Milan Nešić

Sav mu vek u novom

Мilаn Nеšić, po nаdimku Bаtа, rоđеn je 1948. gоdinе, nа Мitrоvdаn, u Nоvоm Bеčејu, gоdinе kаd je Тitо Stаlјinu rеkао istоriјskо nе.

Pоslе vrаnjеvаčkе оsnоvnе kоја nоsi imе “Јоsif Маrinkоvić", gimnаziје pоnоsnоg imеnа „Ivо Lоlа Ribаr" i Višе pеdаgоškе škоlе u Zrеnjаninu, bеz imеnа, gоdinu dаnа je u Nоvоm Žеdniku, kоd Subоticе, prеdаvао u škоli dvа јеzikа, srpski i hrvаtski.

Slеdеćih 35 je nоvinаr u nоvоsаdskoj kući “Dnеvnik".

Cео živоt, еvо 62, biо je u nоvоm. Rоđеn u Bеčејu Nоvоm, prоhоdао u аtаru Мilоšеvu Nоvоm, vојsku оdslužiо u Slоvеniјi u Меstu Nоvоm, prvi pоsао krај Subоticе u Žеdniku Nоvоm, оstаtаk u Sаdu Nоvоm. A i Dušicа mu, јеdinа sеstrа rоđеnа, bibliоtеkаrkа, u Knеžеvcu Nоvоm.

U Zеlаndu Nоvоm niје biо.

 

Povratna banatska karta

Pavle Janković - Šole rođen je 19.01.1939. godine u Novom Bečeju. Bio je član Društva književnika Vojvodine. Pisao je isključivo poeziju za decu i aforizme. Objavljivao u listovima, časopisima i emisijama radio-stanica. Pesme su mu u Antologiji vojvođanske poezije za decu štampane na makedonskom jeziku. Prevođen je na mađarski, turski, rumunski, makedonski i albanski jezik. Dela: Srebrna prašina, Ko bi rek`o, Gorski smeško, Koštica, koža za dvoje...

 

I rodih se ja

Pavle Janković

Sve je to počelo još pre rata u Novom Bečeju čiji su žitelji toliko voleli reku Tisu da su joj iskopali novo korito da bi tekla odmah ispred prvih kuća njihovog gradića. Time su, jednim udarcem, postigli tri trajne istorijske vrednosti. Prvo, Banat je, samo na tom delu, sa obe strane ove reke. Bačka počinje tek tamo daleko iza starog korita Tise koju su prozvali Mrtva Tisa. Drugo, između Tise i Mrtve Tise stvorili su Biserno ostrvo sa vinogradima od čijeg se grožđa, sa loze donete iz Afrike, jedino tu dobija čuveno carsko vino Krokan. I treće, po meni najvažnije, stovrili su sve uslove da se rodim u gradiću kraj reke i zavolim je za čitav život. Otuda su za mene sve reke sveta samo varijante Tise, a sva mora samo razni vidovi ove reke kada nabuja i prelije se izvan svog korita. Novi Bečej od vajkada ima jake bedeme i nasipe koji služe da sa njih bezbedno i zaljubljeno gledamo svoju reku koja, pored Jang Cenk Janga, jedina toliko CVETA. Sa njenog dna i obala izranjaju larve iz čijih košuljica po leću milioni čudesnih rečnih vilinih konjica da se vole i žive samo jedan dan. Oni se zovu Tiski Cvet. U takvom mestu i sa takvim žiteljima ni ja se nisam mogao roditi sasvim obično.

Sve je počelo tačno 19. januara, na Bogojavljenje, godine 1939. u 11 časova i 30 minuta. Pola sata pre ručka, kako je i red, i tek pola sata nakon rođenja moga brata Dušana kada sam izgubio svaku nadu da će se vratiti. Šta sam najzad i mogao, onako usamljen, posle druženja sa njim punih sedam meseci - iako sam znao da do rođenja imam pravo još na dva meseca bezbrižnosti.

Odlučujuća je bila prevelika emotivnost moga brata Dušana, jer smo znali da nas mama Tina (Otilija) i tata Bogdan željno očekuju. Zar sam, u takvim okolnostima, i ja mogao da ispoljim i trunku bezosećajnosti prema rođenim roditeljima.

Odigravalo se to u kući broj 12 u ulici koja je tada nosila ime Cara Dušana, po kojoj moj brat nije dobio ime, već po kumu Dušanu Radivojeviću.

„Sad, šta je - tu je", pomislio sam i krenuo.

Prvi sa kim sam se sreo bio je lekar Spajić. Onako bez iskustva, uspaničio sam se na pomisao da na svetu postoje samo muškarci. Onda ugledam babicu Kristinu I lakne mi. Majku i oca sam odmah prepoznao po radosnom osmehu, a brata prvi put i čuo pa sam mu se odmah javio, ispuštajući neke glasove za koje sam kasnije saznao da je plač. Ostali su bili zabrinutih lica.

Kada smo se moj pola sata stariji brat i ja rodili kao blizanci od sedam meseci, ni mesni lekar Spajić, ni apotekar Gulović nisu verovali da ćemo preživeti.

Onako plave i nikakve zamotali su nas u vatu između tri flaše s mlakom vodom koje su stalno menjali. To je bila najsavremenija oprema, u to vreme i u mom mestu, za spašavanje nedonoščadi.

„Dakle, to je svet", zaključio sam a da i nisam bio svestan da od samog rođenja prisustvujem predstavi koja se mogla kobno završiti po mog dedu Pavla.

Otac Bogdan je hteo da nam da imena, kao iz narodne pesme. Predrag i Nenad. Da se zna da smo blizanci, braća.

Deda ni da čuje. Moj brat će morati, odlučio je on, da nosi njegovo ime. Bio je živahniji, a i prvo dete, pa makar sa pola sata prednosti.

Brat mi onda počne naglo da plavi, a na usta mu udari pena. Sav se zgrčio.

Ja živnuo. Nekako se bolje osećam, a sve sam i manje plav. Tad sam odlučio da preživim u inat dedi koji je više nade polagao u brata.

Gleda Spajić u mog brata, pa zavrti glavom. Malo posle to uradi i Gulović.

Deda gleda čas u jednog, čas u drugog. Smrači se. Vidi i sam: loše je tipovao.

A ja za inat, sve življi i življi. Pa od besa sav pocrvenim.

Ono malo krvi u sebi nateram u lice i one delove tela koji su mi virili iz vate. Pa se još i počnem mrdati.

Tu prvi put pokažem snagu svoje volje.

Dedu to dotuče.

Jasno vidi: prevario se.

-Ovaj će nositi moje ime - reče ocu i pokaza na mene.

Ocu prekipi:

-Kako možete! - ljutito primeti. - To su moji sinovi.

Sad bih ja opet da poplavim ali još nisam mogao toliko da vladam svojim telom.

-On, ili ću se obesiti! - deda je bio jasan i nedvosmislen.

Da sam mogao, kleknuo bih pred oca da pusti dedu da se obesi. Još nikada nisam video obešenog dedu. Samo, nemam snage. Nije ni čudo, žurio sam da što pre vidim ovaj svet pa poranio, poveden bratom, čitava dva meseca.

Znam tačno šta bih rekao ocu. Samo ne umem.

-Pa, obesi se! - kao da me čuje, odgovori mu otac.

Deda izađe.

Bio sam u nedoumici: hoće li me izneti da vidim prizor. Hoće, smirim se, deda mi se veša samo jednom. Osluškujem. Nije stao odmah tu, iza vrata, već mu čujem korake kako odmiče prema špajzu.

Znam po naslednim osobinama da u špajzu vise šunke I kobasice na jakim palicama koje se, opet, sasvim čvrsto kukama drže za tavanicu. To je, znači!

Deda opet, iskusniji od mene, misli drugačije. I on se uputio prema tim palicama I kukama ali razmišlja: uže će staviti na kraj palice. Kad skoči sa stolice-palica će skliznuti i njemu ništa.

Sve je tako deda i uradio.

Popeo se na stolicu, stavio štranjku oko vrata i vezao je za jedan kraj palice. Uporan je bio pa je i skočio sa stolice koja se preturila uz veliku buku limenih kanti.

Samo, palica nije skliznula već joj se drugi kraj preprečio na tavanici.

Uplašeni bukom, otrče otac, Spajić i Gulović do špajza.

Kad tamo: deda u samrtnom ropcu trza nogama. Iskolačio oči pa mu došle kao dešnjak u česnici.

Brže - bolje odseku uže.

Tako meni ostanu i deda i njegovo ime.

Pišem ovo 6. aprila 1991. godine u prepunoj kući moje razdragane majke u Novom Bečeju, kraj same obale Tise, slušajući njene talase. Radostan što imam šestoro dece: Bogdanku, Aleksandru, Bogdana, Jelenu, Dušana i Sanju, a od Bogdanke troje unučica: Dorda, Alekseja I Nastasju.

I zamislite, za dva meseca - u prvoj polovini juna očekujem sedmo i osmo dete - svoje blizance.

Da je živ, moj otac Bogdan bi, pored mene, bio najsrećniji čovek na svetu.

U dvorištu Zmajeve kuće, kada je Pavle Janković primio Nagradu Zmajevih dečijih igara u društvu sa Dušanom Petričićem, Vesnom Parun, Svetlanom Makarevič i dr Slobodanom Ž. Markovićem. Sremska Kamenica 1987. godine.

 

Pavle Janković – Šole

je pesnik koji se ne nameće mališanima, koji ne docira, ne pozajmljuje trikove iz arsenala pseudodečje poezije, ali ne upada ni u greške suvoparne staroškolske pedagogije. On s decom ćaska, otkrivajući im nova značenja pojmova i objekata koji ih okružuju, da bi ih na vešt način doveo do one tačke od koje dalje mašta kreće kud je snovi vode. Iz suženih urbanih dimenzija svakodnevice on ih mami u prave, prirodne prostore, otkrivajući im zaboravljenu simboliku prirode, ili mogućnosti da nešto funkcionalno postane i predmet igre, uvodeći ih u one sfere nadrealnog, koje su u detinjstvu čovečanstva bile sastavni deo nepragmatične svakodnevice. Iz sveta informacija vraća ih u svet u kome se i pitanja i odgovori nalaze u čoveku samom, onom čoveku kome ne smeta relativnost otkrivenih istina, ali mu smeta nasilje poistinjenih relativnosti.

Dete, u kome je geneza dominantan proces, metodologija obrazovanja pokušava da razvije afinitete za prihvatanje konvencija civilizacije na agenetski, apstraktni način. Dete na to dugo reaguje odbijanjem da izađe iz svog biološkog identiteta. Pavle Janković - Šole u svojim pesmama iz sveta na kockice pronalazi drukčije rešenje. On peva o brojevima, objašnjava ih deci kao pojmove kojima je izmislio genezu. To su mini-bajke o poreklu bolje od bilo koje mnemotehnike. Broj počinje da živi, matematičke operacije dobijaju životna svojstva, a malim radoznalcima je unapred odgovoreno na samo naizgled besmislena pitanja, kao što je na primer: "Zašto je šest - šest?"

Pavle Janković - Šole je imao na umu i potrebu da stihovi budu kratki i pamtljivi. Njegova metrika je znalački prilagođena uzrastu njegovih čitalaca.

 

Svi uza zid

Poezija

Zorica Milinov

Zorica Milinov (rođena Vlaškalin), rođena 03.07.1978. godine, živi u Novom Bečeju. Pohađala OŠ "Josif Marinković", završila srednju tehničku „Ivo Lola Ribar“.

U srećnom braku sa Milanom, majka dva dečaka Nikole i Jovana i devojčice Snežane. Pesme piše od rane mladosti. Pisanje za nju predstavlja način da izrazi svoja osećanja, viđenje života...

 

Poezija

Zoran Andrin

Rođen sam u Novom Bečeju 1968. godine i tu sam još uvek.

Objavio sam dve zbirke pesama: Smejem se 1994. i Dete i dan 1998. godine.

Osnivač sam, ili jedan od osnivača pozorišnih trupa u Novom Bečeju: Teatar Q.E.D, Teatar Druga egzistencija i Teatar PAAD.

 

Poezija

Zoran /Aritona/ Ristić rođen je 19.10.1956. godine u Karavukovu, Opština Odžaci. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu 1971. godine, a Srednju šumarsku školu u Kraljevu 1975. godine. Diplomirao je na Šumarskom fakultetu u Beogradu 1980. godine.

Zoran Ristić

Prvo zaposlenje je bilo u Lovačkom savezu Vojvodine od 1982. U Savezu je radio do 1993. godine. Magistrirao je na Šumarskom fakultetu u Beogradu 1992. godine, sa temom: „Elementi dinamike populacije poljske jarebice (Perdix perdix L,) u Vojvodini kao osnov za određivanje stepena korišćenja”. Od 1.02.1993. godine prešao je da radi u Lovoturs, a od 2003. godine radio je u direkciji JP „Vojvodinašume” sve do 2006. godine, kada je prešao na Prirodno matematički fakultet Univerziteta u Novom Sadu, na Departman za geografiju, turizam i hotelijerstvo (Smer lovni turizam) na kojem je 2004. godine doktorirao sa temom: „Pernata divljač kao deo lovno - turističe ponude Vojvodine”.

Učesnik je više od deset naučno istraživačkih projekata, kao što su: utvrđivanje realnog prirasta poljskih jarebica u lovištima Vojvodine, utvrđivanje zimskih gubitaka kod poljskih jarebica u lovištima Vojvodine, utvrđivanje realnog prirasta smeće divljači u lovištima Vojvodine, procenat preživljavanja fazančića unetih u lovišta iz veštačke proizvodnje, reprodukcija fazana u lovištima Vojvodine, izučavanje tipizacije avijarnih i drugih virusa influence molekularnim dijagnostičkim tehnikama, praćenje zdravstvenog stanja divljači i uvođenje novih biotehnoloških postupaka u detekciji zaraznih i zoonoznih agenasa - analiza rizika za zdravlje ljudi, domaćih i divljih životinja i kontaminaciju životne sredine, ispitivanje uticaja odabira jaja i faktora inkubacije na morfofunkcionalne karakteristike embrionalnog i postnatalnog razvoja u cilju povećanja vijabilnosti fazanskih pilića i dr.

Do sada je objavio preko 100 naučnih radova, izdao dvadesetak knjiga, brošura i udžbenika. Za svoj rad je nagrađen sa većinom lovačkih odlikovanja LS Jugoslavije, Srbije i Vojvodine, a od Lovačkih udruženja i društava dobio je preko 20 diploma, plaketa i drugih priznanja.

 

Lovačko društvo (udruženje) Novi Bečej 1885 - 2011

Strana 1 od 4

Prijavite se za novosti

Prijavite se ako želite da dobijate novosti sa sajta na vaš e-mail.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak