Namera mi je da ovom knjigom sačuvam od zaborava rezultate, pojedine događaje i zaslužne pojedince za nastanak i razvoj fudbala u Novom Bečeju. Da oživim sećanja na prošlost, trud i napor pojedinaca, koji su svojim nesebičnim zalaganjem, nekad i pod vrlo teškim uslovima, uspevali da održe i da obezbede, istina ne uvek dovoljno brz, ali neprekidan razvoj fudbala u Novom Bečeju.

Zahvaljujući tim entuzijastima, fudbal se u Novom Bečeju održao i u najtežim ekonomskim uslovima. Uspeli su da gledaocima fudbalskih utakmica obezbede lepu zabavu, a igračima mesto za odmeravanje svojih fudbalskih veština, a to su im bili i jedini podsticaji u najvećem delu proteklog perioda.

Korisno je da sadašnja i buduće generacije znaju, kako su se, i u kakvim uslovima njihovi preci borili ne samo za uspehe u takmičenju, nego često i za sam opstanak kluba, da im te žrtve budu podstrek za ulaganje truda za dalji napredak fudbala u Novom Bečeju. Da, upoređujući uslove u kojima oni žive i rade, sa onima iz prošlosti, znaju da cene žrtve koje podnosi novobečejska društvena zajednica, da bi se njima omogućila što lepša zabava i uspesi u takmičenju.

Postoji prilična neujednačenost u iznošenju rezultata i podataka za određene periode što je potpuno razumljivo, kada se zna, da nije vođena skoro nikakva posebna evidencija, ne samo u onom prvom periodu — nastanka fudbala u Novom Bečeju, nego ni kasnije.

Vredan izuzetak predstavlja 1943—1944. godina, kada su se za svaku utakmicu pisale opširne reportaže i sve je to sačuvano do današnjih dana. Pokušano je, da se slično učini i za period 1962—1975, ali osim rezultata, eventualno sastava tima i golgetera, drugih podataka nema. Ovo iznosim da bih opravdao praznine ili nedovoljne podatke za pojedine periode.

Neujednačenost podataka sam negde i sam izazvao. Tako sam, za svoju generaciju, obezbedio više prostora nego što bi to ona možda objektivno zasluživala. Ovo se posebno odnosi na broj datih biografija.

Prosto sam podlegao emocijama, koje ne retko nadvladaju realnost, pa i razum, ali verujem da će mi čitaoci to oprostiti.

Ne mogu, da ne iznesem nedovoljnu zainteresovanost, pri prikupljanju podataka i fotografija, bivših igrača Turula i sportskih radnika mađarske narodnosti. Pokušao sam da u Istorijskom arhivu Zrenjanina, iz lista »Torontal«, prikupim potrebne podatke (rezultate sa pojedinih utakmica i tabele prvenstva Mađarske banatske lige za period 1942—1944), ali Arhiv ne raspolaže »Torontalom« iz doba drugog svetskog rata. Ta godišta su, navodno, predata Okružnom sudu u Zrenjaninu i izgubio im se dalji trag. Tako, na žalost, ni sa te strane nisam mogao da pružim ništa više od onog što sam uglavnom sam znao. Zbog toga sam nastojao da dam nešto veći broj biografija za igrače Turula, jer sam ih uglavnom sve poznavao, a pojedinci su mi bili i lični prijatelji.

Za pojedine biografije istaknutih igrača nisu date fotografije, jer do momenta predaje knjige u štampu, nisam sa njima raspolagao.

Potrebno je možda upoznati čitaoce i sa nastankom ove knjige. Još pre više od desetak godina, preciznije 1976. godine, Bora Kovačev je pokrenuo akciju za pisanje istorije novobečejskog fudbala. U tom cilju prikupio je prve dve-tri izjave od najstarijih, tada još živih Novobečejaca, koji su mogli da pruže neke podatke o nastanku fudbala. Godinu, ili dve kasnije, u vikendici Ilije Koledina, na kanalu kod Novog Bečeja, dogovorili smo se Bora Kovačev, Ilija Koledin i autor ove knjige, da pristupimo pisanju istorije fudbala u Novom Bečeju.

Posao je bio podeljen tako, da ja prikupim podatke i obradim prvi deo koji bi obuhvatio period od pojave prve fudbalske lopte do 1946. godine, do mog odlaska iz Novog Bečeja. Drugi deo, od 1947. pa do izlaska knjige, obradila bi posebna grupa, ornih, koji su živeli u Novom Bečeju, i pratili zbivanja u fudbalu u tom razdoblju.

Iz knjige će se videti na koji način sam dolazio do pojedinih podataka, a ističem da sam prvu verziju, svoga dela posla, napisao početkom 1981. godine i predao Bori Kovačevom, Iliji Koledinom i Branislavu Kiseličkom na mišljenje. Oni su, taj moj rukopis, pozitivno ocenili, sa izuzetkom poglavlja koje se odnosi na period drugog svetskog rata, gde sam prikazao, možda malo ekstremno, suprotnosti između tada postojeća dva kluba u Novom Bečeju: Turula i Zvezde. Prihvatio sam tu primedbu i za dvadesetak dana napisao drugu verziju i predao im na ponovnu ocenu. Sa time se — na žalost — dalji rad na pisanju istorije fudbala u Novom Bečeju prekida.

Konačnu verziju — istorije fudbala u Novom Bečeju od pojave prve fudbalske lopte do 1946. godine — završio sam 1982. godine, ukoričio je i očekivao da se neko zainteresuje da je objavi tj. da je preda u štampu. Ali, kao što ni za druge moje knjige nije u tom smislu pokazan dovoljan interes, tako se to desilo i sa ovom. Moram se, doduše, korigovati u ovoj oceni, jer je Zavičajni klub Novog Bečeja obezbedio sredstva za izdavanje moje knjige »Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju« i koja je izašla iz štampe u izdanju Radničkog doma »Jovan Veselinov - Žarko« maja 1989. godine.

Prošle, 1988. godine, odlučio sam da knjiga obuhvati sav protekli period: od pojave prve fudbalske lopte do današnjih dana, jer će kao takva biti prihvaćena od najšireg čitalaštva koje interesuje sport. A što je možda još važnije, sačuvaće se od zaborava svi rezultati i događaji u fudbalu do današnjih dana.

Da je knjiga obuhvatila razdoblje do 1946. godine, ne znam, kada bi, ugledali svetio dana rezultati i pojedinci iz kasnijeg perioda. Možda ovo zvuči neskromno, ali treba znati, da izdavanje knjiga, svakim danom, postaje sve skuplje i time nedostupnije, a sa godinama iščezavaju sećanja na događaje i rezultate, te bi ih kasnije sve teže bilo prikupiti.

Da bi knjiga obuhvatila razdoblje — od nastanka fudbala do današnjih dana — morao sam povaditi tabele i rezultate novobečejskih klubova u prvenstvenim takmičenjima od 1947. godine pa do 1988. godine.

Uz prilično truda uspeo sam da privolim Emila Stepančeva, i Stevana Đuričina — Bapu, da svojim rečima opišu događaje i napisu biografije za istaknute fudbalere iz tog perioda. Neću nabrajati koliko sam puta zbog toga dolazio u Novi Bečej, a tek koliko sam telefonskih razgovorao obavio sa Bapom i Emilom, i da se u taj posao nije uključio Duško Vujackov, ne znam da li bih ga uopšte priveo kraju.

Sada, kada je posao završen moram konstatovati da su mi ipak svi oni pružili dragocenu pomoć.

Prijatno sam iznenađen svojskim angažovanjem, a još više onim što je napisao, Duško Vujackov. Mirne duše mogu reći da je sav period od 1947. do 1989. godine uglavnom baziran na prikazima događaja — koja je on opisao. Duško je napisao i više biografija pojedinih igrača sa puno realnosti i poznavanja fudbalske veštine.

Emil Stepančev je svojim lepim i kitnjastim stilom dao kratak komentar pojedinim događajima iz perioda 1956—1964. godine. I Emil je napisao nekoliko lepih biografija svojih drugova iz ekipe.

Bio bih nepravedan prema Bapi, ako ne bih izneo i njegov doprinos. On je, pored kratkog prikaza prošlosti za period 1960—1976. godine, uz nekoliko biografija, kao prilog dao evidenciju postignutih rezultata Jedinstva za navedeni period.

Mika Perić, kao i Stevan Davidović, su pred sam kraj, uključeni u ovaj rad, ali i njihov doprinos, posebno Steve Davidovića, zaslužuje priznanje za prikaz takmičarskih rezultata u poslednje dve godine, sa kratkim biografijama pojedinaca, iz poslednje generacije Jedinstva.

Na kraju, kad se jedan ovakav posao završi, i autor se osvrne unazad, onda se učini da sve to i nije bilo tako teško, koliko je, u toku rada, izgledalo.

Da nisam imao takve saradnike, kao što su Duško, Steva, Emil, Bapa, i Mika, moj trud ne bi dao željene rezultate, naročito za period od 1947. do 1989. godine. Hvala im na pomoći.

 

U Beogradu, juna 1989. godine

Fudbal, ovakav, kako se otprilike igra i danas, javlja se u Engleskoj šezdesetih godina prošlog veka. Univerzitetski koledži u Oksfordu, Kembridžu, Šefildu i drugde još 1840. godine vaskrsavaju fudbal, ali u drugoj formi od onog kako se igrao u Londonu krajem 17. veka. Tih nekoliko studentskih klubova igrali su fudbal bez pravila igre i čak se u to vreme nije pravila razlika između fudbala i ragbija.

Kamen temeljac razvoju fudbala položen je 26. oktobra 1863. godine, kada je osnovana »Engleska fudbalska asocijacija« u koju su učlanjeni svi dotadašnji klubovi. Ova organizacija donela je pravila igre sa 13 članova. Od tada se fudbal naglo razvija i klubovi niču kao pečurke posle kiše. Već 1871. godine odigrano je takmičenje »Kup of Ingland«. Fudbal se u to vreme igrao sa 14 igrača u ekipi, a golovi su hili visoki 5,5 metara.

Profesionalizam se u fudbalu javlja još 1883. godine, a 1885. godine potvrđen je i od strane savezne skupštine.

Nije prošlo mnogo vremena kada je ustanovljeno da je visina golova (vrata) preterana i 1875. godine ista je smanjena sa 5,5 na 2,44 metra visine. Ubrzo je ustanovljen i sudijski odbor kao zasebna institucija, a 1890. godine uveden je u pravila igre i penal (jedanaesterac).

Prva zemlja na evropskom kontinentu, koja je prihvatila fudbal bila je Švajcarska. U Ženevi, je u to vreme živela velika kolonija Engleza i tu je osnovan prvi klub Šatlen, 1869. godine. Iz Ženeve se fudbal preneo u sve veće gradove Švajcarske i prelazi u susedne zemlje — Austriju, Nemačku, Francusku, Italiju i tako redom.

Tako se osamdesetih i devedesetih godina 19. veka igra skoro u svim većim gradovima Evrope. Brzo je »osvojio« ceo svet i postao najrasprostranjenija sportska grana. Osnivaju se klubovi i odigravaju utakmice. Fudbal je postao igra miliona stanovnika zemljine kugle.

