VIII

Sve mi se srušilo. Izgubila sam Boška. On je izgubio mene. Sportska karijera, od koje su svi, a najviše on, mnogo očekivali je definitivno završena. Košmar...

"Išao je, meni da se javi kada je nastradao...

Šta da mu kažem kada se sretnemo?

Nedelјu i po dana se nisam javila...

Teško mu je...

Ja imam drugog...?

Preboleo je to što sam ga ostavila ...

Uz njega je Olja... ?!”

Bubnjalo mi je u glavi dok je autobus grabio ka Beogradu.

Dugačko stepenište koje je vodilo do vrata klinike sam preskočila u dva koraka.

"Tražim Boška" rekla sam sestri na ulazu.

"Onog sportistu? Soba 1212, prvi sprat”, odgovorila je otvarajući mi vrata.

Trk uz stepenice. Stojim pred vratima na kojima piše 1212. Gledam u vrata iza kojih u bolesničkoj postelji leži moj Boško. Nemam hrabrosti da zakoračim u sobu i suočim se sa njim, sa surovom stvarnošću.

Vrata se otvaraju. Iz sobe izlazi bolničar. Zastaje, upitno me gleda, i kada sam mu objasnila koga tražim, uvodi me u sobu.

U sobi tri kreveta. Dvojica mladića spavaju. Boško u polusedećem položaju na krevetu do prozora. Pored kreveta stočić na kojem stoji čaša u kojoj je cvet. Pored čaše lutkica - privezak majmunčić, i mnoštvo telegrama.

Milan stoji kraj Boškovog kreveta. Čim sam se pojavila na vratima, žurnim korakom mi je prišao.

"Tu je Boško. Dobro je da si došla. Sada je, hvala Bogu, dobro. Uz njega sam, od kada su ga dovezli u bolnicu. Olja je sa njim od kada je nastradao", govorio je, polušapatom Milan u nastojanju da mi u najkraćem referiše sve što se u međuvremenu izdešavalo u bolnici.

Na stolici kraj Boškovog kreveta sedi Olja, moja školska drugarica. Olјina šaka je na Boškovim grudima. On ju je prekrio svojom šakom desne ruke koja je u gipsu. Gledaju se, ništa ne govore i ne obraćaju pažnju na nas.

Prilazim. Stajem kraj kreveta i jedva uspevam da izgovorim:

Boško... ne mogu da verujem...

Boško je podigao pogled prema meni tek kada je video da je Olja skrenula svoj pogled sa njegovih očiju.

"Zdravo Brankić, ipak si došla."

Pružila sam mu ruku, a on je, ne ispuštajući Oljinu ruku, pružio mi svoju levu ruku. Ponudio mi je stolicu da sednem.

Nisam znala, nisam čula... počela sam da mucam.

"Branka. Drago mi je da si, ipak, došla. Ovih košmarnih nedelju dana bili su mi najteži u životu. Siguran sam da bi ih mnogo lakše podneo da si ti bila uz mene. Molio sam Stevana, Olju, moje roditelje, tvoje roditelje, da te pronađu i da ti jave šta se sa mnom desilo, no ti kao da si u zemlju propala.

Da mi ne zamere Olja i Milan, kojima ne mogu da se zahvalim za žrtvu koju su zbog mene podneli ovih nedelja, ja sam ipak najviše želeo tebe. Svako moje buđenje, posle anestezije, bilo je košmar, jer među onima koji su me hrabrili, nije te bilo,… a tako sam te trebao kraj sebe".

Primetio je suze u mojim očima.

Zaustila sam nešto da kažem ali me je on prekinuo.

"Molim te nemoj da se pravdaš. Ništa ti ne zameram. Sve mi je jasno, ne treba i ne želim ništa više da znam. Mislim da bi me istina dotukla. Ti si tako odabrala, i ja to moram da poštujem, naših dana radi, nemojmo to da blatimo. Hrabrim sebe, i to mi daje snagu da izdržim sve ovo, je to da i samo zbog uspomene na njih vredi živeti.

Nije nam se dalo dalje...

Bože moj...

Sudbina" završio je Boško.

Suze su mu krenule, okrenuo je glavu prema prozoru. Nikada nisam videla suzu u njegovom oku. Počela sam i ja da plačem.

Boško, ja stvarno... htela sam da mu objasnim šta se u stvari desilo, ali on očigledno nije bio spreman da me sasluša.

Još više se okrenuo ka prozoru, a levom rukom je pokrio oči.

"Branka, nije moje da se mešam", pogledala je ka meni Olja i onim svojim blagim, tihim i jednoličnim glasom nastavila, molim te da ovo, između vas, raspravite nekom drugom prilikom.

Bošku je potreban odmor. Pre svega mir. Duševni mir i unutrašnja snaga da sve ovo prebrodi. Ovih dana upadao je u strašne psihičke krize i jedva smo uspevali da ga, bar malo, ohrabrimo i povratimo.

Nemoj, sada da nam srušiš ono što smo tetka Milica i čika Mladen, Milan, Steva, ja i mnogi drugi ovih dana uspeli "da izgradimo.

Rane od povrede i "rane na srcu" su mu još uvek sveže i verovatno izuzetno bolne. Pusti ga da ih odboluje i pomozi mu u tome. Ne produblјuj ih, molim te", završila je Olja i ustala da popravi jastuk koji je stajao ispod Boškove glave.

Boško je, očiju punih suza, pratio Oljine pokrete.

Nisam mogla ništa da kažem. Bilo mi je jasno da Boško ima svoje mišljenje o uzrocima "prekida" naše lјubavi i da ga u ovom trenutku stvarno nema smisla da ubeđujem u bilo šta drugo.

Prihvatila sam Oljinu sugestiju i pustila da stvari idu svojim tokom, verujući da će ih, vremenom, naša ljubav vratiti na puteve koje ona svojom snagom i vremenom koje smo zajedno proveli, zaslužuje.

Pitala sam nešto neodređeno o ishodu operacije, na šta su mi Boško i Milan kratko odgovorili.

Nekoliko trenutaka tišine, pogleda koji su lutali ne želeći da se susretnu, i nemogućnosti uma da iznađe reči koje bi bile prikladne nastaloj situaciji. Imala sam osećaj da sa ja glavni uzrok takvim vibracijama, i da ih ne bi pojačavala, jer "Bošku je potreban neophodan duševni mir" ustala sam, pozdravila se sa Oljom i Milanom, zadržala Boškovu šaku u svojoj, i krenula ka vratima.

Pre nego što sam izašla iz sobe, osetila sam neodolјivu želju da još jednom pogledam u Boška, da nam se pogledi ukrste, pokušam da u njegovom pogledu potražim oproštaj, dobro mi znanu iskru želje i strasti...

Kod samih vrata naglo sam se okrenula. Boško je skrenuo pogled sa Oljinog lica i upitno ga usmerio ka meni.

Trenutak nesnalaženja..., a onda sam u jednom dahu rekla:

"Mi smo i dalje prijatelјi, zar ne, bez obzira na sve".

Bilo je to pitanje, opravdanje, želja ili potreba u isto vreme.

Nisam uspela da čujem Boškov odgovor, nisam sigurna da li mi je uopšte nešto odgovorio.

Očaj, tuga, bol ili još mnogo takvih osećanja pretvorilo se u silu koja me je munjevito izvukla na hodnik.

Milan je krenuo za mnom.

Bolesnici, koji su šetali po hodniku, su me sa čuđenjem gledali. Medicinska sestra, na ulazu, mi je otvorila vrata.

Istrčala sam u bolnički park. Pogledala sam u nebo. Imala sam osećaj da sam u grotlu orkana. Okolne zgrade, krošnje drveća, staze okretale su se oko mene. U početku sporije pa sve brže i brže. Ponestajalo mi je vazduha. Srce je sve brže udaralo u grudima. Otvarala sam usta ne bi li što više vazduha udahnula.

Odjednom mrak.

Kovitlac se umirio.

Bol u glavi prestao. Išla sam kroz mračni tunel na čijem je kraju sijala jarka svetlost. Počela je da me obuzima drhtavica, i ja sam hitala ka izlazu iz mraka, ka svetlosti koja je zračila toplinom.

U sred trka zapljusnula me je voda. Dovikivanje nekog sveta i pljusknje po licu. Otvorila sam oči i videla plavo nebo. Ležala sam na klupi u bolničkom parku. Pored mene je klečao Milan, sa flašom vode u ruci. Brisao je vodu sa moga lica. Oko nas nekoliko prolaznika zastalo da vidi šta se dešava.

"Branka, šta ti bi, da li ti je dobro?" upitao me je.

Dobro mi je. Samo me je sustigla nekakva slabost, odgovorila sam mu uspravljajući se na klupi.

"Ostani još malo na klupi dok se sasvim ne povratiš", savetovao me je.

"Sirurna si da ti ne treba pomoć lekara", pitao me je.

Pomoć lekara mi nije potrebna. Prošetaću po parku i biće mi bolje. Hvala ti što si mi pomogao. Idem sada, želim da sam sama..., rekla sam Milanu, ustala i laganim, još uvek nesigurnim, korakom, krenula ka izlazu iz bolničkog kruga.