Spomenik vodici pokraj rita

Po pričanju starijih meštana sela, prva lekovita voda koju su lјudi koristili za iscelјenje duha i tela nalazila se na par kilometara od Kumana, jugoistočno prema susednom selu Melenci. Ova “sveta” voda predstavlјala je, u stvari, lekovitu vodu kasnije čuvene Banje Rusande. Vode Rusande prostirale su se nekada sve do periferije Kumana, tako da se zimi čorkulјama (klizalјkama) moglo stići preko zaleđene vode od jednog mesta do drugog. Pretpostavlјa se da je vreme korišćenja ove vode i njenog lekovitog blata, počelo posle nastajanja novog Kumana, početkom prošlog veka. Međutim, mesto prve “Vodice”, kako se pouzdano zna, nalazilo se na jednoj leniji prema selu Tarašu, u blizini bare “Crvenke”, tj. u potesu “Vanja” - koji jednim delom predstavlјa veliku livadsku površinu, prostirući se od Kumana do Taraša, nekoliko kilometara od leve obale reke Tise. Ovu “Vodicu” verovatno su koristili i Tarašani i Kumančani, još dok su meštani Kumana živeli u starom selu, pa se s obzirom na poštovanje svetih mesta taj običaj očuvao i dolaskom meštana u novo selo Kumane (koje se danas nalazi oko četiri kilometara istočno od bivšeg naselјa). Međutim, zbog velike udalјenosti stare “Vodice” kasnije je nova “Vodica” podignuta, takođe, na novopronađenom izvoru vode, na par stotina metara severno od naselјa, na padini prema ataru Rita. Ona se nalazila mnogo bliže selu, što je lјudima i sveštenstvu više odgovaralo, jer se najčešća poseta “Vodici” odvijala na praznike Bogojavlјenje i Krstovdan, dakle u danima najveće hladnoće i otežane prohodnosti do svetog mesta. To je i razlog da ona bude što bliže selu i crkvi. Ne zna se tačno godina pronalaska ovog, po narodnom verovanju, svetog izvora. Prema predanju, leti je na tom mestu ritska zemlјa bila izrazito vlažna, za razliku od okolne ispucale suve zemlјe. Narod je odmah prihvatio verovanje da je taj izvor bogom dat i da ima lekovitu moć.

Poznato je da se ova “Vodica”, nalazila na njivi Žive Lazića (nazarena). Posetioci izvora pričinjavali su, po svoj prilici, priličnu štetu i onako skromnim usevima. I pored toga, Lazić je ipak prihvatio da se na njegovoj njivi podigne “Vodica”, jer je to očigledno bilo mesto izvora vode koje je narodu trebalo i to je on poštovao. Nema preciznih pisanih podataka kada je spomenik na tom mestu podignut. Na osnovu kazivanja Živinog unuka Rade Lazića, kako mu je deda pričao, na ovom mesto je jednog letnjeg dana (oko 1912. god.) jedan čovek doneo bolnu ćerku. Devojka je bila visoka i veoma lepa, ali paralizovanih nogu. Nјihova vera u ovu vodu bila je toliko jaka da su je posećivali više puta, iako su dolazili čak iz Bačke. Mnogi meštani su bili svedoci čudotvornog iscelenja nogu ove nepoznate devojke, koja je prohodala uoči Svete Petke. Prezadovolјan otac je u znak zahvalnosti podigao ovde spomenik - “Vodicu”, koji je kasnije osvećen na Vidovdan 1926. god. Pamti se da je bio sagrađen od opeke, sa metalnim rešetkastim ulaznim vratima. “Vodica” je oblikovana klasično, kao zgrada manjih dimenzija. Istočni deo je bio naslonjen na breg, uz koji je vodio putelјak do periferije sela, odnosno do uzvišice, gde su sve do kraja četrdesetih godina bile raspoređene tri, a jedno vreme i četiri, kumanačke vetrenjače. Širina objekta “Vodice” je iznosila oko 1,8 m, a dužina oko 3 m. Dvoslivni krov je imao krst na zabatnom delu, a visina u vertikali krsta je bila oko 2,4 m. Meštani sela su je krečili često, naročito pred praznike. Unutra se nalazio omanji bunar dubine nepuna 2 metra sa nivoom vode od oko jednog metra. Ispred bunara nalazile su se tri stepenice. Voda u bunaru je bila veoma hladna i čista. “Vodicu” su posećivali mnogi, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost. Običaj posete “Vodici” u ovom kraju postao je tradicionalan, a najčešće se dolazilo nedelјom. Nije sigurno da je kumanačka “Vodica” posvećena Arhangelima Mihailu i Gavrilu (21. novembar), kada je i slava seoske pravoslavne crkve. S druge strane, ovaj kultni izvor, na osnovu usmenih kazivanja meštana, moguće je da je vezan za praznik Svete Petke, s obzirom da je unutar “Vodice” bila naslikana njena ikona (prema kazivanju Drage Lazić, supruge Radine). Tome u prilog ide i priča vezana za oporavak devojke na Svetu Petku početkom ovoga veka. “Vodica” je jedna od nekoliko stotina sličnih mesta koja se nalaze ili su se nalazila na području Vojvodine. Selјani su i ovoj vodi pridavali lekovitu moć i iscelitelјsko svojstvo. Na ovu “Vodicu”- bunar obično se dolazilo uoči verskih praznika, najčešće nedelјom po podne se tu okuplјao narod. Međutim, bez obzira na praznike, “Vodica” je mogla da se posećuje svaki dan, jer se nalazila u blizini sela. Voda se koristila na samom izvorištu, ili se najčešće nosila kući radi blagotvorne upotrebe i čuvanja u slučaju da se neko razboli od ukućana, ili bilo ko drugi, od najmanjeg uzrasta do lјudi u poznoj dobi života. Mnogi su vodu koristili i za zalivanje okolnih ritskih i seoskih bašta. Po pričanju Žive Čolića, crkvenog službenika, ovde je, pre Drugog svetskog rata, izlečila jedna žena bolesne oči i jedan čovek noge (zapis Milana Varadinca). Postojalo je verovanje u univerzalno lekovito dejstvo ove vode, i ona se koristila u bilo koje doba godine i za sve bolesti. Najčešće su u pitanju: išijas, oči, koža, reuma, kosti, mišići, paralize, epilepsije i sl. Na “Vodicu” su dolazili vernici dan uoči praznika ili u ranu zoru na sam praznik, uzimajući iz nje vodu u posudama. Dešavalo se da tu lјudi i zanoće, dočekavši praznik pored izvora, uoči Svete Marije, Svetog Ilije, Spasovdana ili za Duhove. Izražavajući zahvalnost božanskoj moći vode, i zdravi i bolesni su prinosili na dar simbolične predmete: upalјene sveće ili najčešće novac koji se bacao u bunar “Vodice”. Nekada se pored “Vodice” i velikog bagrema pokraj nje nalazila posuda (kasa) od udublјenog debla sa poklopcem i lokotom za zatvaranje, da bi se tu sačuvao ubačeni novčić, poklon posetioca.

* * * *

Sakralni objekat “Vodice” bio je očuvan sve do kraja sedamdesetih godina ovog veka. Postepeno je ruiniran, nažalost, kao i mnoge druge građevine od duhovnog i istorijskog značaja našeg naroda. Danas ovog mesta više nema. Međutim, sadašnji vlasnici njive, braća Milosavlјevi, Miodrag i Ivan, primetili su nedavno da na jednom mestu suzi voda, ista onakva kao pre jednog veka. Oni žele da se na tom mestu ponovo podigne i osveti “Vodica” i da se bolјe čuva.