Osnivanje DMKS TURUL

Odmah po okupaciji, već u leto 1941. godine formira se u Novom Bečeju DMKS TURUL u kome učestvuju isključivo Mađari. Početkom 1942. godine po formiranju banatske mađarske lige Turul se uključuje u igre za prvenstvo Banata.

Prva fudbalska oprema Turula je od bivšeg novobečejskog kluba Zanatlija, beli dresovi, a kasniije je to postala klupska boja Turula.

Jedna od prvih fotografija DMKS Turul iz. 1941. godine

Slab igrački sastav nije obezbeđivao Turulu viši plasman u toj novoformiranoj ligi, već je skoro sve vreme tavorio uglavnom oko dna tabele.

Iako nije imao neke zapaženije rezultate u samom takmičenju, stekao je vrlo brzo brojne i odane navijače iz redova mađarske nacionalnosti. Na svakoj utakmici okupi se 700—800 gledalaca, što je otprilike duplo više nego što su ih poslednjih deset godina do drugog svetskog rata, imali Jedinstvo i kasnije Zvezda.

Turul je bio slab za svoje protivnike iz Kikinde, Velikog Bečkereka i Mužlje, ali su se njegovi igrači prilično uspešno nosili sa Zvezdom. Iako je bilo znatne razlike u klasi, igrači Turula su igrali sa toliko žara da je tehnički superiorniji tim Zvezde mogao izlaziti na kraj samo uz puno angažovanje.

Međusobni susreti bili su otvoreni, puni dinamike, pa iako se znalo i verovalo u pobedu Zvezde, još uvek je pred svaki susret za simpatizere Turula postojala nada u uspeh, a kod navijača Zvezde pritajena bojazan da se ipak ne izgubi, da se ne potceni protivnik i tako doživi poraz.

Teško bi mogli, danas, uveriti čitaoce, da je na terenu bilo skoro ravnopravne borbe, i kada su rezultati bili vrlo visoki u korist Zvezde, kada je Turul bio dostojan partner koga je trebalo »lomiti« čitavo vreme od 90 minuta, koliko traje utakmica.

Pred svaku utakmicu Zvezda—Turul vladalo je posebno raspoloženje i igralište se ispuni do poslednjeg mesta. Na svakom lokalnom derbiju redovno je bilo prisutno 1.000—1.500 gledalaca.

Vredno je istaći da se na tim, međusobnim, susretima nikada niije desio ni jedan incident ne samo na igralištu, nego ni među publikom. Navijalo se bučno, ali dostojanstveno. Navijači su bili svesni da bi se svaki incident mogao pretvoriti u međunacionalna obračunavanja, koja bi mogla imati kobne posledice po učesnike, a naročito bi imalo uticaja na dalje igranje fudbala. Utakmice su bile oštre, ali ne i grube.

U toku te nepune tri godine postojanja Turula i Zvezde u vreme drugog svetskog rata odigrano je 10 međusobnih utakmica. Zvezda je redovno izlazila kao pobednik, ali je i Turul znao da nanese Zvezdi jedan od najitežih poraza čak sa 0:4. To je bila prva utakmica i možda jedina u koju su igrači Zvezde ušli samouvereno što je protivnik zasluženo kaznio. Ona je bila pouka Zvezdi da u susretu sa Turulom mora igrati borbeno do kraja, a navijači nisu nikad zaboravili tako težak poraz pa je bilo strepnje pred svaki međusobni susret.

Najčešći sastav Turula je bio: Ferenc Kiš, Vili Farkaš, Laci Gomba, Šanji Kiš, Bela Farkaš, Sečanji, Maraci, Kujan, Berta, Feri Gomba.

Iz tog sastava su se isticali Ištvan Berta i Vilmoš Kujan, a već u 1943. godini su im se pridružili Šanji Kiš i Bela Farkaš, koji će u posleratnim godinama biti vrlo snažan oslonac novobečejskog fudbala.

I pored uloženog napora nisam uspeo da obezbedim rezultate ili plasman Turula u prvenstvenim utakmicama. List Torontal, koji bi mogao biti jedina dokumentacija iz tog perioda, nije sačuvan ni u jednom Arhivu.

Šandor Kiš

ŠANDOR KIŠ

je jedan od retkih fudbalskih pregalaca. Bio je vredan i posebno borben half Turula, a posle drugog svetskog rata i igrač Zvezde.

Šanji je kao igrač bio omiljen kod mladih, ali isto tako cenjen i od starijih Novobačejaca. Njemu je uvek bila tuđa sebičnost u igri i sve svoje napore usredsređivao je interesu tima kao celine. Možda se baš zbog toga i nije posebno isticao. Nije težio ličnim efektima, nego je sve izvodio jednostavno, nenametljivo ali i neumorno, samo da njegov tim uspe.

Bio je vrlo stabilan kao fudbaler. U njegovoj igri nije bilo kolebanja, uspona i padova. Solidan graditelj igre svoga tima, ali još uspešniji razarač protivničkih akcija. Malo je bio sporiji, ali je uvek stizao. Možda je to bila i prividna sporost, zbog njegovih dugih koraka i specifičnog položaja tela pri trčanju, više nagnuto napred nego što to čine drugi. No, i da se radilo o sporosti, ona je bila beznačajna u odnosu na njegovih 90 minuta izgaranja po celom terenu.

Pored fudbala, on je dugo godina bio najboljii stonoteniser u Novom Bečeju. I u ovu igru je unosio svu svoju energiju i nesalomljivu volju. Da je u ovom sportu imao pravog učitelja, mogao je postići veliki uspeh, jer je, kao uostalom, i svemu drugom, pristupao sa svom ozbiljnošću, smireno, što je u ovom sportu od posebne važnosti.

Posle prestanka aktivnog igranja, ostao je do današnjih dana angažovan u fudbalu. Bio je nekoliiko godina trener ili tehnički vođa prvog tima Jedinstva. Njegov rad sa podmlatkom dao je nekolicini darovitih igrača kasnije prvotimaca ne samo Jedinstva nego i drugoligaških pa čak i prvoligaških ekipa.

Pravdoljubiv je i otvoren. Za svoja ubeđenja se bori, ali se zna i povući kad uvidi da nije u pravu. Malo je bivših fudbalera, kao Šanji, čija se reč sa toliko pažnje sluša i na čiju su nesebičnu i iskrenu pomoć i podršku računale sve dosadašnje generacije novobečejskih sportskih aktivista i igrača.

Laslo Gomba

LASLO GOMBA

Još kao mlad pojavio se, zajedno sa Ferikom Kiš i Jožefom Čanji, u grupi mladića koji su pokrenuli osnivanje novog kluba u Novom Bečeju pod imenom Napredak. Taj klub je osnovan 1940. godine, a ubrzo je promenio ime u S. K. Zanatlija u kome je Laci igrao standardnog prvotimca. Kasnije, za vreme okupacije, prelazi u novoosnovani Turul gde spada u red najsigurnijih odbrambenih igrača.

Laci je bio miran i staložen i požrtvovan igrač. Imao je dobar start i snažan šut, pa se ubrajao u najbolje bekove Novog Bečeja u doba okupacije. Da se u to vreme sastavljala reprezentacija Novog Bečeja iz igrača Zvezde i Turula, Laciki bi sigurno bilo mesta na beku najboljeg novobečejskog tima.

Njegova mana je relativna sporost. Taj njegov nedostatak znali smo samo mi Novobečejci, ali Laci nije pružio prilike protivničkim igračima da se u to uvere. Naime, imao je jednu izuzetnu osobinu, gde verovatno ne odlučuje razum, već čisti refleks, da startuje na loptu u pravom momentu, a to je onaj, kada će sa nekoliko krupnih koraka stići do lopte pre od protivnika. Tako je on prosto skokom, stizao pre od protivnika, i odnosio loptu.

Bio je uporan borac za svih devedeset minuta trajanja utakmice i kao takav cenjen od svojih suigrača.

Bela Farkaš

BELA FARKAŠ

Iz prve generacije novobečejskih fudbalera izdvojio sam njegovog oca Gezu, kao izuzetno talentovanog fudbalera tadašnjeg Građanskog, ali moram sa još laskavijim rečima oceniti darovitost Bele. Znači, radi se o nasleđu, pa se teorija evolucije i na slučaju porodice Geze Farkaš još jednom vredno potvrdila.

Bela je bio nešto viši od svog oca Geze, isto tako krhak ali i žilaviji od Geze.

Sa svojih jedva šesnaest godina ušao je u prvi tim, doduše, dosta slabog tima Turul, i odmah postao standardni i nezamenjiv prvotimac. Bio je mudar i vrlo racionalan igrač, koji je, zahvaljujući talentu, sve probleme u igri rešavao sa najmanje napora. Imao je lep pregled igre i bio glavni organizator odbrane, ali i napada Turula. S godinama je rasla i snaga i Bela ubrzo, posle rata, postaje jedan od standardnih prvotimaca novoosnovane Slavije iz Novog Bečeja, koja je 1945. godino postala i prvak Severnog Banata, posle pobede nad reprezentacijom Zrenjanina od 3:1 u Zranjaninu.

