U Semijaju puno dece

Postoji jedna krivudava ulica, gde su kućice nanizane kao dupli đerdan oko devojačkog vrata. Pre drugog svetskog rata tu su sve kuće bile prizemlјuše i najvećim delom izgrađene od naboja, pokrivene trskom. Ovaj sokačić zvani Semijaj nalazi se na istočnom delu ušorenog naselјa Kumana. Nastao je verovatno nekoliko decenija nakon podizanja novog sela, od stanovništva pridošlog iz okolnih mesta, ili iz drugih ulica Kumana. Semijaj je oduvek poznat po velikoj populaciji dece. Cika i vriska dece raznog uzrasta bila je i ostala zaštitni znak ovog dela Kumana. Da li je u pitanju socijalni moment ili nešto drugo, ne zna se. Pre Drugog svetskog rata skoro u svakoj kući živelo je po dvoje, troje i više dece. Mnoga od njih su umirala po rođenju. To se dešavalo skoro u svakoj drugoj kući, mada precizne statistike nema. Od dece koja su rođena i odrastala u Semijaju u predratnom periodu istaknimo porodice: Žarka Milankovog, sin Rada i ćerke Mara i Slavinka; Veselina Stančića (Šutulovog): Milinka, Iva i Cveta; Bape Biberovog: Miladin, Dara, Radmila i Neva; Milutina i Zorke Teodosinih (Beodranskih): Milena, Savka i Branka; Sekule i Mile Sekulićevih: Bata, Seka i Slobodan; Slobodana-Bode Lončara: Draga, Voja i još jedna sestra; Babina kuća: Ivan i Milinko; Svetozara Berića: Stevan-Bata i Momčilo; Svetozara Lakovića: Žarko, Mirjana, Slavko i Zlatica; Milivoja Korbića (alvara): Neva, Milinko, Cvetana i Zorka; Radislava i Gorjanke Petrović: Veselinka, Radojka i Aleksa; Pere i Velinke Marinkovih (Kojini): nisu imali dece; Mladena i Danice Tešićevih: Slavko, Boža i Vesela; Milinka Kojčića: Bata, Anđa i Mile; Ivana i Reveke Berićevih: Vita, Milovan, Veselin; Porodica Sekulićevih (Budućevi): Anka, Žarko, Aleksa i Milosav; Dade Urkine: Dada, Staza i Zorka; Radoje i Ljubice Tatićevih: Slavinka, Milka i Mirjana, Žarka i Vuke Tatićevih: Paja, Slavko, Zlatica i Velimir; Svetozara i Milosove Tatićevih: Milan, Stevan i Marija; Čiča Rumun imao je sina jedinca Dragog (otac je pevao sinu “Ambur dodola, čiča ima sokola”. Nedugo zatim sin je kao dobrovolјac poginuo u ratu, a oca su ubili partizani); Brusinih (Kozarovih): Miloš, Miroslova, Vitomir i Jelena; Mite Toće (Kevrešanovi): sa dva deteta; Ilije i Kristine (Dalmatinke od koje su deca čekala smokve kada se vrati iz primorja). Katalinih: Rača i Živa; Nemčevi: Milčika, Marija i Ilinka; Teodosina kuća: Ilija, Olga, Živa i Katica; Kuća Stančićevog Vite: nisu imali dece; Kuća Gvožđarovih: Ratka, Cveta i Ljubica; Lupurovi: Ilija i Moda; Bate Bođe: nisu imali dece; Žake i Leposove Stanišićevih: Anđa i Miloš; Svetozara Lirića: Branka, Vida i Ivan; Sekulići (Budućevi): jedinica Seka; Radin Zorka (mati) usvojili su Miloša Kozarova; Sredoje (Rane) i Aleksandre Tatićevih: Mila, Jovanka, Zorka i dvoje blizanaca; Milana Brusinog: nije imao dece: Velјa (Bapa) Ubavić: nije se ženio; Števe Tešićog: Radmila i Mirjana; Slavka Teodosinog (Kurjakovi): Mile, Jova, Veselinka i Anđa (umrla mlada od 20 leta). Tih godina u kući Tatićevih deca su se rađala jedno za drugim (po kazivanju Mirjane Letić, unuke Velimira Tatića). “Živeli smo životom obične porodice, iako nas je u dve kuće i jednom dvorištu stanovalo sedamnaestoro duša. Znalo se ko je stariji i da se mi mlađi ne pitamo nizašto, da jednostavno moramo da slušamo. U kući je vladao odrećeni red. Ako smo i hteli nešto da uradimo po svojoj volјi, morali smo to da učinimo tajno, da niko ne zna. ''Tako sam jednom prilikom u velikoj sobi pronašla sakuplјen skorup spremlјen za gibanicu uoči sveca. Iako je soba bila zaklјučana i pod nadzorom deda Velemira-Bače, pronašla sam način da svakog dana po malo nakupim skorupa, koji je postojao sve slađi. Uhvaćena sam u trenutku kada sam se primakla da uzmem poslednju kašiku. Slično se desilo i sa skovercima (palačincima), koje su ukrala deca, a koji su pripremlјeni za Bačin doručak. I danas se ne zna koje to učinio. Naša baba Lenka (Jelena), za razliku od dede, važila je za predivnu osobu, no i njena uloga u patrijarhalnoj porodici je bila ograničena. Izrodili su petoro dece: četiri sina i jednu ćerku. Imali su ih još, ali su neka pomrla u ranoj mladosti. Nјihov najstariji sin Radoja i snaha Ljubica, imali su troje ženske dece: Slavinku, Milku i Mirjanu-Đurđinku''. Treći sin po godinama Žarko (Aga crkvenjak) i žena mu Vuka, izrodili su četvoro dece, ali su rano izašla iz kuće. Četvrti sin Svetozar i snaha Milosava othranili su dvoje muške dece, Milana i Stevu, dok im je ćerkica Marija umrla od 4 i po godine. Drugi sin Sredoja sa suprugom Aleksandrom (Candrom) imali su troje ženske dece i dvoje blizančadi. Ova porodica je nesrećno prošla u životu. Tužna je sudbina majke ove dece. Naime, nakon porođaja blizančadi, umrlo joj je jedno dete. Potom se i ona razbolela, pa je u mukama izdahnula od sepse u nekoj štali, gde je stanovao ovaj mlađi bračni par. Stanovali su u skromnoj kući nedaleko od Bačine. Rodbina, ne znajući šta će sa drugim detetom. Ono, iako zdravo, nije moglo biti othranjeno jer za to nije bilo mogućnosti, s obzirom na mnogobrojnu drugu decu kojim je takođe bila potrebna nega. Mila (6 god.), Jovanka (4 god.) i Zorka (2 god.) ostale su sirotice nakon smrti majke Aleksandre. Mila je još kao nejaka devojčica stajala na stolici da bi mogla da zamesi hleb na stolu, prihvatajući se uloge majke. Živele su sa ocem koji ih je vaspitavao kako je mogao i znao. Često je odlazio po nedelјu dana na spahiluh grofa Ivanovića da bi nešto za decu zaradio. Nedostatak majke u ranom životu deteta ostao je zauvek bolan. Ovoj deci pomoglo se koliko se moglo. Najviše se o njima brinula savesna baba Lenka. Pored toga, pomogle su im i sestre od strica. Tako je i Đurđinka uzevši tajno iz sopstvene kuće papriku za zimnicu i hleb odnosila svojim sestrama. Ćerka jedinica Velemirova i Lenkina, Darinka, udala se za Simu Baračkovog i izrodila troje dece: Ljubomira, Mladena i Zagorku. Rano je postala udovica, jer joj okupator muža strelјao početkom rata. Velemir je bio veoma strog starešina kuće. Mnogo je držao do partrijarhalnosti, što su primećivala i deca: Despot celog života (umro 1968. god. u 102. god. života), i danas je tema razgovora mnogih Semijajaca. Poznato je da je svoje snahe jurio štapom jer nisu prekopavale baštu kako treba. “Nanu vam onu elemirsku, ne radite kako sam ja kaz’o”, bila je njegova uzrečica, kad je prekorevao snahe (dve snahe su bile iz Elemira). Za uzvrat, kada se mesila gibanica “uslatko” šećerisale su najviše samo krajeve gibanice, koje on nije hteo da jede, jer je kao starešina uvek zahtevao najlepšu parčad iz sredine pleha. Ovu dosetku svojih snaha nikada nije otkrio. One su jednostavno slađe krajeve gibanice-okrajke obezbeđivale svojoj deci. Već sredovečni sinovi i snahe, morali su ga slušati i pitali su ga za sve. Poznato je da kada Bača, kako su ga zvali, izlazi iz crkve sa nedelјnog bogosluženja, zadatak dece je bio da prate njegovo kretanje i kada stigne do najbližeg ćoška, da trkom dođu i javlјaju kući da se supa zakuva. I pored strogog Bače, deca su preterivali u nestašlucima. Obližnja “kopov”, ogromna baruština, pružala je deci skrovište u trsci. Voda je ulazila u skoro sve bašte Semijajaca, pa je predstavlјala pravi raj za kupanje i igru. I starijima je ona pružala osveženje posle napornih letnjih radova, naročito u vreme žetve. Ovu baru široku u proseku oko 150 metara, a dugu dva kilometra (delta oblika) posećivali su mnogi Kumančani, pogotovu ratari i radni lјudi. Zimi, zaleđena bara ''Kopov'' se prostirala do vode banje “Rusande”. Razdvajala ih je samo železnička pruga. Tada bi deca čoporativno odlazila sve do Melenaca na “čorkulјama”, prelazeći razdalјinu od oko šest kilometara. Kraj “Kopova” su se igrala deca, a ponekad i potukla. Tako je Bata Berić posle svađe sa vršnjakinjom Đurđinkom, jedne zime verovatno 1938., i čorkulјom joj posekao nogu. Za uzvrat, ona je njemu razbila glavu. Kad bi se za ovakav nestašluk saznalo, počinjalo je mučno dedino maltretiranje - “ko je kriv i zbog čega”? Igre u dvorištima bile su uobičajene, naročito leti. Četiri velika duda, kao čardaci, pružali su mogućnost stalnog pentranja po njihovim granama. Tako je svako imao svoju granu gde se mogao naslađivati do mile volјe slatkim plodovima roze, belog ili crnog duda. Plodova je bilo na pretek, te je ostajalo i za pečenje rakije “dudare” koja se trošila tokom dugih zimskih dana i noć, o svinjokolјu i drugim svetkovinama. U toplim predvečerjima i noćima, našlo se mesto za razbibrigu. Predveče je ulica bila zakrčena dečurlijom koja se okuplјala prema uzrastu, polu ili interesovanju za igru. Igre su često bile i u obližnjem seoskom groblјu, gde su uveče išli samo najhrabriji. Deca su, pored škole, imala i obavezu da u toku dana zvone u crkvi, peru pod i nose vodu, pošto im je stric Žarko bio crkvenjak. Za taj posao naročito su bili zaduženi: Mladen, Ljubomir i Đurđinka. Mećutim, kako nigde na svetu deci ne daju da budu do kraja srećna, tako i ovaj veseli i bezbrižni dečji period nije mogao da traje večno. Najstarija sestra Slavinka se udala u Melence 1939. godine za Živu Rusa, što je bio prvi znak kraja detinjstva. No, to je prirodni proces. Mnogo teže je deci palo vreme nakon dve godine kada je izbio rat i došao neprijatelј i nemaština. Jedan za drugim otac i stričevi odvođeni su u zaroblјeništvo u Nemačku. Mnogobrojnu decu u kući Tatićevih sada su čuvali ostareli deda i baba i majke i snahe. Oca komšije Bate Berića ubili su Nemci kod Pančeva, pa počeše da u svemu oskudevaju. “Bio sam srećan kada sam jednom ugledao koricu hleba koju je neko ispustio u prašini”. Nije bilo hleba, već samo kulјa za večeru, ručak i doručak; No Bata je još za vreme okupacije prvi u selu imao baterijsku lampu. Kada je bio momčić sa dinamom od bicikla preko sijalica i žice doveo je svetlo u sobu gde se održavalo prvo prelo sada već odrasle dece, tj. devojaka i mladića. Problem je bio, što je uvek neko morao iz šupe da okreće dinamo, te nije prisustvovao prelu. Posle petog razreda Bata je otišao na zanat da uči elektriku kod jednog Švabe. U novoj Jugoslaviji važio je za jednog od najbolјih električara u okolini. Sudbina mnogih semijajaca je raznolika, kao i ostalog seoskog živlјa. Prošlo je mnogo godina. Mnogi od njih su pomrli, ali su za sobom ostavili potomke. Danas su Semijajska deca mnogobrojna, kao nekada. Evo nekih: Čaja i Vesna Matić izrodili su devetoro dece. U Baračkovoj kući ih je sedmoro. U kući Mirka Kikića rodilo se nedavno deseto dete. Semijaj, iako materijalno siromašan, i dalјe rađa ono najvrednije - decu.