XI

Kako si se ti, Hajnalka, onda upoznala sa svojim mužem kada svega ovoga kod Vas nema, pitala sam je, da bi prekinula njeno preterano čuđenje mojom pričom.

"Ni približno tako romantično kao što si ti našla svoju ljubav.

... U našu crkvu je, na misu, jednoga dana došao nepoznati gospodin. Atletski građen, u odelu koje je govorilo, da je onaj ko ga nosi, bogat čovek. Uredno podšišana seda kosa. Izbrijan, sa tankim brkovima koji su pratili liniju usana, seo je na klupu u red ispred mene.

Svi smo gledali neznanca. Naša zajednica u predgrađu Sidneja nije bila velika, i uglavnom smo se svi znali, pa je svako nov pobuđivao pažnju svih nas. Na kraju mise, pop je pozdravio Kelemen Ištvana, novog člana naše zajednice. Neznanac se okrenuo i blago naklonio prisutnima. Posle mise smo se svi u prolazu javljali neznancu, kao da se već odavno poznajemo, a on je nama uz osmeh otpozdravlјao.

Već poslepodne moja majka, Iboja, je "sve" znala o Kelemen Ištvanu. Iz samo njoj znanih izvora saznala je da je gospodin Kelemen na kontinent stigao još 1968. godine iz Čehoslovačke. Da je sa sobom doneo veliko bogatstvo koje je uložio u biznis i da je svoj imetak višestruko uvećao. Zauzetost poslovima nije mu omogućavala da se ovde u Sidneju oženi i sada traži pogodnu osobu, pripadnicu njegovog naroda, da i to učini. Pričalo se da je u Evropi bio oženjen, i da čak ima decu ali sa njima nije u kontaktu.

Ja sam tada imala 34 godine. Nisam se još udavala i to je za moju majku koja me je rodila sa nepunih 17 godina bilo strašno. Gospodin Kelemen je od mene bio stariji 19 godina, ali je obzirom na izgled i bogatstvo, za moji majku, bio prava prilika za mene. Prilika koja se ne sme propustiti.

Meni se, iskrena da budem, nije dopalo da živim sa čovekom koji je tri godine stariji od moje majke.

Predstavili su me gospodinu Kelemenu naredne nedelje. Došao je kod nas, posedeli smo.Pričao mi je o svojim poslovima i želјi da mu budem supruga.

Već narednog meseca venčali smo se u našoj crkvi i ja sam postala gospođa Kelemen.

Živeli smo u njegovoj velikoj kući u mirnom delu grada.

Ja sam već radila na univerzitetu, a udajom za Kelemena imala sam i druge obaveze. Odlazili smo na prijeme, u operu, primali zvanice. Jedanput godišnje, u našem vrtu, moj muž je za biznismene sa kojima je radio i rukovodstvo njegove kompanije priređivao prijem. Puno sveta iz raznih krajeva kontinenta, čak neki i van njega. Puno šampanjca, francuskih vina, uvoznog piva. Ono što mi je bilo simpatično kod mog supruga je to da je pored svog tog poznatog i skupog pića najradije, i skoro isklјučivo, pio rakiju. Kajsija ili dunja bili su njegov izbor rakija koje je kupovao u Evropi i specijalno za njega mu ih je uvozio jedan njegov prijatelj. Govorio je da je ta tekućina, jedna od retkih stvari koje ga podsećaju na zavičaj, i da ako već mora da pije alkoholno piće, najradije pije rakiju.

Kod nas se pije to piće, ima ga u skoro svakoj kući. Hoćeš da probaš kakvu ja imam rakiju, pitala sam je.

"Ne, ne bih danas da pijem alkohol, bar ne još, rano je, ali ću ovih dana svakako i to probati," odgovorila je Hajnalka i nastavila

"Puno smo putovali. Moj suprug je imao zakupljen mali avion, i ja sam sa njim obišla kontinent. Vikendom smo išli na izlete. Leti obavezno na odmor. Najviše ga je privlačio mir tropskih ostrva koje smo sa velikom dozom istraživačkog duha obilazili. Bila sam srećna uz Kelemena.

