Lola u Kumanu

Jedanaestog novembra 1936. godine, na inicijativu omladine, u Kumanu je održan miting protiv rata. Na ovom skupu, kojem je prisustvovalo oko hiljadu građana, pretežno omladine, govorio je dvadesetogodišnji Ivo Lola Ribar

Retko koje mesto ne samo u Vojvodini, nego i u zemlјi, ima tako bogatu revolucionarnu prošlost kao banatsko selo Kumane. Po razvoju, snazi i masovnosti radničkog revolucionarnog pokreta Kumane spada - kako to beleže hronike - u ona izuzetna mesta koja imaju dugu revolucionarnu tradiciju. Ovo poznato selo davno je bilo zadojeno idejama slobode i idejama socijalizma.

Ivo Lola RibarVeć krajem prošlog veka (1897) u Kumanu je organizacija Socijalističke partije organizovala štrajk polјoprivrednih radnika, a 1898. izborila četiri odbornička mesta u opštinskoj upravi.

Prvog maja 1919. osnivaju mesnu organizaciju SRP(k) sa oko 500 članova koja je 14. januara 1920. održala veliki javni zbor i poslala nekoliko delegata na kongres KPJ u Vukovar koji je izabrao u Kontrolnu komisiju i Kumančanina Ljubomira Čolića.

U jesen 1920. godine na izborima za Ustavotvornu skupštinu dali su više od 80 odsto glasova kandidatu Komunističke partije.

Narednih godina u selu deluje Udruženje za obrazovanje mladih, Kumančani odlaze na školovanje u SSSR, deluje podružnica Sindikata polјoprivrednih radnika, dolazi do prvih hapšenja, štrajkova.

Po dolasku druga Tita na čelo Partije kumanački komunisti su među prvima na novom kursu.

Kumanački partizanski odred stvoren je među prvima u Vojvodini i u zemlјi.

Ovde je rođen i odavde je na svoj revolucionarni put krenuo mladi Jovan Veselinov.

Mladić u sivom mantilu

Pripremajući se za Međunarodni omladinski kongres za mir, protiv rata i fašizma, SKOJ je 1936. godine razvio vrlo živu aktivnost Na Pravnom fakultetu u Beogradu održan je omadinski miting kome prisustvuju i predstavnici omladine Kumana. Na mitingu je izabran Sekretarijat Svetskog omladinskog kongresa u koji ulazi i dvadesetogodišnji Ivo Lola Ribar. Godinu ranije primlјen je u SKOJ, a 1936. je već član KPJ. Sekretarijat bira Lolu za delegata Kongresa koji će se održati od 31. avgusta do 1. septembra u Ženevi.

Kumančani su sa mitinga doneli proglase i propagandni materijal koji su kolektivno čitali i rasturali po selu.

Udruženje studenata u Petrovgradu (današnji Zrenjanin) 16. avgusta 1936. objavilo je da će u gradu održati miting protiv rata. Policija im to nije dozvolila. Omladina Kumana latila se istog zadatka i ostvarila ga. Preko Uprave fudbalskog kluba »Jugoslavija« zatražila je odobrenje od sreskog načelstva u Novom Bečeju da povodom Dana mira, 11. novembra, u selu održi prigodnu svečanost.

- Nas trojica - seća se Ivan Aćimac, - Mića Trifunjagić, berberin, Panta Miškov, radnik, i ja, bio sam obućar, nekoliko puta smo se obraćali Sreskom načelstvu, sve dotle dok nismo dobili dozvolu.

Uz pomoć partijske organizacije, omladinci su zatražili predavača od Vojvođanske akademske trpeze u Beogradu.

- Iz Beograda nam je javlјeno da će neko svakako doći. Mi smo očekivali Ratka Mitrovića, studenta, kasnije narodnog heroja, ali nije on došao... I nastavio je Aćimac.

Jedanaestog novembra, oko 18 časova, na kumanačku železničku stanicu stigao je Lola.

- Ja sam bio zadužen da ga dočekam - seća se Radivoj Trifunjagić. Iako ga nisam poznavao, nije mi trebalo mnogo da se odlučim i priđem jednom mladiću u sivom mantilu. Lola, rekao sam. Da, klimnuo je glavom. Kad smo napustili peron, Lola je produžio sa mojim drugom, a ja sam ih pratio.

Hilјadu Kumančana na mitingu

Do početka mitinga Lola je odseo u kući Miće Trifunjagića, interesovao se kako je miting pripremlјen, a zatim je sa omladincima koji su ga tu dočekali pošao ka centru sela.

Današnja sala Omladinskog doma bila je prepuna, došlo je oko 1000 građana, pretežno omladine. Pred početak mitinga omladinac Mile Eremić razvio je veliki transparent na kome je pisalo: »Živeo Sovjetski Savez - tražimo savez sa SSSR;« posle desetak dana bio je uhapšen.

Zidovi sale bili su ukrašeni parolama: »Majke vaspitavajte decu u duhu mira«, »Fašizam donosi smrt - demokratija, mir« »Omladina hoće sama da rešava svoju sudbinu - omladina želi mir«, »Živeo narodni front slobode«, »Pomoć španskim republikanskim borcima.«

Tu je policija, žandarmi, seoski beležnik, službenik sreskog načelstva, svi predstavnici ondašnjih vlasti.

Loli je prišao beležnik i zatražio legitimaciju. Lola je miran i priseban. Beležnik nema nikakve primedbe, jedino ga pita šta mu je stari Ribar. Kada mu je rekao da je on njegov otac, beležnik se izvinuo, a Lola je stupio na tribinu dočekan burnim aplauzom.

Svoj govor počeo je iznošenjem činjenica iz prvog svetskog rata u koji je bio uvučen nedužan narod celog sveta. Objasnio je kome je bio potreban taj rat, zašto je vođen a onda ukazao na novu opasnost koja je pretila čovečanstvu od fašizma. Spomenuo je borbu španskog naroda, učešće i internacionalnih brigada u njoj, kao i podršku omladine Jugoslavije. »Samo udruženim snagama, uz podršku Narodnog fronta, možemo se odupreti fašizmu koji nadire, rekao je, između ostalog, Lola. Posebno se osvrnuo na odluke Svetskog omladinskog kongresa za mir u Ženevi, kome je prisustvovao, naglašavajući potrebu angažovanja omladine u borbi protiv fašizma i pružanja pomoći španskom narodu.

Lolu je nekoliko puta prekidao i opominjao beležnik, koji je stajao pored njega. Kada ga je treći put prekinuo, uzeo mu je ponovo legitimaciju i dugo gledao u nju, pretpostavlјajući valјda da je falsifikat. Lola je i dalјe govorio ne obraćajući pažnju na to. Pušio je i puštao dim pravo u beležnikove oči. Izlaganje je završio ističući potrebu uspostavlјanja diplomatskih odnosa sa Sovjetskim Savezom.

- Za vreme govora, koji je trajao nešto oko sat i po, kao da smo zaboravili na sve oko nas - seća se Ivan Aćimac - na žandarme koji su tu bili i tiskali se da čuju svaku reč, na policiju, plјeskali smo i klicali: »Tražimo diplomatske odnose sa SSSR-om, »Živeo Narodni front«, »Pomoć španskim borcima« i dr.

Posle završenog mitinga plakati i transparenti su nestali brzo sa zidova da ne bi pali u ruke policije.

Lola je s drugovima otišao kod Miće Trifunjagića u čijoj se kući te večeri održao partijski sastanak. Kumane je u to vreme bilo sedište Pokrajinskog komiteta KPJ.

Sutradan, popodnevnim vozom, vratio se u Beograd.

 

Pismo koje je napisao svojoj devojci Slobodi Trajković.  Nije ga nikad dobila – ubijena je prije nego što je on poginuo.

„Najdraža jedina moja!

Pišući ovo pismo ja se pouzdano nadam – optimista sam, kao i uvijek! – da te ono nikad neće stići već da ćemo se nas dvoje vidjeti i uvijek ostati zajedno. Jer ovo pismo je zato i pisano.

U ovom trenutku, kada polazimo u posljednju, odlučnu etapu boja od kojeg zavisi, pored ostalog i naša lična budućnost i sreća, – želim da ti kažem nekoliko prostih i jednostavnih stvari.

U mom životu postoje samo dvije stvari: moja služba našem svetom cilju i moja ljubav prema tebi, najmilija moja. Našu sreću i život koji smo htjeli nismo, kao ni milioni drugih, mogli ostvariti izolovano, već samo preko naše borbe i naše pobjede. I zato su te dvije stvari u suštini, u meni samom, jedno.

Znaj dušo, da si ti jedina koju sam volio i koju volim. Sanjao sam i sanjam o našoj zajedničkoj sreći – onakvoj kakvu smo željeli, o sreći dostojnoj slobodnih ljudi. To je jedina prava sreća, jedina koju treba željeti.

Ako primiš ovo pismo – ako dakle ja ne doživim taj veliki čas, nemoj mnogo tugovati, najdraža! U svijetu u kome budeš tad živjela, naći ćeš , uvijek živ, najbolji dio mene samog i svu moju ljubav prema tebi.

Za tebe sam siguran da će tvoj put biti prav i onakav kakav mora da bude. Na njemu, na putu života naći ćeš osvetu i sreću.

Mnogo, mnogo te volim, jedina moja! I želim da nikad ne dobiješ ovo pismo, već da zajedno s’ tobom dočekam veliki čas pobjede. Želim da te svojom ljubavi učinim onako srećnom kao što to zaslužuješ.

 

Uvijek tvoj. “

 

Da li ste znali...

Odlaskom Turaka, u slabo naselјen Banat počinje intenzivnije doselјavanje. Naselјavanje Srba, kako u Vojvodinu, tako i u Banat započeto Velikom seobom Srba 1690, pod vođstvom Arsenija Čarnojevića III. Bočar, izgleda, nije zahvaćen ovom kolonizacijom, pošto se posle 1564. godine prvi put kao naselјen pominje tek 1753. kao manje srpsko naselјe.

O gradu