II

Niko više nije uspeo, kao Boško, da u meni podstakne takve treptaje ...

Odavno život ne gledam Boškovim plavim očima. Putevi su nam se razišli već narednog leta, i od onda bezuspešno tražim plavlјe oko i širi osmeh od njegovog.

Danas, posle toliko godina, kada ga sretnem, kada me oslovi i pogleda, "učini me nemoćnom." Uznemirenost, podstaknu iglice čije ubode "osećam" kako kreću uz telo, prsti na rukama mi se ohlade, a telom prostruji vrelina.

Ljuta sam, na sebe, što ne mogu da budem ravnodušna, kada je on u mojoj blizini.

Nije to više ona mladalačka zaljubljenost, vulkan strasti koji, svoje toplo središte, preliva po obroncima želja i žudnji, da bi ih utopio i rashladio u moru iščekivanja i želje za spoznajom nepoznatog.

Ovaj osećaj je mešavina, malih ali postojanih količina, svega onoga što sam imala, čemu sam se radovala, svega onoga što sam izgubila, a nikako ne uspevam da to potisnem, zaboravim i toga se oslobodim.

Umesto da mi takva osećanja stvaraju prijatne treptaje, ja se nelagodno osećam. Ne mogu sebi da objasnim razloge tome. Ne osećam nikakvu krivicu, nemam razloga za bilo kakva pravdanja zbog onoga kako smo tada živeli, voleli i rastali se. Nema ih ni Boško. Ipak...

Možda je baš ta nedorečenost, oko razloga i načina našeg rastanka, ono što stvara ta strujanja koja me teraju da skrećem pogled, osećam neprijatno pečenje u stomaku i pritisak u grudima, koji opterećuje dah.

Nјegov šarm, sa godinama koje prolaze, kao meni za inat, čini ga sve privlačnijim, za svakoga ko se nađe u njegovoj okolini, a mene jednostavno razoružava".

Svega toga se evo, po ko zna koji put sećam danas, 12 decembra, dok ležim u hotelskoj sobi, broj 1212, jednog beogradskog hotela, sličnoj onoj u kojoj smo Boško i ja proveli našu prvu noć lјubavi.

Danas, treba da dočekam svoju koleginicu, profesora istorije sa fakulteta u Sidneju. Ona dolazi u našu zemlju, na kongres istoričara, koji još jednom, treba da ispriča priču o stradanju naroda Evrope, tokom Drugog svetskog rata.

Predsednik organizacionog odbora kongresa je Boško, na smo on i ja određeni da dočekamo gošću. Imala sam obezbeđen prevoz od našeg mesta do beogradskog aerodroma, ali nisam imala hrabrosti da par sati provedem, sama sa Boškom, u njegovim službenim kolima.

Juče sam "pobegla" za Beograd, pravdajući se neodložnim poslovima na fakultetu. Pravi razlog ranijeg dolaska za Beograd znala sam samo ja, i nikome nisam rekla čak ni ime hotela u kojem ću odsesti.

Lenjo se protežem, dok oblačim, za ovu priliku posebno odabranu garderobu. Gledam se u velikom ogledalu hotelskog plakara. Sa nezadovolјstvom zapažam bore na vratu, koje odaju moje godine za razliku od ravnog stomaka, utegnutih bedara i čvrstih grudi koji su rezultat svakodnevnog vežbanja. Moje duge noge su predmet mnogih muških uzdaha. Toga sam svesna i rado ih ističem dobro skrojenom i odabranom odećom.

Razmišlјam o tome kako bih trebalo, da pozovem taksi i prevezem se do aerodroma.

Kucanje na vratima sobe, mi prekida razmišlјanje.

"Slobodno", dovikujem iz kupatila, očekivajući spremačicu, koja je valјda nestrplјiva, i čeka da napustim sobu, kako bi je, što pre, pospremila.

Izlazim iz kupatila, u prolazu otvaram vrata, i ne gledajući u njih, uzimam svoju malu putnu torbu. Podižem pogled prema vratima i od iznenađenja sedam na ivicu kreveta.

Pred vratima, u hodniku, stajao je Boško. Sa zagonetnim, njemu svojstvenim, osmehom na usnama govori mi:

"Mislio sam da bi ti bilo jednostavnije, da te mi odvezemo do aerodroma. Ukoliko ti to ne smeta, moj vozač nas čeka pred hotelom?"

Ne sećam se više šta sam odgovorila. Prihvatajući moju putnu torbu, za tren je dodirnuo moje ledene prste, svojim toplim prstima. Tim dodirom me je "paralisao" i ja sam potpuno sluđena, onim što se događa, shvatila da se on pomakao u stranu, ne bi li me propustio da pođem ispred njega. Ne osvrćući se, krenula sam prema stepeništu. Osećala sam njegove korake iza sebe, znala sam da sa njegovih usana ne silazi osmeh pobednika i nisam imala hrabrosti da ga pogledam. Idući niz stepenice učinilo mi se da mi noge klecaju. Kod odmorišta došla sam do daha i jedva čujno ga upitala:

Kako si znao da sam ovde?

