Oči boje badema

Vesti na dnevniku, koji je počeo da produžuje svoje trajanje sve su sumornije. Hrvatska vojska napala Krajinu. Na Kninskom ratištu napreduje velikom brzinom.

Gledamo spikera kako čita ove vesti. Ni jedne slike koja bi ilustrovala rečeno. Već smo navikli na ovakav novinarski i uređivački pristup.

"Tamo je i Bojan", užasnuta vestima prokomentarisala je moja supruga.

"Bojan i mnogi drugi Bojani..", odgovorio sam joj pokušavajući da dokučim šta se tamo u stvari dešava.

Bojana sam video poslednji put pre mesec dana. Onog dana kada su ga pod milicijskom pratnjom, u papučama, odveli nekuda.

Posle se javio da je negde na ratištu. Brani Knin ili njegovu okolinu, nisam mogao to tačno da razaberem iz telefonskog razgovora sa njegovom ženom koja nije mogla da obuzda jecaje.

"Kakve veze on ima sa tim vojnim formacijama", pitala me je supruga toga dana.

Jedina veza je ta što je izvesno vreme, pred rat radio u Sarajevu i uoči rata sa ženom i decom pobegao poslednjim letom u svoje rodno selo. Sada su ga "pokupili" da "brani svoju imovinu koju je tamo ostavio".

Od Bojana više nismo dobijali vesti i jedini izvor informacija su bili televizijski izveštaji.

Sutradan, hitno zakazan sastanak.

Kratka informacija o događajima u Krajini i Republici Srpskoj. Kolone vozila i ljudi se kreću prema Srbiji, ali po procenama okružnih rukovodioca neće doći u naše mesto.

"Nemaju kod nas svoje rođake", bilo je objašnje predsednika.

"Šta ćemo da uradimo ako ipak neko dođe?", pomislio sam, i glasno rekao, izazvavši oštre poglede prisutnih u sali, uperene ka onom ko nije slušao ili ne veruje u predsednikovu reč.

Popodne poziv iz SUP-a.

"Iz pravca...prema vama kreće se kolona traktora i vozila. Ljudi putuju tri četiri dana i na izmaku su snaga, preduzmi sve što možeš da ih prihvatite, rečeno nam je da ti koordiniraš.

"Kako dolaze, pa kod nas nemaju rođaka..", začuđen je bio predsednik, kada sam ga pozvao i pitao šta da sada da radimo.

Sa prvim sumrakom prvih dvadesetak vozila stiglo je u našu varoš, u nameri da se tu zaustavi.

Dalje nisu mogli, nisu imali gde, nisu znali kuda.

Nešto pre njihovog dolaska javio mi se Bojan.

Stigao je i on, ustvari pobegao kao i svi ostali. Čim se naspava doći će do mene da mi sve ispriča...

Razgovaram sa ljudima. Potresne priče. Stotinu sudbina, stotinu različitih priča, napuštenih domova, izgublјenih ili umorenih rođaka.

Pokušavamo da uspostavimo evidenciju pristiglih ljudi.

Vrag je odneo šalu.

Crveni krst preuzima prihvat, oni su za to obučeni i organizovani.

Skoro je nemoguće da tačno utvrdimo broj pridošlih. Svakog časa, u talasima dolaze nova prevozna sredstva, nove sudbine, nove tragične priče i gorčine.

Posmatram preplašene i izneverene ljude, njihove žene i decu. Ono što je zajedničko svim pristiglim osobama, sa hiljadu sudbina je njihov pogled.

"Oči su ogledalo duše", shvatio sam u prvom satu njihovog dolaska.

Pogled u kojem se video strah, beznađe, tuga...

Pogled koji nije gledao sagovornika, nego neke dalјine u kojima su prebirana sećanja, postavlјana pitanja: "šta dalje, kuda dalje..."

Taj "izbeglički pogled" je nešto najtužnije, što sam do tada doživeo. Svi sa kojima sam razgovarao, a razgovarao sam bar sa po jednim članom svake porodice, imali su svoju, uglavnom tragičnu i neveselu priču. Svaka osoba druga priča, rana na srcu, praznina u duši i svi su imali isti pogled, pogled koji je počeo da me proganja i u onim kratkim časovima sna, koje sam mogao sebi da priuštim.

Kada se broj upisanih približio cifri od 1500 znao sam da svim tim ljudima nećemo moći da obezbedimo ni najosnovnije potrepštine, a kamoli smeštaj, odeću, obuću...

Prognanici veruju u to da ćemo im pomoći, veruju bar onoliko koliko su verovali nekima na koje su se u našim razgovorima pozivali, a koji su im pri polasku sa njihovih ognjišta obećali prazne kuće u Rumi, Novom Sadu, Beogradu, Nišu....

Prevareni su očigledno, prevareni smo i mi koji smo pokušavali da im pomognemo i umanjimo patnje.

Slomlјen sopstvenom nemoći, silazim niz stepenice i po ko zna koji put odlazim da pogledam ponuđene kuće, za smeštaj porodica koje noći provode u fiskulturnoj sali i svojim traktorskim prikolicama.

Neko me, na stepeništu, povlači za ruku. Muž mi je poginuo pre dve godine, komšija me je dovezao sa dvoje dece, stariji sin i ja bi mogli nešto da radimo, možda bi mogla i curica, punih joj je 16...", počela je svoju priču žena kojoj su godine koje je preživela utisnule zastrašujući izraz na lice. Oči upale, nos se izdužio, podočnjaci u ogromnim kolutovima, sivkasto-žuta boja lica, kosa odavno osedela i onaj pogled, pogled koji me obara.

Reče da je nešto mlađa od mene. Po izgledu bi rekao da je starija bar jedno 15-tak godina. Kraj nje, stjala je devojčica ili devojka, šesnaestogodišnji devojčurak. Strah, stid, nelagodnost oborili su joj pogled.

Sudeći po godinama njene majke, mogla bi mi biti kćer. Pomilovao sam je po kratkoj crnoj kosi.

Podigla je glavu i pogledala me, očima boje badema. Oči preplašene srne, krupne sa velikim trepavicama.

Oči, koje plaču bez suza koje su potrošene ko zna kada i gde, očima koje mole. Bistar pogled beznađa, straha i neizvesnosti koji preklinje i obavezuje.

"Oči su ogledalo duše", ova duša veruje da je neću izneveriti.

Rekao sam njenoj majci da ću sve učiniti da im pomognem, da se samo prijave, da ... ne znam šta sam sve tada mogao da kažem, ne bi li bar malo utešio neutešne.

A kuće, uglavnom nisu za stanovanje. Mogle bi da se preurede, ali za to je potrebno vreme a nama treba smeštaj odmah, trebalo je još pre tri dana. Po ko zna koji put prolazim varoškim ulicama.

Kako da se vratim i onim očima boje badema kažem da i dalje moraju da sede na stepeništu moje kancelarije?

"Majka Kovo, da li bi primili ženu sa dvoje dece...? , objašnjavam zajedničku muku jednoj starijoj meštanki.

Baš sam htela da idem u centar i nađem nekoga ko bi pristao da dođe kod mene. Šta imamo ja i moj unuk imaće i oni. Moj unuk pomaže u Crvenom krstu, od prvog dana. Ne dolazi ni kući na spavanje... Samo ih ti dovedi derane", glasio je odgovor majka Kove, odgovor koji je na mene delovao poput najlepše bajke.

Jurim da obavestim majku sa decom o tome da sam im pronašao smeštaj. Nalazim baka Kovinog unuka koji im pomaže da utovarimo ono malo njihovih stvari u auto.

Posle dva dana, u Crvenom krstu, pitam devojku koja upisuje pristigle i otišle "koliko imamo izbeglica danas?"

Devojka podiže pogled sa spiska. Oči srne, boje badema. Primetih novi titraj u njima, osmeh, bistrinu.

"Nenad, Nenad mi predložio da im pomognem, pa ja mislila što ne bih..." počela je da se bezrazložno pravda curica, osmehujući se.

Pogledao sam Nenada. Dodavao je džakove sa brašnom pekaru, koji je prognanima pekao hleb.

"Ona je sama pristala, nisam je terao", pravdao se i on sa sličnim titrajem na kraju usana.

"Da li te Nenad sluša?", upitah je.

"Sluša", odgovori ona na brzinu, a onda kao da se nečeg dosetila nastavi, "šta on ima mene da sluša?

Mama je rekla da vam se zahvalim, ako vas vidim. Hvala vam, mnogo nam znači to što nas je baba Kova primila. Brat bere voće na plantaži, mama pomaže babi, a ja eto..."

Pozdravi mamu i ne zahvaljujte nikome, uradili smo ono što smo mogli, a vas dvoje da se pazite, Nenade zadužujem te da paziš na ove oči. Takve nećeš još jednom lako naći. Kada dođe za to vreme, hoću ja da vam budem kum.

Dogovoreno? Moje pitanje nateralo je rumenilo u njihove obraze a preko lica im prelete zračak sreće.

O Bože, ovo dvoje su svetlost u mraku beznađa, pomislio sam dok sam se penjao do kancelarije.

***

Prošle su dve godine ili nešto više. Privikli smo se na život sa ljudima koje su prognali. Navikli se i oni na nas. Još uvek im nije lako, štaviše.

Zamišljen koračam ulicom, i skoro da sam naleteo na dečija kolica pred sobom.

Pogledam bebu, koja je hitro mahala razgolićenim ručicama i nožicama. Bela kapica joj je uokvirivala lice. Dete se smejalo i gledalo me krupnim, prelepim očima boje badema. Očima koje sam već negde video. Odvajam pogled sa deteta u kolicima i susrećem se sa pogledom devojke koja je gurala kolica.

Oči boje badema, iskre u njima koje imaju majke koje se ponose svojim detetom, smejala se grohotom.

Umalo se ne sudarismo, zamislili ste se?", pitala me je.

Ma pusti, ne znam kuda ću pre, a ti..., ti i Nenad?, pitao sam, želeći da čujem potvrdan odgovor.

Da Nenad i ja, tražili smo vas, ali ste bili odsutni, a i Nenad ima neko staro kumstvo pa mi reče da se to ne kvari. No mislili smo na Vas, nadenuli smo mu ime po vama. Zove se Dimitrije, lepo ime zar ne?" reče mi mlada majka.

Da, lepo je, manje nego ovaj mališan. Da si mi živ i zdrav imenjače", poželeo sam mu, dok sam mu pod jastuk, kako je red, stavljao novčanicu, za sreću.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.