Ne samo da je bio standardni prvotimac Slavije, nego je posle te pobede, nad reprezentacijom Zrenjanina, reprezentacija Severnog Banata igrala sa Slogom iz Pančeva kao prvakom Južnog Banata (tu utakmicu trebalo je da igra Slavija umesto Zrenjanina) uvršten u reprezentaciju Severnog Banata.

Bela je bio čovek blage naravi, a takav je bio i na fudbalskom terenu. Nije nikada dolazio u sukob sa protivničkim igračima.

Završio je Medicinski fakultet i sve vreme svoga kratkoga života, radio je kao lekar u Domu zdravlja u Novom Bečeju.

Ferenc GombaFERENC GOMBA

Feri, ili Frici, kako su ga najčešće iz milja zvali njegovi drugovi, bio je po temperamentu sušta suprotnost svom starijem bratu Laciki. Bio je hitar, živ i opšte rečeno temperamentan igrač.

Igrao je, kao mlad, levo krilo u prvom timu Turula, još od prvih dana 1941/42. godine. Opet, za razliku od svog brata, bio je izuzetno brzo i eksplozivno levo krilo, osetljiv i izuzetno ambiciozan. Zbog toga, je znao da unosi pometnju u protivničke redove, ali dešavalo se da na pojedinim utakmicama prosto ostane „odsečen“ od ostalog tima i da utakmicu završi nezapažen. Na sreću, to se ređe dešavalo, a to je inače osobina svih savesnih ljudi, uopšte, pa prema tome i igrača na fudbalskom terenu. U najboljoj želji da učini što više, neka samo jednim potezom ne uspe da ostvari svoju zamisao, on onda gubi samopouzdanje i retko uspeva da se za svih devedeset minuta utakmice povrati, pa ako to i uspe to su samo trenutni bljesci, a u osnovi su pratioci zbivanja.

Sva braća Gomba, bilo ih je 4—5, bili su vredni i pošteni, a iznad svega ozbiljni i odani drugovi, istrajni i uporni u svakom poslu kome se posvete. To naravno nije jednostavno, već je to moguće samo ako za to postoji i određena obdarenost, ili kako mi to obično kažemo talenat.

Feri je baš to posedovao i da nije bio toliko osetljiv i samokritičan mogao je postići, i mnogo više, mada je i onakav kakav je bio na terenu, spadao u red istaknutijih fudbalera, omiljen kod publike i voljen kao igrač i čovek.

VILMOŠ KUJAN

Kujan je rođen u Novom Bečeju, ali je još kao dečak prešao u Novi Sad, na izučavanje zanata, gde se zadržao sve do 1942. godine, kada se vraća u Novi Bečej.

U Novom Sadu je igrao fudbal, tako da je po povratku u Novi Bečej, spadao u red boljih fudbalera, a u Turulu u kome je igrao, u tim prvim godinama, zajedno sa Ištvanom Bertom bio najbolji prvotimac. Bio je vrlo mudar i racionalan igrač. Po prirodi inteligentan, a raspolagao je solidnom fudbalskom veštinom, što mu je omogućavalo da nikad ne juri za loptom uzalud, ili kad je ima u svojim nogama da je »bezglavnim« driblingom izgubi. Kod njega je skoro sve bilo proračunato.

Igrao je desno krilo i to možda najuspešnije desno krilo što ga je novobečejski fudbal do tada imao. Kažem možda, jer ne znam da li Laci Farkaš koji je igrao još u Građanskom, ili neko drugi iz tog perioda »sjajnog« Građanskog nije bio i bolji. Za Kujana su karakteristični njegovi »begovi« pored aut linije i da se pri tome oslobodi protivničkog beka i iz povoljne situacije ubaci blagu loptu u centar, negde oko protivničkog jedanaesterca, što je snažni Berta prihvatao i na taj način je Turul postizao najveći broj svojih golova. Neskromno je uporediti Kujanove centar-šuteve sa našim proslavljenim reprezentativcem Draganom Džajićem, ali iskreno smatram, da su me Džajićevi centar-šutevi, uvek podsećali na Vilija Kujana, bez obzira šta će ko misliti o takvom upoređenju.

Posle oslobođenja Vili je igrao u novobečejskoj Slaviji. Zahvaljujući, pored ostalih igrača, baš i Kujanu to je bio tim kakvog Novi Bečej dotada nije imao, a sklon sam da tvrdim da ga ni kasnije niije imao. Ta ekipa je pobedila reprezentaciju Zrenjanina u sred Zrenjanina sa 3:1 i tako osvojila prvo mesto u Severnom Banatu 1945. godine.

Vili je bio voljen kao igrač i poštovan kao čovek.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Sadržaj

Da li ste znali...

da je prva međunarodna utakmica u sportskoj hali odigrana 19.januara 1987. godine između Proletera iz Bitolja i prvaka SSSR-a CSKA iz Minska?