Popularnost fudbala iz godine u godinu raste. Pored toga što »osvaja« i najzabačenije krajeve ove planete, on i u zemljama i gradovima u kojima je već od pre stotinak godina prihvaćen, postaje sve masovniji. Sve je više gradova u kojima se grade novi i proširuju postojeći stadioni. Nema sličnog fenomena u novijoj istoriji, ne samo sporta, već i društvenih igara uopšte.

Fudbal je potisnuo mnoge sportove, i evo skoro čitavo stoleće, važi u Evropi kao sport broj jedan, a o Južnoj Americi i da se ne govori. U Aziju i Afriku je stigao sa zakašnjenjem, u odnosu na druge kontinente, ali vrlo brzo, posle sticanja nezavisnosti zemalja tih kontinenata, fudbal u svakoj od njih postaje najmasovniji sport sa najdinamičnijim razvojem.

Nije to više samo sport u klasičnom smislu, to je postala snažna organizacija u svetu uopšte, a u pojedinim zemljama od posebnog uticaja ne samo na vaspitanje omladine, nego i na čitavu nadgradnju i društveni život. On je postao moćno sredstvo privredne, a još više političke propagande.

Vanredan primer u tom pogledu je poslednje dvanaesto svetsko prvenstvo u fudbalu, održano 1982. godine u Španiji.

Prvenstvo je održano u vreme kada su međunarodni sukobi uskovitlali sve snage i pretili da se rasplamsaju u velike ratne sukobe. I baš u takvim uslovima Predsednik Republike Italije, Sandro Pertini, prekida svoju državničku, već započetu, posetu Francuskoj, da bi prisustvovao fudbalskim utakmicama italijanske reprezentacije na prvenstvu sveta u Španiji.

Finalni susret između Italije i SR Nemačke u Madridu uveličali su svojim prisustvom, pored španskog kralja Huana Karlosa, koji je predao pehar pobedniku, Predsednik Republike Italije Pertini, Kancelar Savezne Republike Nemačke Šmit i mnogi drugi najviši državnici i političari počev od predsednika vlada, šeika do istaknutih ministara.

Bio je i ostao, kao što su to uostalom i drugi sportovi, sredstvo za upoznavanje i zbližavanje naroda raznih zemalja. Ne retko su baš fud-baleri bili prethodnica odgovarajućih političkih i diplomatskih akcija.

Prihvatajući ovakvu ulogu i uticaj fudbala na raspoloženje i život u svetu potrebno je, sa malo više reči, istaći razvoj fudbala u bivšoj Austro-Ugarskoj, u čijem se sklopu, u periodu prihvatanja fudbala, nalazila i Vojvodina, pa samim tim i Novi Bečej.

U mnogonacionalnoj Austro-Ugarskoj, baš ta nacionalna šarolikost je doprinosila da se fudbal vrlo brzo prihvati i doživi takav razvoj, kakav je malo koja zemlja, u to vreme, zabeležila. Svaka nacija je želela da se preko fudbala i zdrave omladine pokaže snažnijom, svežijom i superiornijom od druge. Fudbal je u tom pogledu pružao vanredne uslove, a pojedinim nacijama tada, možda, i jedinu priliku da se legalno dokažu i istaknu.

Da je mnogonacionalnost bila jedan od faktora brzog razvoja fudbala u Austro-Ugarskoj govori i činjenica, da su između dva rata, baš Austrija, Čehoslovačka i Mađarska bile daleko najjače fudbalske zemlje Evrope. Tridesetih godina im se priključila i Italija, ali sa »uvoznim igračima« iz Argentine, Urugvaja i drugih zemalja Južne Amerike.

Zahvaljujući, između ostalog, i ovoj okolnosti, iako su jedne nacije bile porobljene, fudbal je postao popularan u svim krajevima Carevine i brzo se prenosio iz većih gradova u manje pa i u sela. Već početkom ovog veka igra se skoro u svim gradovima Vojvodine, koja je u stvari bila periferna pokrajina Austro-Ugarske. Tako je fudbal relativno brzo prihvaćen i u Novom Bečeju, gde se takođe pojavio krajem devetnaestog veka.

Zahvaljujući izuzetnoj okolnosti, da se jedan od naših sugrađana — Vladislav Kostović, sedamdesetih godina 19. veka, nalazio na studijama u Londonu i da je odande doneo fudbalsku loptu, fudbal se u Novom Bečeju javlja već osamdesetih godina 19. veka.

0 tome nema pisanih podataka, kao ni o godini kada se on stvarno počeo igrati. Ali, na osnovu izjava najstarijih živih Novobečejaca, u periodu prikupljanja podataka za ovu istoriju (1980. godine), dokumenata iz Istorijskog arhiva u Zrenjaninu i podataka objavljenih u monografijama o pojavi fudbala u susednim gradovima, može se sa priličnom sigurnošću tvrditi, da je Novi Bečej u tom pogledu imao sreću da bude jedan od prvih gradova u Banatu u kojima se javlja fudbal.

Arhivski materijali nedvosmisleno pokazuju da je u Vojvodini, na pojavu i razvoj fudbala, pored veličine grada, imao vidnog uticaja i nacionalni sastav stanovništva. U krajevima Severnog Banata, a naro¬čito Severne Bačke, fudbal se javlja ranije u mestima sa mađarskim i jevrejskim življem, nego u onima u kojima je bilo pretežno srpsko i nemačko stanovništvo. To je sasvim prihvatljivo, kada se zna da su — u to vreme — inteligencija, zanatlije i trgovci bili pretežno iz redova mađarskog i jevrejskog stanovništva. Sve novine ove vrste prenosili su đaci i studenti iz većih gradova u manje, pa i u sela.

Zemljoradnjom su se u ovim krajevima bavili uglavnom: Srbi, Bunjevci i Nemci. Tako se u mestima — gde je pretežno stanovništvo bilo ovih nacionalnosti — fudbal javlja po nekoliko godina kasnije.

Ovo potvrđuje i podatak, da je, na primer, u Senti prvi fudbalski klub osnovan 1905. godine, a u Kikindi 1909. godine. Ili u Čantaviru i Debeljaci, gde je stanovništvo mađarske narodnosti, osnovani su fudbalski klubovi još 1911. godine, što je za čitavih desetak godina ranije nego u najvećim selima sa srpskim stanovništvom. Možda u tom pogledu predstavlja izuzetak Mošorin u Baškoj.

Nacionalna struktura Novog Bečeja bila je takva, da se u njemu fudbal mogao pojaviti ranije nego u gradovima sa drukčijom nacionalnom strukturom. Naročito onima koji su bili opkoljeni srpskim i nemačkim selima, u kojima se fudbal još nije igrao, pa nisu mogli lako doći do partnera za odigravanje međumesnih utakmica, a bez takvih susreta fudbal nije mogao biti primamljiva igra. Putovanja železnicom su tada bila skupa, a sa zaprežnim kolima se nije moglo računati na veće udaljenosti.

Novi Bečej je i u tom pogledu imao posebno povoljan položaj: blizina Starog Bečeja nepuna 4 km. preko Ljutova i Bačkog Gradišta 10 km, a ni Bačko Petrovo Selo, ako se ide letnjim putem banatskom stranom, nije bilo daleko — oko 15 km. U svim ovim mestima, kao i u Novom Bečeju, dobar deo mađarskog življa se bavio kubikaškim poslovima i bio upućen da svoje i potrebe svoje porodice podmiruje na tržištu. Znači da su i oni umnogome doprinosili razvoju trgovine, a to je bio povod za nastanjivanje Jevreja, koji su u tom periodu držali trgovinu u Vojvodini, naročito u selima, te se otuda u ovim selima i fudbal javlja prilično rano.

Sve ovo potvrđuje i primer iz samog Novog Bečeja, gde već 1923. godine igraju 7—8 fudbalera — Jevreja iz Bačkog Gradišta (dva brata Vig), Štrebl, Šimon i Jakobović iz Novog Sada, Pancer i Kraus iz Novog Bečeja i Berger iz Bačkog Petrovog Sela. Oni su već uveliko igrali fudbal u svojim mestima, a pre dolaska u Novi Bečej, i u Novom Sadu u tada odličnom klubu »Juda Makabi«. Slučaj Bergera i braće Vig potvrđuje da su oni verovatno igrali, još kao deca, u svojim selima i pre prvog svetskog rata, kada se u Kumanu ili Melencima — čisto srpskim selima — još nije ni znalo za fudbal.

Šteta je što se pisanje Spomenice razvoja fudbala u Novom Bečeju javlja sa priličnim zakašnjenjem, kada su savremenici nastanka fudbala u najvećem broju već poumirali. Nikad, međutim, nije toliko kasno, da sutra ne može biti još kasnije, te je zbog toga uloženo mnogo napora da od preostalih najstarijih Novobečejaca, koji se sećaju pojedinih događaja, »izvučemo« maksimum. Možda smo baš od pojedinaca uspeli da u poslednjem momentu prikupimo dragocene podatke na osnovu njihovih sećanja. Te izjave su proveravane, međusobnim upoređenjima, kao i poređenjem sa podacima kasnije prikupljenim u Istorijskom arhivu u Zrenjaninu i na veliku radost ustanovili, da su te izjave bile u najvećem delu objektivne, čak i u mnogim pojedinostima potpuno tačne.

Više puta smo navraćali kod nekolicine osamdesetogodišnjaka, koji su još od svoje rane mladosti pratili ili aktivno igrali fudbal, da bi ih podstakli na razmišljanje o prošlosti i da tako dobijemo što više podataka za donošenje što realnijih ocena, naravno, i da pri tome proverimo njihove ranije date izjave.

Ti stari ljudi su se svojski trudili, da iz davnog perioda, već prilično izbledelog sećanja, kažu što više i naravno samo ono u šta su uvereni da je baš tako bilo, a to nije bilo nimalo lako. Tako su se dobile izjave tri osamdesetogodišnjaka, sva trojica su rođena 1896. godine (kakva slučajnost), kao i još desetak njih koji su davno prevalili sedamdesetu godinu. Baš zato što cenimo taj napor osećamo obavezu da unesemo njihove izjave. Posebno izjavu Vlaškalin Milorada, koji je rođen čak 1889. godine.

Prema tvrđenju davno pokojnog Vladislava-Lacike Kostovića, 2 prvu fudbalsku loptu u Budimpeštu doneo je on, pri povratku sa studija iz Engleske. Tom prilikom, možda nešto ranije ili kasnije, doneo je i prvu fudbalsku loptu u svoje rodno mesto, gde su mu živeli roditelji, u Novi Bečej.

Kostović je rođen 1854. te je studirao u Londonu negde oko osamdesetih godina prošlog veka, pa se može pretpostaviti da je tada i do-neta prva lopta u Novi Bečej. Naravno, da je to u početku, i to ne kratko vreme, bila igra izuzetno male i ekonomski povlašćene grupe đaka, samo kada su oni na letnjim ferijama u Novom Bečeju. Možda je, taj fudbal, sve do pred kraj 19. veka bio skoro nepoznat široj novobečejskoj omladini.

Milorad Motok, učitelj u penziji, rođen 1896. godine u Kanjiži, koji je došao u Novi Bečej 1905. kao dete od 9 godina, tvrdi da je već te godine, u Gradištu (šumica pokraj Tise) igran fudbal, sa loptom kakva je otprilike i danas. Ne seća se da li su održavane utakmice, ali zna da su postojali drveni golovi i igralište na kome se igrao fudbal na dva gola. Zahvaljujući toj okolnosti što je Motok u tim godinama došao u Novi Bečej, u tada retku porodicu Srba intelektualaca, zbog čega mu je i Gradište bilo dostupno, njegova sećanja su — u vremenu zakasnelog  prikupljanja podataka — dragocena.

Da je Motok rođen i rastao u Novom Bečeju i njemu bi bilo teško da precizno odredi godinu od kada je u Novom Bečeju igran fudbal. Ovako je nepogrešiv, jer je to godina njegovog preseljenja u Novi Bečej, pa su mu baš ti prvi susreti — sa svim onim što ga je okruživalo u novoj sredini — ostali neizbrisivi. Njegova izjava i podaci su utoliko dragoceniji što ih je dao posebno ozbiljan čovek, mentalno vrlo svež, a koji se inače nije interesovao za fudbal, pa je baš zbog toga i nezainteresovan da izmišlja, kako bi i sebe istakao kao nekada sportski angažovanog Novobečejca.

Ištvan Sič, bivši službenik Vodne zadruge u Novom Bečeju, rođen 1896. godine seća se da je 1906. ili 1907. godine, odlazeći u Gradište, video da mladići igraju fudbal na dva gola. Ostalo mu je u posebnom sećanju, da je tadašnji činovnik u sreskom sudu, neki Margitai, imao tako jak šut da lopta ode u visinu čak preko topola kojima je igralište bilo opkoljeno. Sič, kao ni Motok, nije igrao fudbal niti se za njega interesovao. Njegov prvi odlazak u Gradište treba primiti sa izvesnom rezervom. To je svakako moralo biti znatno ranije, jer u Novom Bečeju nije bilo deteta koje ili sa roditeljima ili sa svojim društvom nije već od svoje sedme ili osme godine bilo u Gradištu. Prosto zbog toga što je Gradište tako reći u centru Novog Bečeja bilo atraktivno i za najstarije kao i najmlađe. Srećna okolnost, da ga fudbal nije interesovao pa ni on nije imao razloga da izmišlja, a ako je pogrešio godinu, kada je prvi put bio u Gradištu, to je lako objasniti jer je to bio običan, kao i svaki drugi, doživljaj u sredini u kojoj je rastao.

Ako se pođe od pretpostavke da je Kostović doneo loptu osamdesetih godina prošlog veka i da je, prema izjavi Motoka, u Gradištu postojalo igralište sa golovima još 1905. godine, onda se može dalje pretpostaviti da je ono postojalo i nekoliko godina ranije. Ne treba shvatiti, da je Motok otišao 1905. godine u Gradište, baš kada je igralište obeleženo i golovi podignuti, nego da ih je on te godine tamo zatekao.

Nema sumnje, da je ovom igralištu i stabilnim golovima, bar nekoliko godina, prethodilo igranje na poljančetu, i možda je to poljanče bilo baš Gradište, gde su gelovi najpre bili delovi skinute odeće ili kape. Taj period, golova od odeće do drvenih stativa i prečke, verovatno je bio prilično dug. Morao je fudbal zainteresovati i starije, ili kada su oni koji su ga prvi igrali već uveliko odrasli, da bi bili spremni da žrtvuju finansijska sredstva za kupovinu rezane građe, da je prenesu i ugrade kao golove na igralištu.

Nije nam cilj da nametnemo ranije, već da utvrdimo što tačnije, godine početka igranja fudbala. Naravno, da se ne srne otići ni u drugu krajnost, pa prihvatiti kao prvu godinu onu, koja je mogla biti čak nekoliko godina iza pojave prve fuđbalske lopte.

Imajući u vidu brzi prodor fudbala u sve krajeve sveta, te ako usvojimo da je Novi Bečej već 1905. imao obeleženo igralište i podignute drvene golove, onda je vrlo verovatno, da se prva lopta pojavila i fudbal igrao na poljančetu, sa golovima obeleženim delovima odeće ili cigle u periodu kada se Kostović vratio sa studija iz Londona, negde osamdesetih godina devetnaestog veka. Njegovim ponovnim odlaskom iz Novog Bečeja u Budimpeštu, Beograd i druge gradove svoga službovanja, fudbal je možda i iščezao, ili se više pritajio, da bi ga posle nekoliko godina doneo neko drugi u novobečejsko Gradište, gde se igra od kraja prošlog veka, preciznije od 1899. godine.

Prva fudbalska lopta doneta je u Veliki Bečkerek (Zrenjanin) 1889. godine, što je samo dokaz više za realnost pretpostavke da se u to vreme javlja i u Novom Bečeju. Ovaj podatak uzet je iz Istorijskog arhiva Zrenjanin, mada se u tom broju lista »ToTontal« od 19. maja 1889. govori o igri sa loptom, koja je bila prava fudbalslka lopta, ali igra nije bila pravi fudbal nego više loptatnje.

Kasnije, list »Torontal« u br. 77 od 1903. godine na str. 2 donosli sledeću vest: »Uprava udruženja poziva omladince da se sutra posle podne pojave u punom brojiu i tačno, jer će otpočeti redovno fudbalsko vežbanje, koje će se održavati svake nedelje pod vodstvom Ostije Bele, državnog učitelja.«

Ako se u ovoj vesti pominje redovni trening pod nadzorom državnog učitelja, onda je verovatno fudbal igran i u Velikom Bečkereku poslednjih godina prošlog veka, razume se, neorganizovano, na poljančetu kao i u Novom Bečeju. Da se i u Novom Bečeju u to vreme već igrao fudbal navodi i činjenica da su đaci iz Velikog Bečkereka svoju prvu zvaničnu utakmicu odigrali baš u Novom Bečeju, a ne u Velikoj Kikindi, Žombolju ili u Pančevu, koja su mesta bila veća od Novog Bečeja.

Prvim međumesnim susretima prethodili su javni nastupi u međusobnim igrama dve grupe novobečejskih omladinaca što je usledilo verovatno odmah po postavljanju stabilnih golova i obeležavanju igrališta, jer je to verovatno i bio motiv da se igralište obeleži i golovi podignu. Do susreta sa mladima iz drugih mesta verovatno da nije došlo tako brzo. Morala se najpre ustaliti grupa mladića koja igra fudbal pa zatim grupa starijih koja bi ugovorila gostovanja i obezbedila naj-neophodnije uslove za isto.

Pri oceni i određivanju godine odigravanja prvih utakmica sa omladincima iz drugih mesta imalo se u vidu da se fudbal igrao samo u letnjem periodu, kada se đaci koji se školuju na strani, nalaze kod svojih kuća u Novom Bečeju, a zatim da se u toku godine nije odigralo više od jedne do dve utakmice. Čitavu sezonu pa i dve se pripremalo i živelo za jedno ovako gostovanje, ili za doček gostiju radi odigravanja utakmice.

Ta gostovanja su bila posebni podsticaj za igranje i pripremu, to je logično pretpostaviti da se na njih nije moglo dugo čekati, jer bi u protivnom fudbal kao igra postao neinteresantan i njegov opstanak bi bio ugrožen. Kako se fudbal održao i razvijao to je sigurno dolazilo do gostovanja grupe dečaka iz Starog Bečeja, što je moglo biti ostvareno bez ikakvog troška, jer se lako moglo pešice preći 4 kilometra koliko je, preko Ljutova, udaljen Novi od Starog Bečeja.

To se moglo dešavati već prvih godina ovoga veka, ali je sve to bilo nezvanično — dogovor dečaka — pa samim tim i nisu ostali u sećanju ni jednog živog Novobečejca. Istina, da izjava Lasla Rigoa, navodi na pretpostavku da je gostovanje starobečejskih omladinaca moralo biti i pre njihovog zvaničnog susreta 1912. godine u Starom Bečeju, ali se tako jedan značajan datum ne može zasnivati isključivo na pretpostavkama, već on mora imati i neku sigurniju osnovu.

Prva zvanična fudbalska utakmica u Novom Bečeju odigrana je 1. avgusta 1909. godine između turskobečejskih i velikobečkerečkih đaka.

O toj utakmici Toronta! od 3. avgusta 1909. na str. 3 piše pod naslovom »Fudbalska utakmica velikobečkerečkih i turskobečejskih đaka« i dalje u tekstu stoji: »Velikobečkerečki tim đaka gostovao je u nedelju popodne u Turskom Bečeju, gde je izvojevao pobedu nad tamošnjim timom đaka sa 2:0. Posle utakmice održana je kabaretska predstava sa igrankom. Revanš će se održati 14. o. m.«

Ovde pod pojmom đaka ne treba shvatiti đake novobečejskih škola, jer je Novi Bečej tada imao samo osnovnu i prvi i drugi razred tek osnovane građanske škole, a to bi bili mladi dečaci koji su trebali da se suprotstave Bečkerečanima iz viših razreda gimnazije. To su bili novobečejski đaci koji su se školovali van Novog Bečeja, a za letnji raspust se nalazili kod svojih kuća, što potvrđuje i samo vreme odigravanja utakmice (avgust mesec).

Zbog zabave i igranke koja je priređena u čast gostujućih fudbalera iz Velikog Bečkereka verujemo da je baš to prvi zvanični susret sa ekipom iz drugog grada čim mu se pridao takav značaj. Kabare i igranku nisu organizovali sami novobečejski đaci, nego su tu morali učestvovati i stariji ugledni predstavnici javnog života u Novom Bečeju, a možda i predstavnici same državne vlasti.

Ovo je bila i prva zvanična utakmica velikobečkerečkih fudbalera o čemu govori i sledeća vest objavljena u Torontalu od 9. avgusta 1909. godine:

»Revanš utakmica između tima velikobečkerečkih i turskobečejskih đaka, održaće se u Velikom Bečkereku 14. avgusta pod pokroviteljstvom dr. Vincehidi Erne — županijskog glavnog beležnika na đačkom igralištu. Početak u 5 časova po podne. Ulaznice unapred kupljene 50 filera na blagajni 1 kruna.«

Koliki je značaj pridat ovoj prvoj utakmici u Velikom Bečkereku govori činjenica da se pokroviteljstva prihvatio sam župan beležnik, kao najviša ličnost društvenog i političkog života Banata. Istina da je dr Vincehidi, još kao đak doneo i prvu fudbalsku loptu u Veliki Bečkerek 1889. godine, pa je verovatno bio zainteresovan da se datum odigravanja prve zvanične utakmice posebno obeleži i ostane u sećanju građana.

Revanš utakmica je održana 14. avgusta 1909. godine o kojoj Torontal u br. 185 na str. 2 piše: »Juče je održana revanš utakmica između velikobečkerečkih i turskobečejskih đaka na igralištu kod kasarne. Pobedio je velikobečkerečki tim sa 4:0. Bečejcima nasuprot lepoj igri nije pošlo za rukom da daju gol. Posle utakmice održana je vrlo uspela zabava.«

Citiraju se ove vesti iz lista »Torontal« da bi se tako sačuvao podatak o jednom od najznačajnijih datuma za razvoj fudbala u Novom Bečeju. On će na ovaj način ostati u celosti svima dostupan, kako se kasnije, u slučaju potrebe, ne bi morao ponovo pretraživati arhivski materijal u Zrenjaninu. Pored toga, taj podatak je utoliko važniji što je to istovremeno i prva utakmica velikobečkerečkih (zrenjaninskih) fudbalera, a Novom Bečeju može da služi na čast što je prva utakmica odigrana sa predstavnicima županijskog centra i najvećeg grada u Banatu u Novom Bečeju i što su Novobečejci bili prva fudbalska ekipa koja je gostovala u Velikom Bečkereku.

Možda će nam se zameriti što nismo kao prvu utakmicu u Novom Bečeju uzeli one sa starobečejskim omladincima, kada se pretpostavlja da su ti susreti održani ranije. Nije značajno da li je utakmica odigrana godinu ili dve ranije ili kasnije, ali je važno u ovom slučaju iskoristiti siguran podatak a ne pretpostavku. Kako ovde imamo arhivski materijal opredelio sam se za pisani podatak.

Prema tome, prva fudbalska utakmica odigrana je u Novom Bečeju 1. avgusta 1909. godine između turskobečejskih i velikobečkerečkih đaka, a ona je obeležena kao izuzetan događaj i na praznični način.

Zvuči malo neobično, ali je istina, da nije bilo Novobečejca, koji kad nekom želi da opiše lepotu i izgled svoga grada, ne počne pričom o Tisi i Gradištu. Gradište je bila šumica gorostasnih topola i hrasta. Ime je verovatno dobila po razvalinama stare tvrđave (grada) čije se zidine nalaze u Tisi, a samo manji deo, kada voda opadne, izviruje iz vode. Pretpostavlja se da je grad zidan 1300—1320. godine i da su ga početkom 15. veka držali despoti Đurađ i Stevan Branković. Prema odredbama Karlovačkog mira razoren je 1701. godine.

Šumica se nalazila pored same Tise — između korita reke i nasipa — koji štiti Novi Bečej od poplava. Protezala se od skele, današnjeg izlaza na Tisu iz Svetozara Miletića ulice, pa do razvaline starog grada, u dužini od oko 1 km, a u svom širem delu oko 200—250 metara. Najveći deo, onaj što je bliže centru Novog Bečeja, bio je zasađen topolom, a onaj prema razvalinama grada hrastovim drvećem.

U srednjem delu šuma je bila raskrčena i pretvorena u slobodan prostor na kome se nalazilo fudbalsko igralište. Pored fudbalskog igrališta bliže nasipu — dolmi nalazilo se lepo uređeno igralište za tenis.

Odmah po ulasku u Gradište, bio je još jedan prazan prostor opkoljen topolovim drvećem na kome se jednom godišnje održavao sokolski slet za srez novobečejski. Ovaj deo je u godinama postojanja dva fudbalska kluba u Novom Bečeju Građanski i Soko, služio igračima Sokola za održavanje treninga.

Fudbal je nastao i razvijao se u Gradištu zbog izvanrednog položaja na kome se ono nalazilo. Neposredna blizina Tise, omogućavala je da se u letnjim danima uz igru moglo u reci osvežiti, ili obrnuto, uz kupanje, u debelom hladu topolovog drveća mogao se igrati fudbal, tenis i svi drugi sportovi koji su se u to vreme upražnjavali. Pored istaknutog, Gradište je imalo i tu pogodnost što je bilo u neposrednoj blizini centra grada. Da je na bilo kom drugom mestu, šumica bi za pojedine krajeve grada bila mnogo udaljena, a prema tadašnjoj zainte-resovanosti za sport — neprimamljiva.

Gradište je ostavljalo nezaboravne utiske na sve one koji su dolazili u Novi Bečej, a naročito na gostujuće fudbalske ekipe. Usred najvećih pripeka u julu i avgustu utakmice su održavane u Gradištu sa početkom od 16 časova, kako bi se gostujuće ekipe mogle, predvečernjim vozovima, vratiti svojim kućama. Bez hladovine koju su pružale topole, ne bi se mogle igrati utakmice u tako ranim popodnevnim časovima, a da se i ne pominje da niko od gledalaca ne bi želeo da provede 2 sata na letnjoj žegi.

Tridesetih godina izgrađena, uz samu Tisu, pored Gradišta je kućica na betonskim stubovima koja je poslednjih godina postojanja Gradišta (šuma Gradište je posečena 1948. godine) bila svlačionica za fudbalere i plivače. Zgrada je imala dve lepe sobe i prostrani hodnik duž cele kuće. I sama ova skromna kućica bila je u skladu sa svim onim nezaboravnim što je Gradište pružalo, ne samo Novobečejcima, nego i svima onima koji makar jednom posete Gradište posebno u letnjem periodu.

Mora se — na žalost — i pored sve bolećivosti prema Gradištu reći, da je ono bilo jedan od razloga za skroman uspeh novobečejskog fudbala. Skoro svake godine Tisa je plavila Gradište, i voda je u njemu ostajala od aprila do maja, a ponekad i do juna, pa su novobečejski fudbaleri zbog toga imali prilično kratku sezonu priprema za utakmice u nastupajućoj takmičarskoj godini.

Ljubav prema Gradištu nije davala, ni da se pomisli, da se igraralište premesti na neko drugo mesto. Postojala je neprekidna bojazan, da bi na svakom drugom mestu utakmice bile slabije posećene.

Nije prošlo mnogo vremena, od prvih utakmica do formiranja fudbalskog kluba, ali je sigurno da se to desilo tek 1912. godine.

U mnogim monografijama se poistovećuje odigravanje prve utakmice sa osnivanjem kluba, ali se to nije moglo prihvatiti kada se radi o fudbalu u Novom Bečeju. Nije u pitanju samo želja za što sigurnijim podacima, već na to upućuje izjava jednog od aktera, iz tog doba, o nastanku prvog fudbalskog kluba u Novom Bečeju.

Tim TSE iz Novog Bečeja 1919. godine

Laslo Rigo, koji je takođe rođen 1896. godine — kao Motok i Sič — kome je fudbal bio blizak, jer je i sam igrao, potvrđuje da je u Gradištu postojalo obeleženo igralište sa stabilnim golovima još početkom 20. veka. Pretpostavlja se da dimenzije tog igrališta nisu u potpunosti odgovarale propisanim pravilima fudbalske igre, ali se na njemu igrao fudbal, dok je on još bio učenik osnovne škole. Ne seća se godine od kada se igra fudbal u Novom Bečeju, niti kada su podignuti golovi, ali je kao đak građanske škole igrao na tom igralištu. Nakon dve do tri godine, kada je bio u četvrtom razredu, odigrao je jednu utakmicu u Starom Bečeju. Veruje da je to bilo 1909—1911. godine, a do nje je došlo na inicijativu novobečejskog apotekara Deže Bizeka, koji je kasnije i bio organizator i dugogodišnji predsednik fudbalskog kluba.

Za tu utakmicu u Starom Bečeju su se dugo pripremali, jer su starobečejci već u to vreme imali formiran klub i njihovi igrači su raspolagali većom fudbalskom veštinom. Novobečejci nisu imali fudbalsku opremu, što znači da do tog vremena još nije postojao fudbalski klub kao organizacija, nego su koristili svoje bele košulje i crne gaćice. Rigo je na toj utakmici igrao desno krilo. U Stari Bečej se išlo preko Ljutova, kolima. Pored igrača bilo je i desetak navijača, a vodio ih je Deže Bizek. Utakmica je izgubljena sa 0:4.

Verujem da je ovoj utakmici prethodilo gostovanje starobečejskih fudbalera, ali Rigo je zapamtio onaj događaj u kome je i sam neposredno učestvovao. Zašto sam skoro siguran da su prvo Starobečejci morali biti gosti Novog Bečeja? Rigo je istakao da su Starobečejci, prilikom njihovog gostovanja, već imali formiran klub kao i da su ras-polagali većim fudbalskim znanjem. Za mladog čoveka je u ono vreme interesantnije gostovanje, nego igranje u svem mestu, pa otuda i verovanje da su se Starobečejci mogli s pravom nametnuti kao gosti za odigravanje utakmice u Novom Bečeju, a tek posle toga je usledio revanš u Starom Bečeju.

Potrebno je utvrditi godinu kada su Novobečejci gostovali u Starom Bečeju, jer je Rigo dao raspon od tri godine.

Rigo je, kao što je već istaknuto, rođen 1896. godine, a izjavio je da se seća da je posle te utakmice otišao na dalje školovanje u Segedin i da ne zna šta se posle toga dešavalo sa novebečejskim fudbalom. Pod pretpostavkom da je pošao u osnovnu školu sa 6 godina on je građansku školu završio 1910. godine, pa je, prema tome, i utakmica mogla biti odigrana 1910. godine. Ali, kako se u ono vreme, po pravilu polazilo u osnovnu školu sa navršenih sedam godina, onda je prihvatljivije da je utakmica odigrana u Starom Bečeju 1911. godine, kada je Rigo i mogao završiti građansku školu. Ovo je prihvatljivo i zbog toga što je tada imao 15 godina, te je već mogao računati da bude uvršten u prvi tim novobečejskih fudbalera. Kako se ne seća da su Starobečejci gostovali u Novom Bečeju, kao ni da su 1909. godine gostovali veliko-bečkerečki đaci, onda je verovatno to gostovanje Starobečejaca bilo godinu ili dve dana ranije, 1910, godine, kada on još nije uziman u kombinaciju da igra za prvu ekipu. Ovo je logična pretpostavka, jer je sigurno da se posle onih utakmica sa Velikobečkerečanima odigranih 1909. godine, već u narednoj sezoni školskih raspusta morala odigrati neka utakmica sa omladincima iz drugih mesta. Pretpostavljam da je to mogao biti jedino Stari Bečej, jer je za očekivati da posle Velikog Bečkereka ne dolazi u obzir Bačko Gradište ili neko drugo selo, već grad koji ima fudbalski klub i uživa u tom smislu određeni ugled.

Posle povratka iz Starog Bečeja 1911. godine želja je bila da se otpočne sa sistematskim radom za sticanje fudbalske veštine, jer je težak poraz u Starom Bečeju objašnjen kao nedostatak te veštine.

Prihvaćeno je starobečejsko iskustvo, da se samo u organizovanom klubu mogu održavati redovni treninzi i obezbediti potrebni rekviziti i fudbalska oprema za uspešno predstavljanje svoga mesta u fudbalu.

U leto 1911. godine održana je osnivačka skupština i na čelu kluba — za predsednika — izabran je apotekar Deže Bizek, a pored njega su u upravu ušli i žitarski trgovac Kenig i još nekoliko viđenijih Novobečejaca iz redova činovnika i trgovaca. Klub je osnovan u leto 1911. godine i dobio ime Törökbecsei sport egylet (što u prevodu znači Turskobečejsko sportsko udruženje).

Nema podataka o rezultatima utakmica tog TSE, kako se skraćeno nazivao prvi novobečejiski fudbalski klub, ali postoje dokazi da je on bio aktivan sve do Prvog svetskog rata. Tako Torontal u br. 166 od 24. jula 1914. godine na str. 2 donosi vest: »Fiskulturni klub V.-bečkerčekog društva za obrazovanje radnika odigraće u nedelju fudbalsku utakmicu u Turskom Bečeju sa Turskobečejskim sportskim udruženjima.«

Strana 1 od 22

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Sadržaj

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak