Gostovanje beogradskog Partizana

Igra Zvezde protiv Slavena probudila je nadu da će Zvezda imati ponovo dobar, pa možda još i bolji tim nego u prethodnoj 1945. godini. To verovanje je dobilo izuzetnu potvrdu sa gostovanjem Partizana u kojoj utakmici je Zvezda bila vrlo častan partner renomiranom protivniku.

To je bilo prvo gostovanje Partizana u Jugoslaviji, posle prve inostrane turneje po Sovjetskom savezu. Koliko je Novi Bečej bio značajan u fudbalu potvrđuje baš činjenica da je Partizan, u to vreme daleko najbolji tim Jugoslavije, izabrao za svoje prvo gostovanje baš Novi Bečej. Nije to bila slučajnost nego posledica uspeha koje je Slavija postigla prethodne godine protiv reprezentacije Treće armije u kojoj je igrala i nekolicina igrača tadašnjeg Partizana, a koju utakmicu je Slavija resila u svoju korist. Sve je to izazivalo novostvoreni tim Jugoslovenske armije da se, ubedljivom pobedom nad Novobečejcima, revanširaju za pretrpljene poraze njihovih klubova.

Utakmica je odigrana radnim danom, ali uz veliko prisustvo publike, što je bilo sasvim opravdano, kada se zna, da je tadašnji Partizan, imao ne samo najbolji tim u Jugoslaviji, nego je iz tog tima igralo 8—9 igrača u reprezentaciji.

Bilo je gledalaca iz Starog Bečeja, Velike Kikinde, Velikog Bečkereka, pored onih iz Kumana, Melenaca i Miloševa, čije prisustvo je postalo skoro normalno za sve veće utakmice u Novom Bečeju. Jednom rečju, to je bilo pravo slavlje za sve ljubitelje fudbala Severnog Banata. Tadašnje igralište u Gradištu bez tribina nije moglo da primi više od 3—4.000 gledalaca, a smatra se da je na ovoj utakmici bilo toliko prisutnih.

Partizan je nastupio bez Glazera na golu i Brozovića na beku, u ovom sastavu: Nikolić — Popesku, Čolić — Čajkovski I, Đurđević, Atanacković, Kostić, Rupunik, Radunović, Čajkovski II i Matekalo.

Utakmica je završena rezultatom 2:2 (1:1).

Početak utakmice pripada gostima iz Beograda, jer su igrači Zvezde bili impresionirani poznatim imenima protivničkog sastava, pa su igrali sa izvesnom tremom. Vrlo brzo je Partizan poveo sa 1:0, što je možda i bilo dobro jer su se igrači Zvezde pre oslobodili treme i počeli da igraju kako znaju. Primljeni gol ih je stvarno prenuo i oni se oslobađaju pritiska i igra postaje ravnopravna.

Igrači Zvezde zaostajanje u fudbalskoj veštini, nadoknađuju većim zalaganjem, ali je ravnoteža na terenu ipak koliko-toliko uspostavljena. Do kraja poluvremena domaći igrači su učinili više opasnih napada na gol Partizana, pa je iz jednog takvog silovitog napada i postignut izjednačujući gol i na poluvreme se otišlo sa rezultatom 1:1.

Drugo poluvreme počinje sa nesmanjenom žestinom, pa i publika svojim zanosom prosto nosi igrače Zvezde koji neumorno jure na gol protivnika. Svaki pojedinac dao je na ovoj utakmici više nego što su njegove stvarne mogućnosti — ili, kako se to kaže — prevazišao je samog sebe. Iz takvog jednog energičnog napada Zvezda postiže svoj drugi gol i rezultat glasi 2:1 za Zvezdu.

Ko može dočarati to raspoloženje u gledalištu. Za tako spektakularne trenutke — zanosa do delirijuma — potrebne su reči poete, a ne običnog posmatrača utakmice, kakav je bio pisac ovih redova.

Igrači Partizana nisu mogli da se povrate i da preuzmu igru jer su igrači Zvezde igrali sa toliko žara, da ih nije niko mogao zaustaviti.

Postoje, međutim, u čovečjoj psihi, trenuci ushićenja koji ga učine do te mere labilnim da ne može da se odupre strahu koji ga obuzima, jer ne može da poveruje da će ta sreća trajati do kraja. To je ono što je omogućilo igračima Partizana da izvuku nerešen rezultat — prosto rečeno — strah od pobede igrača Zvezde.

Bilo bi nekorektno ne istaći i zalaganje igrača Partizana, sad više ne za visoku pobedu pa ni za najminimalniju, nego za nerešen rezultat. Tako su uspeli da desetak minuta pre kraja izjednače rezultat na 2:2 i on ostaje do kraja utakmice.

Do kraja, utakmica je bila vrlo borbena, fer i svi akteri su se ponašali vrlo korektno. Nisu se igrači Partizana ponašali nadmeno, nego su cenili svoje borbene protivnike, pa ni prema sudiji nisu ispoljili nikakve znake negodovanja što je sve ostavilo vrlo lep i upečatljiv utisak na prisutne gledaoce.

Posle završene utakmice veselju nije bilo kraja. Veselili su se igrači Zvezde zajedno sa navijačima, ali i igrači Partizana nisu bili utučeni, kao da su i oni bili zadovoljni time kako su prošli.

Tog popodneva i večeri nije bilo običnog slavlja već jednostavno svako je želeo da stisne ruku igračima Zvezde, ali i da čestita gostujućim igračima za njihovu korektnu igru i lepo ponašanje kako za vreme igre tako i van terena. Da se nađe u društvu igrača bila je želja svih.

Da to nije bilo obično slavlje, govori okolnost da su igrači Partizana napustili Novi Bečej tek sutradan po podne, zadovoljni sa svim onim što im je Novi Bečej pružio. Ali je sigurno da su otišli iznenađeni i snagom kolektivne igre Zvezde.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Sadržaj

Da li ste znali...

da je Josif Marinković, kompozitor i dirigent rođen u Vranjevu 03. septembra 1851. godine a umro u Beogradu, gde je i sahranjen 13. maja 1931. godine?