskanje vode po njenom telu.

Boško je uzeo kutiju od kasete.

"Pesme za zaljubljene naslov je na omotu. Izvadio je omot iz kutije i na poleđini je pronašao njemu znanu poruku:

“Mojoj B. od njenog B. 12.12. …godine”

Seo je u kožnu fotelјu žutog salona.

Odavno nije slušao tu kasetu. Čak se zarekao da je nikada više neće ni slušati. Ipak, su mu drage ove pesme. Vreme leči sve. Ostaju u sećanju samo lepi događaji a njih je bilo mnogo.

"Nikada, sa Brankom, nisam pričao o tome, zašto me je tako naprasno napustila. Mislio sam da je našla drugog, ali su kasniji događaji potvrdili da, tada, nije imala nikoga. Možda joj je neko ispričao neku ružnu priču o meni. Ljutila se na Stevu, možda je on nešto rekao. Ne verujem ni u to.

Možda joj je bilo dosta da me čeka sa treninga, priprema i utakmica. Verovatno, ali to je mogla da mi kaže, zašto to nikada nije učinila. Možda joj ja nisam dao priliku za to, ko zna..."

"Spremna sam" zacvrkutala je Hajnalka izlazeći iz kupatila.

Boško je zanemeo kada ju je ugledao. Na momenat mu se učinilo da ispred sebe vidi Branku.

"Da li je to od pića ili sam se previše prepustio sećanjima"?

Branka u svojoj haljini iz jednog dalekog decembra stajala je na vratima kupatila.

Gipko se krećući, pošla je prema Bošku. Blјesak u njenim očima, i poigravanje mišića na vrhovima usana, otkrivali su lovca, koji je naterao ulov u zamku.

Boško, prvi put ove večeri, ne dominira. Odjednom se našao u situaciji, koju je možda u nekom skrivenom deliću svoga mozga planirao i priželjkivao, ali ne ovako brzo.

Ka njemu je išla boginja, sišla sa snežnog Olimpa. Morska pena od koje je sazdana, klizila joj je sa tela, pri svakom koraku, posle čega ona postajala sve lepša i stvarnija.

Kosa joj je padala na gola ramena.

Haljina je jedva uspevala da "ukroti* njene grudi i bedra. Svaki šav, svaka ivica, prelom i izrez na njoj naslađivali su se onim što pokrivaju, svesni da ta borba fine tkanine i tela, osobu koja je nosi, čine izuzetno poželјnom.

Duge, negovane i dobro oblikovane noge. Bosa stopala i žuti tepih činili su njene pokrete nečujnim.

“Da ne sanjam?....” Zatvorio je oči, i na čas se vratio događajima iz nekih davnih, lepih vremena.

Branka, ista Branka,... čak ima i mladež na istom mestu kao Branka.

Toliko puta su mu usne dodirivale te jamice na početku dekoltea, na Brankinim leđima, u kojima se pritajio, mali, braonkasti mladež.

"Bože, samo da neko ne prekine čaroliju", prolazilo je Bošku kroz glavu.

Hajnalka je osetila Boškov trenutak neodlučnosti. Trenutak, u kojem ne postoji mogućnost za povratak. Postoje samo putevi, koji vode napred, a ona nije želela, da Boško, bilo kojim od njih, krene bez nje.

"Nećeš me valjda, čitavo veče, samo gledati?" pitala ga je glasom koji je podsticao strast, izazivao sujetu i nagon mužjaka, koji nije dozvolјavao odbijanje, ukoliko je i malo verovao u svoju muškost.

Boško je i dalje, bez reči, stajao ne skidajući pogled sa prelepog stvorenja koje mu se nudi.

Uhvatila ga je za ruku i, potpuno zbunjenog, povela u drugu sobu. Ispred velikog žutog kreveta stala je, okrenula se prema Bošku. Propela se na prste i zagrlila ga.

"Zagrej me tim tvojim toplim rukama, šarmantni čoveče".

Vrelina sa njegovih dlanova, prenela se na Hajnalkino telo, vajajući ga nežnim, vatrenim pokretima, podstičući treptaje, koje su samo poljupci mogli da ukrote u vrtlogu strasti, uzdaha i mirisa...

Nemoj da okrećeš kasetu, molila ga je Hajnalka, dok je ležala na njegovim grudima.

Šćućurila se ispod njegovog pazuha, poput promrzlog vrapčića u dečijoj ruci, potonula u ponor slasti i zadovoljstva.