Dvanaesti je decembar. Dan u godini koji u meni izaziva posebne emocije. To je ono što ću, kada godine učine svoje i počnu da se brišu slike iz moga sećanja, poslednje da zaboravim.

Boško, golgeter lokalnog tima, i ja, držeći se za ruke, ulazimo u prepunu salu hotela u obližnjem gradu. Slavi se pobeda u prvenstvu Boškovog tima. Po žagoru prisutnih, u trenutku kada smo se pojavili na ulaznim vratima sale, zaklјučujem da smo izazvali posebnu pažnju zvanica.

Stariji igrači sa devojkama i suprugama, predsednik kluba sa ženom, treneri, lekar, maser, svi sa suprugama...

Puno "viđenijih" ljudi, iz grada, sa suprugama. U takvom društvu sam se nelagodno osećala i samo Boškova blizina i stisak ruke kojom me je držao su mi davali potrebnu sigurnost da hrabro zakoračim u to mnoštvo zvanica.

Od mlađih igrača samo je Boško imao hrabrosti da na proslavu dovede mene, svoju devojku, tek svršenu srednjoškolku, buduću studentkinju književnosti.

Praćeni pogledima prisutnih, čovek u crnom odelu nas odvodi do stola za kojim sede Boškovi drugovi. Sedam između Boška i Stevana, Boškovog najboljeg druga i konkurenta za mesto u timu.

Počinje zvanični deo svečanost. Predsednik kluba se zahvaljuje prisutnima, uručuje zahvalnice i priznanja nekoj gospodi.

Boško me, ispod stola, drži za ruku. Primećujem da su mu se dlanovi ovlažili.

Vidno je nervozan, jer se bliži trenutak kada će predsednik kluba proglasiti najboljeg mladog igrača u prethodnoj godini. On je jedan od kandidata za to laskavo priznanje. Konkurenti su mu, njegov najbolјi drug Stevan, Milan i Vojin.

Vojin je godinu dana stariji od Stevana, Milana i Boška ali je, u isto vreme kada i oni, počeo da se bavi sportom, pa su se našli u istoj takmičarskoj grupi. Neprelazan je u odbrani, i priča se da je najbolji odbrambeni igrač lige.

Milan je, kažu, univerzalan igrač. Ne postoji mesto u timu, na kojem on ne bi uložio maksimum znanja i napora, da najbolјe što može, obavi zadatak. Po tome je jedinstven u ekipi. Neki mu tu univerzalnost uzimaju za manu, jer kažu da je sposoban, da prosečno, odigra na svakom mestu u timu, ali ni na jednom odlično. On se zbog toga ne ljuti. Poslušno se pomera sa jednog mesta na drugo, u zavisnosti od toga šta nalaže situacija na terenu. Sigurno bi bolje prolazio u igri a i u životu, da je u odnosu sa lјudima malo odlučniji, manje spreman da drugima popusti i zadovolјi njihove zahteve. Svestan je te svoje ćudi i često zna za sebe da kaže:

"Da sam spreman i spretan kao Boško, i drzak kao Vojin, bio bih najbolјi, ovako mogu da budem zadovolјan što sam kraj najbolјih."

Stevan je odličan igrač i jedina "slabost" mu je ta, što igra na mestu u timu na kom igra i Boško. U prethodnom prvenstvu, Stevan je odigrao sve utakmice za tim. Svi se slažu da je protekla godina bila njegova najbolјe odigrana sezona.

Boško je opet, uvek, u timu, dobijao prednost u odnosu na Stevana, pa je ovaj morao da se u igri pomera na druga mesta koja mu baš i nisu najviše odgovarala. Odličnom igrom u odbrani i nepogrešivom u napadu zavredeo je da ga pozivaju u razne selekcije, pa je zbog igranja u tim selekcijama izostao sa par prvenstvenih utakmica.

Ono što ga je izdvajalo od ostale trojice je odlučujući gol, u zadnjim sekundama, poslednje prvenstvene utakmice. Tim golom ekipa je ostvarila pobedu i zadržala prvo mesto u ligi, pa će naredne godine igrati u višem rangu takmičenja. Istini za volju baš je Stevan, procenivši da je Boško u boljoj poziciji, dodao loptu Bošku kod tog zadnjeg prvenstvenog gola.

Dame i gospodo i ove godine, na kraju sezone, proglasićemo i najboljeg mladog igrača u prethodnoj godini," izgovorio je predsednik kluba naglašavajući svaku reč.

U sali je sve utihlo.

Delić vremena, koji razdvaja znatiželju od odgovora, pretvorio se u trajanje omeđeno predsednikovim otvaranjem velike bele koverte. Pogledi prisutnih su uprti u Stevana, Vojina, Milana i Boška.

Boško mi steže ruku tako čvrsto, da ću, ukoliko tako nastavi, jauknuti. Čini mi se da ne sedi na stolici, već da se za koji santimetar izdigao od nje. Nemo gleda prema bini na kojoj je predsednik, u iščekivanju šta će on reći.

Igrači i treneri, koji su tajnim glasanjem odabrali najboljeg, imali su, ove godine, izuzetno težak zadatak. Presrećan sam što mogu da vas obavestim da ove godine za ovu titulu konkurišu čak četiri naša prvotimca: Prodanović Milan, Strugar Vojin, Protić Stevan i Ćirić Boško. Nјih četvorica su dovoljna garancija da će naš klub i u godinama koje dolaze imati uspešnu ekipu koja će moći da ostvaruje zavidne rezultate", aplauz je prekinuo predsednikov govor, a ovaj je s namerom zastao da bi, svečanim tonom, nastavio "podižući temperaturu u sali".

"Kada smo sabrali sve glasove, meni je pripala čast da vam saopštim sledeće: Najbolјi mladi igrač u našem klubu, za ovu godinu je ... , tu je opet zastao podižući slasni osećaj iščekivanja, prisutnih u sali, do vrhunca, a onda sa izrazom lica i uzvikom čoveka krji jedini zna odgovor, rekao: "Boško Ćirić"!

Pozvao je Boška da dođe do njega, i primi nagradu. Posebno je istakao da je on strelac pobedonosnog gola u odlučujućoj utakmici prvenstva.

Gromoglasan aplauz prolomio se salom. Svi za našim stolom smo ustali i aplaudiramo.

Jedino je Vojin, poput nokautiranog boksera, ostao da sedi zavaljen u stolicu. Aplaudira sporim pokretima, široko zamahuje rukama, jako udarajući dlanove jedan o drugi, pogleda uprtog u dalјinu. Činilo se kao da, u glavi, "vraća film" iz nekih davnašnjih događaja i da ga podrobno analizira.

Stevan skače od sreće, grli me, na skače u naručje Bošku koji se vraća za naš sto. Boško podiže Stevanovu i Milanovu ruku. Ova dvojica drugu ruku pružaju prema ostalim igračima pokazujući da su i oni zaslužni što je, iza njih, uspešno okončana sezona. Aplauz se pojačava. Pozivaju Vojina da ustane, što ovaj odbija odmahivanjem ruke.

Podignutih ruku Boško, Milan i Stevan se klanjaju prisutnima u sali.

Sedamo za sto, konobar nam donosi piće i Stevan viče da bi ga svi čuli:

"Za pobedu, do malog prsta"!

Gledam ih šta rade i shvatam da piće treba da popijemo odjednom, naiskap. U jednom trenutku, sa praznim čašama u rukama, svi pogledi, prisutnih za stolom, uprti su u mene i ja, nazdravljajući Bošku, ispijam svoj vermut, naiskap. Aplauz za našim stolom, namenjen je meni, a ja glasno se smejući, prilazim Bošku. On me strasno prihvata u naručje. Nežno me ljubi. Prikuplja, svojim usnama, sa krajeva mojih usana, zrnca šećera, zaostalih sa ruba čaše iz koje sam ispila piće.

