Odrastanje salašarske dece u potesu “Vanja”

U srednjem delu Banata pre drugog svetskog rata nalazilo se mnogo salaša. Salaši su bili podizani na onim mestima koja su lјude vezivala za njive i vinograde i delove pašnjaka.

Interesantni su salaši smešteni na jugo-zapadnom kraju, delu kumanačkog atara od potesa “Vanja”*) na rudini “Agara” do đukošinskih vinograda**). Taj potes se nalazi na banatskom delu Potisja i nije bogat plodnom zemlјom. Osnovna odlika ovog kraja je puno pašnjačkih ledina, a malo oranica. Na tim salašima rađala su se i odrastala salašarska deca, jer su na njima, podalјe od sela, godinama živele mnogobrojne porodice paora. Tako se na salašu Joce Cvetića nalazilo petoro dece, Svetozara Đuričina (Voštinarova)-petoro; Slavka i Milosave Matića-šestoro; Žarka Aćimčevog-četvoro; Branka i Dade Mirčetić (Karabinog)-dvoje; Žive i Gore Trifunjagića-troje. Nјihov salaš je jedini bio od cigala. Na salašu Milana Tubića je bilo troje dece; i na salašu Letić Branka-petoro, njegovih unučadi od sina Desančića i snahe Sofije-Soke. Nekada se na tim siromašnim salašima mnogo pomagalo - “išlo se u mobu”. Deca su već sa navršenih deset godina radila na njivama za plugom i upregnutim konjima, učestvujući u vršenju žita, nošenju đubreta, berbi vinograda i drugim poslovima. Čuvali su stoku na širokim nepreglednim pašnjacima, uglavnom krave, ovce, svinje i guske, pa i konje u paripi. Vešti dečaci su ih jahali od “Vanja” do “Mlaka” i nazad. Kako se školska nastava u predratnoj Jugoslaviji odvijala dva puta u toku dana, školovanje ove dece je iziskivalo veliki trud, jer je do sela trebalo prepešačiti od 3 do 6 kilometara. To je i razlog što je je većina salašarske dece završavalo jedva 2-3 razreda osnovne škole, kako bi naučili samo da pišu i osnovnu aritmetiku. Manje je poznato da je postojala četvorogodišnja škola za decu na imanju Borđoša, gde su uglavnom živele siromašne porodice pastira mađarskog porekla. U to vreme verovatno ih je bilo preko petnaest porodica i predstavlјale su jedno malo seoce na uzvišenoj obali reke Tise. Podalјi “Vanj” nije bio tako jednoličan kao ravnica. Nјegovom sredinom ukoritila se dugulјasta slatkovodna bara “Crvenka”, a nedaleko od nje znatno manja bara “Slanuša” čije ime nije bez razloga takvo, jer je očigledno bila drugog vodnog sastava, nešto slanijeg, sličnog kao melenačka banja “Rusanda” ili elemirski “Okanj”. Ove mirne vode bile su pojilišta za mnogobrojnu seosku stoku, ali i kupalište za salašarsku decu.

U “Crvenki” se košarala riba i kupila pačija i guščija jaja. Deci je bilo dozvolјeno kupanje za vreme manjeg vodostaja zbog sigurnosti. Iako je ova slatkovodna bara krila mnoge zamke, kao što su blatnjavo, leplјivo dno, i nepregledni ševar, u njoj nije zabeležen nijedan slučaj davlјenja dece. Iz Bačke su dolazili lјudi da hvataju pijavice, u čemu su im najviše uz nadoknadu, pomagala salašarska deca. Velike crne pijavice, kao manje jegulјe, vrvele su “Crvenkom”, ali u “Slanuši” ih nije bilo. Kažu da su lečile glavobolјu. Stavlјali su bolesniku pijavicu na čelo i ona je izvlačila krv, i tako bi prestajali bolovi. Drugi poslovi dece, van onih salašarskih, bili su vezani za berbu kamilice (žabnjaka). Deca su brala ovu bilјku vešto, pošto je ona za vreme stare Jugoslavije bila veoma tražena od raznih nakupaca, i van Vojvodine. U “Vanju” bilo je u izobilјu. Ovaj predeo joj je pogodovao zbog žarkog sunca, slatinastog zemlјišta i vlažnosti koja je dolazila sa Tise. U ovoj koloniji salaša osnovna hrana bila je riba, hleb i mleko, a s jeseni slanina, sir, paradajz i razno drugo povrće. To je i othranilo decu. Pored dece, ribu su lovili mnogobrojni ribari iz okolnih mesta. Jedan od njih je bio i čuveni Iva Trifunjagić, gajdaš iz Kumana koji je ujedno vršio dužnost seoskog dudara. Sa puno ribe Iva je odlazeći u razna mesta prodavao ribu ulicom vičući: “Ribe karaša kod Ive gajdaša. Dva dinara kila u vodi je bila”. Iva je bio duhovit kao gajdaš i narodni pesnik, a da su njegove pesmarice registrovane na četiri mesta u katalogu Biblioteke Matice srpske u Novom Sadu. U kalјava leta, na obalama ove bare deca su se igrala “topova”, koje su pravila od gustog blata, sa tankom zidovima i dnom. Kažu da su se blatnjavi ”topovi” udarom o osušenu ravnu obalu “Crvenke” veštog tobdžije čuli sve do na par kilometra dalekog Taraša. Zimi su deca koristila sanke i čorkulјe, a s proleća i leti krpene igračke i igračke od drveta. Prostrana ledina pružala je deci veliko druženje i igre uz loptu krpenjaču. Od dečjih igara tu su još: tolјe, cure, žmurke, krc-mau, činge i druge igre.

