Gostovanje Slavije u Senti

Zaricanje igrača, posle povratka sa utakmice u Bačkom Gradištu, gde su pešačili od Novog Bečeja do Bačkog Gradišta i obratno, da nikad više... i upoređenje tog zaricanja sa dečjim postupcima ubrzo je dobilo svoju punu potvrdu prilikom gostovanja Slavije — polovinom juna 1945. godine u Senti.

Posle gostovanja Sente u Novom Bečeju, već sledeće nedelje Slavija odlazi u Sentu. Zbog loših saobraćajnih veza — postojao je samo jedan voz koji je po podne išao u pravcu Stari Bečej—Senta. Igrači su morali još u subotu u podne brodićem od Novog Bečeja preći u Stari Bečej da bi odande vozom produžili za Sentu. Subota je bila radni dan pa pojedini igrači nisu mogli napustiti svoja radna mesta i poći još u 12 časova na put. Zbog toga je Slavija otišla sa svega devet igrača.

U nedelju ujutro, na dan odigravanja utakmice, našli su se na Tisi Bora Kovačev, Sredoje-Gadža Baračkov i pisac ovih redova. Jadikuju što nisu mogli da otputuju i pomognu svojim drugovima. Tu se naravno misli na Boru-Trcu koji je bio oslonac tima i Gadžu koji je bio vrlo vredan half. Mečkić se tu više brinuo o ugledu kluba, koji su navijači tek nedavno prigrlili kao svoj klub, umesto ranijih koji su postojali u Novom Bečeju.

Ne zna se čiji je predlog bio, ali odluka je pala, da se sa dva bicikla krene za Sentu. Bora Kovačev ima svoj bicikl — kako se to zvao — muški sa prečagom, a Mečkić je uzeo službeni bicikl iz Sreskog Agitpropa bez prečage — ženski.

Tako su u 9 časova njih trojica, na dva bicikla prešli skelom Tisu i krenuli prema Starom Bečeju pa odande za Sentu. Pretpostavljali su da je to udaljenost negde oko 35 kilometara pa će uveliko stići do početka utakmice.

Krenuli su i nije važno što je makadamski put bio prilično oštećen za vreme rata i što su tek u Adi konačno mogli utvrditi da je put Novi Bečej—Senta čak duži od 50 kilometara, nego kako stići do početka utakmice.

Do Starog Bečeja išlo je sve u najboljem redu i čak su jedno drugog hrabrili da nije zamorno, ali kad su izašli iz Starog Bečeja sa asvaltnih ulica opet prešli na makadamski drum, nastalo je jedno dugo ćutanje i svaki je u sebi razmišljao o tome da li mu je bila potrebna ova avantura. Tako, ćuteći, stigoše do Bačkog Petrovog Sela. Tu već počinje jadikovanje. Sve se češće rade izmene, ko će voziti ženski bicikl, a ko muški i ko će biti vožen.

Ne zna čovek šta je teže padalo, da li sedeti na tankoj prečagi — štangle po neravnom putu jer se dobija utisak da se ona urezuje u karlične kosti, ili po takvom putu voziti pored sebe još jednog čoveka od sedamdesetak kilograma.

Put dug, pa još loš, a dva bicikla za trojicu. Nije to bila samo nevolja zbog umora i žuljanja »štangle«, nego što je čitava ta muka vezana za vreme — treba stići do početka utakmice, jer zakašnjenje čini takav trud besmislenim.

Kako se putovalo govori i to da se iz Ade pošlo nešto posle 14 časova, a treba prevaliti još oko 17 kilometara do Sente i još 3—4 kilometra kroz samu Sentu do igrališta. Mečkić, koji nije bio igrač imao je samo dve mogućnosti ili da nekog vozi ili da bude vožen, dok su Kovačev i Bračkov imali, to malo privilegije, i da izvesno vreme voze sami ženski bicikl. Što je više pređenog puta on se činio sve dužim, a vreme je sve brže odmicalo, jer je verovatno vožnja postajala sve sporija. Onaj što je sam na biciklu, pokuša da diktira malo oštriji tempo, ali uzalud kad onaj drugi ne može da ga sledi. Pa ni onaj što je sam na biciklu ne može da izdrži započeti tempo, nego i njemu dobro dođe što onaj drugi zaostaje, te i on, tobože, mora da uspori, da bi sačekao onu dvojicu.

Putovalo se mnogo teško i sve sporije. Između Ade i Sente došla nam je u susret jedna duga kolona Crvene armije, koja se vraćala, posle završetka rata iz Nemačke, pa smo prosto bili obradovani što ćemo morati da siđemo sa druma i propustimo kolonu vojske. Bila je duga ta kolona. Izgubilo se tu, stojeći pored puta, više od dvadesetak minuta, ali umesto da se prikupila nova snaga, vožnja je postala još teža. Noge se prosto ukočile, leđa — onog što sedi na štangli — bole, da nije u stanju da se povije kako bi onaj što vozi mogao lakše da upravlja i da bude stabilniji pri pokretanju pedala.

Taman su pomislili da neće izdržati do kraja, kad sreće iznenada. Naiđe jedan ruski vojni kamion koji ide u pravcu Sente. Zamole vozača da ih poveze i on ih primi u kamion. Nikad srećniji.

Sede u otvorenom kamionu a lica ozarena puna smeha. Nisu imali u vidu onu narodnu: »ko se poslednji smeje taj se najslađe smeje«, nisu znali da to nije poslednje. Posle šest do sedam kilometara udobne i brze vožnje, kamion stade i vozač saopštava da on skreće levo ili desno to nije važno — ali je bilo jako naporno i pomisliti da se treba ponovo vratiti biciklu.

I sad kad se čovek toga seti teško mu prosto i da o tome piše, a može se tek zamisliti kako se osećao kad je trebalo ponovo sesti na bicikl.

Uglavnom, i pored svih muka i patnji, stiglo se u Sentu i to u poslednji čas. Igrači taman izlaze na teren da bi otpočeli utakmicu, naravno Slavija sa devet igrača, kad iz parka, igralište je bilo iza parka, se pojaviše Bora-Trca, Baračkov i Mečkić sa biciklima. Tu radost je teško opisati a još teže danas shvatiti, kad se računalo da će se igrati sa 9 igrača, a u poslednjem trenu kao iz bajke pojaviše se, Kovačev i Baračkov. Ne zna se ko je bio srećniji, da li oni što su ih videli i dočekali, ili oni koji su ipak stigli na vreme i put nije bio uzaludan i ono što je najglavnije oslobodili se bicikla. Sigurno ovi drugi.

U toj svestranoj sreći i radosti niko nije ni pomišljao da li će Bora i Baračkov imati snage da igraju, posle više od 50 kilometara prevaljenih biciklom. Važno je bilo da su oni tu. To je bio veliki podsticaj za sve ostale da »zapnu« više nego što bi to učinili do njihovog dolaska, kada su se već unapred pripremili na »predaju«. Sve je dobro što se dobro svrši, pa talko i ova mala odiseja jednog dela igrača Slavije iz Novog Bečeja na gostovanju u Senti.

Pored svih opisanih nevolja, Slavija je počela utakmicu vrlo dobro i bila nadmoćna tokom celog prvog i dobrog dela drugog poluvremena. Utakmica je ipak izgubljena sa rezultatom 3:4.

Tu pobedu nisu sa posebnom radošću primili ni sami Senćani, jer bi realno bilo da je rezultat ostao nerešen. Tako je komandant mesta Sente (u to vreme je još bila vojna uprava u Vojvodini) prišao Bori Kovačevom, kao kapitenu Slavije čestitao mu na igri celog tima, a posebno njemu za izvanrednu igru, ne znajući da je Bora pre utakmice prevalio na biciklu 55 kilometara. To nije bio samo akt kurtoazije, nego iskrena čestitka za bolju igru. Potvrda ovome je što je Komandant pozvao Boru da bude njegov gost na večeri. Kasnije je i čitavom timu Slavije priređeno slavlje u Komandi mesta Sente. Veselilo se do zore.

Rano ujutro, u ponedeljak, vratila se »ekspedicija« sa igračima Slavije vozom preko Starog Bečeja, sa jednog lepog, ali ne samo po lepoti, i nezaboravnog gostovanja. Kovačev i Baračkov su osetili pravi umor tek po završetku utakmice, kada su se mišići ohladili. Tada su jedva mogli da promene položaj u kome su se našli, naročito ako je trebalo ustati i pokušati đa se pešači. Ali to nije trajalo dugo. Zamor je prošao, a ostalo je još jedno lepo sećanje na mladalačku nepromišljenost.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Sadržaj

Da li ste znali...

da se prvi i jedini  bioskop »Vojvodina» posle  II svetskog rata nalazio u Zadružnom Domu, koji je izgrađen 1952. godine?