Na našu nesreću, pre pola godine moj suprug je poginuo u avionskom udesu. Nјegov avion je iznenada nestao nad pustinjom. Kada su ga pronašli konstatovali su da su poginula sva tri putnika u avionu.

Trebala sam i ja da idem na taj put sa njim, ali sam ostala kod kuće zbog bolesti moje bake Erže.

Baka se ljutila na moju majku što me je udala za Kelemena, ali se vrlo brzo uverila da sam, ipak, napravila dobar izbor i da sam zadovoljna svojim životom. Posle toga je rekla mojoj majci da, sada kada se uverila da sam sretna, može na miru da umre.

Na žalost vrlo brzo posle toga počela je da oboleva.

Babi je pozlilo i lekari su samo sumnjičavo vrteli glavama. Jasno mi je bilo da joj je kraj vrlo blizu i nisam htela da je tih dana ostavlјam. Za moju majku i mene baka Erža je mnogo učinila.

Babi je bivalo sve gore i gore. Bila je i ona svesna toga svog stanja i samo me je tužno gledala svojim caklastim pogledom, dok sam sedela na stolici pored njenog kreveta. Jednog trenutka, kada nam se svima učinilo da je babi nešto bolje, pošto je popila nekoliko gutljaja čaja i sela u postelјu, tihim glasom me je zamolila da joj u kuću dovedemo popa Kirila iz ruske crkve. Htela je da se ispovedi. Svi smo mislili da ju je bolest obuzela i da ne zna šta govori. Došao je pop iz naše crkve i posle razgovora sa babom izašao je i rekao da baka kao svoju poslednju želju traži da joj dovedemo popa Kirila. Ja sam sa nevericom otišla do tog popa misleći da će on odbiti da dođe i ispovedi baku. Pop me je srdačno primio i, kada je čuo o kome se radi, odmah je pristao da krene sa mnom.

“Vaša baka je često dolazila u našu crkvu i palila sveće. Omogućavali smo joj to bez obzira što nije iz naše zajednice. Svi smo mi božije sluge, zar ne" govorio mi je pop Kiril, dok smo išli prema kući moje bake.

Ispovedila se moja baka, i u smiraj drugog dana, postala je jedna od zvezdica na vedrom nebu.

Ištvanu sam javila o bakinrj smrti i tada sam ga poslednji put čula. Po povratku sa bakine sahrane čekala me je užasna vest o njegovom nestanku.

Ja sam, zahvaljujući bračnom ugovoru, i testamentu koji je Ištvan ostavio, nasledila ogromno bogatstvo.

Kasnije su mi pričali, u poverenju, da je Ištvan ustvari žrtva međuemigrantskog obračuna. Nisam htela sve to da istražujem. Posvetila sam se nauci. Predajem na fakultetu i evo me danas ovde kod Vas."

Ištvan je stvarno bio oženjen u Evropi, pitala sam je?

"Bio je. To mi je jednom rekao. Nije kontaktirao sa svojom bivšom ženom do kraja svog života. Iz testamenta sam videla da je imao i troje dece. Oni i danas žive ovde kod vas. Rekli su mi da su u jednom malom gradiću, koji je u blizini ovog mesta u kojem sam sada. Nјima je ostavio dobar deo svog imetka i ja bi trebala da im to saopštim, te predam papire o tome."

Kako i zašto je došao u Australiju, nastavila sam da ispitujem Hajnalku i pored njenog očiglednog napora da mi što manje ispriča o sebi?

“O tome se u emigrantskim krugovima na kontinentu ne priča. Ni ja sa Ištvanom, o tome nisam razgovarala. Moja majka je doznala, odnekud, da su njegovi posle Drugog svetskog rata emigrirali u Mađarsku. Odatle je Ištvan sa bivšom ženom i decom, otišao u Čehoslovačku da bi se 1968. godine obreo na kontinentu. Rekla sam da sam iz testamenta zaključila da su žena i deca ovde kod vas. Kako su tu dospeli ne znam.

Eto to ti je moja bračna avantura. Završila se tragično za moga supruga. Ja sam iz nje izašla sa prezimenom Kelemen koje ima uticaja u poslovnim krugovima na kontinentu, osetno bogatija nego pre braka, što mi je sada teškoća da nađem pogodnog partnera za zajednički život" završila je Hajnalka.

Emigranski krugovi, kakve imaš veze sa njima, nastavila sam sa pitanjima?

Na kontinentu smo uglavnom svi emigranti. Znam, da kod Vas, to ružno zvuči ali treba da shvatiš da je kontinent naseljen uglavnom ljudima koji su iz ekonomskih, političkih ili nekih drugih razloga dolazili tamo. Tako da smo svi poreklom od nekih emigranata.

Moja baka i majka su 1944. godine, posle pogibije sestre moje majke, iz ovih Vaših krajeva deportovane do Rusije, a kasnije su se obrele u Mađarskoj. Odatle su prihvatile da dođu na kontinent. Tamo se baka zaposlila. Radila je po kućama imućnijih građana i podizala moju majku.

Majka je upoznala momka u susedstvu. Dopali su se jedno drugome, i pored velikog protivlјenja njegovih roditelјa, već sa 17 godina se udala, i rodila me.

Oca se ne sećam, jer su se moji brzo razišli. Moj deda po ocu, da bi sina oslobodio obaveze mog izdržavanja, prihvatio je obavezu da me školuje i zahvaljujući njegovoj pomoći završila sam školu. I danas sam mu zahvalna zbog toga i često mu na grob odnesem buket narcisa, koje je on izuzetno voleo.

Mama je spremala prostorije u jednom našem klubu i nije se više udavala. Pomagali su je članovi zajednice a ona im je vraćala koliko je mogla. Od kada ja radim u mogućnosti smo da više doprinesemo zajednici pa to i činimo. Tako je to u "emigrantskim krugovima" na kontinentu.

Pustimo sada "emigranske krugove", prisetila se nečega Hajnalka.

"Zamalo da te ne upitam nešto što sam htela još na aerodromu.

Radi se o Bošku.

Vrlo je šarmantan taj gospodin. Da li sam u pravu?" pitala je Hajnalka.

On je bio oženjen, a i sada pričaju da ima neku vezu, odgovorila sam bezvoljno, ne želeći da sa njom raspravljam o njemu.

"Nisam rekla da je neoženjen, već da je šarmantan. Uostalom svi šarmantni muškarci su ili oženjeni ili imaju neku vezu. Ako bi na to gledali nikada ne bi okusili delić njihovog šarma " začkiljila je jednim okom Hajnalka, izazovno oblizujući gornju usnu.

Raspričale smo se. Vreme je da krenemo a ti još nisi izabrala garderobu za večeras, prekinula sam Hajnalkinu priču, jer nisam želela da u njoj učestvujem.

Hajnalka je pogledala haljine koje sam joj ponudila. Dugo se nećkala i na kraju uzela tri. Nije mogla da se odmah odluči, pa je rešila da ih proba u svom apartmanu i konačno reši u kojoj će se pojaviti na ugovorenoj večeri.

Bila sam po malo ljuta na sebe što sam joj ponudila i haljinu u kojoj sam provela "veče lјubavi" sa Boškom. Doduše ja sam je malo prilagođavala svome stasu, nešto proširila, dosta skratila, ali je ona ostala i dalje vrlo lepa i osoba koja je nosi delovala je vrlo izazovno u njoj. Posle one večeri tu sam haljinu obukla još par puta, ali ni jednom od kada više nisam sa Boškom. Ta haljina u mom životu znači mnogo više od obične krpice u ormanu. Hajnalka je i nju ponela na probu, no verovala sam da neće baš nju izabrati.