Odgovorio mi je, svojom omilјenom, izrekom:

"Kad nešto hoćeš, to i možeš".

Dodao bih, kad nešto želiš to i možeš", nastavio je ne skidajući osmeh sa usana.

Vozač je, uz srdačan pozdrav, prihvatio naše kapute i moju torbu i dok sam ulazila u kola Boško mi je rekao:

Dimitrije, juče nije imao čas engleskog kod tebe. Rekao mi je da si u Beogradu, u ovom hotelu. Čuo je to kada su te, pre dva dana, za vreme dok si mu držala čas, zvali iz hotela da potvrde rezervaciju".

Dimitrije, Dimitrije.., promrmlјala sam sedajući na zadnje sedište Boškovog službenog auta.

Mali plavušan. Veliki je šeret i pričalica. Dolazi kod mene na časove engleskog jezika. Već u sedmom razredu, najbolji je sportista u školi. Devojčice se gurkaju kada on prolazi preko školskog dvorišta, začešlјan, sa uljem u kosi. Izgleda da je i on toga svestan, uzvraća im osmehe i uvek im ponešto dobaci u prolazu. Simpatičan mi je, taj momčić, pa mu često pogledam kroz prste za nestašluke koje čini. Mnogo me podseća na svoga oca.

"Tako ti je to moja Branka. Završiš dva fakulteta, pa te, dok se drugi odmaraju u svojim hotelskim sobama, pošalju da čekaš neku babu iz Australije, koja se interesuje za istoriju Evrope, a da Evropu nije videla ni na karti. Ti i ja smo ovde samo zato što dobro govorimo engleski", pomalo lјutito je rekao Boško, okrenuvši se prema meni sa prednjeg sedišta.

Nisam ništa odgovorila.

O čemu to Boško govori? Prethodni dan provela sam u Beogradu i nisam znala da li se još neko prijavio za učešće na kongresu. Tek u aerodromskom holu pitala sam ga: Koju babu čekamo?

"Kako koju? Hajnalku Kelemen" odgovorio je tražeći nešto po kožnoj torbi. Izvadio je spisak učesnika kongresa i počeo da čita:

"Hajnalka Kelemen, rođena 1935. iz Sidneja, Australija, profesor istorije."

To nije ista Hajnalka Kelemen koju ja treba da dočekam, pomislila sam. Pogledala sam svoje beleške i shvatila da neko od nas dvoje ima pogrešne podatke o gošći koju čekamo. Hajnalka koju ja očekujem je rođena 1953., ima samo 37 godina i tek je dve godine starija od mene.

Odmah po najavi o sletanju Kvantasovog aviona putnici su počeli da izlaze iz prostora za carinsku kontrolu. Boško i ja stajali smo ispod plakata koji je najavlјivao naš kongres i gledali pridošle putnike, ne bi li zapazili našu gošću.

On je pogledom pratio jednu plavušu, vitku, zgodnu ženu koja po mojoj proceni nije mogla imati više od 30 - 35 godina. Nosila je u ruci mali kofer i svoju damsku torbicu, i ja sam, obzirom na prtljag koji nosi, procenila da je to verovatno jedna od stjuardesa.

Graciozno njišući kukovima išla je pravo prema nama. Boško ju je prosto gutao svojim plavim očima i kada sam htela da ga upozorim na to, plavuša se nasmešila, pružila svoju negovanu ruku prema Bošku i rekla na englesko-srpsko-mađarskom:

"Vi sigurno mene čekate, ja sam Hajnalka Kelemen iz Sidneja" Boško je razrogačio oči, i prvi put od jutros, sa njegovog lica je nestao onaj osmeh trijumfa, i zadovoljstva.

"Da..., mi čekamo Hajnalku Kelemen, iz Sidneja. Ja, ja... sam Boško Ćirić, predsednik organizacionog odbora kongresa ", zamucao je Boško.

"Dobro nam došli. Ovo je moja koleginica Branka", malo se pribrao i nastavio je govoreći na engleskom.

"Možete govoriti srpski, jer ga ja razumem čak ga i govorim, a nadam se da ću, dok sam u Jugoslaviji, usavršiti svoj izgovor", nastavila je Hajnalka.

"Da sačekamo Vaš prtljag, pa da krenemo", predložio je Boško, dok je prihvatao Hajnalkinu torbu, vraćajući se na svoj teren šarmera i kavaljera.

"Na žalost to danas nećemo moći da učinimo", zacvrkutala je Hajnalka.

"Prtljag su mi još u Londonu, drugim avionom poslali za Cirih, a odatle će tek kasno večeras stići za Beograd. Obećali su mi u kompaniji da će mi ga sutra ujutro doneti u hotel, u koji budem odsela.

Boško je, na šalteru Hajnalkinog prevoznika, prijavio ime hotela i grada, u kojem će Hajnalka odsesti i, propuštajući nas ispred sebe, poveo do izlaza aerodromske zgrade.

"Verujem da smo približno istih godina, pa vas molim da se jedno drugo obraćamo sa "ti", predložila je Hajnalka.

"Kod nas se dame, a pogotovo ovako lepe dame kao što ste vi Hajnalka, ne pitaju za godine, ali moram da konstatujem da vi izvrsno izgledate obzirom na godine koje su vam naveli u prijavi za kongres. Kod nas piše da ste rođeni 1935. godine a niko ne bi rekao da imate više od 25", počeo je da laska Boško, ipak preterujući u proceni Hajnalkinih godina, bez obzira na njen lep izgled i svežinu kojom je zračila.

"O Boško, tvoja procena mojih godina mi prija, no ipak si malo preterao", kao da mi je pročitala misli, otcvrkutala je, mazno, Hajnalka i nastavila: "Ne krijem svoje godine, imam ih 37".

"Evo ja sam već prešla na ti", povikala je gošća "a pošto smo već počeli sa upoznavanjem reći ću vam i to da su moji koreni iz ovih krajeva, jer su moja majka i baka ovde negde rođene. One su ovde živele do kraja Drugog svetskog rata. Moja baka me je učila da govorim srpki. Govorila mi je:

"Hajni ne zboravi ovaj jezik, kojem te učim. Bog zna zašto nam je to obaveza..."

"Baka je volela svoj zavičaj i puno patila što je daleko od njega, pa joj je verovatno i taj jezik bio podsećanje na zavičaj i ljude sa kojima je odrasla.

Moj muž ima rođake u jednoj varoši u blizini grada u kojem ćemo biti, i u torbi koja mi je u Cirihu su poruka i fotografije koje sam našla posle muževlјeve pogibije, u sefu njegove radne sobe, zajedno sa njegovim testamentom."

Malo je zastala, kao da se nečega priseća, pa nastavila: "Molim te Branka da mi ovih dana budeš vodič. Volela bih da predam pismo rođacima moga muža i vidim varošicu iz koje potičem. Zbog ovih svojih "korena" sam se i opredelila da studiram istoriju i diplomirala na temu o istoriji Evrope u periodu od 1918 do 1956. godine".

"Istorija našeg naroda u tom periodu je Brankina uža specijalnost i neće joj biti teško da ti, u toj oblasti pruži punu informaciju", ponudio je Boško Hajnalki pomoć, u moje ime.

Dok je govorio neprestano se okretao prema nama, i činilo mi se da "ne skida" pogled sa Hajnalkinih, lepo oblikovanih kolena, koja je njena kratka suknja tako spretno otkrivala. Kao da je i Hajnalka zapazila te Boškove poglede. Koketno se protegla, prekrstila noge i još više ih otkrila iznad kolena. Bila sam sigurna da namerno izaziva Boška, a da ni on ne ostaje ravnodušan na te njene izazove.

Nastavila sam da pratim tu igru lovca i plena. Igru u kojoj plen želi da što pre bude uhvaćen, i zato izaziva lovca. Ovaj pak ne želi da tako lako dođe do plena, pa ga pušta, naslađujući se svojom premoći, i kada je siguran da ga je čvrsto uhvatio.

Boško je neprestano pričao, Hajnalka se sve vreme smejala njegovoj priči, što je počelo da me nervira, pa sam, pokušavajući da ne pokažem svoja osećanja, sa osmehom na licu, jedva čekala da stignemo do Hajnalkinog hotela, i tako prekinemo tu njihovu igru.

Na moje veliko zaprepašćenje, po dolasku u hotel Boško je Hajnalku ispratio samo do recepcije hotela. Posle one njihove igre, očekivala sam da će je povesti do sobe.

Dok je Hajnalka obavlјala formalnosti, oko prijema u hotel, Boško se okrenuo prema meni, stavio svoj topli dlan na moje rame, blago me pogledao, nagnuo se i tiho mi na uho, dodirujući ga usnama, šapnuo: "Dobro pazi ovu našu gošću. Ne sviđa mi se to njeno znanje jezika sa ovih prostora. Ti njeni "koreni", baba i majka su baš sa ovih prostora, trideset šest-sedam godina je uče srpski. Ne šalјu nam ih odande na turističke ekskurzije. Imam utisak da mnogo više zna o nama, nego što hoće da nam otkrije. Nešto je važno muči, i to hoće ovde da sazna. Pokušaj da sazna samo ono što mi hoćemo da zna.

Izvini ako sam te u toku puta malo zapostavio. Morao sam da steknem njenu naklonost.

Mi smo i dalje prijatelji, zar ne, bez obzira na sve…?

Učini mi ovo što sam te zamolio.

Vidimo se za večerom", dobacio je meni i Hajnalki odlazeći iz hola hotela.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je u Novom Bečeju 1948. godine bilo dvadeset prijavljenim berbera, koji su se morali pridržavati jedinstvenog cenovnika što im je država odredila?