Ratni dnevnik

Avgustovsko popodne 1987. godine. U dvorištu naše kuće, sedim sa mojim deda Svetozarom. Dedu je već ophrvala bolest. Ide uz pomoć palice, i bolje se seća davnih događaja nego što pamti ono što se desilo prethodnih dana. Gleda na ulicu u kojoj je živeo i gde mu se rodilo šestoro dece i pita me: Ko gradi onu kuću na uglu? Ne znam tačno, kupio je staru kuću i sada gradi novu", odgovaram mu, dok mu sipam rakiju u čašicu, do pola, kako je ne bi prolio drhtavim rukama.

"Šta taj radi?" nastavio je deda sa pitanjima. Prodaje  neku robu varošanima,  "onako od kuće", nije nigde zaposlen.

"Švercer,... to ne valja" , nastavlјa deda. Gledam ga sa čuđenjem.

Školski poslužitelј je za svakog nalazio reči opravdanja. Iako polupismen, pozdravlјao je sutrađane na ulici na srpskom i mađarskom jeziku i čudi me ta njegova iznenadna posvećenost društveno -ekonomskim prilikama. Bio sam siguran da tu problematiku on i ne poznaje dovoljno.

"Zašto deda ne valja? Šta ti smetaju šverceri"?

"Znaš derane, da mi niko, pa ni oni, ne smetaju, ... a ne valja jer će biti rata", nastavlјa deda i polako ispija ponuđenu rakiju.

“Kako biće rata"? - nastavljam ja sa pitanjima.

"Lepo, kada se švercer obogati i može da kupi kuću u selu, nešto sa državom ne valјa. Znaš čime se oni, uglavnom bave,... i onda bude rat" - zaključi deda, polako ustade sa stolice i krene prema izlaznim vratima.

Bio sam siguran da ga bolest obuzima i da ne zna šta govori.

***

24. marta 1999. godine zove me prijatelјica iz Čikaga, i javlja mi da je ruski ministar inostranih poslova odložio posetu Americi i da su to objavili na njihovoj televiziji, te da bi to moglo da bude dobro za nas u Jugoslaviji. Žurim da decu odvedem na trening plivanja i prepuštam slušalicu supruzi, poručujući mojoj prijatelјici da se za nas ne brine.

U prolazu, sa stola, uzimam novine. U poslednje vreme kupujemo "opozicione" i one koje su "bliske vlasti". Čitam ih i jedne i druge jer objavljuju potpuno različite informacije o istim događajima, pa u nekoj sredini tražim istinu o tome. Čitanjem prekraćujem vreme koje svakodnevno provedem čekajući završetak dečijih treninga.

U povratku kući, u kolima, slušam radio. Lagana muzika i nekakve reklame. Nude nam čajeve koji leče skoro sve bolesti.

Na mostu mi se učinilo da "seva od Bačke" . Približava se nevreme, pomislio sam.

Vraćam se kući i uključujem televizor. Pretražujem kanale.

Nacionalna televizija na svojim programima emituje reklame, u očekivanju Dnevnika.

Domaće, privatne televizije, emituju muzičke spotove i igrane serije.

Satelitski   kanali,   svetskih   televizijskih kuća prenose govor predsednika svetske velesile. Ne razumem šta govori ni on ni čovečuljak pored njega sa uredno podrezanom bradicom, ali uspevam da protumačim natpis u dnu ekrana:

“Munje na nebu Beograda..."?!

Ubrzo dodaju:

"Novog Sada, Niša, Podgorice...".!!?

Grozničavo hvatam upravlјač i vraćam se na kanal nacionalne televizije.

Spiker, mirno čita vest o tome kako se ruska diplomatija energično, u Savetu bezbednosti, suprotstavila….

Vraćam se na kanal svetskih agencija.

Na ekranu snimci borbenih aviona  koji poleću.

Onaj isti natpis, i dalje stoji zakovan na dno ekrana.

Shvatam, napali su nas,... počeo je rat. Hvata me strah. Za tren panika. Ustajem iz fotelјe. Šta da radim?

Kako da to saopštim deci i ukućanima?

Da li da ih varam nekakvim pričama ili da im direktno to kažem?

Odlučujem se za ovo drugo.

Ulazim u sobu u kojoj oni bezbrižno gledaju tv seriju i izgovaram: Napali su nas, počeo je rat!

Marko, devetogodišnji mališan, počinje da se trese i da plače. Za njim i šestogodišnja Dragana.

Žena i tašta me nešto pitaju....

Ne znam šta sam im odgovorio.

Pokušavam da nađem odgovor na stotinu pitanja koja mi prolaze kroz glavu i uglavnom počinju sa: "gde...kako...zašto...

Ugasili smo svetlo, zamračili prozore, upalili baterijske lampe, baš onako kako su nas obučavali za rat "koga nikada neće biti, a mi se spremamo kao da će sutra da otpočne..." Počelo je ono "sutra"!?

Nemamo sklonište, podruma, mesta gde bi se sakrili. Ostajemo u kući.

Verujemo u sudbinu i pogledavamo ka ikoni Svetog Miroslava, koja visi na zidu.

Donosim Marku čašu vode, i uspevam da smirim decu. Ubedio sam ih da legnu u krevetiće i spavaju. Sedim kraj njihovih uzglavlja, u mračnoj sobi i blago rukom prelazim po svilenkastim uvojcima na malim glavicama.

Bože da li ću i ujutro moći da ih pomilujem?... je jedina želja, misao, vapaj ili molba koja mi je u mislima. Čujem zvuk aviona.

Sirena najavlјuje vazdušnu opasnost.

Izlazim na dvorište i gledam i u vedro, zvezdano nebo. Ne vidim avione, čiji zvuk se pojačava i utišava...

Deda moj, kako si mogao ovo da predvidiš?

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.