Počeo je da svira orkestar.

Predsednik kluba poziva Boška, da sa svojom lepom pratilјom prvi počnu sa igrom i na taj način "otvore plesno veče". Ustajemo i polazimo ka podijumu za igru. Počinjemo da igramo i posle odigranih par taktova dobijamo aplauz prisutnih u sali.

Boško dobro pleše. Tome ga je naučio njegov otac još u detinjstvu, govoreći da je jezik igre univerzalan, i da onaj ko zna da igra zna sve jezike sveta.

Kada je hteo da se našali Boško je podizao kažiprst i oponašao oca govoreći:

"Tango se isto igra u Argentini, Francuskoj i Kini. Parižanka, Bečlijka ili Kolumbijka igraće sa tobom tango bez problema.”

Poslušao je oca i dobro govorio "jezikom koraka i ritma" zbog čega su ga drugovi zadirkivali, a u stvari su mu na tome zavideli.

Uz Boška sam i ja naučila da plešem. Bila sam sigurna da sa drugim partnerom to ne bi znala. Na početku, Boško mi je govorio da se samo opustim, slušam muziku i pratim njegove pokrete. Upravo sam to i radila i svi su verovali da sam i ja, poput mnogih mojih drugarica, završila neki od plesnih tečajeva.

Bili su u pravu. Ja sam završila plesni tečaj uz Boška, prateći njegove pokrete na mnogim plesnim podijumima u našem gradu.

Igrali smo lagani valcer, Boškov omilјeni ples. Spustila sam glavu na njegovo rame, tela su nam se priljubila.

On me je čvrsto, a ipak nežno držao u zagrljaju dok smo lagano ponavljali dobro uvežbane korake.

Ruka u ruci, moja ruka oko njegovog vrata, njegova nešto više od mog struka. Vrelina njegovih ruku lagano, prijatnim treptajima, kreće niz kičmu. Iste treptaje osećam i niz svoju desnu ruku. Svoj vatreni hod oni završavaju, spajajući se negde u mojoj glavi u delu mozga određenom da ih prihvati, prepozna i nikada ne izbriše iz sećanja.

Lebdela sam, ispunjena blaženim osećajem opuštenosti i zadovolјstva.

Boškove noge "opčinile" su moje i one su ih pomno pratile. Bila su to dva tela koja su "klizila" po podijumu radeći potpuno iste pokrete.

U jednom trenutku, prilikom jednog okreta, privukao me je bliže sebi, sagnuo se i, dotakavši mi usnama vrh uha, tiho je rekao: "Imam iznenađenje za tebe, lepa ženo, pođi za mnom". Lepa ženo", nikada me tako nije zvao?

"Malena", kada je hteo da me odobrovolјi. "Moja mala", kada me je predstavljao nekom od drugara koje nisam poznavala. "Klinka", kada je hteo da me "naljuti". "Moja smeđooka" kada je bio sentimentalno raspoložen. "Moj Brankić", kada mi je tepao. Najčešće me je oslovljavao sa "moja Branka", ali do sada nikada me nije nazvao "lepa ženo".

Doduše, skladno izvajano telo, čvrste mladalačke grudi i haljina modernog kroja, davali su mu za pravo da me nazove "lepom ženom".

Naslućivala sam, ipak, po hrapavost njegovog glasa i raširenost zenica, koje sam zapazila, u trenutku dok mi je to govorio, da takvo oslovljavanje nije samo odraz njegovog vizuelnog utiska.

Kakvo li to iznenađenje sprema?

Krenula sam, neodlučno, za njim. Osećala sam čudesnu vrelinu, lice mi je bilo zažareno, dlanovi su mi se ovlažili. U glavi košmar, koji sam pokušavala da obuzdam i naslutim o čemu se radi.

Ništa ga ne pitajući, pratila sam ga kroz veliki hotelski hol.

Potpuno omađijana, krenula sam za njim, duž širokih drvenih stepenica, zastrtih crvenom stazom, koja je upijala bat naših koraka.

Kada smo krenuli niz hodnik, na prvom spratu, činilo mi se da nogama ne dotičem debelu prostirku na podu hodnika. Svi zvuci su utihnuli, a muzika iz restorana se sve tiše čula, kako smo odmicali. Jedino što sam čula bili su otkucaji moga srca, koje sam osećala negde u grlu. Sigurna sam da ih je i Boško čuo, jer je u ritmu njihovih otkucaja grabio niz hodnik.

Najednom se Boško zaustavio ispred vrata na kojima je bila pričvšćena mesingana pločica, sa brojem 1212.

Grozničavo, vidno uzbuđen i nespretan, pokušavao je da uloži ključ u bravu, što mu je posle nekoliko pokušaja uspelo. Okrenuo ga je i otvorio vrata.

Trenutak neizvesnosti. Stojimo na pragu sobe, jedno naspram drugog. Toliko blizu da osećam titraje njegovog tela.

Ćutimo.

Osećam njegov pogled.

Želeo bi nešto da mi kaže, predloži, pokloni... ali očigledno ne zna, ne ume ili nema hrabrosti da tako nešto započne, uradi i ostvari.

Svestan je da je ovo tren, u kojem je prst sudbine pokazao na nas dvoje.

Mi bi trebalo da odaberemo jedan od mnoštva pravaca, kojim bi pratili ono što nam je "zacrtano".

Puteva je mnogo. Poći svakim od njih moglo bi da bude ispunjenje zadatog, ali je prevelik teret odabrati samo jedan od njih, i to baš onaj koji će nam doneti najviše radosti.

To je ono što povećava njegovu odgovornost i neodlučnost, a izaziva zbunjenost i strah.

Drhtim.

Kada bi samo znao da se i ja tako osećam.

Plašim se da nekim, njegovim ili mojim, nesmotrenim, loše protumačenim ili shvaćenim potezom ne poremetimo, opredelјene nam tokove.

Da je svestan toga, verovatno bi bio nešto odlučniji i hrabriji.

Polako podižem pogled sa vrhova njegovih cipela. Potonula sam u beskrajno plavetnilo njegovih očiju.

Pružio mi je ruku. Ja sam je prihvatila i on me je nežno povukao u sobu. Nisam se opirala. Neveliko osećanje straha od nepoznatog, nadvladalo je uzbuđenje.

Iznenadna, sigurnost kojom je, činilo mi se, zračila topla Boškova ruka, uvela me je u tamu prostorije.

Želje i namere bile su nam iste.

Bila sam svesna da nam, više, povratka nema.

Vrata su se, za nama sama zatvorila.

"Ne pali svetlo", zamolila sam ga. Plašila sam se da će videti crvenilo na mojim obrazima i drhtaje moje brade.

Privukao me je u naručje, rešen da ostvari svoje želje i namere, podstaknut mojim neopiranjem.

Potpuno se opustio, preuzeo inicijativu i pratio svoje nagone.

U polumraku hotelske sobe uživala sam u Boškovim poljupcima. Prepustila se njegovim dodirima, pratila njegove pokrete, kojima je u meni budio slasti, krje ranije nisam okusila.

Milovao je moj vrat, grudi, bedra. Nežni, topli, a odlučni pokreti okivali su moje telo. Te ruke su zauvek, kao vreli pečati, ostale na mom telu, da greju, pri samoj pomisli na užitak koji su mi pružile.

Uzvraćala sam mu strašću koju nikada nikome nisam podarila.

Kao da me uči plesnim koracima, Boško je učinio, da te večeri, shvatim da sam žena, "lepa žena", kako me je nazvao.

Obuzeo nas je prijatan umor, prvog zadovoljstva. Pokrenuli smo, jedno u drugome, izvore strasti i požuda i otpili prve gutljaje sa njih.

Mešavina sreće, stida, kajanja, osećaja podatosti i trijumfa. Nežno je povlačio jagodice svojih prstiju preko moje podlaktice, što je izazivalo prijatno golicanje koje opušta i tera san na oči.

Ćutke smo gledali u plafon hotelske sobe, po kojem su odbljesci, ulične neonske reklame, igrali čudesnu igru svetlosti i tame. Želeli smo da ovi nestvarni trenuci potraju što duže.

Iz sale su dopirali zvuci naše pesme.

Pesme o jednoj decembarskoj noći, hladnoj zimi u kojoj je jedna Branka bila voljena...

Niko više nije uspeo, kao Boško, da u meni podstakne takve treptaje ...

Odavno život ne gledam Boškovim plavim očima. Putevi su nam se razišli već narednog leta, i od onda bezuspešno tražim plavlјe oko i širi osmeh od njegovog.

Danas, posle toliko godina, kada ga sretnem, kada me oslovi i pogleda, "učini me nemoćnom." Uznemirenost, podstaknu iglice čije ubode "osećam" kako kreću uz telo, prsti na rukama mi se ohlade, a telom prostruji vrelina.

Ljuta sam, na sebe, što ne mogu da budem ravnodušna, kada je on u mojoj blizini.

Nije to više ona mladalačka zaljubljenost, vulkan strasti koji, svoje toplo središte, preliva po obroncima želja i žudnji, da bi ih utopio i rashladio u moru iščekivanja i želje za spoznajom nepoznatog.

Ovaj osećaj je mešavina, malih ali postojanih količina, svega onoga što sam imala, čemu sam se radovala, svega onoga što sam izgubila, a nikako ne uspevam da to potisnem, zaboravim i toga se oslobodim.

Umesto da mi takva osećanja stvaraju prijatne treptaje, ja se nelagodno osećam. Ne mogu sebi da objasnim razloge tome. Ne osećam nikakvu krivicu, nemam razloga za bilo kakva pravdanja zbog onoga kako smo tada živeli, voleli i rastali se. Nema ih ni Boško. Ipak...

Možda je baš ta nedorečenost, oko razloga i načina našeg rastanka, ono što stvara ta strujanja koja me teraju da skrećem pogled, osećam neprijatno pečenje u stomaku i pritisak u grudima, koji opterećuje dah.

Nјegov šarm, sa godinama koje prolaze, kao meni za inat, čini ga sve privlačnijim, za svakoga ko se nađe u njegovoj okolini, a mene jednostavno razoružava".

Svega toga se evo, po ko zna koji put sećam danas, 12 decembra, dok ležim u hotelskoj sobi, broj 1212, jednog beogradskog hotela, sličnoj onoj u kojoj smo Boško i ja proveli našu prvu noć lјubavi.

Danas, treba da dočekam svoju koleginicu, profesora istorije sa fakulteta u Sidneju. Ona dolazi u našu zemlju, na kongres istoričara, koji još jednom, treba da ispriča priču o stradanju naroda Evrope, tokom Drugog svetskog rata.

Predsednik organizacionog odbora kongresa je Boško, na smo on i ja određeni da dočekamo gošću. Imala sam obezbeđen prevoz od našeg mesta do beogradskog aerodroma, ali nisam imala hrabrosti da par sati provedem, sama sa Boškom, u njegovim službenim kolima.

Juče sam "pobegla" za Beograd, pravdajući se neodložnim poslovima na fakultetu. Pravi razlog ranijeg dolaska za Beograd znala sam samo ja, i nikome nisam rekla čak ni ime hotela u kojem ću odsesti.

Lenjo se protežem, dok oblačim, za ovu priliku posebno odabranu garderobu. Gledam se u velikom ogledalu hotelskog plakara. Sa nezadovolјstvom zapažam bore na vratu, koje odaju moje godine za razliku od ravnog stomaka, utegnutih bedara i čvrstih grudi koji su rezultat svakodnevnog vežbanja. Moje duge noge su predmet mnogih muških uzdaha. Toga sam svesna i rado ih ističem dobro skrojenom i odabranom odećom.

Razmišlјam o tome kako bih trebalo, da pozovem taksi i prevezem se do aerodroma.

Kucanje na vratima sobe, mi prekida razmišlјanje.

"Slobodno", dovikujem iz kupatila, očekivajući spremačicu, koja je valјda nestrplјiva, i čeka da napustim sobu, kako bi je, što pre, pospremila.

Izlazim iz kupatila, u prolazu otvaram vrata, i ne gledajući u njih, uzimam svoju malu putnu torbu. Podižem pogled prema vratima i od iznenađenja sedam na ivicu kreveta.

Pred vratima, u hodniku, stajao je Boško. Sa zagonetnim, njemu svojstvenim, osmehom na usnama govori mi:

"Mislio sam da bi ti bilo jednostavnije, da te mi odvezemo do aerodroma. Ukoliko ti to ne smeta, moj vozač nas čeka pred hotelom?"

Ne sećam se više šta sam odgovorila. Prihvatajući moju putnu torbu, za tren je dodirnuo moje ledene prste, svojim toplim prstima. Tim dodirom me je "paralisao" i ja sam potpuno sluđena, onim što se događa, shvatila da se on pomakao u stranu, ne bi li me propustio da pođem ispred njega. Ne osvrćući se, krenula sam prema stepeništu. Osećala sam njegove korake iza sebe, znala sam da sa njegovih usana ne silazi osmeh pobednika i nisam imala hrabrosti da ga pogledam. Idući niz stepenice učinilo mi se da mi noge klecaju. Kod odmorišta došla sam do daha i jedva čujno ga upitala:

Kako si znao da sam ovde?

Odgovorio mi je, svojom omilјenom, izrekom:

"Kad nešto hoćeš, to i možeš".

Dodao bih, kad nešto želiš to i možeš", nastavio je ne skidajući osmeh sa usana.

Vozač je, uz srdačan pozdrav, prihvatio naše kapute i moju torbu i dok sam ulazila u kola Boško mi je rekao:

Dimitrije, juče nije imao čas engleskog kod tebe. Rekao mi je da si u Beogradu, u ovom hotelu. Čuo je to kada su te, pre dva dana, za vreme dok si mu držala čas, zvali iz hotela da potvrde rezervaciju".

Dimitrije, Dimitrije.., promrmlјala sam sedajući na zadnje sedište Boškovog službenog auta.

Mali plavušan. Veliki je šeret i pričalica. Dolazi kod mene na časove engleskog jezika. Već u sedmom razredu, najbolji je sportista u školi. Devojčice se gurkaju kada on prolazi preko školskog dvorišta, začešlјan, sa uljem u kosi. Izgleda da je i on toga svestan, uzvraća im osmehe i uvek im ponešto dobaci u prolazu. Simpatičan mi je, taj momčić, pa mu često pogledam kroz prste za nestašluke koje čini. Mnogo me podseća na svoga oca.

"Tako ti je to moja Branka. Završiš dva fakulteta, pa te, dok se drugi odmaraju u svojim hotelskim sobama, pošalju da čekaš neku babu iz Australije, koja se interesuje za istoriju Evrope, a da Evropu nije videla ni na karti. Ti i ja smo ovde samo zato što dobro govorimo engleski", pomalo lјutito je rekao Boško, okrenuvši se prema meni sa prednjeg sedišta.

