Gostovanje novobečejske Slavije u Bačkom Gradištu

U Novom Bečeju, ubrzo posle oslobođenja osnovan je klub pod imenom Radničko fiskulturno društvo Slavija.

Prvo gostovanje u Bačkom Gradištu 1945. posle završetka drugog svetskog rata bilo je toliko naporno da je ono ostalo nezaboravno za sve učesnike i nazvano je čak »Golgotom«, iako je Bačko Gradište letnjim putem preko Bisernog ostrva udaljeno nepunih 10 kilometara od Novog Bečeja.

Voz iz Starog Bečeja za Bačko Gradište polazio je ujutro oko 8 časova, a u povratku iz Bačkog Gradišta je polazio po podne oko 14 časova. Veza nezgodna jer se, pored korišćenja lađice da bi se došlo od Novog do Starog Bečeja, moralo prenoćiti u Gradištu i tek u ponedeljak po podne hvatati železničku vezu za Stari odnosno brodić za Novi Bečej. Zbog toga je ova vrsta prevoza otpala, pa smo se predomišljali oko zaprežnih kola, ili da se ide pešice. U tim prvim posleratnim danima, punim poleta, nikom ništa nije bilo teško pa ni igračima Slavije da prepešače put do Bačkog Gradišta.

Želja da se bar jedan dan provede zajedno, u veselom raspoloženju, bila je kod svih prisutna, pa je predlog da se ide peške bio oberučke prihvaćen. Posebno, što je put tako predviđen da se najveći deo dana provede na Bisernom ostrvu, koje mnogi do tada nisu videli, a tek po podne da se sa Bisernog ostrva krene za Bačko Gradište.

Dogovoreno je da se iz Novog Bečeja pođe u nedelju u 7 sati ujutro. Tog dana je osvanulo lepo majsko jutro, kao poručeno za izlete.

Skup je bio dogovoren ispred današnjeg doma zdravlja na dolmi. Računalo se da će pored igrača poći i nekoliko članova uprave. Sa sigurnošću se računalo da polazak neće biti u zakazano vreme, zbog onih koji po pravilu kasne i na koje se uvek čekalo. Za divno čudo ovog puta nije bilo zakašnjenja.

Prvi članovi tog našeg »izletničkog društva« došli su još oko 6 časova, a do 7 su već svi bili na okupu i krenulo se na vrme.

Dvadesetak mladića, vedro raspoloženih, opčinjeni jutarnjim prolećnim suncem i mirisom poljskog cveća, koje je i s jedne i druge strane puta bilo u punom cvatu krenulo je na svoj prvi izlet u prirodu. Išlo se preko Bereka gde je preko Tise saobraćala skela za one Novobečejce koji su imali zemlju na Bisernom ostrvu. Taj put do skele, od oko 4—5 kilometara, prosto nismo ni osetili. Kilometri su »promicali« i za — takoreći — čas se nađosmo ispred skele.

Ništa sporije nije prevaljen ni put od Skele do Direkcije narodnog dobra Biserno ostrvo, dužine oko 2—2,5 kilometara.

Stigli smo pre 9 časova raspoloženi za šalu i igru. Tu nije bilo umora, a i da ga je neko osetio bilo bi ga sramota da to prizna. No, i pored tako lako prevaljenih 7 kilometara svi smo se, više nego što bi to inače učinili, posebno obradovali debeloj hladovini i još debljoj nepokošenoj travi koja nas je »dočekala« u parku ispred dvorca Biserno ostrvo.

Oduševljenju nije bilo kraja. Odmah se isprobala mekoća travnatog dušeka, svi smo polegali i uživali u mirisu trave i šimšira i divili se lepotama jela kojima je park obilovao. Maštalo se, onako ležeći, o češćim izlascima u prirodu. Pričalo se o čarima ravnice, kako i ona može biti lepa i primamljiva za izlete, ništa manje od brdovitih krajeva. Čak se pridavala prednost ravnici, jer se pešačenje po njoj odvija sa manje napora nego pentranje uz brda i kamenjare.

U tom tako lirskom raspoloženju neko reče da je gladan i svi uglas to prihvatiše. Raspakovaše svoje torbe i »udri« po pohovanoj piletini i kobasicama, šta je ko već poneo. Poneta hrana je morala da posluži za doručak, ručak, pa možda nešto i posle utakmice, i za večeru. Posle doručka skoro smo zajednički konstatovali da je malo kome ostalo za ručak. Ponovo smo se, posle doručka, oduševljavali pešačenjem i svežim i čistim vazduhom što priroda pruža, pa i hrana prija, kao nikad kod kuće.

Iako se šalilo, podvaljivalo jedan drugome i bili smo svi iznenađeni kad je neko rekao da je već 12 sati i da je gladan. Vreme je prosto prohujalo. Pojeli smo za ručak svu preostalu hranu i prilegli da se još odmaramo na svežem vazduhu u dubokoj hladovini. Nismo ni pretpostavili kako je na suncu toplo sve dok nismo pošli.

Sa Bisernog ostrva krenuli smo u 14 časova, da bi polako do 16 časova stigli u Bačko Gradište kada treba da počne fudbalska utakmica. Posle prijatno provedenog vremena u senovitom parku Bisernog ostrva trebalo je sada po najvećoj žegi prevaliti još oko 3 kilometra do Bačkog Gradišta a do samog igrališta i puna 4 kilometra.

Kako smo izašli na sunce, kao da nas je neko opario — tako je najednom splaslo raspoloženje i zavladala je tišina — ličili smo na premorene ljude koji se kreću »nogu pred nogu«. Prvi deo puta do Stare Tise, kroz vinograd i voćnjake bio je prošaran hladovinom, pa se još nekako i podnosilo. Ali kada se skelom prešlo na drugu stranu Stare Tise pa sve do Bačkog Gradišta, više od 2 kilometra, nigde drvceta da bi se u njegovoj senci malo predahlo, put se sve sporije prelazio, a odmori sve češći i duži. Nikad stići.

Kad smo došli do sela, odmah smo izabrali onu stranu ulice koja je u senci kuća i tako je putovanje postalo malo podnošljivije, ali još uvek mnogo teško. Bačko Gradište nam se tada učinilo najdužim selom na svetu, pa je tako i ostalo kad god se setimo tog pešačenja.

Stigli smo na igralište, koje je bilo ograđeno drvenom ogradom, Tu smo odmah izabrali mesto u senci ograde i prućili se po bujnoj travi koja, u delu gledališta, nije bila pokošena.

To je nešto najlepše što je svako od nas mogao poželeti, da se opruži na travi u hladu i da tako miruje, miruje što duže. Na našu sreću umtakmica je umesto u 16 počela u 16.30 časova te su se igrači povratili od umora kao posledice jakog majskog sunca i nenaviknutosti na duga pešačenja po takvoj pripeci.

Utakmica je počela po sparnom vremenu. Možda u to vreme već i nije bilo toliko toplo, koliko se to nama, koji smo pešačili, činilo. Prisutno je bilo oko 300—400 gledalaca, što je za njihove tadašnje prilike predstavljalo zadovoljavajuću posetu.

Slavija je bila znatno bolji tim u toku čitave utakmice, ubedljivo pobedila sa rezultatom 7:4.

Publika je posle utakmice pozdravila igrače Slavije, ali za njih su i taj pozdrav i pobeda bili tako malo važni, zbog onog što ih očekuje. Svaki je imao na umu samo povratak — pešačenje do Novog Bečeja.

Povratak, za one koji su igrali utakmicu, predstavljao je nešto zastrašujuće. Svaki bi najradije ostao u Bačkom Gradištu pa makar tek sutradan, u ponedeljak po podne, vozom krenuo za Stari Bečej i tamo pronađe nekakva zaprežna kola, da bi došao do Novog Bečeja. To su bile želje, a stvarnost je »put pod noge« pa preko Bisernog ostrva za Novi Bečej.

Sporo se svlačila fudbalska oprema i još sporije oblačilo odelo samo da bi se odložilo ono što ih neminovno čeka. Čak je i sunce već bilo na smiraju, ali to nije predstavljalo nikakvo olakšanje. Iscrpljeni od umora, a uz to još i gladni, igrači su imali utisak da im je želudac zalepljen za kičmu. Neko je pokušao da još na samom igralištu napravi neku šalu, da bi igrače malo prenuo, ali to praktično nije niko čuo, jer niko nije ni slušao. Svaki je bio obhrvan mislima o povratku.

Krenulo se za hlada iz Bačkog Gradišta i već kroz samo selo stvorila se kolona, od nas dvadesetak, dugo stotinak metara. Dok smo se sakupili na skeli na Staroj Tisi prošlo je prilično vremena. Od Stare do Nove Tise, još najmanje 3 kilometra, nikad kraja. Opet se stvara duga kolona i još duže čekanje na skeli, na Tisi, dok nisu došli oni najumorniji ili najmalodušniji. Od skele na Bereku do Novog Bečeja kolona se otegla maltene čitavom dužinom puta. Ta poslednja etapa, nešto duža od 4 kilometra, se svima otegla baš »kao gladna godina«. Niko nije stigao kući pre 23 časa, a bilo je i onih koji su stigli tek posle ponoći.

Namučili smo se, ali smo svi stigli zdravi i već sutradan uveče, kad smo se sakupili, na istom mestu odakle smo, dan ranije, krenuli na to mukotrpno putešestvije, padali su vicevi na račun onih najmalodušnijih, ali nisu bili pošteđeni ni oni hrabriji i odvažniji kojima je to pripisano kao šepuranstvo, a ne stvarna izdržljivost.

Bilo, kako bilo, prošlo je. Ali smo se svi do jednog zarekli da se u ovakve avanture neće niko nikada više upustiti. Ta zaricanja su bila čvrsta baš kao kod dece kad naprave neku grešku pa dobiju batine da je ne bi ponovili. Oni ne ponove istu, ali zato sličnu grešku učine čim si se okrenuo. Tako je to i kod mladog čoveka punog snage i želje za dokazivanjem. Nije u stanju da sagleda neki poduhvat do kraja, već donese odluku u trenu i tek kasnije uvidi da je bilo vrlo teško i naporno »isplivati« i da je postojao i laški put.

Gostovanje u Bačkom Gradištu bilo je dugo tema naših priča, ali najčešće njegova ona ružna strana, nego doživljaji i ponašanje pojedinaca kao šale, a tek uz to i kao svojevrstan podvig, pobeda od 7:4.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Sadržaj

Da li ste znali...

da je zahvaljujući dr Ljubomiru Pavloviću, novobečejskom lekaru, naše mesto krajem XIX veka dobilo prve arteske bunare?