Dečje igrarije odvijale su od taraškog atara preko “Vanja” do forlenta, pumpe i “Sigeta” preko “Velikog rita” i “Trnovca” sve do “Mlaka” i “Borđoša”. Već poodrasla muška deca sa “Vanja” su ove krajeve obilazila jašući konje. Između dve bare “Crvenke” i “Slanuše” podignut je 1932. god. salaš Branka Letića. U ugovoru sa tadašnjom Banovinom pripalo mu je ovo mesto sa 5 jutara zemlјe. Imao je obavezu da pored salaša podigne i bagremovu šumu sa oko 2000 sadnica. Šuma je trebalo da bude utočište i zaštita od vetrova, kiša i oluje velikim stadima seoske stoke. Te godine u sadnji šume organizovano su učestvovala skoro sva školska deca Kumana. Pored toga podigao je, za potrebe sela rasadnik dudova, tako da je iz Novosadske banovine stizalo seme koje se marta meseca sejalo u lejama zaslamlјene zemlјe uz trasiranje brazde pomoću užeta. U tim poslovima su takođe učestvovala salašarska deca, uglavnom Brankovi unuci. Mlade, iznikle sadnice belog, murga i crnog duda, presađivane su prvenstveno u selu, pored sela, na skoro svim salašima i na putevima koji spajaju dva mesta. Od vinove loze podizana je sorta: otelo, novak-beli i crni, sasoroš i rizling. Koliko je taj posao bio ozbilјan, govori i podatak da je ovaj rasadnik i šumu posećivao glavni nadzornik za polјoprivredu i vinogradarstvo Vladimir Tolstoj, unuk velikog ruskog književnika Lava Nikolajeviča Tolstoja. Ovaj čuveni stručnjak za agronomiju, emigrirao je posle Oktobarske revolucije iz Rusije 1917. i živeo je u srezu Novi Bečej. Deci je često prilikom poseta, pričao bajke koje su im itekako nedostajale, a i o svom velikom dedi piscu Tolstoju. Ovaj simpatični Rus duge brade, na zahtev Stalјina vraćen je u Sovjetski Savez posle Drugog svetskog rata. Ogromni snegovi 1941.- 42. i ratno stanje teško je palo svima, a naročito nedorasloj deci. Nedelјama se nije moglo ići u selo. Hrana je bila oskudna, sastavlјena uglavnom od kulјe i pogača koje su se pekle, kako nije bilo pšenice, od kukuruznog brašna. Mnoga deca su se tih godina razbolјevala, ali ipak izdržavala sve nedaće. Dosta ih je i rođeno na salašima. Po rođenju salašarskog deteta, nosila se flaša sa rakijom do okolnih komšija da se nazdravi prinovi. Na Uskrs - komšijska deca bi dolazila po jaja obilazeći dobar deo atara “Vanja”, od salaša do salaša. Poznato je koliko se tada vodilo brige o detetu. Sigurno ne kao sada. Kada je vreme radu na njivama, majke su tamo nosile decu, čak i novorođenu. Da bi ih kako-tako zaštitile, stavlјale su ih u korpu. Korpa je visila na rudi zaprežnih kola, kako se mislilo “da ne bi zmija doprla do njih”, dok majka ne bi stigla sa brazde, često umorna, da podoji dete. Nekada bebe, pa deca, danas su to sedamdesetogodišnjaci. Davno iščezla vremena nisu ostavila nikakvog materijalnog traga salaša. Vanj ih više nema. Salaš koji je podigao Branko Letić konačno je porušen 1955. uz velike probleme sa ondašnjim novim vlastima. Ogromna bagremova šuma, postepeno je posle rata sečena, iako se bagrem uporno obnavlјao. Konačno je u potpunosti posečena (pokradena) puste 1993. god. “Slanuša” je odavno presušila, i sada predstavlјa samo ispucalu dolinu. Dečje stope salašarske dece u blatu kraj “Crvenke”, prekrili su talasi i neki novi urbani pecaroši. Jedino se na jednoj ćupriji ukraj “Vanja” primećuju, zarasli u mahovinu, obrisi sa uklesanim imenima nekadašnjih dečaka “Mile, Joca, ... 1939.”