Rasadnik dudova na Vanju

U godini 1932. opštinske vlasti sela Kumana odlučile su da na “Vanju”, ili kako to meštani kažu u “vr’ vanja”, kod kopova – uvale “Slanuše” (obližnje slankaste bare) podignu bagremovu šumu i rasadnik dudova. Te godine je na površini od dva hektara bila podignuta mlada šuma bagrema. Ona je stvorena od već gotovih sadnica - izdanaka koje su donosili Kumančani, pa i učenici tadašnje osnovne škole. Na licu mesta su sađeni izdanci, tako da je šuma u naredne dve-tri godine već stasala. Razlog za podizanje bagremove šume je što na velikom nepreglednom prostoru pašnjaka “Vanja” nije bilo nigde zaklona za stoku koja je tu pasla, ne samo leti već i s proleća ili jeseni. Krupna stoka (konji, marva) provodili su dan pod vedrim nebom, nezaštićeni od nevremena i velike vrućine. Zato je bilo potrebno da imaju negde zaklon, naročito za pojenje i izlazak na paripu (pašu), pa su se opštinske vlasti dogovorile sa Brankom Letićem da bude šumar.

Dozvolile su da izgradi kuću, odnosno salaš sa južne strane šume. Dali su mu da obrađuje i gredu uvale “Slanuše” u površini od pet jutari zemlјe. To je bila naknada za rad kao šumara. Brankova višečlana porodica često je odlazila iz sela i boravila tu i puno pomagala u negovanju šume, obradi zemlјe i podizanju vinograda, koji su zasadili pored kuće. Kuća od tri male prostorije bila je dovolјno udobna za mnogobrojnu porodicu.

Površinu za rasadnik dudova prvo su razoravali volovi (po 4 u plug), pa nešto kasnije, konji su ponovo orali istu površinu od oko jednog jutra zemlјe. Zatim je oranje podrlјano i povalјano.

Seme duda doneto je iz Novog Sada iz Banovine. Sadilo se tri vrste dudova: beli, plavi (murga) i macan. Po oranju su iskopali levkove 30 cm širine i 15 cm dubine na rastojanju 50 cm po dužini i 1 m po širini. Opleteni pajvani od trave i sena (užad), spuštani su u levak, pa se na razdalјini od 20 cm naizmenično sa obe strane užadi puštalo seme duda, a i bagrema. Bilo je 15 redova sa dudovim i 2 reda sa bagremovim semenom. Seme je spuštano na nešto preko 10 cm dubine, zatrpavalo i preko toga, u levak sipala voda, da bi se zalilo. Voda se uzimala iz kopanog otvorenog bunara, sa đermom. Sve ove poslove radio je deda Branko sa unučadima, a najviše sa Radom. U prolećnom periodu posla je bilo preko celog dana. Radilo se skoro 2 meseca, marta i aprila. Kada su bilјke počele da se pojavlјuju iz zemlјe, nadgledanje je bilo svakodnevno. Na mnogim mestima trebalo je dopunsko zalivanje, popunjavanje mesta semenom gde nije niklo. Okopavanje tokom godine je bilo redovno. Već posle druge godine rasadnik duda na “Vanju” je odrastao za rasađivanje, a posle treće godine sve sadnice su bile za rasađivanje – presađivanje. Sadnicama – rasadom se popunjavala seoska šumica “dudara”, a i prodavane su Kumančanima za 2 dinara komad.

* * * * *

Ovog rasadnika kao i bagremove šume nema od 90-ih godina XX veka, jer je nemar učinio svoje. Kumančani pa, čak, i Tarašani nemilosrdno su sekli i vadili sadnice i drveća i na kraju i uništili. Šumareva kuća - salaš pored rasadnika duda i bagremove šume na Vanju ima zanimlјivu sudbinu. Posle oslobođenja, 1948. godine, jedno veče je zadružni čovek doterao svinje novoosnovane zadruge i rekao Branku da ne može više da živi na salašu, jer zadruga već “sutra” donosi uredbu o preuzimanju ovog salaša. Šta je stari deda Branko mogao, nego da se odmah spakuje i dođe u selo. Sutra dan je bio u zadruzi gde su mu rekli da nema više prava tamo da živi, niti da obrađuje pet jutara zemlјe, i da u toku dana preseli u selo sve svoje stvari. Nisu vredele ni žalbe kod predsednika Opštine Novog Bečeja (tada Vološinova). Tražio je Branko od zadruge da sa kuće skine crep i građu, jer je tu kuću svojim novcem izgradio. Uredba je doneta tek 1955. neposredno pred smrt starog salašara. Ali tada, je bilo vrlo malo celog crepa i upotreblјive građe, jer zadrugari nisu održavali salaš. Tih godina Branko, pa i njegov sin Desančić i unuk Rada su shvatili izreku “Sila boga ne moli”.

Prema kazivanju Rade Letića, unuka Brankovog.