X

“Ti živiš sama", doviknula mi je Hajnalka iz dnevne sobe, moga stana, dok sam joj ja u susednoj sobi tražila odgovarajuću haljinu za večerašnji izlazak.

Da, živim sama. Učim decu strane jezike i to mi je jedino društvo kada dođem kući, odgovorila sam joj sedajući za sto na kome se pušila poslužena kafa.

"Nisi sa udavala do sada," pitala je dalje Hajnalka.

Odmahnula sam odrično glavom.

"Kako nisi. Žena koja izgleda kao ti, sa završena dva fakulteta sigurno ima mnogo udvarača. Kako da te ni jedan nije prevario da staneš "pred oltar"? Nemoguće da se nisi zaljubljivala, i bila sa nekim muškarcima do sada ."

Imaš pravo. Imala sam, i imam, mnogo udvarača. Sa mnogo muškaraca sam izlazila, mnogi su mi se udvarali, obećavali sve i svašta, ali ni jedan mi nije u potpunosti odgovarao.

Na tren sam zastala, pogled mi je odlutao u daljinu, u želji da odmerim svaku reč koju ću, da izgovorim nastavila sam:

U stvari jedan jeste, ali nam se sudbine nisu poklopile...

"Pričaj mi o tome, puno si me zaintrigirala. Kako to jedan i niko više, od toliko muškaraca?" insistirala je Hajnalka.

Ništa tu nema posebno da se ispriča. Sve je kao u jeftinom holivudskom filmu.

Poznavali smo se još kao deca. On je bio godinu dana stariji od mene. Još u osnovnoj školi, kada devojčice postaju devojčurci a dečaci više ne dolaze u školu u kratkim pantalonama, on se isticao nekom svojom "zrelošću", ako to mogu tako da nazovem.

Kada su nas svi dečaci vukli za kosu on nas je štitio. Kada su nam dobacivali na ulici, on je stajao sa strane i učtivo nam se javljao klimanjem glavom. Kada su njegovi drugari igrali klikerima on je prepisivao stihove, te papiriće pakovao u male, šarene koverte i poklanjao ih je devojčicama. Jedino je on imao smelosti da nam za rođendan, donese cvet, a da ga ne izlomi skrivajući ga ispod jakne. Spomenari devojčica iz tog vremena puni su njegovih zapisa. Utrkivale smo se koja ća mu pre dati svoju knjižicu da se on "upiše u spomenar", kako smo to tada zvali. Kada nam je ispunio tu želju, ljubomorno smo pokazivale ostalima šta nam je on zapisao. Ni jednrj od nas nije zapisao isti tekst ili stih. Trudio se uvek da bude drugačiji, nego što je to bio prethodnog puta.

Otpila sam gutljaj kafe. Na momenat sam se setila Boškovog upozorenja da Hajnalki kažem samo onoliko koliko to ja želim, a ne koliko bi, to ona, volela.

Nastavila sam.

Na igrankama, jedini je on prilazio i molio da sa njim otplešemo par igara. Posle toga je, na zgražavanje svojih drugara, znao da nas otprati do našeg mesta, zahvali se partnerki i čak joj pomogne da sedne, povlačeći joj stolicu.

Posmatrala sam ga već tada, i činilo mi se da on to sve namerno radi da bi nervirao svoje drugare. Devojčicama su uglavnom godile te njegove male pažnje, a momčići su ga svi od reda smatrali za nedovoljno muški agresivnog. Za takve se, tada podrugljivo, govorilo da su "smotani"

U osmom razredu je počeo da se bavi sportom, i to mu je, kao i sve ostalo čega se latio, polazilo od ruke. Igrao je u svim školskim ekipama. Ja sam, sa devojčicama iz mog razreda, odlazila da posmatram treninge i utakmice naših školskih ekipa, samo zbog njega. Kao da je i on to primetio i posle svakog postignutog gola ili koša jurio je, sa podignutim rukama, činilo mi se, baš prema meni.

"Da li je i on tebe "primećivao", pitala je Hajnalka? Mislim da tada još nije, i da je to njegovo ponašanje bilo više stvar trenutka, a ja sam to tumačila na svoj način.

Nekako u to vreme, izlazili smo na igranke i korzo u grupama. Prvo smo idući u manjim grupama ili dvoje po dvoje lagano šetali, kružeći, trasom koja se protezala od hotela "Vojvodina”, koja se nalazila kraj nasipa, na obali reke, do kraja glavne ulice, gde se nalazila velika sala u kojoj su se održavale igranke. Posle tri-četiri pređena kruga, duž te trase, koju smo tada zvali "korzo”, grupisali su se momci i devojke iz istog društva, da bi kasnije odlazili na druga mesta u gradu.

Korzo je bio i mesto na kojem su devojke prikazivale svoje toalete, momčići se osmelili da prvi put prošetaju sa devojkom u koju su zaljubljeni. Neki od njih, uglavnom oni koji nisu imali devojke, sedeli su na ogradi kraj crkve koja je bila na trasi korzoa i promatrali one koji se šetaju. Na korzou su se rađale nove ljubavi, ukrštali pogledi koji su značili više od stotine izgovorenih reči, volelo, patilo, iščekivalo.

Večernji izlazak nije mogao da se zamisli bez bar "jednog kruga" na korzou. Tek kada si video, i bio viđen, te večeri na korzou, mogao si da odeš u neku od sala u kojima su se održavale igranke, bioskop, kafanu ili jednostavno sediš u parku koji se naslanjao na trasu šetališta.

“Vrlo zanimljivo, kod nas je dosta opasno noću tako šetati, pogotovo u parkovima...," prokomentarisala je Hajnalka.

Grupa sa kojom sam ja išla na večernje izlaske, bila je poput ostalih i činili su je momčići i koju godinu mlađe devojčice. Bili smo "isto društvo". Ovakva druženja su najčešće bila za vreme letnjih, školskih, raspusta.

Prvo smo se pred veče okupljali u parku. Sedeli na klupama, razgovarali, posmatrali šetače ili "obišli koji krug" na korzou a kasnije odlazili, ili na neku od igranki u gradu ili se opredelјivali za bioskopsku predstavu. Posle smo zajedno pratili kućama jednu po jednu devojčicu, a kada bi to obavili momčići bi odlazili, u neki od restorana, na "još po jedno piće" pre odlaska svojim kućama.

Neki su u društvu nalazili jedno drugom "srodnu dušu", pa su počeli "da se zabavlјaju". Oni su i dalje bili sa nama na igrankama i korzou. Zajedno su dolazili u park, a odabrani mladić je sam, posle igranke, pratio svoju partnerku do njene kuće. Uz put bi se, držali za ruke, a u mraku pred rastanak, izmenuli bi nekoliko poljubaca.

Te mračne gradske ulice bile su prava prilika da se parovi zagrle, da devojčica oseti silinu partnerovog zagrljaja, a momčić svojim grudima dotakne tek nabujale devojačke grudi. Posle rastanka momci su se vraćali na naše mesto u parku, još dugo osećajući na svojim dlanovima i grudima vrelinu devojačkih nedara, ošamućeni od slasti prvih poljubaca.

Momak koji je zavredeo moju pažnju i kojeg sam "simpatisala", kako se to tada zvalo, nije imao svoju devojku. Mnoge su, poput mene, želele da on bude samo sa njima, ali on, kao da na to nije obraćao pažnju.

Jednom, dok smo sa društvom pratili do kuće jednu od drugarica, poverio mi se da ga nerviraju devojke koje od njega zahtevaju da ih on sam otprati do kuće.

"Volim da sam pored tebe kod ovih naših šetnji. Tada me ni jedna od ovih naših drugarica ne "spopada",

Sa tobom se bar lepo ispričam i nije mi dosadno. Zar nije bolje ovako u grupi šetati i otpratiti do kuće svaku od vas", pitao me je.

Bolje je, promucale su, tiho, moje usne, preduhitrivši moje srce, koje je želelo da vikne "nije bolje, NIJE!!"... jer sam ga i ja neizmerno želela samo za sebe.

Razum je shvatio da on "voli da je kraj mene kod ovakvih šetnji". To je već nešto, i nisam smela, srcu, da dopustim da i to pokvari.

Krajem leta, sa još nekim momcima iz društva momak koji mi se više dopadao od ostalih, je počeo, svakog drugog dana, da odlazi na treninge gradskog tima. Ja i ostatak društva smo odlazili u sportski centar da posmatramo njihove treninge. Posle treninga smo nastavlјali naša druženja u očekivanju početka školske godine. Ja sam trebala da pođem u srednju školu i nije bilo dileme koju školu ću da upišem. Gimnaziju, istu onu koju on već pohađa.

"Oho, znači bio je sportista! Ovo postaje sve zanimlјivije", "sladila se" ispričanim, Hajnalka.

Jednoga dana, došla sam u park u uobičajeno vreme. Na klupi je sedeo samo on. Ostali iz društva još nisu stigli. Ustao je sa klupe, nasmejao se, raširio ruke i sa olakšanjem rekao:

Bogu hvala, da je neko od naših naišao. Sedim ovde već više od pola sata i niko ne dolazi. Možda sam danas malo i poranio ali da niko ne dođe prosto je neverovatno. Nije li se društvo dogovorilo da se negde drugde danas nađemo? Juče sam bio na treningu, i niko mi ništa nije rekao o promeni plana za današnji izlazak".

Ja sam juče otišla pravo u sportski centar da posmatram vaš trening i nisam čula da je bilo šta drugo dogovoreno, odgovorila sam.

Seli smo na klupu, posmatrali prolaznike, uglavnom ćutali i tek povremeno izmenjali po koju reč čudeći se tome što nema nikog "od naših".

"Dosta je čekanja. Ovih naših zaista nema. Hajde da prošetamo kraj reke. Valjda ćemo tamo nekog naći. Ja sam se već nasedeo na ovoj klupi," predložio mi je.

Takvu ponudu sam odavno čekala i nije mi padalo na pamet da je odbijem.

Uska staza kraj reke. Nogu pred nogu idemo prema zapadu. Letnje sunce zalazi, reka se boji jarko crvenom bojom. Dah svežine koji donosi vetar, pun je njenih mirisa, mirisa koji ostaje neizbrisivo u sećanju svih onih koji su rođeni u mestima kraj reka.

Sunce nestaje iza krošnji drveća i "pada" u reku, negde u daljini. Plamteća šuma i crvena reka, na kraju staze kojom smo išli - bila sam sigurna da je to ulazak u raj.

Ovaj veličanstveni prizor, Boškova blizina i šapat Amora, koji me uverava da mi iz trena u tren ovaj mladić sve više znači, učinili su da Boškove reči uopšte ne čujem. Svesna sam da mi on nešto govori, samo po pokretima njegovih usana. Pokušavam da se usredsredim na njegov govor, da mu odgovorim, bilo šta kažem i sakrijem to blaženstvo i opijenost, izazvano slasnim sokovima, sa vrhova Amorovih strela.

Polako koračamo.

Podižem pogled ka njegovim plavim očima. U njima, odsjaj gorućeg neba u plavetnilu okeana. Kulise, ispred kojih stoji moj lik.

Ne uspevam ništa da progovorim omađijana viđenim. Ćutke nastavlјamo šetnju. On mi nešto priča i ja samo potvrdno klimam glavom.

Na kraju šetališta, na mestu gde staza ulazi u šumu, učinilo mi se da su, na tren, njegovi prsti dotakli moje. Posle korak, dva dodir je bio nešto duži.

"Uvek su ti tako hladni prsti" upitao me je i konačno stavio do znanja, da oni dodiri nisu bili slučajnost. Zbunio me je. Zastala sam i pogledala ra.

"Vidi, moji su uvek topli," rekao je pružajući mi ih. Obuhvatio je moje šake svojima. Tek tada sam bila svesna koliko su mi prsti stvarno hladni. Prijala mi je toplota njegovih dlanova i prstiju, i nisam povlačila svoje šake iz njegovih.

Stajali smo na kraju staze, držali se za ruke, zagledani u sunce, čija se jarkost postepeno gubila, udisali svežinu reke i ćutali.

Odjednom, strah, osećaj krivice, neverovanje u sreću koja me je obilato podarila. Istrgla sam svoje šake iz Boškovih. Zadrhtala, naglo se okrenula i bez reči krenula nazad.

"Ti drhtiš? Hladno ti je? To je zbog svežine koja dolazi sa reke. Dođi da te ugrejem", dostigao je moj korak, raširio svoj otkopčani džemper, i prihvatio me u zagrlјaj.

Utonula sam u toplu i sigurnu luku. Njegova ruka preko mog ramena, telo prislonjeno uz moje svakim milimetrom svoje površine zračilo je vrelim iskrama. Kao da smo oduvek tako šetali, obuhvatila sam ga svojom rukom oko pasa, i prilјubila se uz njega. Glave su nam bile jedna kraj druge, a usne... nikada ničije usne nisu bile toliko blizu mojima, i na ničije, do tada, nisam toliko želela da priljubim svoje.

Čitavo veče smo šetali tako zagrlјeni, i više nismo ni pokušavali da tražimo nekoga iz "našeg društva".

Te večeri me je otpratio do moje kuće. Držao me je, oko pojasa, svojim toplim rukama a ja sam čak i u tami, pred kućom, videla sjajno plavetnilo njegovih očiji.

Strasno sam želela da me poljubi, što on tada, nije imao hrabrosti da učini, a ja nisam znala kako da mu pokažem šta žarko želim.

Zagrlio me je i šapnuo: "Već je kasno. Odavno si trebala da budeš kod kuće. Vidimo se sutra posle treninga".

Posle te večeri zvanično smo počeli da se "zabavlјamo". To se brzo pročulo u našem društvu. Po neki zajedljivi komentar naših drugara, poprek pogled drugarica, pomalo zavisti u pogledima pojedinih, i već narednih dana je sve bilo kao da smo već dugo zajedno.

Moja šaka nije izlazila iz njegove. Zimi smo ih držali u njegovom džepu. Nјegova majka, koja me je od detinjstva znala, nas je u šali korila što tako često, na njegovim jaknama, mora da šije poderane džepove.

Stalno smo bili zajedno. Pre škole, na odmorima, posle škole, posle njegovih treninga, posle mojih sekcija... Gde je on, tu sam bila ja gde sam bila ja, tu je bio on. Prvomajski izleti, odlasci u  operu posete prvoligaškim utakmicama, školske igranke, dočeci novih godi na, priredbe, književne večeri, pozorišne predstave ...

Redovno sam odlazila na utakmice njegovog tima. U sportu je brzo napredovao i bio je jedan od najbolјih sportista u našem društvu. Smetalo mi je to što nas treninzi i utakmice toliko razdvajaju, ali sam shvatila da on voli sport, skoro koliko i mene.

Trajalo je to naše zabavlјanje četiri godine i onda je on otišao na pripreme reprezentacije, ja u banju i putevi su nam se razišli.

Do sada nisam našla toplije ruke ni plavlje oko od njegovog, ma kako sam se trudila . Valjda je istina ono što se kod nas kaže da je "prvi put - prvi put". On mi je bio više od prve ljubavi, očigledno, završila sam svoju priču ispijajući poslednji gutljaj kafe.

"Fantastično. Od ovoga bi se mogao napraviti pravi, a ne jeftin holivudski film. Imate sreće vi u ovoj zemlji. Tako je to, sa tim vašim izlascima, igrankama i zaljubljivanjima sve romantično. Kod nas toga nema. Škola, auto, kuća. Kad završi školovanje, opet posao, auto, kuća... Nema šetnji u smiraj dana. Skrovita mesta su, rekla sam, opasna. U tamnim ulicama su nemoguće šetnje zaljubljenih parova.

Ovo što si mi ispričala videla sam, stvarno, samo u filmovima, O, kako je sve to pomantično” ponavljala je Hajnalka ispijajući kafu, bez mleka, onakvu kakva se kod njih ne pije.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je Jovan Knežević - Caca je 1860. godine u Vranjevu osnovao prvo srpsko profesionalno pozorište, iz koga se 1861. godine formiralo Srpsko narodno po­zorište u Novom Sadu.