Nisam ništa odgovorila.

O čemu to Boško govori? Prethodni dan provela sam u Beogradu i nisam znala da li se još neko prijavio za učešće na kongresu. Tek u aerodromskom holu pitala sam ga: Koju babu čekamo?

"Kako koju? Hajnalku Kelemen" odgovorio je tražeći nešto po kožnoj torbi. Izvadio je spisak učesnika kongresa i počeo da čita:

"Hajnalka Kelemen, rođena 1935. iz Sidneja, Australija, profesor istorije."

To nije ista Hajnalka Kelemen koju ja treba da dočekam, pomislila sam. Pogledala sam svoje beleške i shvatila da neko od nas dvoje ima pogrešne podatke o gošći koju čekamo. Hajnalka koju ja očekujem je rođena 1953., ima samo 37 godina i tek je dve godine starija od mene.

Odmah po najavi o sletanju Kvantasovog aviona putnici su počeli da izlaze iz prostora za carinsku kontrolu. Boško i ja stajali smo ispod plakata koji je najavlјivao naš kongres i gledali pridošle putnike, ne bi li zapazili našu gošću.

On je pogledom pratio jednu plavušu, vitku, zgodnu ženu koja po mojoj proceni nije mogla imati više od 30 - 35 godina. Nosila je u ruci mali kofer i svoju damsku torbicu, i ja sam, obzirom na prtljag koji nosi, procenila da je to verovatno jedna od stjuardesa.

Graciozno njišući kukovima išla je pravo prema nama. Boško ju je prosto gutao svojim plavim očima i kada sam htela da ga upozorim na to, plavuša se nasmešila, pružila svoju negovanu ruku prema Bošku i rekla na englesko-srpsko-mađarskom:

"Vi sigurno mene čekate, ja sam Hajnalka Kelemen iz Sidneja" Boško je razrogačio oči, i prvi put od jutros, sa njegovog lica je nestao onaj osmeh trijumfa, i zadovoljstva.

"Da..., mi čekamo Hajnalku Kelemen, iz Sidneja. Ja, ja... sam Boško Ćirić, predsednik organizacionog odbora kongresa ", zamucao je Boško.

"Dobro nam došli. Ovo je moja koleginica Branka", malo se pribrao i nastavio je govoreći na engleskom.

"Možete govoriti srpski, jer ga ja razumem čak ga i govorim, a nadam se da ću, dok sam u Jugoslaviji, usavršiti svoj izgovor", nastavila je Hajnalka.

"Da sačekamo Vaš prtljag, pa da krenemo", predložio je Boško, dok je prihvatao Hajnalkinu torbu, vraćajući se na svoj teren šarmera i kavaljera.

"Na žalost to danas nećemo moći da učinimo", zacvrkutala je Hajnalka.

"Prtljag su mi još u Londonu, drugim avionom poslali za Cirih, a odatle će tek kasno večeras stići za Beograd. Obećali su mi u kompaniji da će mi ga sutra ujutro doneti u hotel, u koji budem odsela.

Boško je, na šalteru Hajnalkinog prevoznika, prijavio ime hotela i grada, u kojem će Hajnalka odsesti i, propuštajući nas ispred sebe, poveo do izlaza aerodromske zgrade.

"Verujem da smo približno istih godina, pa vas molim da se jedno drugo obraćamo sa "ti", predložila je Hajnalka.

"Kod nas se dame, a pogotovo ovako lepe dame kao što ste vi Hajnalka, ne pitaju za godine, ali moram da konstatujem da vi izvrsno izgledate obzirom na godine koje su vam naveli u prijavi za kongres. Kod nas piše da ste rođeni 1935. godine a niko ne bi rekao da imate više od 25", počeo je da laska Boško, ipak preterujući u proceni Hajnalkinih godina, bez obzira na njen lep izgled i svežinu kojom je zračila.

"O Boško, tvoja procena mojih godina mi prija, no ipak si malo preterao", kao da mi je pročitala misli, otcvrkutala je, mazno, Hajnalka i nastavila: "Ne krijem svoje godine, imam ih 37".

"Evo ja sam već prešla na ti", povikala je gošća "a pošto smo već počeli sa upoznavanjem reći ću vam i to da su moji koreni iz ovih krajeva, jer su moja majka i baka ovde negde rođene. One su ovde živele do kraja Drugog svetskog rata. Moja baka me je učila da govorim srpki. Govorila mi je:

"Hajni ne zboravi ovaj jezik, kojem te učim. Bog zna zašto nam je to obaveza..."

"Baka je volela svoj zavičaj i puno patila što je daleko od njega, pa joj je verovatno i taj jezik bio podsećanje na zavičaj i ljude sa kojima je odrasla.

Moj muž ima rođake u jednoj varoši u blizini grada u kojem ćemo biti, i u torbi koja mi je u Cirihu su poruka i fotografije koje sam našla posle muževlјeve pogibije, u sefu njegove radne sobe, zajedno sa njegovim testamentom."

Malo je zastala, kao da se nečega priseća, pa nastavila: "Molim te Branka da mi ovih dana budeš vodič. Volela bih da predam pismo rođacima moga muža i vidim varošicu iz koje potičem. Zbog ovih svojih "korena" sam se i opredelila da studiram istoriju i diplomirala na temu o istoriji Evrope u periodu od 1918 do 1956. godine".

"Istorija našeg naroda u tom periodu je Brankina uža specijalnost i neće joj biti teško da ti, u toj oblasti pruži punu informaciju", ponudio je Boško Hajnalki pomoć, u moje ime.

Dok je govorio neprestano se okretao prema nama, i činilo mi se da "ne skida" pogled sa Hajnalkinih, lepo oblikovanih kolena, koja je njena kratka suknja tako spretno otkrivala. Kao da je i Hajnalka zapazila te Boškove poglede. Koketno se protegla, prekrstila noge i još više ih otkrila iznad kolena. Bila sam sigurna da namerno izaziva Boška, a da ni on ne ostaje ravnodušan na te njene izazove.

Nastavila sam da pratim tu igru lovca i plena. Igru u kojoj plen želi da što pre bude uhvaćen, i zato izaziva lovca. Ovaj pak ne želi da tako lako dođe do plena, pa ga pušta, naslađujući se svojom premoći, i kada je siguran da ga je čvrsto uhvatio.

Boško je neprestano pričao, Hajnalka se sve vreme smejala njegovoj priči, što je počelo da me nervira, pa sam, pokušavajući da ne pokažem svoja osećanja, sa osmehom na licu, jedva čekala da stignemo do Hajnalkinog hotela, i tako prekinemo tu njihovu igru.

Na moje veliko zaprepašćenje, po dolasku u hotel Boško je Hajnalku ispratio samo do recepcije hotela. Posle one njihove igre, očekivala sam da će je povesti do sobe.

Dok je Hajnalka obavlјala formalnosti, oko prijema u hotel, Boško se okrenuo prema meni, stavio svoj topli dlan na moje rame, blago me pogledao, nagnuo se i tiho mi na uho, dodirujući ga usnama, šapnuo: "Dobro pazi ovu našu gošću. Ne sviđa mi se to njeno znanje jezika sa ovih prostora. Ti njeni "koreni", baba i majka su baš sa ovih prostora, trideset šest-sedam godina je uče srpski. Ne šalјu nam ih odande na turističke ekskurzije. Imam utisak da mnogo više zna o nama, nego što hoće da nam otkrije. Nešto je važno muči, i to hoće ovde da sazna. Pokušaj da sazna samo ono što mi hoćemo da zna.

Izvini ako sam te u toku puta malo zapostavio. Morao sam da steknem njenu naklonost.

Mi smo i dalje prijatelji, zar ne, bez obzira na sve…?

Učini mi ovo što sam te zamolio.

Vidimo se za večerom", dobacio je meni i Hajnalki odlazeći iz hola hotela.

“Mi smo i dalje prijatelјi ..." odzvanjalo je u mojoj glavi. Ta rečenica, nad mojom glavom je visila kao mač, koji je Boško spuštao, kad god bi mu se pruži prilika za to.

Odavno sam to izrekla, na vratima Boškove bolničke sobe, i bez obzira na vreme koje je proteklo od tada, kada mi je Boško ponovi, kao danas, ne mogu da se ne vratim u jedan davni avgust.

Toga leta Boško je otišao iz našeg grada, na pripreme reprezentacije. Veliki publicitet je, u našem gradu, dat tom njegovom pozivu u reprezentaciju. Ja sam, pored tuge što ćemo se rastati, tih petnaest dana, bila ponosna što će moj Boško ostvariti san svih sportista, biti u ekipi koja predstavlja našu zemlju.

Na ispraćaju mi je obećao da će me, uvek kada mu se za to ukaže prilika, zvati telefonom i da ću prva znati u kojim su gradovima i kakve rezultate postižu. Čak sam obećala da ću novinaru lokalnog lista prenositi njegove utiske.

Dane Boškovih priprema sam provela kraj telefona, skakala na svaki poziv i bivala silno razočarana kada poziv nije bio meni namenjen. Ipak sam uspevala da dočekam i Boškov poziv i čujem tako mi dragi glas.

Govorio mi je da su pripreme naporne, da ih ipak s uspehom sprovodi, i da će verovatno biti u startnoj postavi.

Znala sam da je to za njega kao i za svakog sportistu, vrlo bitno.

Sve napore lakše podnosi, jer je uz njega privezak-lutkica majmunčeta, koji sam mu dala na rastanku.

"Hilјadu puta sam ga poljubio misleći na tebe, Brankiću moj", šaptao mi je u slušalicu.

Razgovore smo završavali šaljući jedno drugom poljupce, a ja sam posle svakog razgovora ostajala ispunjena nemirom. Drhtavica mi je obuzimala telo, i neretko sam, posle toga plakala, bez posebnog razloga, suze su same navirale.

Na dan moga rođendana, ustala sam ranije nego obično. Smestila sam se na sofu u sobi u kojoj se nalazio telefon. Sa posebnim uzbuđenjem očekivala sam Boškov poziv.

Planirala sam da telefon ostavim malo duže da zvoni, a onda naglo podignem slušalicu i pokušam dubljim glasom da se javim. Izmišlјala sam šta ću mu reći i najviše mi se dopalo da mu kažem: "Ovde jedna mala koja to više nije...”.

Telefon je zvonio više puta. Moje duboko "halo" zbunjivalo je sagovornike, pa sam kasnije morala da se pravdam da sam nešto promukla pa tako zvučim. Kasnije sam po podizanju slušalice čekala da se sagovornici prvi jave, kako ne bi sebe, a ni njih, dovodila u neprijatne situacije.

Čitavo prepodne sam, revnosno odgovarala na telefonske pozive, ali najdražeg mi, i toliko očekivanog, do podneva nije bilo.

Posle podne sam pokušavala nešto da čitam, no ni to mi nije polazilo za rukom. Neprestano sam mislila na Boška i pomalo se ljutila što me već ne zove. Ta razmišlјanja prekinula je zvonjava na ulaznim vratima. Otvorila sam ih i pred njima je stajao Stevan sa karanfilom u ruci.

"Sretan rođendan "opatice", ne daš se videti, ovih dana kao da si u manastiru", povikao je pružajući mi karanfil. Poljubio me je u obraz, pre nego sam uspela da ga pozovem da uđe u kuću.

"Nisam te video od kada je Boško otišao na pripreme. Ti si plakala, a umalo i ja za tobom da se rasplačem. Ne zato što Boško odlazi, to mi je bilo drago, već zato što sam ja otpao sa reprezentativnog spiska. Zamisli, dospeo sam do prve rezerve.

Selektor mi je rekao da, ukoliko se neko povredi, ne čekam poziv već da odmah dođem. Ja sada treba da pratim "zdravstveni bilten pozvanih". Koja glupost! Kakvog li zadovoljstva igrati umesto nekog ko to više ne može. Ko zna da li bih uopšte i tada igrao, ili samo bio rezerva", nije prekidao priču Stevan, dok smo ulazili u moju sobu.

Rekla sam mu, da čekam Boškov poziv, i da sam zato pomalo nervozna, a da me je obradovao što se, eto on setio mog rođendana. "Ja sam večita rezerva", sa setom je rekao Stevan. "To ti je nešto najgore što može da te snađe, Branka. Moraš da treniraš, budeš maksimalno spreman, prođeš sve teškoće napornih treninga i sve odradiš kao i onaj iz prve postave," brblјao je Stevan i prekidao priču samo da otpije gutljaj piva, kojim sam ga poslužila.

"Sav uloženi trud i znanje možeš da pokažeš tek, kada to više nije bitno za ekipu. Ulaziš u igru kada to ni publici, ni saigračima, ni protivniku nije bitno, kada ekipa ili puno vodi ili puno gubi, ili zamenjuješ nekoga ko je povređen, koga iznose ili izvode sa terena. Izem ti zadovoljstvo!

No ima i ovakvih dana, kao što je ovaj današnji, kada "večita rezerva" dočeka svojih pet minuta", pomalo drsko je rekao Stevan.

"U to ime, a u čast ovog trenutka, koji ne možemo da ponovimo kada se naš reprezentativac vrati, predlažem ti da te posle Boškovog poziva, izvučem iz ova četiri zida i izvedem na večeru.

Imam i ja razlog da častim. Dobili smo premije od kluba. Podigao sam i Boškove pare, pa možemo i njih da potrošimo", šaleći se, predložio je Stevan dok je ispijao ostatak piva iz čaše.

"Ja sada idem, i ne priznajem nikakav izgovor za eventualni neizlazak. Dolazim po tebe u deset. Ukoliko te Boško do tada ne zove, neće te danas ni zvati..." rekao je Stevan dok je izlazio iz kuće. Odjurio je niz ulicu, a da čestito nisam ni pristala na taj izlazak.

Nisam doduše ni odbila, da izađem na večeru sa Stevanom. Taj večernji izlazak ništa mi ne znači, bez obzira što mi je rođendan, jer Boško nije sa nama. Stevan je potpuno u pravu. Rezerva možda može da posluži nameni, ali zadovoljstvo ipak nije potpuno.

"Branka kćeri, pa ti si u sobi! Skoro si me prepala. Zašto sediš u mraku?" Vratila me je iz razmišlјanja moja majka paleći svetlo u sobi u kojoj sam sedela.

Devet je sati. Sunce je zašlo. Boško me još nije zvao.

Da li je moguće da je zaboravio na moj rođendan. Danas im se završio prvi turnir na turneji. Nije mu valjda utakmica na turniru važnija od mene, razmišlјala sam ne odgovarajući majci koja je, sa čuđenjem na licu, izašla iz sobe.

Tišinu u sobi prekinuo je reski zvuk zvona. Zgrabila sam telefon spremna da izgrdim Boška pre nego što počne da mi se izvinjava za ovako kasni poziv.

"Branka ja sam. Da li je Boško zvao? Ako nije i neće. Spremaj se stižem po tebe", vikao je Stevan u slušalicu. Šta je dalje govorio nisam čula jer sam ispustila slušalicu i veza se prekinula. Za manje od deset minuta Stevan je bio pred našim vratima, spreman da me izvede u "provod" kako je on to zvao.

Sačekao je da se spremim.

Obukla sam se i pogledala u ogledalo. Niz obraze su mi klizili garavi mlazevi. Nisam mogla da zadržim suze. Sustizale su jedna drugu i mešajući se sa tek nanetom šminkom, na mom lica stvarale su čudesni akvarel.

Shvatila sam kako se oseća "prva rezerva". Bila sam ubeđena da me je Boško zaboravio misleći na važnu utakmicu.

"Prve rezerve kreću u provod", htela sam da izbacim svu gorčinu iz sebe zbog Boškovog nepozivanja i da se našalim u Stevanovom stilu, pa sam mu to rekla pri izlasku iz sobe.

Otišli smo do malog restorana na kraju moje ulice, u koji je naše društvo često navraćalo. Kuvar iz tog restorana je izvrsno pripremao hranu, a mala grupa muzičara je svirala muziku po našem ukusu. Taman toliko glasnu da dopre do svačijeg uha, i toliko tihu da smo, dok je slušamo, nesmetano mogli da ćaskamo.

Danas, valјda zbog godišnjih odmora, sala restorana je bila poluprazana. Odabrali smo mali sto u uglu. Stevan mi je ponudio da sednem za sto, na mesto, sa kojeg sam mogla pogledom da obuhvatim čitavu salu. Insistirao je da naručim vermut.

"Našim pobedničkim pićem ćemo nazdraviti,... živela”, rekao je.

Nazdravili smo, ja sam otpila gutljaj vermuta, a on je otpio svoje pivo. Da bi mi što više ugodio Stevan je za večeru, poručio lignje na žaru, jer je znao da ih volim. Koliko puta je samo bio, sa nama u društvu, kada je Boško naručujući te morske plodove govorio: "za moju Branku morski kolutići, ona ih obožava".

Muzičari su nas zapazili i počeli su da sviraju pesme koje smo mi, iz našeg društva, najčešće naručivali.

U jednom trenutku mi se učinilo, da li zbog muzike ili vermuta, da mi misli nisu toliko skoncentrisane isključivo na Boška. Stevan ga je stalno pravdao izmišlјajući razne razloge, od kojih su mi neki bili i smešni, pa sam počela, sve češće, da se smejem.

“Takvu te volim, smej se. Mnogo si lepša kada se smeješ nego kada tuguješ" pružajući mi ruku rekao je Stevan.

"Da igramo, ovo su naše pesme", predložio je.

Nije mi bilo do igre, no Stevan se toliko trudio da me razveseli da nisam "imala srca" da ga odbijem. Ustala sam i prihvatila njegovu ruku. Otišli smo do podijuma za igru, na kojem je bilo još nekoliko parova. Igrali smo, nešto pričali. Stevan je pokušavao i sve više uspevao da me nasmeje. Smejući, zaneli smo se i skoro pali. Stevan me je čvršće prihvatio i osetila sam njegovo koleno na mojim butinama. Bila sam sigurna da su nam tela bliže jedno drugom nego što to igra iziskuje. Stevan me nije ispuštao iz zagrljaja. Pogledala sam ga u oči, i odmakla se. Malo je popustio njegov stisak, ali kod narednog okreta još jače me privio u naručje, produžio svoj korak a naše butine su se, opet, pripile jedna uz drugu.

Podigla sam glavu, pogledala ga sa čuđenjem i pre nego što sam uspela bilo šta da izgovorim Stevan se sagnuo i prislonio svoje usne ne moje. Naglo sam se otrgla i pošla prema stolu.

"Branka šta ti je?" povikao je Stevan za mnom pokušavajući da me spreči da obučem džemper.

Previše si sebi dao za pravo, ja nisam takva za kakvu me očigledno smatraš, ljutito, kroz suze sam mu odgovorila.

"Šta se foliraš. Znamo svi kakva si ti", uzrujano je odgovorio Stevan.

Kakva sam to?

Šta vi to znate?

Zastala sam i srdito ga pogledala. Insistirala sam da mi odgovori.

"Misliš da ne znamo šta ste radili, one večeri u hotelskoj sobi. Pa mi smo tu sobu i zakupili Bošku, kao poklon za onaj pobedonosni gol u prvenstvu. Znali smo da ćeš mu se dati, a sada izigravaš stvarno opaticu".

Suze, suze, suze ... ništa nisam videla dok sam trčala prema svojoj kući. Instiktivno sam se zaustavila pred ulazom u kuću, otključala vrata i utrčala u svoju sobu. Bacila sam se na krevet i dugo plakala.

Zar me takvom smatraju svi, pa i moj Boško? Zato me danas nije zvao. Kome takva žena treba i kome nešto znači..., nisam mogla da odagnam misli i obuzdam suze. Te noći nisam oka sklopila.

Jedva sam sačekala da svane. Rešila sam da pozovem, moje i Boškove drugare, i proverim ono što mi je Stevan prethodne večeri rekao. Kao za inat, na prvih dva - tri poziva niko nije odgovarao. Grozničavo sam razmišlјala koga još da pozovem?

Milan!

Milana nisam zvala, a on sigurno sve zna. On je jedan od Boškovih dobrih drugova i neće me lagati.

Telefon je dugo zvonio pre nego što se začuo Milanov glas u slučalici:

"Zdravo Branka. Sretan ti rođendan. Naravno da sam se toga i juče setio, ali znam da Boško nije tu pa nisam hteo da te uznemiravam. Mislio sam da ćemo rođendan da proslavimo kada se Boško vrati. Da si nam ti lepa, živa i zdrava...", govorio je Milan ne dajući mi mogućnost da dođem do reči. Prekinuo je sa pričom tek kada mu se učinilo da čuje moje tihe jecaje.

"Branka, ti plačeš, šta ti je?”, pitao je Milan.

Plačem, plačem od juče, od trenutka kada mi je Stevan rekao da ste one večeri, na klupskom slavlјu zakupili hotelsku sobu Bošku verujući..., sipala sam reči bez želje da prekinem. Verovala sam da ako stanem, više neću moći da nastavim jer će mi suze zagušiti svaki zvuk iz grla.

"Branka, Branka... prvo prestani da plačeš i dobro me slušaj. Nemaš razloga da sumnjaš u Boška i njegova osećanja prema tebi. Valjda znaš, da mu, svi mi, pa i Stevan, zavidimo na tome što si mu ti devojka. Šta bi dali, da smo te sreće, pa da si se opredelila za nas umesto za njega.

Stevan je verovatno malo više popio. U poslednje vreme, to mu se sve češće dešava. Znaš već da je po prirodi drzak, i da često nema mere. Verovatno je pogrešno shvatio taj tvoj pristanak za izlazak. Ništa se strašno nije desilo i ne očajavaj.

Zastao je Milan proveravajući da li sam još na vezi i kada je i dalje čuo moje jecaje nastavio je.

“Kakve veze ima da li smo zakupili sobu ili nismo”.

Jedino je Boško te večeri imao koga da povede u tu sobu. Za razliku od ostalih, imao je i onu koja je bila spremana, da sa njim ode tamo. Vi ste već dugo zajedno i verujem da takav vaš postupak nema nikakve veze sa nekom budalastom opkladom. Branka svi vidimo da se vi volite. Nije li to dovolјan razlog da se ne obazireš na zajedlјive komentare ljubomornih i zavidnih.

Uzgred o tome da ste bili u toj sobi i šta se u njoj događalo, Boško nikada ništa nije pričao.

Sigurno nije zaboravio na tvoj rođendan. Sama kažeš da te je zvao prethodnih dana. Postoji neki, veliki razlog zašto to nije juče uspeo da uradi. Možda su veze u prekidu. Ne bi od zaboravio "svoju Branku, svog Brankića"...

