Finale za prvaka Severnog Banata u fudbalu

Možda ne bi bilo korektno, ali takva se pretpostavka nametala, da su nadležni u Okružnom fiskulturnom odboru, znajući za rezultate Slavije postignute protiv reprezentacije Treće armije, računali da će finalisti biti tim Slavije, pa su i predvideli da se dve lakše utakmice odigraju u Novom Bečeju, kako bi se prihvatilo, kao potpuno normalno, da je sad red da Slavija gostuje.

Ovde se pri davanju takve ocene i preteralo, jer gledajući realno u Petrovgradu je bilo sedište Okružnog odbora za Severni Banat, pa je možda logično da se i finalna utakmica održi u Petrovgradu. Za Novobečejce bila je nesreća što se za drugog finalistu kvalifikovao srez petrovgradski, te je on kao domaćin imao znatno veće šanse u finalnoj utakmici. A zar je neko mogao pretpostaviti da je to mogao biti srez Srpska Crnja ili Jaša Tomić na primer?!

Slavija se nije protivila takvom rasporedu, jer se smatralo da je uspeh novobečejskog fudbala već i to, što se plasirala u finale za prvo mesto Severnog Banata. Čak se smatralo da kada bi se u finalu igrale i dve utakmice, jedna u Petrovgradu i revanš u Novom Bečeju, Slavija ni tada ne bi imala neke ozbiljnije šanse da postane prvak Severnog Banata. Polazilo se od predratnog odnosa snaga i činjenica da Petrovgrad ima veliki izbor kvalitetnih igrača, te da je njihova reprezentacija objektivno jača.

Razlika između predratnih petrovgradskih klubova, kojih je bilo sedam, i novobečejskog Jedinstva ili Zvezde bila je velika u korist svakog od tih sedam klubova. Ona je bila sigurno takva kakva je danas između Proletera iz Zrenjanina i novobečejskog Jedinstva. Onda nije nikakvo iznenađenje što su skoro svi Novobečejci davali prednost Petrovgradu nad Slavijom, jer niko nije mogao pretpostaviti da se odnos snaga toliko izmenio u korist Novog Bečeja.

Pored činjenice da su svi verovali u pobedu Petrovgrada finale je u Novom Bečeju očekivano sa velikim interesovanjem. Bilo je doduše i onih koji su verovali u snagu Slavije i da se čak može računati i na njenu pobedu. Jedan od takvih je bio i sam kapiten Slavije Bora Kovačev i svojim uverenjem je sokolio ostale, ali je bilo malo onih koji su verovali da i sam tako misli.

Loše saobraćajne veze i ovom prilikom su samo dalje pogoršavale položaj novobečejskih fudbalera. Moralo se putovati kamionom i to preko Bašaida, što je skoro 20 kilometara duži put nego preko Kumana.

Po najvećoj žegi, u 14 časova julskog dana, krenula je Slavija sa manjom grupom svojih navijača za Petrovgrad otvorenim kamionom, bez arnjeva.

U Petrovgrad se stiglo u 15.30 časova i do početka utakmice, u 17 časova, provelo se u hladu — senci tribina, leškareći bez uobičajenih šala i viceva.

Bilo je to pravo iščekivanje. Ćutali su igrači, a ako je neko od navijača i napravio neku šalu ona je prošla nezapažena. Tako je prošlo vreme do početka utakmice.

Igrači su počeli da se polako spremaju i oblače sportsku opremu, skoro čitav sat pre početka utakmice, računajući da će na taj način, skratiti vreme do početka utakmice. Vreme je sporo odmicalo, ali je bilo i korisno što se na igralište došlo čitav 1,5 sat pre početka utakmice. Dugo vremena je ipak doprinelo da se igrači odmore od puta i koliko-toliko opuste i dočekaju utakmicu bez grča sa kojim su pošli još iz Novog Bečeja.

Lep sunčan dan, izmamio je veliki broj gledalaca na igralište na vašarištu, današnji Karađorđev park. Prisutno je bilo preko 3.000 gledalaca, što je za tadašnje prilike vrlo mnogo. Ni samo igralište nije moglo mnogo više da primi.

Interesovanje je bilo veliko, jer je to prva ozbiljna prvenstvena utakmica u Petrovgradu i zato što pobednik ide u dalje takmičenje za prvaka Banata.

Svi su, razumljivo, očekivali pobedu reprezentacije Petrovgrada, jer su verovali u bolji igrački sastav, a i utakmica se igra u Petrovgradu, a posebno, što su to i njihove želje. Takva je atmosfera bila pred utakmicu.

Izlazak na teren igrača Slavije bio je skromno pozdravljen od prisutnih gledalaca, ali zato je buran pljesak dočekao igrače reprezentacije Petrovgrada.

Slavija je nastupila u sastavu: Lazić (vojnik iz Subotice), Kovač (vojnik iz Debeljače), Krstić — Perić (vojnik), Kovačev, Bela Farkaš, — Kujan, Ot, Berta, Petrović i Kuručev. Na ovoj utakmici su za Slaviju nastupila tri igrača vojnika iz Brigade »Tone Tomšić« čije je sedište bilo u Novom Bečeju, i to: na golu Lazić iz Subotice, desni bek Kovač — Čotari iz Debeljače i levi half Perić.

Kao što je već rečeno, publika je očekivala lepu igru i sigurnu pobedu svojih ljubimaca, ali slika na terenu je, od samog zvižduka sudije za početak utakmice, izgledala sasvim drukčije.

Slavija od početka drži loptu i ona ide s noge na nogu, da su prosto zbunili igrače Petrovgrada koji besomučno jure da razbiju te kombinacije Novobečejaca. U gledalištu tajac, ali je još prisutno uverenje da je to samo trenutna situacija, dok njihovi ljubimci ne otpočnu svoju igru.

Što je vreme više odmicalo, i protivnik, a naročito gledalište, je sve više dolazilo do uverenja da Slavija igra dobar fudbal i da raspolaže vrlo solidnim timom, u kome odskače od ostalih Bora Kovačev. On je bio pravi gorostas na terenu i osujećivao je svaki pokušaj protivnika da organizuje neku akciju.

Imao je izvrsne pomagače u Boži Krstiću i Beli Farkašu, koji su svojim visokim skokovima svaku loptu odnosili s glave protivnika i inicirali napade svojih suigrača. Njihove su akcije uspešno prihvatale i dalje sprovodile dve izvrsne polutke, Laci Ot i Branko Petrović. Oni su odlično gradili igru, ali i bili dobri šuteri, pa su bili vrlo opasni ako se nađu slobodni na ivici šesnaesterca protivnika.

Brza krila Kujain, sa odličnim centar šutevima i snažan i prodoran Kuručev odlično su nabacivali lopte koje je robusni i požrtvovani centar Berta prihvatao i stvarao pravu paniku u odbrani protivnika.

Pored ovih odlično su se uklopili u ekipu i Kovač — Čotari na beku, koji je bio pravi bedem za levu stranu Petrovgrada, a dobri su bili i Lazić na golu i Perić kao neumorni i vrlo pokretljivi desni half.

Niko nije verovao da će odnos snaga na terenu biti takav, pa je kombinatorna igra Slavije u prvim minutama smatrana kao nešto prolazno, ali kako je ona postajala sve premoćnija to su i navijači Petrovgrada počeli da pozdravljaju njene uspele poteze. Kombinacije su bile smišljene i organizovane, tako da su igrači Petrovgrada sve češće morali da se služe oštrom igrom pa i grubostima da bi ih osujetili. Desilo se suprotno od onog što je publika pre utakmice očekivala.

Posle prvog gola, koji je postigla Slavija gledalište je zanemelo, ali je ubrzo prihvatilo stvarni odnos snaga na terenu i počelo da aplaudira svakom uspelom startu Bore Kovačeva, koji je iz svakog duela izlazio kao pobednik. Nije dugo potrajalo od prvog gola a gledalište se prolomilo aplauzom — Slavija je postigla i drugi gol.

Rezultat 2:0 za Slaviju nije samo zbunio igrače Petrovgrada i navijače, koji su se već pomirili sa nadmoćnošću Slavije, već je zbunio i same igrače Novog Bečeja, pa umesto da nastave sa ubojitom igrom, oni se gube u beskorisnim kombinacijama sve do kraja prvog poluvremena.

Ta nesnalažljivost igrača Slavije omogućila je igračima Petrovgrada da oštrom igrom uspešno otklanjaju opasnost ispred svog gola. Kao da su se domaći igrači u tim trenucima oslobodili šoka koji im je svojom igrom nametnuo protivnik i do kraja poluvremena čak su uspostavili terensku ravnotežu.

Predah u poluvremenu Slavija je iskoristila više za psihički nego fizički oporavak. U pauzi igrači nisu imali reći. Ćutali su i očekivali šta će reći oni iz Uprave ili Bora kao kapiten. Svi su se trudili da nađu neke reči ohrabrenja i da igrači shvate da su bolji i da se ne plaše jer ne mogu da izgube. I kapiten je hrabrio ostale da istraju do kraja utakmice. Borino ponašanje posebno ističemo, jer je on, po pravilu, prigovarao za nedovoljno zalaganje pojedincima, ali ovog puta za to nije imao razloga.

Drugo poluvreme, bar u početku, bilo je repriza prvog. Slavija daje ton igri, a protivnički igrači izgaraju i borbenošću nastoje da uspostave ravnotežu. To im, međutim, nije uspelo, kao pred kraj prvog poluvremena. Nije dugo potrajalo, a Slavija postiže i treći gol i rezultat je 3:0 za Slaviju.

Posle ovog gola sva publika navija za gostujući tim. Svaki uspešniji potez se nagrađuje sve dužim aplauzom, što još više podstiče igrače iz Novog Bečeja, tako da oni počinju ponovo da preteruju u kombinacijama. To razume se odgovara igračima Zrenjanina, jer uspevaju da predahnu.

Igra se sada odvija uglavnom na sredini terena, a tu i tamo poneki napad domaćih je vrlo oštar i opasan. Iz takvog jednog napada uspevaju da postignu počasni gol i rezultat smanje na 3:1. To se desilo, kao što to po pravilu biva pred sam kraj utakmice. Mora se priznati da ih je taj gol mnogo podstakao, ali je to istovremeno bila i opomena igračima Slavije da se založe i da do kraja ne pruže priliku protivniku za postizanje golova. U tome su uspeli.

Posle gola domaćih publika počinje da ih iz sve snage bodri, ali je kasno da se igra preokrene. Uskoro je došao i kraj utakmice. Čuo se poslednji zvižduk sudije i utakmica je završena potpuno zasluženom pobeđom Slavije od 3:1. Objektivna publika dugo je pljeskala igračima Slavije dok su napuštali igralište.

Tako je finalni meč za prvo posleratno prvenstvo Vojvodine za Severni Banat dobila Slavija sa 3:1 i postala prvak Severnog Banata za 1945. godinu.

Novobečejski fudbaleri su napustili stadion i grad Petrovgrad (Zrenjenin) bez uobičajene pesme kao izraza radosti i oduševljenja. To je ovog puta izostalo, ali je zato međusobno grljenje uz ćutanje značilo da je postignuta velika pobeda i najveći uspeh ne Slavije nego novobečejskog fudbala.

Igrači se u tim trenucima nisu još oslobodili zanosa koji ih je držao za vreme utakmice, pa možda još nisu ni bili u stanju da shvate da su izašli kao veliki pobednici, koji su svog, do tada, vrlo cenjenog protivnika, časno položili na obe plećke.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Sadržaj

Da li ste znali...

da je Jovan Knežević - Caca je 1860. godine u Vranjevu osnovao prvo srpsko profesionalno pozorište, iz koga se 1861. godine formiralo Srpsko narodno po­zorište u Novom Sadu.