VI

"Ovo je Vaš časopis", upitao me je, vraćajući me u stvarnost, crnokosi mladić.

Stajao je pored moje klupe i držao moj časopis koji mi je pao sa krila, a da ja to nisam primetila.

"Vi mora da o nečemu važnom razmišlјate kada delujete tako ozbiljno. Gledam Vas iz dana u dan, i pored toga što mi se učinilo da sam jednoga dana na vašem licu video osmeh, delujete suviše ozbiljno za tako lepu devojku".

Vi sigurno radite u banjskom turističkom savezu, pa vam je u opisu poslova da kontrolišete raspoloženje banjskih gostiju, upitala sam ga, trudeći se da delujem odbojno.

Nervirali su me banjski momci koji su, iz hobija, pokušavali da zavedu što više gošći u toku sezone.

Niste ispunili normu za ovu sezonu pa me pratite od kada sam došla u banju, nastavila sam pitanjem?

"Ne, ne od kada ste došli, primetio sam Vas još u toku dolaska u banju. Od Beograda Vas posmatram. Primetio sam i da ste plakali u autobusu. Posmatrao sam Vas tokom čitavog puta. Pošto niste nikoga oko sebe primećivali, i očigledno Vam nije bilo do razgovora, nisam hteo da Vas uznemiravam suvišnim pitanjima. Tek kada sam zapazio da se, sedeći na ovoj klupi, ponekad i nasmejete sakupio sam hrabrosti da vam se obratim. Vetar mi je u tome pomogao, kada Vam je sa krila odneo časopis", objašnjavao je crnokosi.

"Večeras je na bazenu luda žurka. Primetio sam da ste sami a i ja sam sam, pa sam mislio da bi večeras, mogli zajedno da izađemo.

Oprostite molim Vas, potpuno ste me opčinili pa se nisam ni predstavio. Ja sam Zoran, živim u banji i treniram vaterpolo. Svakog dana u ovo vreme prolazim ovom stazom i posmatram Vas kako sedite, uvek na istoj klupi.

Ukoliko sam sebi dao više slobode nego što bi to bilo pristojno, u ovom trenutku, molim Vas da mi oprostite", izgovorio je plavooki mladić crne kose pružjući mi časopis.

Pogledala sam ga. Želela sam da mu iz očiju "pročitam" koliko ima iskrenosti u tome što je govorio. Za trenutak sam zastala, na mah me je zbunila ta njegova "drskost". Pokušala sam da se nasmejem.

Ja sam Branka. Kao što ste primetili gošća sam u banji i nisam izlazila zbog toga što sam htela da se od svega, što sam preživela ovog leta, odmorim u miru banjskog drvoreda. Nisam raspoložena za bilo kakve provode, žurke i tome slično. Imala sam naporno leto... i potreban mi je odmor od svega toga.

"Onda je sve u najboljem redu, ja Vam upravo i nudim jedan takav odmor, bez obaveza i teških misli. Moje malo društvo, s kojim ću vas upoznati, laka muzika, sok i podijum za igru. Ima li šta bolјe za rasterivanje loših misli i uspomena, eliminisanje nakuplјene negativne energije i punjenja baterija novim sadržajima?" nije odustajao Zoran.

Baš ste uporni, odgovorila sam.

"Kakav bih ja bio sportista kada se ne bih borio do kraja", kroz smeh mi je odgovorio Zoran.

Ćutali smo nekoliko trenutaka u kojima je Zoran, otvorenih usta i razrogačenih očiju, očekivao moj odgovor.

Mislim,... da sam,... i pored svega, spremna da večeras krenem sa Vama, Zorane, na tu "ludu žurku" kod bazena. Molim vas da imate u vidu, da sam nedavno teško ranjena postupkom jednog sportiste, da nisam spremna ni na kakva poznanstva i ozbiljnije veze. Ne očekujte ništa posebno od toga što sam pristala da provedem veče sa Vama I vašim društvom.

Bože, da li sam ja bilo šta od vas, sem vašeg dolaska, tražio?" odgovorio je pitanjem Zoran.

Pružila sam mu ruku u znak pozdrava, i dodala da ćemo se videti kod ove klupe, u devet.

Odjurio je noseći ogromnu torbu na leđima, a ja sam ostala da sedim na "mojoj" klupi, razmišlјajući o iznenadnom susretu.

Sedela sam još dosta dugo, zagledana u četinare na rubu banjskog parka. Obuzelo me je čudno osećanje. Bila sam i dalje tužna i neraspoložena zbog Boška.

Nisam mogla da poverujem da sam uopšte pristala na večerašnji izlazak. Bez imalo želјe da nekoga upoznajem, da sa bilo kim razgovaram i bilo koga slušam ja sam prihvatila da večeras pođem na tu žurku.

Tražila sam u uglovima svoje duše odgovor na pitanje odakle mi snage, volje, hrabrosti da pristanem na tako nešto.

Poslušaću muziku, popiti sok, upoznati neke ljude, proteći će mi još neki "teški sat"... moram dalje, nemam druge.

Kada sam stigla kod tetke, imala sam samo vremena da se pripremim za, izlazak.

"Branka ti ni danas nisi zvala onog Stevana. Zvao je ponovo. Moli te da se neodložno javiš.

Zvala je i jedna gospođa. Predstavila se kao majka onog tvog Boška, i zamolila je da je nazoveš, bez obzira kada se vratiš. I ona je ostavila broj telefona rekavši, kako ti taj broj dobro znaš.

Zvali su te i tvoji. Zabrinuti su što se ne javljaš i majka ti poručuje da sutra pozoveš, čim ustaneš", rekla mi je tetka idući za mnom, od moje sobe do kupatila.

Pogledala sam u prolazu broj sa papirića.

Boškov telefonski broj.

Šta je sad?

Potrebna mu je mama da se vadi za ono što je učinio. Više nije sportista. Stalno je ponavlјao da u sportu nema mama i tata, razmišljala sam dok sam se tuširala.

“U sportu, ili jesi ili nisi. Ne pomažu nikakve preporuke, veze, tate i mame. Protivnik bije i ne pita čiji si. Ti moraš sam da pariraš shodno svojoj snazi, umeću, radu i talentu", često je u društvu ponavlјao Boško.

Sada mu treba mama, da utiče na mene. Neće to moći tako lako, "moj Boško".

Mojoj mami sam rekla da neću nikome, pa ni njima, da se javlјam iz banje. Sama me je terala da se dobro odmorim. Majčino srce nije izdržalo pa hoće da čuje kako joj je jedinica. Kao da to nije već čula od tetke.

"Javiću im se sutra", obećala sam tetki dok sam izlazila iz kuće, žurila sam na zakazani sastanak.

Tetka Milici, Boškovoj mami, odlučila sam da se sutra javim. Ona je uvek bila na mojoj strani i pošto nije imala žensko dete stalno je govorila da, kada me Boško oženi, ona neće imati snaju, već ćerku. Reći ću joj sve. Pravu istinu o tome kako me je Boško ostavio i zaboravio. Sigurna sam da će biti na mojoj strani i da nema šta da mi zameri.

Zoran me je čekao kraj klupe. Na moju primedbu da je tačan, našalio se opaskom da on ustvari nije ni odlazio sa tog mesta, u silnoj želji da me što pre vidi.

"Nadam se da u ponoć čarolija neće proći i da sutra neću morati, po celoj banji, da nazuvam cipelicu banjskim gošćama", nastavio je da se šali Zoran.

Pepeljuga je imala svog princa, imala sam ga i ja ali sam ja svog nedavno izgubila, odgovorila sam mu. Ništa me nije pitao.

Prihvatio me je pod ruku, dok smo koračali stazom koja je vodila ka bazenu.

"Luda žurka" je bio restoran kraj bazena, koji je imao podijum za igru. Disko muzika i gosti koji su sedeli za stolovima oko bazena, bili su njegov sadržaj.

Seli smo za sto za kojim su već bila tri para. Zoran me je upoz-nao sa drugarima i njihovim devojkama.

Jedan od njih, kojeg sam zapazila po vrlo kratkoj frizuri, kod upoznavanja sa mnom, odmerivši me od glave do pete, rekao je Zoranu:

"To je ta "Bolje išta nego ništa" Zoki. Ako mene pitaš ovo je ipak "išta"

Videvši da sam se iznenadila ovakvom nastupu Zoranovog druga, jedna od prisutnih devojaka je ustala, uhvatila me za ruku i rekla:

"Pusti Bobana. On je uvek tako ciničan, a u stvari nije loš. Danas mu je posebno loš dan. Pročitao je u novinama da nije na spisku igrača na koje trener računa za narednu sezonu. Znaš i on trenira vaterpolo sa Zoranom. Nešto je stariji od njih i procenili su da u ovoj sezoni nije potreban ekipi. Nekorektno je što mu to niko nije direktno saopštio. Odbacili su ga posle devet sezona igranja, na dosta nekorektan način. Danas su mu svi krivi. Uz sve to malo je više popio".

Kod prve muzičke pauze, kada smo se vratili sa podijuma za igru, već poprilično pijan, Boban me je upitao:

"Ti, lepojko reče da si iz grada iz kojeg je i onaj reprezentativac Boško? Znaš li ga možda?"

Nešto mi je stalo u grlu. Nisam mogla da progovorim i samo sam potvrdno klimnula glavom.

"Šta je taj radio da se onako sredi. Takav igrač, a takva budala. To valjda ide jedno sa drugim", nastavio je Boban i pred mene bacio sportske novine koje su ležale na stolu.

Valјda ne pišu u novinama da je Boško napustio deiojku, pomislila sam i uzela bačene novine.

“I posle treće operacije nastavak karijere pod znakom pitanja" stajao je velik naslov na poslednjoj strani novina. Ispod njega je bila Boškova slika iz bolničkog kreveta. Na slici Boškova majka i još neki ljudi i žene verovatio lekari i medicinska sestra koja drži Boška za ruku. Svi se smeše ...

Dalje nisam mogla da čitam. Na zaprepašćenje prisutnih okrenulala sam se, i bez pozdrava, otrčala do tetkine kuće.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

7.1.1992. godine u Kumanu prvi dan Božića se slavi kao državni svetac, a Svetog Savu škola proslavlјa kao svog svetitelјa