Čula sam još samo glasno Milanovo ponavljanje: "alo, alo” pre nego što sam spustila slušalicu, i zagnjurila lice u jastuk, ne bi li utišala jecaje, koji su iz mene, poput bujice, izvirali.

Čitavo pre podne provela sam u krevetu. Poziva od Boška i dalje nije bilo, pa sam na brzinu, rešila da odem kod tetke u banju.

U banji ću naći, tako mi, neophodan mir. Pakovala sam svoje stvari i tražila opravdanje za svoju iznenadnu odluku.

Dugo odlažem tu posetu pravdajući se raznoraznim razlozima, a u stvari nisam htela da budem ni tren bez Boška. Teča me je pozivao telefonom, navaljivao da dođem kod njih i stalno me zadirkivao kako bi strašno voleo da upozna tog Boška, koji je njihovu miljenicu tako udaljio od njih.

Okolnosti su se, bila sam ubeđena, promenile pa sam mogla da odem kod tetke. Verovala sam da ću u tišini banjskog drvoreda, koji remeti samo šum banjske reke, pronaći svoj mir, odmoriti se, posvetiti ispitima koji su me čekali i nekako odbolovati Boška, koji me je, bila sam sigurna, zaboravio.

U autobusu sam gledala kroz prozor, ne obazirući se na putnike koji su ulazili na usputnim stanicama.

U Beogradu mi se učinilo da sam videla Boška, kako promiče peronom, prilazi mu devojka i dugo se ljube.

Ostala sam bez daha. Moj Boško sa tom crnkom. Napokon su se to dvoje okrenuli. Obradovala sam se. Nije to moj Boško.

"Neki sretnici su dočekali jedno drugo", pomislila sam gledajući ih suznim očima.

U banju sam stigla uplakana, sa velikim podočnjacima a tetka, videvši me takvu, počela je da grdi školu i učenje, koji su toliko izmučili njihovu lepoticu.

"Ništa za to. Tetkina kuhinja, svež sir, mleko s planiskih pašnjaka, banjska voda i vazduh vratiće ti svežinu", tešila me je tetka dok smo išli prema njenoj kući.

Narednih dana sam sama šetala po banji, i bila sam sretna što me niko ne prepoznaje, niko mi se ne javlja, ništa niko ne zapitkuje. Sedela sam satima na klupi pored reke i gledala u vodu.

Sanjarila sam. Stalno su mi se misli vraćale Bošku. Nikako mi nije uspevalo da se otrgnem tih misli.

Navirala su sećanja.

Boško i ja u čamcu na reci. Zadirkivao me je pevajući: "Čamac plovi sam po Tisi, ti kraj mene sada jesi," namerno prilagođavajući reči pesme, sadržaju koji mu je u tom trenutku odgovarao.

Naše prvo zajedničko letovanje, u malom plavom šatoru, iz kojeg se pružao predivan pogled na morsku pučinu.

Boško i ja na skijanju. Nikako nisam mogla da zakopčam cipele i uhvatim ručku na uspinjači. Boško se silno trudio da me tome nauči što mu je na kraju i uspelo.

Prvomajski izleti. Ležali smo, jedno kraj drugog držeći se za ruke, na prostrtom ćebetu i gledali bele paperjaste oblake koji su promicali preko svetlo plave podloge, prepoznavajući u njima razne oblike.

Moji rođendani. Boško je prvi dolazio, dugo zvonio na vratima, a ja mu ih namerno, nešto duže nisam otvarala.

"Zamalo da se vratim, mislio sam da ovde nema nikoga, a ja krenuo kod "moje male" koja je danas malo porasla i pokušava da "me stigne", pa sam želeo da joj to prvi čestitam”, izgovarao bi dok me je primao u zagrlјaj i davao poklon.

Naše duge šetnje po šumi kraj reke. Ruke u njegovom džepu od jakne. Korak u korak. Vukao je noge kroz opalo lišće.

"Neću da ga gazim. I ovako mu je dosta što je ostarilo, požutelo i opalo. Čuješ li ga kako plače?”, pitao me je dok je podizao gomile lišća čas jednom čas drugom nogom.

O Bože, svaka slika kao iz nekog filma za vreme kojeg muškarci, obično, presede u bioskopskim stolicama, kraj svojih partnerki i dodaju im, kod pojedinih scena, maramice.

Da "obični muškarci", ali moj Boško nije nikada bio "običan" i zbog toga mi je još draži.

Sećala sam se tih trenutaka koje ni jedan holivudski scenarista, ni reditelј ne može ni da zamisli.

Ja sam ih uz Boška doživela i to niko, ne može da mi uzme, a da mi ne istrgne dušu.

Dešavalo mi se da mi se usne "iz čista mira" razvuku u osmeh. Zvuk vetra, šum banjske reke ili govor prolaznika vraćali su me u stvarnost i ja bih se odjednom trzala, osvrtala unaokolo proveravajući da li je neko primetio da se "bez razloga" smejem u sred parka.

Kod tetke sem svraćala samo na obed i spavanje. Teča se po malo ljutio zbog toga, jer je želeo da više vremena provodim sa njima.

Mogla sam da ih razumem.

Imali su sve u životu, sem dece. Voleli su da im dođem u goste. Dok sam išla u osnovnu školu, skoro čitav letnji raspust provodila sam kod njih. Bili su spremni da mi ispune skoro sve što poželim.

Volela sam, ujutro, da idem sa njima na pijacu. Birali smo najcrvenije jabuke, tek pristigle rotkve i male, crvene šumske jagode, koje su selјanke nizale na vlat trave i tako nanizane prodavale.

Poseban doživlјaj je bila kupovina sira i kajmaka. Prolazili smo pored tezgi a prodavci su, vičući, nudili svoje proizvode. Svaki je za svoj proizvod tvrdio da je najsvežiji, najmasniji ili najposniji u zavisnosti od toga šta bi tetka rekla da joj je potrebno. Ona je uživala da razgleda ponuđene proizvode. Napravili bismo čitav krug pored tezgi, probali razne vrste sireva i kajmaka, da bi teča, na kraju tog rituala, stao kraj mlade seljančice i obratio joj se uvek istom rečenicom:

"Daj nam..., ko obično..., jagnje moje malo".

Mlada žena, rumenih obraza, uperi pogled, svojih garavih očiju prema nama, i dok joj je lice dobijalo za nijansu crvenkastiju boju, više da bi potvrdila ono što već zna, pitala bi:

"Jel' kilo-kilo", i ne čekajući odgovor počela bi da stavlja kriške sira u vreću, koju je spretnim potezom, izvukla iz džepa, snežno bele kecelje.

U povratku, kada se graja prodavaca, koji nude svoju robu, sve manje čula, teča bi obavezno hvalio kupljeno a tetka bi kao za sebe, namigujući mi, u želji da naljuti teču, odgovarala da su sir i kajmak stvarno dobri, a da je seljančicino oko, ipak ono što je, najbolje na pijaci. Teča se nije ljutio na tetkine primedbe već je, zadovoljno, čitavog prepodneva pevušio pesmu o plavom i garavom oku, i zagonetno mi se osmehivao kad god su nam se pogledi susreli.

Posle ručka bi odlazili u neveliku poslastičarnicu smeštenu u kraj banjskog parka. Na raskršću banjskih staza, omeđena banjskom rekom činilo se da je iznikla zajedno sa rastinjem parka. Nizak krov, i velika bašta sa drvenim stolovima i stolicama, ispod lipa stvarali su skladan spoj.

Teča nije propuštao da mi ukaže na to da je ta poslastičarnica najstarija u banji. Od njenog otvaranja do danas kvalitet proizvoda je isti. Način pripremanja je tajna koju niko do sada nije odgonetnuo. Vlasnici su uspeli da se odupru najezdi novih proizvoda i ukusa pa je jedino u njoj mogla da se popije kafa pečena na plotni, i mlevena ručnim mlinom, neposredno pre kuvanja, poslužena u maloj mesinganoj džezvi, uz obavezan ratluk i vodu. Šampite, baklave, tulumbe... su bile najveće i najukusnije, a uz njih se obavezno pila ledena boza, limunada ili kabeza, iz flašica sa kuglom na mestu zatvarača. Po tome, koliko su uživali u ambijentu i kvalitetu proizvoda u toj poslastičarnici, mnogi banjski gosti su pamtili banju za čitav život.

Danas se, sa setom, sećam tih doživlјaja ali mi sada, studentkinji, takva pažnja i pomoć za snalaženje u banji više nisu bili neophodni. Tetki i teči je ostala potreba za takvim druženjima, što sam im ja, na žalost, svojim izbijanjem iz kuće, uskraćivala.

Zvao te je, od jutros više puta, neki Stevan. Rekao je da se izvinjava i da mu se obavezno javiš. Ostavio je i broj telefona. Zvala je i neka Olivera. Zvučalo je kao da zove iz daleka. Bilo je puno smetnji i samo sam razabrala, da te i ona moli da je nazoveš. Veza se prekinula pa nije ostavila broj telefona", rekla mi je tetka jednom prilikom kada sam došla na ručak.

Kakav je čovek taj Stevan? Zar posle svega što je uradio ima obraza da mi se javi i još ostavlјa broj telefona. Ma ko je on da mu se posle svega hitno javljam? Može samo o tome da sanja.

Olivera, koja Olivera me je zvala? Jedinu Oliveru koju ja znam je moja bivša školska drugarica. Nјen otac je radio nešto u diplomatiji i ona je negde sa roditeljima u inostranstvu.

Zvaće valjda ponovo ako joj trebam..., razmišlјala sam dok sam sedala za sto.

Javiću im se, odgovorila sam, lakonski, tetki krja mi je pružala papirić sa zapisanim brojem. Stavila sam papir u džep, sa namerom da ga kasnije bacim.

Jedno posle podne, sedela sam na klupi u parku, gledala banjsku reku. Nabujala je od kiše koja je padala prethodnog dana burno je proticala kraj mesta na kojem sam sedela. Razmišlјala sam o tome, kako mnoštvo kaplјica pripijene sjedinjene jedna sa drugom čine tu bujicu i tek se po neka "odvaži" da nailaskom na prepreku, se izdvoji, iz toka i samostalno poleti u vazduh.

One prolaze pored mene i nikada se više neće vratiti na to mesto. Trenom proticanja završavaju, zauvek svoje bitisanje na tom mestu. Odlaze u susret rekama, morima. Umesto njih, narednog trena, zamenjuju ih drugo mnoštvo kapi, čineći neprekidan mlaz i tako u nedogled. Tren odlaska jednih, je tren dolaska drugih.

Iz bašte restorana, postavlјene u kraj banjskog parka, dopirali su zvuci klavira. Za klavirom je sedeo jedan prosedi gospodin. Hbera sam zapazila prethodnih dana na šetalištu po čudnim, kaubojskim, čizmama koje je nosio.

U bašti restorana su sedeli gosti i pevušili pesme koje je ovaj pijanista, maestralno izvodio. Neki su, zagledani u reku ili duž šetališta, naizgled odsutno, pomerali glavu, ruku ili nogu u ritmu melodije koju su slušali. Očigledno je da ih je muzika "odvela" do nekih, samo njima znanih predela, ljudi ili događaja.

Kolektivni trans, toliko ljudi na jednom mestu, a ipak tako “sami" pomislila sam.

Svi uživaju u istoj pesmi, na istom su mestu, a pesma ih, poput devojaka u plavim blejzerima na ulazu u pozorišnu salu, odvodi, svakog do svog mesta, ne ukrštajući im puteve i ne smeštajući ih na već zauzeta sedišta.

Neki od parova su, držeći se za ruke, uživali u muzici i slasti trenutka. Oni će se, verovatno, tek mnogo kasnije, u nekoj sličnoj prilici, sećati ovog parka, ove bašte, ukusa kafe koju lagano, sa uživanjem ispijaju, ovog klavira, pogleda, setnog osmeha, koje jedno drugome upućuju, i topline partnerovog dlana.

Gledajući ih, "poneta" prijatnim zvucima, misli su mi se, opet, vratile na Boška i ono što mi je učinio.

Kako je moguće da su svi doznali broj telefona moje tetke, a da ga samo Boško ne zna?

Da li je naša ljubav poput ovih kapljica koje prolaze, da se nikada više ne vrate. Ona je sigurna sam u to, mnogo veća, mnogo jača, i kakva bi to trebalo da je bujica pa da je ponese, za tako kratko vreme u tako, za mene, važnom danu, pitala sam se.

Ako je slična kaplјicama, koje da bi tekle, su "kraj jedne a početak druge", čiji početak je, kraj naše ljubavi?

Ja taj početak ne vidim, ne osećam, ne nazirem. Za mene je reka stala, i ja sam zagledana u "kapi" koje su preda mnom, koje sam već videla i iživela.

Možda nema hrabrosti da me nazove.

Zašto?

Nikada nismo imali nikakvih tajni, ništa što jedno drugom nismo mogli ili smeli da kažemo i poverimo.

Da li se zaljubio u neku drugu? Ko zna na kakva je sve iskušenja nailazio...

Nije, ne verujem u to. Kolika bi ta "ljubav na prvi pogled" trebala da bude, pa da zaseni našu?

Sigurna sam da ni to nije razlog...

Verovatno je u startnoj postavi i uspešno igra za reprezentaciju, pa mu je "mala naša varoš".

Uspeh u sportu mu je važan, i jedino bi to moglo da mu odagna misli od mene. Patila sam i ranije zbog te njegove posvećenosti sportu, ali sam je prihvatala kao "opasnu suparnicu" za koju sam znala da ipak ima svoj "vek trajanja" a verovala sam da je naša lјubav večna, i da će je nadživeti.

Srce što kuca na preskok, dah koji zastaje i trepavice koje se hrane suzama, uveravaju me, da je samo moja patnja večna, i da sem nje, ničega na ovom svetu, nema što je večno...

Danas je trebalo da završe i treći turnir i za tri dana se vraćaju kući.

Trebalo je da ja budem na stanici i čekam autobus koji se ukazuje iza poslednje krivine hitajući pravcem ka staničnim peronima. Koliko sam puta sanjala taj trenutak kada ću mu se baciti u zagrljaj, odvojiti ga od svih, čvrsto se pripiti uz njega i uplesti svoje prste u njegovu smeđu kosu.

Koga će poljubiti, kada izađe iz autobusa, u levo pa u desno oko, i pre nego što prisloni usne na usne, ovlaš poljubiti vrh nosa.

Ko će uspeti da opstane u ponoru plavetnila njegovih očiju i ogledati se u tami njegovih zenica?

Da li će mu nedostajati ... dalja pitanja postavlјale su kaplјice koje su, utrkujući se jurnule prvo iz nosa a onda su ih ostale, koje su krenule iz krajeva očiju, počele da sustižu i pretiču.

Hoće li se ikada pokajati, zbog toga što me je ostavio i zaboravio baš na moj rođendan?

Strana 1 od 8

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak