Ne raspakuj zbegovske naramke, moj narode

Avgust je, bio sasvim običan, mesec u mojoj ravnici. Nјegov peti dan sasvim običan dan.

Stari govorili: „Posle svetog Ilije, sunce sve milije"

Ne volim avgust.

Proslave nekih rođendana, na koje me više ne pozivaju. Te datume, ne znam zašto, ne zaboravljam. Prolazi leto. Dani su sve kraći.

Tiska voda postaje toplija od vazduha.

Avgust je, u mom kraju, počinjao slavom u susednom selu, na svetog Iliju, pa se nastavljao slavom kod moje tetke i brata, u Idvoru, a završavao se Velikom gospojinom, i slavom u Novom Bečeju.

Posle toga, se kretalo u školu.

E, i zato nisam voleo avgust.

Septembar je često bio topliji. „Miholјsko leto", govorili, a mi smo morali da sedimo u školskim klupama, i tako jeftino proarčimo, Božiji dar,... sunce i toplotu reke.

Poslednje trzaje blaženstva, pred jutarnje izmaglice.

Kola puna kukuruza i đačke odlaske na branje tog kukuruza...

Onda, u petom danu jednog avgusta, poremetiše ga.

Poremetiše hilјadu života i sudbina, učiniše avgust ružnijim nego što jeste.

Video sam ljude u kolonama.

Video sam ljude koji spavaju u sportskim dvoranama.

Ljude koji se hrane u zajedničkim kuhinjama.

Ljude koji od mene očekuju pomoć, a ja znam da ne mogu da im je pružim.

Proganjaju me ti pogledi, dečiji plač, i pogled majke koja nema budućnost, nema kod koga, nema gde, nema šta...

Čeka vesti o mužu, ocu, bratu... nada se, jer joj je to jedino ostalo.

Zahladnelo u mom srcu od tog avgusta, i on je od tada, u mojoj duši, zimski mesec.

Siv, hladan i surov.

Mesec što miriše na krv, garež, i barut.

Spiraju ih suze, sa lica, ne i iz duše, ostavlјajući musav trag.

Boli glava, boli čitavo telo, jer za bol, moga naroda, nema leka.

Kažu: „Vreme leči sve"...

Verujem da, vreme koje daje šansu, ima perspektivu i viziju, možda može da potisne neka osećanja, i „zaleči" neku bol.

Ovo vreme, koje me pritiska, iz dana u dan, svojim protekom, ne leči rane.

Ovo vreme dodaje so, na njih.

Otvara nove rane neizvesnosti, sa samo jednim sigurnim epilogom.

Narode moj ... ovo nije kraj tvojoj patnji.

Nije đavo završio svoje.

Sklopio je pakt, sa onima koji se imenom našeg naroda zovu, ali nam ne pripadaju. Ne zato što oni to ne bi hteli, već zato što takvi nama ne trebaju, ni oni i ni njihova trupla, sa smetišta proteklih događaja.

Počeli su davno... Još od onog boja, na livadi posle kojeg su na njoj rasle samo crvene bulke, obojene krvlju mog naroda.

Od posađenih vešala kraj reke, koju je đavo prešao, kada je rešio da da se napije naše krvi, iščupa srce i osakati dušu.

Od vremena kada su vešala preneli na trg glavnog grada, odveli mladost iz škola, zabavlјajući se igrali šah, uživali u „konjičkom skoku", krvavoj kami i lјudima bačenim u rupu zaleđene reke...

Sklopili pakt sa „milosrdnim anđelom" i čekaju neki novi avgust, novi maj ili jun da nam ga ocrne.

Sa smrću, ruku pod ruku, pohode nas. Za njima ostaje dim nagorelih kuća i svetinja, krv, krstače, krajputaši, crnim maramama obavijeni.

Ne raspakuj svoje zbegovske naramke, moj narode.

Ne veruj onima, koji se u tebe najviše zaklinju.

Za nas spremaju nove jame i grobove, ...  sve je u ponudi, sve je na rasprodaji, za malo vlasti, opore slasti, koja samo njima pripada.

Živote naše, ne nude nikome.

Niko ništa, ni ne daje za njih.

Koliko đavolu i njegovima, u odori "milosrdnih anđela", vredi jedan naš život?

Ništa.

Milion puta ništa,... opet je ništa.

Jednima pokor, drugima slavlјe ... Bože, kako bar ti ne poravnaš terazije.

Zašto sam baš ja uvek, među onima koji trpe pokore, onima koji solju leče rane, onima koji imaju prošlost - ne i budućnost...

Spreman sam da ponesem svoj krst.

Ne pitam: “zašto baš ja?”

Neko to već zna, neko će valjda znati, možda će I neko moj nekada saznati.

Moje livade i neba iznad nje više nema. Potrošili ih oni, što ih zgrabiše, I ja koji to nisam hteo da im dopustim. Okrunilo se, iscurio prah kroz prste stisnutih pesnica.

Ima li smisla težiti pravcu, koji ne biram, već hodam zapisanim I Božijom kaznm određenim…

Moj narode!

Ne raspakuj, svoje zbegovske naramke!

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak