NOVI BEČEJ - ONLINE NOVI BEČEJ - ONLINE NOVI BEČEJ - ONLINE NOVI BEČEJ - ONLINE NOVI BEČEJ - ONLINE

Sakupljamo kulturno-istorijsku građu Novog Bečeja

NOVI BEČEJ - ONLINE

Svakodnevno dodajemo materijal i sajt tehnički unapređujemo

NOVI BEČEJ - ONLINE

Radimo od 2006. godine

NOVI BEČEJ - ONLINE

Do sada smo sakupili 4000 članaka...

NOVI BEČEJ - ONLINE

Uključite se i Vi, šaljite nam materijale...

NOVI BEČEJ - ONLINE

Predgovor

Ljubav prema zavičaju bila je u meni, posebno naglašena još od najranijeg detinjstva. Nezaboravno mi je i bolno sećanje, kada sam u svojoj četrnaestoj godini (1931) morao, zbog školovanja, da se preselim iz Novog Bečeja u Zrenjanin (tadašnji Veliki Bečkerek). Tamo sam stanovao zajed­no sa svojoj sestrom i još tri učenika, nešto starijih od mene.

Prvi dan odvojenosti od kuće, od Novog Bečeja i svih milih i dragih, još je nekako protekao u miru. Ali, kada sam uveče legao, znatno kasnije nego što sam to činio u roditeljskoj kući, noć se odužila i prosto postala beskrajna. Mislim, da dužu noć nikada dotle, ni posle toga, nisam doživeo. Prevrtao sam se po krevetu, nekoliko puta ustajao da pijem vode, ali san nije dolazio. Nisu me napuštale misli o salašu, gde sam uz roditelje rastao, o Tisi, o Gradištu, o mestima gde sam provodio najlepše i nezaboravne dane svoje mladosti. Sve do jutra nisam oka sklopio.

Suze su lile jer su me otkinuli od majke i njenih milosti, od drugova, od Tise. Sećao sam se krava, koje sam svakodnevno čuvao po dalasku iz škole. Smenjivalo se to sa sećanjem na pse koji su mi se toliko radovali i koji su moj dolazak osećali još na velikoj udaljenosti, pa su izlazili na put, mašući repom i pozdravljali moj dolazak. Suze su navirale do jecaja. Nisam smeo da plačem na glas, jer bi se dečaci, koji su spavali sa mnom u sobi, ljutili što ih budim. Verovao sam da oni to ne mogu da shvate, da će me ismejavati. Oni nisu osetili takav bol kad su napuštali svoja mesta. Ne - bio sam ubeđen - oni ne mogu ni mene ovakvog razumeti. Ja bih za njih bio slabić, materina maza. To su bile dečačke godine, kada je ponos trebalo pokazivati u svakoj prilici.

Tako je to bilo sutra, prekosutra, tako je tekao dan za danom i izdržao sam mesec dana. Duže od toga ni po koju cenu. Nisam mario ni za ponos, pla­kao sam kad god sam se setio ili kada bi mi neko pomenuo Novi Bečej. Moj bol nije mogao da shvati niko u kući, pa čak ni moja mlada sestra, koja je bila ljubimica gazdarice i cele njene porodice. Mnogo se ni kasnije nisam izmenio.

Danas, u poodmaklim godinama, stičem utisak, da je moja ljubav prema zavičaju s godinama sve više rasla, sve više kako su me životni tokovi odvajali od njega. Ni rastanak, ni osnaženo intelektualno vaspitanje nisu oslobodili tu ljubav. Naprotiv, oni su - čini mi se - još pojačali onu dirljivu i neobuzdivu žudnju za zavičajem. Odvajajući se od njega verovatno sam poneo i jedan deo zajedničke duše te zbog toga nisam nikada raskinuo sa celinom. I danas, kao da postoje mnogobrojni i nevidljivi, ali čvršći končići koji vezuju moje biće sa društvenim životom moga kraja. Tako eto sve svoje slobodno vreme i svoju skromnu radnu energiju posvećujem ovekovečivanju mesta, događaja, ljudi i predmeta koji su zaslužili da ostanu nezaboravljeni. Želim da mladi vide, ili pročitaju kako se nekad živelo u njihovim mestima i šta je to što nas toliko veže za rodnu grudu. Kažu, da ratarska krv toliko veže čoveka za zavičaj, da mu ne dopušta da se igde drugde oseti onako slobodno kao na svome, pa je verovatno to slučaj i sa mnom.

Sada, kada je život na izmaku, kada se više živi od uspomena, svoju sadašnjost ulepšavam mislima i sećanjima na ono što je nekada bilo u Novom Bečeju i Vranjevu.

Već dugo živim u glavnom gradu, pored svoje dece, no neko unutrašnje bogatstvo, neka samo moja tajna to su misli, sećanja, uspomene iz rodnog kraja. Osećanja koja me tada obuzimaju sigurno su jedan od osnovnih podsticaja da zabeležim te svoje uspomene. Hoću da se vratim na one najlepše dane prošlosti, na sve što me je godinama ispunjavalo posebnim raspoloženjem, ne­kakvom blaženošću. Takva osećanja nagone čoveka da se, ma i na ovako skroman način, oduži onom koji ga je neizmerno zadužio.

Neće proći još mnogo vremena, a poslednji tragovi života nekadašnjeg Novog Bečeja i Vranjeva biće izbrisani. Iz pamćenja će izčeznuti jedno vreme i jedan život, koji će istoričari možda oceniti kao primitivan,... ali mu zato niko neće moći da porekne da je imao nešto plemenito i toplo, nešto što je naraštaje vaspitavalo da se ponose svojim zavičajem i da ljube rodnu grudu.

Danas se mnoge stare kuće ruše, a svaka od njih odnosi za sobom jednu priču - jednu prošlost. Svako menjanje i ulepšavanje lika mnogih ulica briše deo tradicije Novog Bečeja i Vranjeva.

Želja mi je da bar nešto iz tog doba, što pred našim očima nestaje tako reći nazapaženo, zabeležim i sačuvam za buduća pokolenja. Pored zabeleški izradio sam stotinak slika (u ulju i akvarelu) nastojeći da ovekovečim, ili bar sačuvam od potpunog zaborava, delove Novog Bečeja i Vranjeva koji nestaju. Jedan deo tih mojih slika (20 komada) dat je u vidu fo­tografija u ovoj knjizi.

Ako ponekad izađem iz okvira zabeleški, činim to u nameri da i ovde iznesem nekoliko istorijskih podataka za one koji nisu imali prilike da se sa njima upoznaju. Zbog toga sam na samom kraju dao kratak istorijski osvrt, koristeći se podacima iz moje knjige (u rukopisu) "Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju od najstarijih vremena do 1941. godine".

Put u prošlost koji sam izabrao neće biti naučna analiza, niti literarni pokušaj da se naslika određeno vreme one sredine iz koje sam ponikao. To će pre biti proširene beleške u kojima iznosim samo one podatke za koje mislim da su neophodni, da bi se dobila određena predstava o životu ljudi, izgledu ulica, pojedinih zgrada, o zaslugama pojedinaca i grupa, o vrednoći i preduzimljivosti meštana Novog Bečeja i Vranjeva.

Svojim sećanjima ću možda samo naznačiti mesta i ljude koji su zaslužili, ne samo da budu spomenuti, već da se na njih i u drugim prilikama sa više pažnje i češće sećamo.

 

U Beogradu početkom 1988. godine

panel
4680
Članaka
panel
3294
Fotografija

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

pavle jankovic

Na koga ličim?

Jednom, baš iz čistog mira,

Izbila je prava svađa.

Na koga ja stvarno ličim,

Stao deda da nagađa.

 

„Ima moje oči”, reče.

Al' mu u reč baka skoči:

„Zar si slep kad to ne vidiš —

Da baš ima — moje oči!”

 

Tetka tada brže — bolje,

Reče da je sreća prava,

Što mi nije k’o u čike:

Lice čudno, smešna glava!

 

Vrisnu strina sva rumena:

“Laž je ovo nečuvena!”

I još da sam isti čika —

Njegova baš živa slika.

 

Mojoj mami i mom tati,

Jedino je njima lako.

Znaju da ja na njih ličim —

I da volim što je tako.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.