Divljak

Ima u tom kalemljenju nečeg uzvišenog...

Divlju šljivu ili bagrem, zasečeš, "raspuklinu" premažeš lepkom i između ta dva rasečena, obična, divlja dela kalema postaviš grančicu mirisne jabuke, koja daje one velike crvene plodove, ili postaviš grančicu kajsije..., možeš da se igraš, da isprobavaš, da prelaziš granice logike i već postignutog, a jedina granica ti je ideja, talenat, umeće a domet, mesto dokle ti mašta dopire.

Kada se kalem "primi" dobiješ posebnu vrstu, kvalitet, izgled koji, divlja osnova, nikada ne bi imala, da joj nisi dodao tu posebnost, rezultat spleta tvog umeća i vrlih osobina nakalemlјene grančice.

Kalemljenje je darivanje,... prenošenje posebnosti,... otklanjanje i ulepšavanje ružne i opore stvarnosti boljim osobinama.

Mojoj sreći nije bilo kraja, kada sam uspeo da na istu osnovu, nakalemim tri vrste kajsije. Tri strane istog drveta, cvetale su i zametale plodove u različitim vremenskim periodima, različitim godišnjim dobima.

Božanstven osećaj, darivanja jednoj osnovi od šljive, osobenosti da cveta, zri i rađa u različita vremena, na različitim granama istog drveta.

Prvo zamirišu "raspukli" cvetovi na istočnoj strani.

Grana što se protegla ka severozapadu tek napupela, malim izraslinama, spremaju se da procvetaju punim sjajem, a grana pružena ka jugoistoku, na izgled, još spava, čeka svoj trenutak da procveta, olista i donese plodove.

Koliko sam puta slušao "savete": "Treba ovu kajsiju da orežeš. Vidiš kako je ponela ona grana, ova druga će se možda izvući i "izneti rod", ali ovaj kraj voćke je, izgleda gotov. Suv je"

Izvućiće se... bio sam zadovolјan, jer sam voćki podario posebnost, i tu tajnu sam vešto skrivao, zajedno sa kajsijom "trorotkinjom'.

"Nisu se, te grane, osušile, već čekaju svoj red, da krenu sa vegetacijom... drugačija je ovo voćka od ostalih", odgovarao sam kroz smeh.

Zadovoljstvo je bilo još veće kada sam zapažao ozbiljno, začuđeno lice sagovornika, i upitan pogled i nevericu u ono što sam im govorio.

"Rade po svome", i da me nije, već bi ih neki "stručnjak", "doveo u normalu", uprosečio ih i davno bi platile cenu svoje posebnosti. Ovako, radujemo se i zajednički čuvamo našu tajnu.

Jedna grana, mi je ove godine, već podarila plodove i od njih smo skuvali pekmez, razlili ga u teglice i poređali u ostavu, gde se šepuri svojom žućkastom bojom, zrele kajsije.

Druga grana, polako, dostojanstveno i sa merom "otresa" zrele plodove, koje prikupljemo a na trećoj su plodovi tek zarudeli.

Biće kajsija do jeseni.

Odmah, uz ovu kajsiju, na ulazu u dvorište, odnegovao sam ružičnjak.

Ruže.... gospodarice cveća.

Koliko sam tu imao mogućnosti i kombinacija za eksperimentisanje.

Pokušavao sam "nemoguće", da bih dobio ružu posebne lepote, veličine, mirisa, izgleda. Svaka ruža izuzetak, ni jedna ni slična drugoj. U tom prelepom skladu različitosti i sopstvene izuzetnosti rastu, listaju i cvetaju.

Nadmeću se,u tom svom carstvu.

Svaka svesna svoje vrednosti i posebnosti, ni ne pomišlja da ometa rast drugih ruža i poremeti taj sklad zajedničkog živlјenja.

Jednoga jutra, dva okca ispod kalema, moje ljubimice, najdraže mi kreacije, "kraljice ružičnjaka" zapazio sam, da je, valjda noću, kada ga niko nije primetio, napupeo "divlјak", izdanak, koji izrasta ispod kalema i nema posebnosti, nema osobine koje se daju kalemlјenjem i ukrštanjem.

Te "divlјake" sam lomio, dok su još zeleni, dok ne ojačaju, da ne oduzimaju snagu i lepotu kalemu.

Ovog puta... nisam tako postupio.

Nemar, želja za eksperimentisanjem, pokušaj da stvorim nešto novo, neopreznost, lakomislenost, nepoštovanje zakonitosti prirode su neki od izgovora zašto, i ovog puta nisam otkinuo, tog "divlјaka", još dok je bio slab, zelen, neugledan.

Vrlo brzo izvio se on, ojačalo mu stablo, pustio bodlje. Prolistali mu mali, bledo zeleni listovi. Nekoliko puta sam polazio, sa makazama u rukama, da moju "kraljicu" oslobodim "divljaka", ali me je nešto odvraćalo od toga. Činio mi se bezopasnim, čak simpatičnim. Rastao je tako, što mu je stablo, na pristojnoj udaljenosti, kružilo oko "kralјice". Stvarao je utisak da on svojim "obletanjem" oko "kralјice", želi da je zaštiti, da nikome ne dozvoli da joj priđe i povredi je.

U svakoj drugoj prilici bih ga uklonio, ali moja svetloružičasta lepotica u središtu kruga koji je "divljak" načinio oko nje, izgledala je još lepša, vitkija, tananija, ljupkija, nežnija.

“Kralјica" i "divljak" koji je okružuje i čuva, prelepo su izgledali u tom kontrastu posebnosti i divljine.

Iznenada, jednog popodneva, kao što to obično biva leti, žestoko zagrmi, pomrači se nebo, vetar poče da vitla lišće i prašinu.

Oluja, nepogoda, treni haosa i neartikulisanih sila.

Kajsija se zanjiše u jednu, pa u drugu stranu i poče da se uvija nošena silama haosa.

Grana sa sazrelim plodovima savi se do zemlje. Prelomi se na mestu na kojem je spojena sa divljom osnovom, a sledeći nalet vetra je odbaci dalje od stabla, da nikada više ne bi mogla da se primakne, "primi" ili obnovi stari sjaj, već da večno stoji usamljena, polomljena, oskrnavljena.

Tvrdoglavo je čuvala svaki svoj plod. Uzdala se u svoju posebnost, snagu, umeće. Svojim životom platila je svoju posebnost, ostavivši na mestu gde je bila nakalemljena, svoj neizbrisiv trag i sirovu, divlju osnovu. Ranjena, prelomlјena, odvojena, onemogućena da do kraja "iznese" svoj rod i ponos, ostala je i dalje nedostižna za mnoge grane, koje je oluja haotično bacala na mesto njenog preloma, bezuspešno pokušavajući da je njima "zameni".

Treća grana, sa plodovima koji su tek sazrevali otrese svoje plodove, žrtvujući ih haosu, rušiteljskim silama.

Olakša, prilagodi se novonastaloj situaciji i izbegne sudbinu svoje sestre, kraj koje je rasla. Osta neprelomljena, što plati gubitkom svog poroda i mogućnošću da se iskaže u svom punom rodu. Bez plodova, opalog i iskidanog lišća, stajala je tako unakažena, sablasno štrčeći ka nebu, opstajući na divlјoj osnovi.

Ruže počeše da se viju na vetru. Zahvati ih sva suludost kretanja prolaznog haosa. Krenu da se prepliću, hvataju u klinč iz koga ih je sledeći nalet vetra razdvajao. Probijenih latica, razderanih listova i prelomljenih grana, čekale su nove nalete haosa ne bi li se ponovo uhvatile u klinč.

Pogledah moju "kraljicu".

Nenaviknuta na ovakva vitlanja, nežna i vitka, pokušavala je da zadrži svoj dostojanstveni stav. Pupoljak je, nošen vetrom, koji je menjao smer, jačinu kovitlanja, pokušavao da se prilagodi tim promenama kretanja. U početku joj je to uspevalo, jer je drška i osnova na kojoj je rasla, već ojačala i bila dovoljno snažna da se odupre i jačim vetrovima.

Odbranila bi se ona sigurno i od ovih naleta, ali, onda užas... Divljak, ta rugoba kojem je "kraljica” davala lepotu i smisao postajanja, ohrabren haosom, i nekontrolisanim strujanjem raznih vetrova, tanan, otežao uz pomoć kišnih kapi, koje su mu davale snagu, ispravi se i poče, u ritmu vetrova, što ga poneše, da šiba po ružičnjaku.

Krene da lomi sve pred sobom, kao "pijani kosac”. Levo, desno, uspravi se načini piruetu, i svojim gornjim krajem pokida pupoljke ruža koje, na tom svom putu ludila i haosa, dokači.

Učini mu se, da je došlo njegovo vreme, vreme oluje, nekontrolisanih sila i haosa, koji stvaraju pomamni vetrovi i poče da pokazuje svoju "snagu". Iskoristio je svoju šansu, dar haosa i nereda, da se osveti svim prelepim stvorenjima, zbog toga što je, Bogom određen, da kao rugoba, raste među prelepim i jedinstvenim stvorenjima.

Utrčao sam u ružičnjak.

Divljak me je, pre nego što sam uspeo da ga uhvatim, za njegovo tanušno stabalce, švićnuo preko lica.

Na obrazima osetih ubode vrhova njegovog trnja, a na usni ukus krvi.

Zgrabio sam ga, podno kalema ali mi se on izmigolјi, zapara kožu iznad palca, pre nego što sam uspeo da ga slomim i bacim na zemlјu.

Pomilovao sam moju "kraljicu". Razderanih listova, na dve latice imala je dobro vidljive rane od “divljakovih" uboda. Pomilovao sam joj rane. Tužno me je gledala, bolno se meškoljeći u mojoj šaci.

Na njenim laticama ostadoše kapi moje krvi. I ona je mene pomilovala, pomislio sam. Nekim čudom, u trenutku kada sam prelomio "divlјaka", vetar se primirio, kiša poče sve slabije da pada, pa prestade a na nebu poče da se formira plavetni svod, kojim su brodili beli oblačići, jureći za onim olujnim..

Ružičnjak, obasjan postolujnim suncem, sličio je bojnom polјu, na kojem su preživeli, vidali svoje rane.

Pognutih glava, oborenog pogleda bez snage da pogledaju jedno drugom u oči, svesni da sklad i lepotu, koju su nekada imali, više nikada neće dostići.

"Kraljica", probodenih latica, stajala je gordo na svojoj cvetnoj dršci. Blago se klanjala levo - desno, pa napred - nazad, kao da je htela da mi ukaže na to, da je tako ranjena, unakažena, naružena ona i dalje "kraljica ruža" u mom ružičnjaku.

"Divljak" je izdisao na vlažnoj zemlјi. Iz njega su se cedili sokovi, ili su se to bile kišne kapi?

Suze sigurno nisu bile, jer je on delovao zadovoljno, sveže u svom smrtnom ropcu. Zelenkasti, neugledni listići zadovoljno su mi se kezili, svesni da je njihov “divljak" ispunio svoj đavolji zadatak, svoj poriv ili naredbu....

Obrisah kap sa lica. Kiša pomislih, i pogledah u vedro nebo. Onda još jedna kap, pa još jedna, pa onda, u bujici naiđoše i njihove sestre.

Suze... klizile su mi niz bore, na obrazu, zalazile u rane od ogrebotina i sakupljale se na usni.

Padoh na kolena, posramljen, pobeđen, lakomislen i neoprezan.

Kralјice moja, samo sam ja mogao da te zaštitim, a ja nedovoljno budan, zanesen, uljuljukan, naivan... poverovah u svoje moći, poverovah da tvoja lepota i moja dobrota mogu da se odupru svemu.

Kako da tako pogrešim?

Zašto me ni jednim titrajem, ni jednom senkom na laticama ne upozori?

Zanese me, uljuljka svojom pristojnošću, pritajenošću...

Takav sklad i lepotu, uništi nekoliko sekundi haosa i jedan divljak.

Poučen "naknadnom pameću", prostruji mojim umom:

“Divlјak je “divljak”.

Mora se uništiti, pre nego što, napravi sebi mesta, i osveti se za svoju neposebnost.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak